Dakle, ma šta da ste pročitali, sačuvali da pročitate kad vam zatreba, u većini slučajeva reagovaćete onako kako vam kaže vaš roditeljski osećaj i pratićete svoje dete.

Da se pravdate što beba spava s vama u krevetu

Kad vas sledeći put neko čudno pogleda jer vam krevetac služi za posteljinu recite mu sledeće: bebi je mesto pored mame. To je ucrtano u genima. Beba je devet meseci u maminom stomaku, ne možete tražiti od nje da prihvati da se od mame razdvoji odmah kad presečete pupčanu vrpcu.

To je surovo.

Zamislite situaciju pre nekoliko hiljada godina. Majka legne da spava, ostavi dete na nekoliko metara od sebe i čeka da zaplače. Pitanje je da li će pre neke divlje zveri imati vremena da dođe do nje i da je zaštiti. U afričkim plemenima bebe su uvek uz majku i znate šta? Nigde na svetu nije zabeležen manji broj psihičkih oboljenja.

Da se odupirete nagonu da uzmete dete kad vas traži

Vraćamo se na prethodnu stavku. Potpuno ista stvar. Kad majka čuje dete da plače, ima nezadrživ nagon da ga uzme, privije, uteši. Da mu pruži osećaj da je sigurno i voljeno. Neka mi neko kaže šta ovde može biti pogrešno?

Da između slaganja veša i slaganja kockica izabere veš – „Mamaaa, ‘ajde da se igramoooo!” „Evo srećo samo da mama raspremi sto. Evo samo da mama složi veš. Evo samo da mama zategne krevet.” A onda se okrenete i vidite da je već kasno popodne, a vi još niste složili te kockice. E, to, to sebi ne smete da dozvolite. Neka čeka veš, sudovi, krevet. Stvarajte uspomene sad kad imate šansu za to. Sutra će možda biti prekasno.

Da vas bude sramota da kažete strancu da ne dira vaše dete

Bake koje u prolazu poljube detetovu ručicu su sigurno dobronamerne i jednostavno im je dete slatko i neodoljivo. Ali to ne znači da vi ne možete, uz najšarmatniji osmeh na svetu, da zamolite da mu ne diraju ručice jer ih večito trpa u usta. Eto, i vi izbegavate kad ste napolju da ga dirate po ručicama.

Da vam bude neprijatno da kažete „moje dete to ne jede”

Ljudi podrazumevaju da deca jedu čokoladu. Pa čokolada je i napravljena za decu, pobogu. Ako ste jedan od roditelja izroda koji ne želi da malom detetu daje slatkiše, treba da ste na to ponosni, a ne da vas je sramota da ljubaznoj teti u prodavnici, drugoj mami u parkiću, čak detetovoj baki, kažete da vi svoje dete ne hranite slatkišima. Ako pokažu zabrinutost što mučite siroto dete time što mu ne dajete industrijsku hranu, ljubazno se nasmešite i recite da vaše dete ionako obožava voće i da je za njega banana slatkiš.

Da vas grize savest što ste ostavili nekom decu da ih pričuva

Ne zbog vas, nego upravo zbog dece. Desi se nekad da po 4-5 dana provedem s njima, bez ikakvog razdvajanja. Ponavljam, bez ikakvog razdvajanja. Čak ni luksuz tuširanja bez publike. Koliko god da su oni ceo moj svet, ako nemam priliku da udahnem vazduh i prošetam bez dece, odem na kafu sa drugaricom, u kupovinu… postajem nervozna, napeta, teška. A takva im ne trebam.

Da se stidite da podojite dete u javnosti.

Ovde mogu da kažem samo jedno – stid treba da osećaju oni koji na dojku gledaju kao na nešto opsceno. Za majku, to je hrana za njeno dete. Ostali neka se zapitaju zašto im to smeta.

Svim mamama na ovom svetu dešava se da sumnjaju u sebe, da se pitaju da li su dovoljno dobre svojoj deci. A sve je, zapravo, tako jednostavno. Volite ih, to im uvek iznova govorite i pokazujte i budite im dobar uzor. I nećete morati da brinete za njihovu budućnost.

Zelena učionica

Ostale prakse obuhvaćale su povijanje trbuha, biljne kupke, redovite masaže te pomoć obitelji i prijatelja. Wijbrandi, koja sa suprugom Wietseom ima četverogodišnju Lilian i 17-mjesečnog Larsa, rekla je da je te običaje počela istraživati nakon teškog razdoblja poslije prvog poroda.

“Nakon prvog poroda, koji je bio teško i izolirajuće iskustvo, počela sam temeljito istraživati postporođajne običaje u kulturama diljem svijeta”, izjavila je. “Fasciniralo me što gotovo sve tradicionalne i autohtone kulture dijele vrlo slične postporođajne običaje, kao što su produljeni odmor, topla hrana te davanje prednosti povezivanju i zajednici.”

Dodala je kako su njezino prvo postporođajno iskustvo obilježili traumatičan porod, nedostatak podrške i uvjerenje da se sa svime mora nositi sama. “Iskreno sam vjerovala da sam dobra majka ako sam neovisna i ako mi nitko ne treba”, rekla je. “No na kraju sam se osjećala tako usamljeno, preopterećeno i nespremno.”

Potpuno drugačiji pristup drugi put

Do druge trudnoće, kaže, odlučila je oporavku pristupiti drugačije. “Pripremala sam se da to iskustvo bude mirno. Željela sam se samo odmarati”, rekla je Wijbrandi.

Ključna razlika između tradicionalne i moderne postporođajne njege, objasnila je, leži u fokusu. “Tradicionalne kulture nakon poroda u središte obično stavljaju majku, dok moderna kultura u središte stavlja bebu”, rekla je.

“Organiziramo raskošna darivanja za bebe i zabave za otkrivanje spola te trošimo tisuće na savršene dječje sobe kao s Pinteresta, a čim se dijete rodi, svi se vraćaju svojim životima i novopečena majka ostaje sama.”

Odmor, prehrana i zajednica

Chantal, koja objavljuje na Instagramu kao @becomingthismama, opisala je prakse u videu te istaknula odmor, prehranu i zajednicu kao najvažnije.

“Usporavanje u prvih 40 dana bilo je nevjerojatno za moj fizički oporavak”, rekla je. “Zaista sam naučila tražiti pomoć i biti vrlo određena u onome što mi treba od obitelji i prijatelja. Rekla sam im: bez igračaka, samo nam donesite hranu, pravite mi društvo. Osjećala sam se tako zbrinuto i podržano.”

Majkama koje su skeptične poručila je da promijene perspektivu. “Zapitate se zašto se osjećaj podrške i ljubavi nakon trudnoće čini kao previše”, rekla je. “Moj je savjet da to morate zahtijevati. To je vaše urođeno pravo i apsolutni minimum.”

Index

Pre više od dve decenije istraživači su skovali izraz motherhood penalty, odnosno kazna za materinstvo da bi njime opisali sve one sistemske gubitke koje žene osete nakon što postanu majke. One gube novac, prilike, unapređenja, projekte samo zbog toga što su postale roditelji, a poslodavac zna: teret porodice i dalje nose žene. Baš zato još uvek vladaju predrasude da će žena koja nosi teret majčinstva i porodice biti nepouzdaniji i manje efikasan radnik. Kazna za materinstvo je izraz koji opisuje posledice upravo ovakvih predrasuda.

Koliko je kazna za materinstvo zaista pogađa žene u Evropi?

Od tada, istraživači širom sveta pokušavaju da kvantifikuju sve one načine na koje žene bivaju kažnjenje u profesionalnom životu kada se odluče da postanu  majke. Recimo, istraživanje iz 2024. godine sprovedeno u Americi, pokazalo je da tamošnje majke gube, u proseku, 19.700 dolara u prvoj godini nakon porođaja. U Evropi, svako dodatno dete smanjuje vam prihode za 4 do 10 odsto u narednih osam godina. U Britaniji, majke za peti rođendan svog deteta zarađuju manje nego u godini pre porođaja.

Istina, kazna za majčinstvo nije svuda podjednako izražena. U nordijskim zemljama, gde se godinama sprovode mere kako bi se smanjio rodni jaz, najniži je indeks koji opisuje motherhood penalty. Širom Evrope, ovaj indeks varira do 21 do 61, a trenutno je najveći jaz u Austriji i Nemačkoj. Srbija se nalazi negde na sredini tabele. I baš kao što kazna za majčinstvo nije ista u svim državama, tako ne pogađa podjednako ni sve delatnosti. Ko je najugroženiji?

Žene iz akademske zajednice trpe najveću kaznu za majčinstvo

Veliko istraživanje u Danskoj pokazalo nam je još jedno pravilo: najveće penale trpe žene iz akademske zajednice. Istraživači su analizirali podatke više od 13.000 roditelja koji su između 1996. i 2017. godine upisali doktorske studije na danskim univerzitetima. Svi su prvo dete dobili nakon prve godine doktorskih studija. Zatim su ti podaci povezani sa evidencijama o naučnim radovima iz velike baze citiranosti, kao i odgovorima iz ankete sprovedene 2017. godine koja je obuhvatala profesionalne ambicije, balans između posla i privatnog života i brigu o deci.

Rezultati ukazuju na izraženu rodnu razliku. Osam godina nakon rođenja prvog deteta, žene su imale 29 odsto manje šanse da i dalje budu zaposlene na univerzitetu u odnosu na žene bez dece sa sličnim profesionalnim profilom. Kod muškaraca koji su postali očevi, taj pad iznosio je 14 odsto. Majke koje su napustile akademsku zajednicu imale su i 12 odsto manju zaradu, a ređe su radile na pozicijama u istraživačkim institutima ili laboratorijama. Autori navode da ovaj obrazac sugeriše da mnoge žene ne napuštaju samo univerzitete, već i naučno-istraživački rad uopšte.

Čak i kada uspeju da ostanu deo akademskog sveta, majke imaju daleko manje šanse za napredovanje. Verovatnoća za dobijanje stalnog zaposlenja naglo opada: tri do četiri godine nakon rođenja prvog deteta šansa za to je manja za čak 35 odsto. Sličan obrazac primećen je i kada je reč o objavljivanju naučnih radova. Očevi su zadržali približno isti tempo objavljivanja nakon što su postali roditelji, dok je kod majki zabeležen značajan pad. Osam godina nakon rođenja prvog deteta, majke su u proseku imale 31 odsto manje objavljenih radova od očeva.

Zašto kazna za materinstvo pogađa akademsku zajednicu?

Glavni uzrok za ovo, smatraju istraživači. jeste što se najkritičnija faza za razvoj akademske karijere poklapa upravo sa godinama kada žene najčešće postaju roditelji. U akademskom svetu najveći profesionalni pritisak pada između kasnih dvadesetih i kasnih tridesetih godina: tada se završava doktorat, objavljuju najvažniji radovi, grade međunarodne saradnje, konkuriše za grantove i pokušava da se dobije stalna pozicija. Problem je što se taj period gotovo potpuno poklapa sa periodom kada većina žena rađa prvo dete.

Uz to, akademska zajednica je jedna od onih u kojima je stalna profesionalna vidljivost presudna. Naučnik/ca koji nekoliko godina objavljuje manje radova ili je manje prisutan na konferencijama veoma brzo gubi konkurentnost. Čak i kratko usporavanje može imati dugoročne posledice i dovesti do gubitka karijernog zamajca i grantova. Pritom, pauzirati naučni rad gotovo je nemoguće, jer eksperimenti, longitudinalna istraživanja, terenski radovi i međunarodni projekti imaju rokove koji ne čekaju porodiljsko odsustvo. Ako istraživačica izađe iz projekta na godinu dana, često se dešava da se u međuvremenu formiraju novi timovi, objave ključni radovi ili se raspodele grantovi bez nje.

Posebno je zanimljivo što su efekti veliki čak i u zemljama poput Danse i Švedske koje imaju razvijene sisteme podrške roditeljima i gde društvo očekuje od oca da ponese teret roditeljstva. To sugeriše da problem nije samo u odsustvu zakonskih ograničenja i stimulacija, već u samoj strukturi akademske karijere gde nekoliko godina smanjene produktivnosti može promeniti čitav profesionalni tok.

Fempiria

Beta mama ima između 25 i 45 godina, izgleda bezbrižno i spokojno te je tek maglovito svjesna gumi bombona zalijepljenog u kosi. Ona je antiteza alfa mami, a pogotovo helikopterskoj mami. Beta mame odbacuju cjelokupni etos stalnog nadzora i iscrpljujućih očekivanja u korist znatno opuštenijeg pristupa odgoju.

Opušteniji, ali ne i nemaran pristup

Ovaj pristup ne podrazumijeva zanemarivanje, poput ostavljanja djece u autu dok odlazite u kupovinu. Riječ je o davanju veće slobode djeci da istražuju svijet, uz istodobno smanjivanje broja izvanškolskih aktivnosti kako roditelji ne bi proveli život kao taksi služba. Biti beta mama znači dopustiti djeci da samostalno pišu zadaću, da uče na vlastitim pogreškama i da, u razumnim granicama, sama organiziraju svoje slobodno vrijeme.

U biti, riječ je o svjesnom odmaku, ali s dobrom namjerom. Beta mama si dopušta voditi neuredno i kaotično kućanstvo koje je daleko od savršenstva s Instagrama. Starije generacije bi takav pristup vjerojatno prepoznale kao ono što se nekada jednostavno zvalo – imati djecu.

Zašto dolazi do promjene?

Kako je uopće došlo do toga da se roditeljstvo pretvori u natjecanje? Prema pisanju Wall Street Journala, tjeskoba zbog ekonomije znanja potaknula je roditelje da odgoj počnu smatrati sportskom disciplinom. Međutim, prijetnja koju umjetna inteligencija predstavlja za mnoga profesionalna zanimanja preokrenula je takve ideje o stalnom roditeljskom uplitanju. Postavlja se pitanje koje će vještine budućim odraslima uopće trebati, osim otpornosti.

Osim toga, nešto je moralo popustiti. Između posla s punim radnim vremenom i prekovremenog roditeljstva, alfa mame stigle su do ruba izdržljivosti. Takav pritisak nije bio dobar ni za djecu. Model helikopterskog roditeljstva može dovesti do sagorijevanja i kod roditelja i kod djeteta, a neka istraživanja čak sugeriraju da može poticati i delinkvenciju. Korekcija u obliku beta roditeljstva stoga je bila neizbježna.

“Beta tata zapravo nikada nije ni nestao”

Imaju li očevi značajnu ulogu u ovoj promjeni? Recimo samo da “beta tata” zapravo nikada nije ni nestao s roditeljske scene. Pristalice novog vala zaključuju: “Alfa pristup uvijek je bio neodrživ i pomalo isforsiran. Živjela beta mama.”

Index

Video-snimci pod heštegom #buttermum postaju sve popularniji. Estetika? Zamislite gospođicu Honey iz filma Matilda – majčinsku figuru čija je glavna osobina toplina.

Postoje Pinterest table posvećene ovom stilu, pune mama koje peku kolače sa nespretnim tragovima brašna na nosu, kao i Reddit diskusije o tome kako bi jedna „butter mum“ mirisala (Clinique Happy i Jo Malone Jasmine Sambac & Marigold, čisto da znate).

„To je ona spora, svesna vrsta majčinstva, stvaranje uspomena, održavanje toplog doma i odsustvo jurenja kroz ove godine“, piše TikTok kreatorka Britton Ogilvie. Međutim, ako zagrebete malo dublje, videćete da sklonost ka puteru ovde nije samo metafora. U nekim delovima interneta, trend „butter mum“ povezan je sa stilom roditeljstva usmerenim na ishranu – posebno kroz pripremu hrane od celovitih namirnica. To je konkretna, zasitna hrana – pravi puter, tek ubrano povrće, obilne količine pavlake (kad prilika to zahteva) i sveže pečeni hleb od kiselog testa. Dodajte tome kolač od kupina i – imate pravu „puter mamu“.

Može se reći da je ovo potpuna suprotnost „almond mum“ (badem mama), ranijem viralnom trendu koji spisateljica Alice Hall opisuje kao „fenomen nastao iz pepela dijetalne kulture dvehiljaditih“. Ideja „almond mum“ prvi put je ušla u mejnstrim kroz rijaliti emisiju The Real Housewives of Beverly Hills, u kojoj se pojavljuje Yolanda Hadid, majka supermodela Gigi i Belle. Gigi kaže majci da se oseća zaista slabo jer je pojela samo pola badema. Na to joj Yolanda savetuje da pojede „par badema i dobro ih sažvaće“. I tako je rođena „almond mum“. Naravno, trend je naišao na kritike. Dr Ema Svanberg, klinička psihološkinja i autorka knjige Parenting for Humans, ranije je govorila o rizicima ovog pojma.

„Fenomen ‘almond mum’ čest je kod roditelja opsednutih ishranom i telesnom težinom – roditelja koji, otvoreno ili suptilno, kontrolišu unos hrane i kretanje deteta do te mere da tu opsesiju prenose dalje“, objašnjava ona. „Za mene, biti ‘almond mum’ je jedan od načina na koji se ortoreksija i anoreksija mogu manifestovati kod roditelja i potencijalno preneti na decu.“

To nije nimalo utešno. Ali da li to znači da je „butter mum“ njena prirodna suprotnost? Majka koja pokušava da ukloni osude vezane za hranu kako bi stvorila zdraviji i uravnoteženiji odnos prema telu? Dr Sonja Khorana, lekarka opšte prakse, smatra da jeste.

„Ako se ‘almond mum’ povezuje sa strogim pravilima, restrikcijom i kontrolom – posebno kada je reč o ishrani i slici tela – onda je ‘butter mum’ opuštenija i ostavlja prostor za uživanje. Ona predstavlja saosećajniji, savremeniji pristup: onaj koji daje prednost ishrani i zadovoljstvu u odnosu na kontrolu.“

Džes Šand, nutricionistkinja specijalizovana za žensko zdravlje, slaže se. „‘Butter mum’ je osvežavajući kontrast trendu ‘almond mum’. Deluje kao odmak od restriktivnog ili čak zastrašujućeg odnosa prema hrani, koji je često zasnovan na brojanju kalorija. Ovde se hrana slavi, a ne demonizuje.“

@victoriamorsew creating my dream backyard day 1: prep + plan! not a yardwork gal, but whatever it takes to be living out my european cottage garden dreams this spring!! #backyardglowup #homeinspo #homerenovationideas #cozyathome #patiodesign ♬ Soft Sand, Subtle Rhythm – Lại Văn Nam

Pa, koji su znaci da ste možda „puter mama“?

„Ne osećate krivicu zbog hrane i ne namećete je drugima. Ne delite hranu na ‘dobru’ i ‘lošu’, i razgovori o hrani su neutralni ili pozitivni, a ne restriktivni. Manje je važno šta jedete, a više kako razmišljate o tome. Ako je hrana opuštena i prijatna, a ne nešto što morate ‘zaslužiti’ ili ‘sagoreti’, to je snažna ‘butter mum’ energija“, kaže dr Khorana.

„Sa nutritivnog stanovišta, to je mnogo zdravije okruženje za odrastanje dece“, dodaje Šand. „Verovatno možete da se poistovetite sa ovim trendom ako hrana u vašem domu deluje umirujuće, a ne stresno. Fleksibilnost je ključ. Verujete da vaša deca intuitivno jedu i da će vam reći kada su sita. Jedu povrće – ali uživaju i u kolaču.“

Ipak, kao i kod svakog trenda – naročito kada je reč o roditeljstvu – postoje stvari na koje treba obratiti pažnju.

„Ravnoteža je i dalje važna. Telu je potrebna raznovrsna ishrana, a ne pristup ‘sve je dozvoljeno’. Takođe, ovo je ipak etiketa, baš kao i ‘almond mum’, i kao takva svodi ljude na stereotip, dok je stvarni život mnogo složeniji.“

Dr Khorana savetuje da se teži ravnoteži, a ne savršenstvu – uz blagu strukturu obroka, ali i prostor za fleksibilnost i uživanje. To može značiti kombinaciju hranljivih i zadovoljavajućih namirnica, odbacivanje rigidnih pravila i modelovanje mirnog, neopterećenog odnosa prema hrani.

„To može pomoći i roditeljima i deci da vremenom izgrade zdraviji i održiviji odnos prema ishrani.“

Šand savetuje i uključivanje dece u proces kad god je moguće.

„Volim da uključim svog petogodišnjaka u kuhinju. Važno mi je da vidi odakle hrana dolazi. Vodimo ga u baštu da razume kako sve funkcioniše. Sadiš seme, neguješ zemlju, a zatim neguješ svoje telo kada tu hranu pojedeš.“

Dakle, da li je ovo zaista toliko duboko? I da i ne.

„Na površini, trend ‘butter mum’ je razigran i zabavan, svojevrsni otpor rigidnoj kulturi ishrane. Ali dotiče i nešto dublje: način na koji majke govore o hrani, telu i ravnoteži, posebno pred decom“, kaže dr Khorana. Odlazak u krajnosti – bilo da je to „jedite sve bez razmišljanja“ ili rigidni pristup „pojedi badem“ – retko je koristan.

„Može otići predaleko u drugom smeru – odbacivanje restrikcije jeste pozitivno, ali potpuno zanemarivanje nutritivnih vrednosti može biti jednako problematično.“

Na kraju, nema potrebe da se roditelji uklapaju u jasno definisane trendove sa TikToka – pritiska već ima dovoljno.

„Kao i u svemu, ključ je ravnoteža“, kaže Šand. „Pronađite svoj odnos prema hrani i nemojte osećati potrebu da ga etiketirate ako vam to ne prija. Najzdravija kultura ishrane nije ni najstroža ni najpopustljivija. Ona je najstabilnija, zabavna, dosledna i radosna.“

Izvor: Zadovoljna.rs

MASTERCLASS RODITELJSTVA ZA SAMO 7.77 KM!

BUDI NAJBOLJA VERZIJA SEBE, PARDON MAJKE!

NIKAD NEMAJKA, UVIJEK PREMAJKA!

1. Manite se savjeta roditelja na internetu, Svako dijete je osoba za sebe. Svaka majka je majka za sebe. Samo ćete se dodatno zbuniti. Vjerujte sebi, svom djetetu i instinktu.
2. Svako „moje dijete to nikada neće raditi“ odmah bacite u kantu za smeće. Hoće. I više od toga.
3. Najvažnija stvar koju morate/možete da uradite jeste da ih OSAMOSTALITE. Neka pogriješe, neka se isprljaju. Neka budu ljuti na vas.  Neka prosipaju.  Neka i razbiju.  Neka traje duže.
4. Nisu druge majke bolje od vas, one samo neće da podijele svoje neuspijehe.
5. Nisi ti bolja majka od drugih. Ne zanosi se.  To takmičenje je otkazano još kad se mali Isus rodio.
6. Pustite ih da spavaju s vama, nosite ih, tepajte im, ljubite ih i kad ne daju.  Jer najkraće traje taj period koji provedu s nama.
7. Ovo putovanje je novo kao i vašem djetetu. U redu je da griješite, ali je obavezno da se zabavite i volite.  I ni slučajno da se niste usudile da pomislite da ste baš sad neki dio roditeljstva savladale. Svemir će umrijeti od smijeha.
8. Pitajte povremeno njih ko je najbolja mama na svijetu. Zaslužile ste da čujete.

U moru savjeta, pravila i očekivanja, najvažnije je da nova mama zna kako nije sama – i da je već sada dovoljno dobra baš takva kakva jest. Ponekad su upravo jednostavne, iskrene riječi podrške ono što najviše znači.

Ako imate prijateljicu, sestru, kolegicu ili rođakinju koja je upravo zakoračila u majčinstvo, ovih deset savjeta može joj pomoći da lakše pronađe svoj ritam – i pritom ne zaboravi na sebe.

1. Radi najbolje što možeš – i to je dovoljno.

Nova mama često misli da mora biti savršena, ali istina je da je “dovoljno dobro” upravo ono što djetetu treba. Podsjetite je da ljubav i trud vrijede više od savršenstva.

2. Ne uspoređuj se s drugim mamama.

Svaka beba i svaka mama imaju svoj tempo. Društvene mreže često stvaraju iluziju savršenstva, ali stvarnost je puno raznolikija i stvarnija.

3. Tražiti pomoć nije slabost.

Bilo da se radi o partneru, obitelji ili prijateljima, važno je znati da ne mora sve sama. Dijeljenje odgovornosti donosi olakšanje i više energije za ono najvažnije.

4. Odmaraj se kad god možeš.

San možda više nije luksuz, nego nužnost. I kratki trenuci odmora mogu napraviti veliku razliku u raspoloženju i snazi.

5. Tvoje su potrebe važne jednako kao i bebine.

Mama koja se brine o sebi lakše se brine o drugima. Podsjetite ju da izdvojiti vrijeme za sebe nije sebično, nego potrebno.

6. Ne postoji jedan ‘ispravan’ način majčinstva.

Savjeti će dolaziti sa svih strana, ali na kraju dana ona najbolje poznaje svoje dijete. Važno je vjerovati vlastitoj intuiciji.

7. Greške su dio procesa.

Nitko ne zna sve od početka. Svaka pogreška prilika je za učenje, a ne razlog za krivnju.

8. Uživaj u malim trenucima.

Prvi osmijeh, miris bebe, tišina dok spava – to su trenuci koji brzo prolaze. Vrijedi ih svjesno primijetiti i sačuvati.

9. Ne moraš sve imati pod kontrolom.

Kaos je često dio svakodnevice s bebom. Prihvaćanje nesavršenosti donosi više mira nego pokušaj potpune kontrole.

10. Ti si najbolja mama svom djetetu.

Bez obzira na sve sumnje, upravo je ona ono što njezino dijete treba. Ljubav, prisutnost i povezanost ne mogu se zamijeniti ničim.

Izvor: Zadovoljna.hr

Janković je govorila o najčešćim zabludama vezanim za trudnoću, porod i dojenje, ističući koliko dezinformacije oblikuju očekivanja žena.

– Jedna od najvećih zabluda o porodu jeste da mi tu nemamo nikakva prava, da se nas ništa ne pita, kao da smo objekt nad kojim se vrši radnja, a ne osobe koje rađaju, naglasila je Janković.

Dodaje i da je period nakon poroda često nerealno idealiziran:

– Svi očekuju da će te zapljusnuti talas ljubavi, ali realnost je da mame često ne znaju šta im se desilo i pitaju se zašto ne osjećaju to što su očekivale, kaže Janković.

Posebno se osvrnula na emocionalni i fizički oporavak.

– Dođeš kući, krvariš i plačeš; od bola, od radosti, od toliko pomiješanih emocija, dok novorođenče plače i ne spava, priča Janković.

Govoreći o dojenju, Janković naglašava da je jedna od najraširenijih zabluda sumnja u to da majka ima dovoljno mlijeka. Dodatni pritisak stvara pokušaj da se sve bebe uklope u iste standarde napredovanja, dok svakodnevno vaganje često postaje izvor stresa i nesigurnosti, umjesto podrške majkama.

Janković je iskreno govorila i o izazovima majčinstva i trenucima kada iscrpljenost preuzme svakodnevicu.

– Voljela bih da češće mogu reći “ne mogu više”, ali nekad imam osjećaj da nemam tu opciju, jer smo sami i bez pomoći, priznaje Janković, dodajući da su takvi trenuci posebno teški kada briga o troje male djece u potpunosti zavisi od roditelja, i fizički i emotivno.

Njihov najstariji sin uskoro puni pet godina, a svakodnevica, kako kaže, zna biti preplavljujuća. Ipak, pokušava pronaći male načine da se resetuje.

– Dovoljno mi je pet minuta pauze da se vratim sebi, ili navečer, kad ih uspavamo, samo zagrljaj s mužem i osjećaj da ćemo uspjeti priča ona.

Govori i o realnosti roditeljstva, koja nije uvijek idealna:

– Nekad se sve svede na preživljavanje. Kad me pitaju kako je bilo, šta ste radili, kažem: preživljavali. I stvarno, nekad samo preživiš dan i ideš dalje, kaže Janković.

Magdalina Janković govorila je o uticaju društvenih mreža na trudnice i majke, ali i o vlastitom iskustvu poroda koje je, kako kaže, potpuno promijenilo njen pogled na cijeli proces. Ističe da su društvene mreže postale jedan od najvećih izvora dezinformacija.

– Format je kratak, pažnja sve manja i mi tu zapravo dajemo informacije, ali ne i znanje, rekla je Janković.

Dodaje da su majke često bombardovane sadržajem koji im djeluje poznato, ali to ne znači da zaista razumiju ono što čitaju niti da im nije potrebna stručna podrška. Posebno upozorava na trend dijeljenja ličnih iskustava. To može biti korisno, ali ne znači da je pravilo i da važi za svaku mamu. Upravo zato je važno imati stručno vođenje i podršku.

Govoreći o vlastitim trudnoćama i porođajima, priznaje da je na prvi porod otišla uvjerena da je spremna, ali se pokazalo suprotno.

– Bila sam dio školice za trudnice i mislila sam da sve znam, a onda sam nakon poroda pitala mamu zašto mi niko nije rekao kako to zapravo izgleda, kaže Janković.

Svoje prvo iskustvo opisuje kao “školski primjer akušerskog nasilja”, naglašavajući da tada nije ni bila svjesna šta se dešava:

– Niko me nije pitao niti informisao o intervencijama, sve se podrazumijevalo i mislila sam da tako treba, kaže.

Zaključuje da su trudnoća, porod i dojenje neraskidivo povezani procesi. Jedna stvar vodi drugoj, a mi smo normalizirali prakse poput rutinskih intervencija i rađanja na leđima, bez da se pitamo zašto i da li može drugačije.

Izvor: Oslobođenje

Ne zato što žene imaju čarobne moći (da budem posve iskrena, ponekada mi se čini da ih zaista i imamo), nego zato što se dio tog znanja generacijama prenosilo kroz iskustvo. Kroz tijelo. Kroz promatranje. Kroz život koji se odvijao u ritmu trudnoća, poroda, djece i svakodnevice. Kroz majčinsku intuiciju. Primjerice, danas znamo da dodir majke, kao i kontakt kože na kožu bebe i majke, može regulirati bebin puls, disanje i temperaturu. Znanstvene studije pokazuju da taj kontakt regulira živčani sustav novorođenčeta i potiče lučenje oksitocina, hormona povezanosti i smirenja. A opet, žene su to radile oduvijek. Nosile su bebe na tijelu, uspavljivale ih na prsima, držale ih blizu. Nisu to činile zato što su pročitale studiju. Radile su to jer je tijelo znalo da je blizina lijek i jer intuitivno osjećamo da je to ono što bebi treba.

Instruktorica sam za masažu beba i u našem Mati centru, kolegice i ja na ciklusu masaže uvijek roditeljima pričamo o nevjerojatnim benefitima i ljekovitosti dodira i masaže. Iako je super naučiti određene tehnike, masaža beba nije ništa novo, već je nešto što majke pružaju djecu oduvijek –  danas samo imamo istraživanja koja potvrđuju te benefite! Slično je i s porodom. Danas se sve više govori o važnosti sigurnog okruženja, podrške i osjećaja povjerenja za fiziološki porod. Znanost objašnjava kako stres i strah mogu blokirati oksitocin i usporiti proces. Ali žene su to osjećale i prije nego što su imale hormone pod analizom i statističke podatke. Znale su da porod treba tišinu, sigurnost i poznata lica. Znale su da tijelo radi drugačije kad se žena osjeća zaštićeno. Isto vrijedi i za majčinstvo.
Tek u novijim istraživanjima počinjemo razumijevati koliko se majčin mozak mijenja tijekom trudnoće i nakon poroda. MRI studije pokazale su da se tijekom trudnoće mijenja struktura određenih dijelova mozga, posebno onih koji su povezani s empatijom, socijalnim razumijevanjem i prepoznavanjem emocija. Imamo i smanjenje sive tvari, no to nije loša stvar – u nekim regijama povezana je s većom specijalizacijom mozga za prepoznavanje potreba bebe. Realno, mogu sada nabrojati hrpetinu činjenica i onog što je znanstveno utemeljeno, kao i ono što se trenutno istražuje, ali ono što zapravo želim je približiti kako nama majkama baš ništa od toga nije novost. Mi to osjećamo i živimo. Ta intenzivna promjena koja dolazi s matrescencijom je nešto o čemu žene pričaju, zapisuju i dijele već stoljećima, a bila je često banalizirana. Generacije žena su to već osjećale. Govorile su o majčinskom instinktu, o onom osjećaju u trbuhu koji im govori da nešto nije u redu ili da je dijete dobro. Nisu imale neuroznanstvene termine za to, ali su imale iskustvo.

To ne znači da trebamo odbaciti znanost. Naprotiv. Znanost nam pomaže razumjeti, potvrditi i objasniti procese koji su dugo bili nevidljivi. Ona daje jezik onome što osjećamo. Ja osobno obožavam znanost – obožavam koliko toga nas uči, ali u ovom kontekstu afirmira ono što već znamo. Možda je jednako važno priznati i nešto drugo: znanje ne dolazi samo iz laboratorija. Ponekad dolazi iz života. Iz tijela koje prolazi kroz trudnoću, porod i majčinstvo. Iz promatranja djece, iz noći bez sna, iz malih trenutaka u kojima žena uči slušati sebe i dijete. U vremenu u kojem često tražimo potvrdu izvana, lako zaboravimo da tijelo već nosi mnogo odgovora. Moderna znanost nas tome, na neki način ponovno uči. Pokazuje nam da ono što smo dugo nazivali intuicijom često ima vrlo konkretno biološko objašnjenje. Možda je zato najljepši trenutak kad se ta dva svijeta susretnu. Kad znanost i iskustvo više ne stoje jedan nasuprot drugome, nego jedan pored drugoga. Kad istraživanja potvrde ono što su žene već osjećale, tiho, kroz generacije, kroz povjerenje u sebe. I kad napokon možemo reći: nije da smo samo vjerovale svom tijelu. Pokazalo se da je ono cijelo vrijeme imalo pravo.

Izvor: femina.hr

Najčudnije nije bila tišina. Najčudnije je bilo to što sam shvatila da, negde preko puta grada, svi provode divno veče – bez mene kao dirigenta cele priče.

Teret „one koja sve drži pod kontrolom“

Četrdeset godina bila sam centar porodice. Ne zato što me je neko zamolio, već zato što sam to jednostavno preuzela na sebe. Pamtila sam rođendane, zvala da proverim kako su svi, organizovala svaki Uskrs, Božić i svaku nedeljnu porodičnu trpezu. Znala sam koji rođak ima problem na poslu, kojoj tetki treba prevoz do lekara, ko je s kim u svađi i ko mora da sedi na suprotnim krajevima stola.

Moj telefon bio je komandni centar. Poruke o tome ko šta donosi. Podsetnici za tatine lekove dok je još bio živ. Informacije o životima mojih ćerki koje sam prenosila rodbini koja je zaboravila kako da ih pozove direktno. Bila sam jednočlana centrala i nosila sam tu ulogu kao orden.

Dok su devojčice bile male, radila sam noćne smene da bih bila kod kuće kada se vrate iz škole. Četiri sata sna, jaka kafa i onda domaći zadaci. Mislila sam da je iscrpljenost samo drugo ime za ljubav. Možda za neke jeste. Ali danas znam da postoji razlika između ljubavi koja se izražava brigom i potrebe da budemo potrebni. Ja godinama nisam znala gde se jedno završava, a drugo počinje.

Kada muzika utihnu

Promena se desila postepeno – pa odjednom. Starija ćerka se udala i odjednom su postojale dve porodice koje treba uklopiti. Mlađa se preselila u drugi grad zbog posla. Rođaci kojima sam nekada bila vozač dobili su svoje automobile. Porodična WhatsApp grupa koju sam pokrenula prvo je utihnula, a onda se preselila negde drugde – bez mene.

Prvi praznik koji nisam organizovala provela sam čekajući panične pozive. Neko će sigurno tražiti recept za punjenje. Neko će zaboraviti koliko se kuvaju krompiri. Ili će im jednostavno trebati da ih provedem kroz raspored. Telefon je ćutao. Stiglo je tek nekoliko kurtoaznih poruka zahvale za poklone koje sam poslala.

Uveravala sam sebe da su bezobzirni. Da su me godinama uzimali zdravo za gotovo. Negovala sam tu povređenost kao modricu – pritiskala je kad god mi je trebalo da osetim nešto. Ali tog dana, sedeći sama u kući, suočila sam se sa istinom koja me je plašila više od zaborava: sasvim su dobro i bez mene.

Priče koje pričamo sebi

Danas radim u kućnoj nezi i viđam to svuda. Žene mojih godina, ponekad i starije, koje su ceo identitet izgradile oko toga da budu nezamenljive. Šalimo se o tome u pauzama, ali u tom smehu ima gorčine. Sve znamo kako izgleda trenutak kada shvatite da ste u sopstvenom životu sporedni lik.

Pre mesec dana pila sam kafu sa ćerkom jedne pacijentkinje. Plakala je jer je njena odrasla deca ne zovu dovoljno često. „Posle svega što sam učinila za njih“, rekla je. U njenim rečima čula sam sebe od pre pet godina – kako vodim evidenciju u igri za koju niko drugi nije znao da se igra.

Istina je da sam ja više imala potrebu da budem potrebna, nego što su oni zaista imali potrebu za mnom. To mi je davalo smisao dok sam tonula u samohranom majčinstvu. Davalo mi je identitet kada mi se brak raspao. Činilo me je vidljivom u svetu koji često prestaje da primećuje žene srednjih godina. Svaka dostavljena šerpa hrane, svaki zapamćeni rođendan, svaka rešena kriza bila je dokaz da vredim.

Naučiti da vredimo drugačije

Danas moje nedelje izgledaju drugačije. Nekad ćerke dođu na ručak. Jedemo, pričamo, pomognu oko sudova i odu kući do osam. Nekad sam sama – spremim manju porciju, slušam podkast umesto porodičnih tračeva. I jedna i druga verzija su dobre.

Tri puta nedeljno plivam u moru. Počela sam kad sam shvatila da imam slobodno vreme koje ne znam kako da ispunim. Hladna voda ne mari da li sam nečija majka, tetka ili kontakt za hitne slučajeve. Drži me na površini ako se prepustim i krećem. Povlači me ako se borim. U toj lekciji još učim.

Prošle nedelje mlađa ćerka me je pozvala – ne zato što joj je nešto trebalo, već zato što je pročitala tekst koji ju je podsetio na mene. Razgovarale smo sat vremena ni o čemu posebnom. Bilo je to vrednije od četrdeset godina „potrebnosti“. Starija ponekad svrati nenajavljeno, dovede decu da isprazne moju kutiju sa keksom. Ne treba im da im organizujem život, ali biraju da me uključe u svoj. To vredi više od uloge čuvara svega i svačega.

Sloboda u puštanju

Prestala sam da budem porodični hroničar, čuvar starih zamerki i osoba koja pamti ko je na šta alergičan. Ako rođaci žele da se čuju, imaju brojeve jedni drugih. Ako se organizuje praznik, neko drugi može da smisli logistiku. Svet se nije srušio. Porodica se nije raspala. Samo su se snašli – kao što ljudi uvek učine kad moraju.

Najteže je bilo prihvatiti da su moje ćerke sposobne odrasle žene koje mogu same da grade odnose. Da rodbina može da organizuje sopstvena okupljanja. Da su veze za koje sam mislila da ih održavam sama možda bile dovoljno jake i bez mene – ili možda nisu ni vredelo tolikog napora.

U svemu ovome ima tuge. Tuge za verzijom mene koja je smisao nalazila u preopterećenosti. Tuge za godinama provedenim u umoru koji sam zvala ljubavlju. Ali postoji i neočekivana lakoća. Kao da sam spustila kese iz prodavnice koje nisam ni znala da nosim četrdeset godina.

Kad danas sretnem žene koje su tamo gde sam ja bila – preplavljene tuđim potrebama – poželim da im kažem ono što sada znam. Da biti potreban i biti voljen nije isto. Da možeš da se povučeš, a da ne nestaneš. Da će oni koji te istinski cene pronaći nove načine da to pokažu kada prestaneš da budeš stalno dostupna.

Ali obično ćutim. Jer ovo je lekcija koju svako mora da nauči sam – kroz tišinu koja ostane kada haos utihne, kroz susret sa sobom kada nikome nisi „neophodna“.

Prošle nedelje spremila sam ručak samo za sebe. Jela sam čitajući, spakovala ostatke za naredne dane. Telefon je stajao tih na kuhinjskom pultu. Niko nije tražio da nešto popravim, organizujem ili zapamtim.

I prvi put posle četrdeset godina – nije mi ni trebalo.

Izvor: ona.telegraf.rs