Nema više pokušaja i grešaka

Depresija je veoma heterogena bolest, sa individualnim pacijentima koji imaju različite simptome i reakcije na lečenje. Oko 30 odsto pacijenata sa teškom depresijom otporno je na lečenje, a oko polovine pacijenata sa generalizovanim anksioznim poremećajem ne reaguje na osnovno lečenje.

– Dominantni dijagnostički pristup u psihijatriji, koji je standardan i nije prilagođen individualnim potrebama, vodi do pokušaja i grešaka u opcijama lečenja, što je dugotrajno, skupo i frustrirajuće, pri čemu 30-40 odsto pacijenata ne postižu remisiju nakon pokušaja jednog tretmana – napominju autori.

– Cilj našeg rada jeste da otkrijemo kako to možemo odmah da rešimo – navodi se u saopštenju za medije dr Williams, a to zahteva bolje razumevanje neurobiologije depresije.

U tom cilju, 801 odrasla osoba sa dijagnozom depresije i anksioznosti podvrgnuta je funkcionalnoj magnetnoj rezonanci za merenje moždane aktivnosti u mirovanju i kada su angažovani na zadacima dizajniranim da testiraju kognitivno i emocionalno funkcionisanje.

Istraživači su ispitali šest moždanih kola prethodno povezanih sa depresijom: kolo podrazumevanog režima, kolo istaknutosti, kolo pažnje, kolo negativnih emocija, kolo pozitivnih emocija i kolo kognitivne kontrole.

Koristeći tehniku mašinskog učenja, poznatu kao klaster analiza, kako bi grupisali moždane slike pacijenata, identifikovali su šest klinički različitih biotipova depresije i anksioznosti definisanih specifičnim profilima disfunkcije u okviru moždanih kola u mirovanju i tokom angažovanja na zadacima.

– Važno za kliničku upotrebu jeste da ovi biotipovi predviđaju reakciju na različite farmakološke i bihevioralne intervencije – napisali su istraživači.

Na primer, pacijenti sa biotipom koji karakteriše prekomerna aktivnost u kognitivnim regijama mozga najbolje su reagovali na antidepresiv venlafaksin u poređenju sa pacijentima sa drugim biotipovima.

Pacijenti sa drugačijim biotipom, karakterisani višim nivoima aktivnosti u tri regije mozga povezane sa depresijom i rešavanjem problema tokom stanja mirovanja, bolje su reagovali na bihevioralnu terapiju.

Pored toga, oni sa trećim biotipom, koji su imali niže nivoe aktivnosti u mirovanju u moždanom kolu koje kontroliše pažnju, bili su manje skloni poboljšanju svojih simptoma uz bihevioralnu terapiju nego oni sa drugim biotipovima. Različiti biotipovi takođe su bili povezani sa razlikama u simptomima i izvođenju zadataka.

Na primer, osobe sa prekomerno aktivnim kognitivnim regijama mozga imale su veće nivoe anhedonije od onih sa drugim biotipovima, a imale su i lošiji učinak na zadacima merenja izvršne funkcije. Oni sa biotipom koji je najbolje reagovao na bihevioralnu terapiju takođe su pravili greške u zadacima izvršne funkcije, ali su se dobro pokazali na kognitivnim zadacima.

Rad je i dalje u toku

Ovi nalazi omogućavaju dublje razumevanje neurobioloških osnova depresije i anksioznosti i mogu dovesti do poboljšane dijagnostičke tačnosti i prilagođenijih pristupa lečenju, primetili su istraživači.

Imenovanje biotipova je u toku, rekla je dr Williams.

– Mnogo smo razmišljali o davanju imena. U članku objavljenom u Nature Medicine koristimo tehnički pristup davanju imena biotipovima na osnovu toga koji problemi moždanog kola definišu svaki od njih – objasnila je ona i dodala:

– Radimo sa saradnicima kako bismo generisali nazive biotipova koji bi mogli biti konvergentni u svim nalazima i laboratorijama. U skorijoj budućnosti, očekujemo generisanje više opisnih medicinskih imena koja bi kliničari mogli koristiti pored tehničkih imena.

Komentarišući istraživanje, dr James Murrough, direktor Centra za istraživanje i lečenje depresije i anksioznosti na Icahn School of Medicine at Mount Sinai, Njujork, nazvao ga je „izuzetno uzbudljivim”.

– Rad ove istraživačke grupe odličan je primer trenutnog stanja istraživanja precizne psihijatrije, posebno u pogledu upotrebe imidžinga mozga za personalizovanje lečenja, a ovaj rad nam daje uvid u to gde bismo mogli da budemo u ne tako dalekoj budućnosti – rekao je dr Murrough.

Međutim, on je upozorio da smo u ovom trenutku „daleko od ostvarenja sna o preciznoj psihijatriji. Jednostavno nemamo čvrste dokaze da markeri snimanja mozga zaista mogu da usmere donošenje kliničkih odluka u trenutnoj praksi”.