Dugo sam razmišljala zašto mi se sve to dešavalo. Šta sam skrivila. Zašto sam ja bila ta, pametna, obrazovana, zaposlena, majka, sestra, kćerka, dobra osoba…zašto se meni to dešavalo.

Godinama sam se borila sama sa sobom.

Sa strahom od oduzimanja djece.

Od novog početka.

Od neuspjeha.

Borila sam se sa osjećajem da ne vrijedim. Da ne valjam. Da nisam dovoljno dobra. Da sam kriva.

Navire sjećanje…

Uspavljujem ih. Moja dva mala sunca. Rođeni u razmaku od 13 mjeseci. I sad kad su veliki ih ljubim i mazim,učim ih da nikad ne izađu iz kuće bez pozdrava i poljupca.

Iako ON govori da sam idiot, oni su muški zašto od njih pravim debile i ljubakam ih. Napraviću od njih nastrane osobe.

Boljele su te riječi, ali sam svejedno svoje dječake mazila, voljela, nekad se ljutila, pa i sad ih mazim, volim, svađamo se ali sjednemo pa razgovaramo…

Stavljam ih u krevetac. Jednog i drugog. Jedva su zaspali. Nosala sam ih do iznemoglosti. Na kraju sam ih nosala i plakala od umora. Nekako su zaspali.

Iznemogla i uplakana sjela sam na kauč. Začula se jaka muzika kroz prozor. Baš je bio tako jak da su se prozori lagano tresli. Ili mi se samo činilo…evo ga stiže kući.

Nasmijan, raspoložen, mirisao je na alkohol i parfem davno stavljen na košulju koja se naveliko osjećala na dim. Uletio je u sobu i upalio svjetla. Djeca su se rasplakala.

“Zašto ih budiš pobogu?”,rekla sam.

“Šta ima veze,uspavaćeš ih ponovo”rekao je i izašao iz sobe.

Sjećanje navire dok ležim, gledam tv. Lagano me guši u predjelu grudne kosti. Nije to nikakav simptom niti bol, prepoznajem taj pritisak. To je jauk koji nije izašao na vrijeme. Leži tu i povremeno se javi kao podsjetnik jedne od milion ružnih situacija koje sam preživjela. U uglu oka se pojavi suza, ali brzo nestane.

Neću vala da plačem, ne više. Nije vrijedan.

“Znaš da sve radim sama. Da se idem šišati jednom godišnje. Da se oblačim u jeftinim radnjama. Ali da djeci zato ništa ne fali. Kako možeš sebi da uzmeš donji dio trenerke od 130KM, a dijete odvedeš tamo gdje je polovna roba? Zar ne bi trebao obrnuto?!”

“Šta te briga,ti si im majka kupi im ako treba. Nisam ja tvoj bankomat…”

Na fejsbuku objavljuje njihove slike. Morališe o tome kako je biti dobar otac, dobar muž. Lajkovi se redaju i podržavaju lažnu sliku jednog kvazioca i kvazimuža. Koji gradi sliku dobrog čovjeka na lažima. A ja i moj tim, moja djeca, znamo istinu. Bole nas laži. Boli nas činjenica da kad je ON u kući, svi smo kao na iglama.

Da nas kritikuje i vrijeđa za svaku sitnicu. Da je normalno da meni kaže kravo, a djeci debilu. Da napravi jelo, a onda ostavi gomilu suđa, i ako ga ne operem kaže kako sam neuredna. Da zimi skloni grijalicu, a ljeti otkine utikač od klime da ne trošimo struju.

Ali bitno je da slika na internetu govori kako je on nešto što on nije. I on to zna. Možda se zato toliko trudi da ubijedi druge da je divan i posvećen otac,pun razumijevanja,podrške… Ili ipak ubjeđuje sebe…ne znam. Jer to kako on sebe vidi zna samo on. I Gospod Bog.

Oduku o razvodu sam donijela. Daće Bog da je ubrzo sprovedem u djelo.

Prve godine našeg braka su bile ispunjene bebama, a pošto je moj muž bio u vojsci, mnogo vremena smo provodili odvojeno. U godinama kada se parovi obično bolje upoznaju i rade na riješavanju problema, mi nismo ni počeli.

Zbog udaljenosti, prvih pet godina našeg braka su bile veoma teške.

Shvatili smo da iluzija o braku ne postoji. Stvarnost je bila drugačija od fantazije koju smo stvorili o porodičnom životu.

Jedino kada smo komunicirali je kada smo razgovarali o djeci ili nečemu što je potrebno za kuću. Naši razgovori su u najboljem slučaju bili površni i uključivali kratke odgovore. Nikada se nismo suočili sa problemom direktno, čekali bi dok ne zagusti i onda bi jedno ili oboje eksplodiralo.

Imali smo svađe kojima nikada nismo ništa postizali, gdje bismo na kraju oboje ostali ljuti ili povrijeđeni.

Svađe nisu ništa riješavale, već su samo izazivale ogorčenost i stres.

Iako se nismo toliko često svađali, uradili smo nešto puno gore… Nismo govorili ništa.

Ovako bi izgledao naš obrazac ponašanja:

Jedno od nas bi uznemirilo drugog.

Uvrijeđena strana nikada ne bi ništa rekla i pustila je da se gomila.

Potom bi uvrijeđena strana eksplodirala zbog nečeg što nije povezano sa stvarnim problemom.

Prešli bi preko toga što se desilo, ne bismo progovorili ni riječ nekoliko dana, a onda bismo se ponašali kao da se ništa nije dogodilo i vratili u život kao i obično.

Onaj koji je uvrijedio drugog bi učinio nešto posebno lijepo za uvrijeđenog i nastavili bi sa životom kao i obično.

Ovakav obrazac je na kraju stvorio nepovjerenje, ogorčenost i nesreću sa obe strane.

Iako smo bili disfunkcionalni zajedno, izgledali smo kao savršen par. U javnosti bismo se držali za ruke, smijali i slali poljupce drugom. Drugi parovi bi nas uvijek pitali: “Kako uspijevate?” i “Koja je vaša tajna?”. Htjeli su da budu kao mi. Učinili smo da brak i porodica izgledaju tako lako.

Kada bi samo znali za bol i usamljenost koju je svako od nas osjećao iza kulisa. Pritisak koji smo osjećali da izgledamo kao savršen par je bio težak i dodatno je pogoršavao našu vezu.

Nastavili smo ovaj toksični obrazac dok oboje nismo došli do tačke pucanja. Priznali smo jedno drugom svoju nesreću.

Sigurno se pitate šta nas je spriječilo da postanemo samo dio statistike i da sve završimo u sudnici?

Rad na sebi i komunikacija.

Oboje smo odlučili da počnemo da radimo na sebi i da prestanemo da pokušavamo da stvorimo savršen brak. Shvatili smo da nemamo pojma o vrsti veze koju želimo u ovoj fazi naših života. Ideja koju smo imali o braku potekla je od naših roditelja, koji nisu imali zdrave veze.

Radili smo na starim sistemima vjerovanja i metodama koje nisu više funkcionisale za nas.

Odlučili smo da vodimo stvarne razgovore jedno sa drugim. I ne samo to, već smo išli na terapiju da naučimo kako da komuniciramo i slušamo. Naučili smo kako da prestanemo da shvatamo stvari lično i da se odvojimo od naših okidača.

Brak je lagan kada se osjećate dobro i kada ste na istoj strani. Ali može postati neizdrživo ako ste u sukobu sa svojim partnerom.

Uspjeli smo zato što smo bili voljni da ulažemo.

Odnosi se uvijek mijenjaju, a brak vam ne ostavlja prostora da se opustite. Morate biti fleksibilni, otvoreni za promjene i voljni da rastete kao pojedinac i par.

Uspjeli smo zato što sada ovo vidimo kao putovanje, a ne odredište.

Oslobodili smo se očekivanja i dozvolili sebi da se u potpunosti izrazimo onakvi kakvi jesmo.

Svi kažu da je brak težak posao, ali brak nije težak posao, već svjestan rad.

Pošto smo odlučili da svjesno radimo na našem braku, to nam je omogućilo da rastemo. Lošija vremena su nam pomogla da prihvatimo život i da ga živimo punim plućima.

Ako se osjećate da je vaš brak trenutno u teškoj situaciji, izdržite. Ako ste oboje spremni da radite na lošem, sve će ispasti kako treba.

Namera je sigurno bila dobra, ali učenje dece, a – kako me je nedavno podsetila sjajna i neverovatno važna emisija “Ona se budi” – pre svega devojčica, da budu fine, tihe i dobre i da poštuju starije od sebe je izuzetno opasna i potencijalno razarajuća praksa.

Zbog čega? Zbog toga što među tim starijim, “mudrim” glavama neretko ima izuzetno zlonamernih i loših ljudi, kojima svojim lepim vaspitanjem samo dajemo vetar u leđa i omogućavamo im da im prođe nešto što ne sme da prođe i nešto što nije u redu.

Da li se kajem što sam “lepo vaspitana”? Ponekad, da. Kajem se, jer smatram da sam mogla biti lepo vaspitana i bez toga da oćutim ili “pustim” nečije užasne reči i postupke samo zato što je stariji, a ja u odnosu na njega – balavica.

Nedavno sam čula jednog takvog, gospodina u poodmaklim godinama, koji je sa krajnjim nipodaštavanjem komentarisao jednu razvedenu ženu iz našeg okruženja. I shvatila sam da imam šta da kažem i da neću da oćutim. Odgovorila sam mu tad, a opširnije ću mu odgovoriti i sad.

I neću mu persirati, iz dva razloga. Prvo – jer je svojim komentarima izgubio pravo na tu vrstu poštovanja. A drugo – zbog toga što ga ja VIDIM.

Iza sede kose, naočara, proćelavih zalizaka i grube kože, vidim ranjenog dečaka koji je decenijama raskopavao svoje rane i ujedao sve oko sebe.

Dakle – tebi, neuvaženi gospodine.

Želim da kažem da znam zbog čega si takav, toliko ogorčen, toliko nesrećan, toliko oštećen. Možda si u godinama kada se brojne stvari zaborave, ali sigurna sam da se nepogrešivo sećaš sebe kao dečaka i svih rana koje vučeš iz tog vremena.

Prvo sam nameravala da ti kažem da mi je jako žao što te majka nije volela dovoljno da ti pruži normalno odrastanje i ljubav, nego je izabrala da odrasteš u psihodeliji i svađama i postaneš ovo što si sad.

Ali onda sam shvatila da to nije fer, jer ona možda nije ni umela, ni mogla bolje. I ne mora da znači da te nije volela, možda je mislila da upravo zbog dece treba i mora očuvati porodicu.

Shvatila sam zašto mrziš razvedene žene. Mrziš ih, jer one stoje kao živi, prokleti podsetnik da može drugačije, a onda hoćeš da vrištiš, jer TEBI niko nije omogućio drugačije.

Hoćeš da ih ućutkaš, ugušiš, poništiš, nazivaš ih sebičnim kurvama, a dete u tebi ne prestaje da plače i da se pita zašto ono nije imalo sreću da za majku ima sebičnu kurvu koja će ga uzeti za ručicu i odvesti negde gde će imati lošiji krevet, ali će ići u taj krevet potpuno bezbrižno, bez zatvaranja ušiju, jer neće biti psovki, uvreda, lomljave i buke.

Negde gde dečije srce neće strepeti od zvuka koji pijana ruka pravi kad pokušava da otključa vrata i bure koja tad može da nastane, negde gde tinejdžerski bunt neće maskirati želju da se ode, bilo gde, samo da se izađe odatle.

Sažaljivo se mrštiš na reči “dete razvedenih roditelja”, to te teši jer makar nisi to, makar se nisi seljakao između dve kuće, makar su se tvoji roditelji šetali zajedno, iako decenijama nisu mogli da se smisle, makar se tetke na ulicama i zadrigli gosti kafanskih terasa nisu došaptavali kada te vide kako prolaziš sa jednim roditeljem, jednim krilom, a oni znaju da su za let potrebna dva, pa makar i spržena, da je porodica najvažnija, da se zbog dece ostaje po svaku cenu, da je bitno da nema nekog brutalnog fizičkog nasilja, a udarce po duši i rezove po psihi ko jebe, njih ionako vidiš samo ti.

A onda se setiš, ne vidiš ih samo ti… jer su ti rezovi od tebe napravili ono što si sad – crnu rupu, koja usisava svu dobrotu i ljubav koja joj se pruža.

Nekoga ko po nepisanom pravilu privlači upravo empatične, brižne i tople osobe. Nekoga kome smeta sreća i smeh, pa uvek nađe način da pokvari takve trenutke, naročito one posebne. Nekoga ko je besan, a ne zna da je bes zapravo tuga koja nije imala gde da ode.

Nekoga ko bi ujedao sve podsetnike na detinjstvo, sve filmove gde se metiljavi Ameri smeškaju bivšoj ženi i zahvaljuju joj se na delu života koji je bio lep – dok to nije prestao da bude…

To ne može da postoji!!! Parovi gde on nju ljubi u kosu u prolazu, bivši partneri koji se poštuju i pomažu, to je foliranje, to nije stvarno!!! Stvarno je ono što su tvoje dečije oči gledale i naučile da je jedino normalno.

Zato mrziš razvedene žene. Mrziš ih jer te podsećaju da svi imamo izbor i da je za njega nekad potrebna ogromna hrabrost.

Nadam se da ćeš se jednog dana suočiti sa svojim demonima i uspeti da oprostiš – drugima, ali pre svega sebi. Kada to postigneš garantujem ti da više nećeš loviti lažne krivce za svoj bol, a razvedene žene nećeš više ni primećivati, jer izgledaju potpuno isto kao sve druge.

U međuvremenu – skrati taj jezik, ne priliči tvojim godinama da blatiš one o čijoj petlji možeš samo da sanjaš.

Autorka: Marica Rajković

Ta žena koja vodi računa o svemu u domaćinstvu jer je to njen način da nadoknadi platu koju ne donosi u kuću.

Ta žena čiji raspored diktira vrijeme za doručak, ručak, večeru, kupanje i spavanje.

Ta žena koja očekuje cvijeće za rođendan i godišnjice, a čiji muž joj to kupuje više iz obaveze nego iz iskrenosti.

Ta žena koja žudi za pažnjom svog muža i koja je ponekad ljubomorna kada njen muž poklanja djeci više pažnje nego njoj.

Ta žena koja želi sve da kontroliše i ne zna da popusti.

Ta žena koja svog muža tretira više kao dijete koje treba ukoriti nego kao ravnopravnog partnera.

Ta žena koja u mislima stvara priču o tome šta njen muž radi ili ne radi, a u stvari je situacija potpuno neutralna.

Ta žena koja nije imala pozitivne uzore u životu kad je u pitanju brak, ali opet, nisu imali ni njeni roditelji.

Ta žena koja je pametna, uspješna i ambiciozna u svakom aspektu svog života, ali koja se stidi svog manje nego osrednjeg braka.

Ta žena koja osjeća da joj je brak propao jer nikada ne ispunjava njena očekivanja.

Ta žena koja zna da će druge žene čitajući ovo misliti da je njen muž kreten i da bi samo trebala da prekine vezu s njim i nastavi sa svojim životom.

Ta žena koja zna da će muškarci koji čitaju ovo misliti da je ona samo vještica koja kontroliše, a da njen muž treba da prekine vezu sa njom i nastavi sa svojim životom.

Ipak, ta žena zna da je ona i ova žena.

Ova žena zna da želi bolji brak.

Ova žena poznaje svog muža i predala mu se na duge staze, jer kada su rekli “dok nas smrt ne rastavi” oni su to zaista mislili.

Ova žena zna da koliko god je bilo teških trenutaka u njenom braku u proteklih nekoliko godina, bilo je i nevjerovatno lijepih trenutaka.

Ova žena zna da će put koji je pred nama biti dug i naporan, ali ako istraje, biće i nagrađivan.

Ova žena zna da i dalje voli svog muža čak i ako to ponekad ne pokazuje.

Ova žena koja zna da je njen muž i dalje voli čak i ako on to ponekad ne pokazuje.

Ova žena koja odlučuje da oprosti sebi i praktikuje izgradnju saosjećanja jer zna da je čovjek, a ljudi stalno griješe.

Ova žena shvata da bi promjenila svoj brak ne mora čekati da se njen muž promijeni, ona može da počne da radi na sebi.

Ova žena želi da kaže drugim suprugama koje ovo čitaju i koje se takođe bore u braku: ako imate dobrog čovjeka pored sebe i želite da ostanete u braku sa njim, moguće je. Počnite tako što ćete raditi na sebi. Budite promjena koju želite da vidite u svom braku.

Ova žena žali što je toliko dugo igrala žrtvu.

Ova žena želi da kaže toj ženi – hvala. Hvala ti što si dala sve od sebe tokom tih godina braka. Sada je vrijeme da se oprostimo.