Na nagovor školskih drugova, Seli je ukrala svesku iz lokalne prodavnice u Kamdenu, gradu u američkoj državi Nju Džersi. Čovek ju je uhvatio u krađi i rekao joj da je u nevolji jer je agent FBI.

Bio je to mehaničar Frenk La Sal (50), osuđeni silovatelj.

Seli se uplašila njegovih reči i poverovala mu je. Pustio ju je kući. Bila je srećna što je nije uhapsio, a majci i starijoj sestri ništa nije rekla da ih ne bi uznemirila.

Ali, to nije bio kraj njihovih susreta.

La Sal je pronašao školu u koju je Seli išla i mesec dana nakon njihovog prvog susreta sačekao ju je ispred ulaza. Naterao ju je da kaže majci da je otac njene školske drugarice vodi na izlet na plažu, što je ona i uradila.

Poveo ju je sa sobom. Selili su se po celoj zemlji. Ponegde bi je upisao u školu i rekao da mu je to ćerka.

Seli je bila u zatočeništvu skoro dve godine pre nego što je jedan od komšija primetio da se devojčica čudno ponaša. Pomogao joj je da pobegne od La Sala 22. marta 1950. godine.

Naime, dok je La Sal išao da traži posao tog dana, Seli je sve ispričala svom komšiji. Dao joj je telefon da pozove stariju sestru. Dobila je njenog muža koji je potom pozvao FBI.

La Sal je uhapšen, a Seli je rekla sudu da ju je svakodnevno silovao i zlostavljao.

Frenk je tokom suđenja tvrdio da je on njen otac, ali Selin otac je umro kada je ona imala samo šest godina. Silovatelj je osuđen na 30 do 35 godina zatvora.

Nekoliko godina nakon što je pobegla od svog nasilnika, Seli je poginula u saobraćajnoj nesreći. Auto u kome se nalazila udario je u zadnji deo kamiona. Imala je samo 15 godina.

Kritičar Aleksandar Dolinjin rekao je 2005. da je moguće da su Seli i La Sal bili inspiracija za likove Hamberta Hamberta i Lolite u čuvenom romanu.

Nabokov je napisao novelu “Čarobnjak” 1939. (skoro deset godina pre Seline otmice), priču o sredovečnom draguljaru koji postaje opsednut devojkom (12). Uspeva da oženi njenu teško bolesnu majku, a posle njene smrti dobija starateljstvo nad devojkom. Vodi je na odmor i usput staje u otrcani provincijski hotel gde se prijavljuju kao otac i ćerka. Novela je bila skica za roman “Lolita”, ali postoji mogućnost da je Seli delimično postala i inspiracija.

Nabokov je u svakom slučaju bio upoznat sa kidnapovanjem devojčice Seli jer u 33. poglavlju „Lolite“ stoji: “Da li sam možda napravio Loli ono što je Frenk La Sal napravio od Seli Horner?”.

Po čuvenom romanu snimljena su dva filma. U onom iz 1962. godine koji je režirao Stenli Kjubrik igraju Džejms Mejson,  Šeli Vinters, Piter Selers i Sju Lajon, dok je verziju iz 1997. režirao Adrijan Lin, koji je glavne uloge poverio Džeremiju Ajronsu i Melani Grifit.

Nabokov je 5 godina pisao Lolitu. Priča je svima poznata i ova knjiga je za čitanje mučna, ali ni u jednom trenutku, ni na jednoj stranici nema prostora za apologiju pedofilije. Naprotiv, Nabokov piše priču iz Hambertovog ugla na način koji Hamberta predstavlja kao poremećenog čičoida, ne štedeći ga i prikazujući svu gadost njegove pedofilske prirode.

U dugim opisima Hambertovog unutrašnjeg sveta ističe se ono što bi trebalo da ostane najvažnije, a što se u popularnoj kulturi (i obema filmskim adaptacijama) izgubilo – činjenica da je Dolores dete, dodatno ranjivo i izloženo životnim okolnostima, bez odrasle odgovorne osobe i podrške i interesovanja društva i sistema za njeno blagostanje. Dakle, to je Dolores – devojčica od 12 godina. U knjizi se njena dečja priroda ističe na svaki način, kroz interesovanja, opise ponašanja, ali i njen odgovor i svojevrsnu adaptaciju na Hambertovu eksploataciju.

Kada su Stenli Kjubrik i Džejms B. Haris hteli da ovu knjigu adaptiraju, konsultovali su Nabokova. On je napisao scenario koji ovi gmazovi nisu prihvatili. U njihovim glavama, Dolores nije postojala, postojala je Lolita, Hambertova nimfica i čemu svedoče i izbor tada četrnaestogodišnje Šeli Vinters (koju je grumovao i zlostavljao Džejms B. Haris i koja je X decenija kasnije govorila o tome kako je ovaj film uništio njen život) i način na koji je prikazana (scena prvog susreta Lolite i Hamberta u kojoj ona preko  naočara zavodljvo gleda u kameru) i čitavo izvrtanje priče koju je Nabokov ispričao u romanu.

Dakle, u ovoj poganoj adaptaciji mi svet gledamo kroz Hambertove oči, ne vidimo dete koje je zlostavljano, već mladu zavodnicu, gledalac biva oblikovan da veruje da je Hambert žrtva.

Ništa bolje ne ispada ni adaptacija iz 1997. godine, u kojoj petnaestogodišnja Dominik Svejn biva prikazana kao zavodnica, snimana u sugestivnim pozama i omaleloj odeći, a čija će fotografija sa srcastim naočarima i lizalicom između nakarminisanih usana poslužiti i kao naslovnica mnogih izdanja Lolite širom sveta. Napomenuću da je Nabokov izričito zahtevao da se nikada knjiga ne objavljuje sa fotografijama i crtežima devojčice, posebno ne na takav gnusan način, ali i da je njegova  želja prvi put prekršena već dve godine po izlasku prvog izdanja.

No, film, verovatno ste ga gledali. Ako niste, i nemojte, odvratan je i pogan, iako je bliži samoj radnji nego verzija iz 1962.

Radnja romana je ispraćena, ali ispričana kao priča o zavodnici jadnog polupanog čovečuljka, pri čemu su preskočeni elementi jasne patnje koju Dolores kao dete koje je prepušteno na staranje pedofilu koji je zlostavlja, a na kojoj Nabokov insistira. Oba filma su gadost, ali su poslužili za kreiranje prostora u kulturi, medijima, na internetu, gde je pedofilija normalizovana, kao i za izgradnju narativa o nimficama, i fetišizaciju devojčica u pubertetu i druge poganštine srodne.

Monstrumi oduvek nalaze načine da sopstvenu monstruoznost bace na tuđa ramena, što je mnogostruko lakše kada je sa druge strane devojčica, ili dete uopšte.

Ovo su bila moja preduga dva dinara.