Setila se prve godine koju su proveli u braku. Sad joj je ta sreća delovala milenijumima daleko. Pogledala je na sat. Skoro je 8 sati. Kafa joj se ohladila na stolu, ali danas to nije bilo od njene jurnjave kroz stan, peglanje i pranje i prostiranje veša u zoru. Danas je bilo od hladnoće u njenim prstima i srcu.

Kao da je mnogo važna stvar ako nisi srećan, pomislila je.

– Ti znaš da ovo nije u redu. Znaš da nije, prosto. – rekla je mužu veče pre toga.

– Dobro, Anja, znam da nije, ali šta ću, ona je takva. – kao i uvek, branio je svoju majku.

Samo što se udala, jetrva joj je rekla kako ne postoji snaha koja će odgovarati njegovoj majci.

– Takva je žena, razumeš? Niko nije dovoljno dobar za njene sinove. Što pre shvatiš, to bolje. Ja sam odavno prestala da jurim njene standarde. Ako treba da budem sebi loša da bih njoj bila dobra, neka hvala.

– Grešiš ako misliš da moraš da izgubiš sebe da bi…

– Da bi šta? Bio njima po volji?

– Pa da, niko nije ničije vlasništvo, kad se udaš ne…

– Šta ne? Da, dušo, da, sve uzimaš. I mamu, i tatu, i komšiluk… – podigla je obrve značajno.

Anja je mislila: ja tako sigurno neću. To kod nas nije slučaj. Mi smo drugačiji.

Anja nije bila umetnica, ali je nekako sve čega se takne pretvarala u umetnost. Gibanica po naninom receptu, pakovanje poklona za kumu, dekorisanje stola za slavu. Pevušenje, crtkanje, piskaranje – sve je to bilo u deminutivima i granicama amaterskog i ljubavi punog rada. Nije volela sebe da objašnjava, samo je živela. Bar je tako mislila. Kad je rodila prvu ćerku, jetrva joj je rekla: Nisi rodila dečaka, sad ćete vas dve da ukrstite koplja. Ali umesto strašne bitke, Anju je dočekao blagoslov da joj ćerka bude zdrava i da dogodine rodi sina. Kako je to moglo da joj smeta?

Posle druge ćerke već su počela sašaptavanja na slavama, al’ pošto je uvek bila zauzeta time da svima ugodi, Anja nije primećivala da je predmet razgovora.

– Rekla sam ti ja – prišla joj je jetrva u kuhinji – Teško da će ti se isplatiti tvoja dobrota. Ova naša aspida već razvezala po familiji kako ni za šta nisi.

Najveća ironija u toj izjavi bila je postavljena na stolu – od predjela, raznih pita, poslastica, preko mesa i kolača – Anja sve radila sama i sa puno ljubavi. Muž i deca uvek ispeglani, čisti. Sve u kući na mestu. Nije rodila muško, pa zar zbog toga “ni za šta nije”?

Anja nije verovala u to, pa se valjda zbog toga i duboko potresla i razočarala kad je svekrva prvi put pred ljudima sa najširim osmehom na licu nazvala „ova moja lenjivica što samo žensku decu rađa“. Od zaprepašćenja je zanemela i to je bila najveća greška koju će napraviti. Umesto da tu progovori, ona se predala i onda su se uvrede i zadirkivanja samo nizali.

Njeno „radim od kuće“ svekrva je prevodila kao „ništa ne radi po ceo dan“. Kad kaže „mala su mi deca“, odgovarala bi „moji su sinovi bili još mlađi kad sam se vratila u fabriku“. Mogla si malo ovaj ručak posoliti, majka te nije naučila da vezeš, malo si mi se zaokruglila, da nisi trudna ponovo, mada ako je žensko, bolje ti je posao da tražiš.

– I ti njoj ništa na to ne kažeš? Pa il’ si luda il’ si blesava, treće ne znam šta je. Ja dok se s njom nisam dobro posvađala, s vrata mi se nije skinula, a vidim sad zajahala tebe, pa ne pušta. Kaži nešto, ženo! Niko nije tol’ko dobar da ćuti! – govorila je jetrva. – A Rade? Šta kaže Rade?

– Ništa, on ne zna. Pa kako da mu kažem kad ona pred njim sve fino?!

***

E jaka mi stvar, ne voli te svekrva! Koga je još svekrva volela?! – rekle su joj prijateljice.

Ali Anja nije bila takva – umela se pomiriti sa svima, ali ne i sa sobom. Pa umesto da plete sreću počela je svaki svoj postupak da meri i posmatra svekrvinim očima. Za ovu haljinu bi rekla da je prekratka, za ćerkin domaći da je neuredan, kupatilo nije čisto, zavese nisu lepo ispeglane, gle paučina!

Savila se i povila, a da niko to od nje nije tražio.

– Dođe mi da rodim treće, samo da mi se skine s grbače.

– E moja, Anja, lepo sam ti rekla. Ne obaziri se! A ti? Sve suprotno! Upropastićeš se, ženo!

– A šta da radim, ‘ajde! Jače je od mene!

– Ma gde jače?! Niko od tebe nije jači, čuješ?! Ako kažeš da jeste, onda ona stvarno upravlja tvojim životom.

– Bila sam toliko srećna…

– Ko ti sad brani da budeš?

Izvor: Zelena učionica

Roditelji vrlo često, kada čuju dete koje se u sobi igra samo ili ga primete na podu kako se udubilo u neku igru koju je osmislilo, požele da se priključe. Nekad je to zato što im je ceo taj dečji svet iznenada zanimljiv, a nekad zbog griže savesti što im se dete igra samo. Kao da je to nešto loše!

Evo zbog čega nikad ne treba da prekidate dete ako se samo igra.

Dete se uči da samo reši problem dosade

Deca koja umeju sama da se igraju nemaju problem kada, iz bilo kog razloga, nemaju društvo druge dece ili roditelji ne mogu da se uključe u njihovu igru. Oni se ne oslanjaju na druge da im organizuju zabavu ili osmisle vreme. Kako rastu, sve više uče da su vlasnici svog slobodnog vremena i da je na njima da osmisle kako će ga koristiti. Zbog toga će odrasti u sigurne ljude koji umeju da uživaju i u samoći.

Podstiče maštu

Verovatno vam se, kad slušate svoje dete, već čini kako ima jako bujnu maštu. Ali pustite ih da se zaigraju sami i to posmatrajte. U tim trenucima gradiće tvrđave i mostove, crtati superheroje koje su sami smislili i praviti scenarije vredne da ih zabeležite i sačuvate.

Razvija socijalnu nezavisnost

Samostalna igra jača osećaj samostalnosti kod dece. Znaju da im nije neophodno da budu u blizini drugih da bi im bilo zabavno. I baš ta socijalna nezavisnost pomoći će im da se osećaju sigurno u bilo kojoj situaciji. Bilo da su na žurci sami ili u velikom društvu, umeće da se osećaju prijatno.

Uči ih da se uteše sami, onda kad im je to potrebno

Deci je važno da znaju da smo tu za njih, onda kad im je to potrebno, ali je važno i da polako, kroz odrastanje, nauče da sami u sebi pronađu utehu. Kroz samostalnu igru, to je jedna od stvari u kojoj postaju bolji. Jer dok se igraju sami, oni su i vođe i sledbenici i sve situacije rešavaju sami.

Postaju sigurniji kad su sami

Ma koliko želeli, ne možemo biti u neprekidnoj interakciji sa svojom decom. Niti je njima to potrebno. Kada vaša deca nauče da se igraju sama, onda se sve manje oslanjaju na druge odrasle da će im biti organizatori zabave. Takođe, postaju svesni da to što ne sedite s njima na podu u igri, ne znači ni da ih ignorišete ni da ih manje volite.

Ostavlja roditeljima malo vremena za odmor

Roditeljima male dece pauza je uvek dobrodošla. I iako to sigurno nije primarni cilj, ali ako naučite dete da se igra samo, imaćete više vremena i za predah. A druga dobra strana toga je što i deca, gledajući vas, uče da je važno zastati i napraviti pauzu. Da svi imaju pravo na to.

A kako da ohrabrite dete da se igra samo?

Nekoj deci to jednostavno lako ide i njihovi roditelji ne moraju da se trude. Ali možda je ipak više one dece koja se opiru ideji da se se igraju bez društva drugih. Evo kako biste mogli da ih ohrabrite:

• Postavite im scenario: Ponekad nije dovoljno samo reći “idi, igraj se”. Nekoj deci potrebno je da ih malo “poguramo”. Zato im ponudite opcije. Recimo, možete im napraviti mini poligon ili osmisliti zone u sobi (zona sa plastelinom i drugim kreativnim materijalima), zona sa kockama… Ideja je da im ponudite opcije i ostavite ih da sami odaberu i osmisle igru.
• Uzdržite se od zahteva da se moraju igrati u svojoj sobi: Deca vole da budu u blizini odraslih koji čine da se osećaju sigurno. U blizini onih koje vole. Zato im nemojte braniti ako žele da to bude u dnevnoj sobi. Veća je šansa da će prihvatiti igru i u nju se upustiti ako se osećaju sigurno jer ste sve vreme tu negde, pored njih. Iako ne učestvujete u igri.
• Budite uzor: Ako želite da se vaša deca igraju sama, neka vide i vas kako neke stvari radite sami. Bilo da je to čitanje, odlazak na kafu bez društva ili neki drugi vid samostalnog opuštanja. Važno je da vide vas kako sa puno samopouzdanja samostalno osmišljate svoju zabavu, kako bi to i oni umeli da urade sami.

Zdenka sada tvrdi da je od tad u fantastičnim odnosima s Milošem, a Miloš kaže da jedinom majkom smatra ženu koja ga je odgajala i da Zdenki ne može da oprosti.

Zaplet je počeo 1992, kada je Mijailovićevoj uzet sin i dat na usvajanje. Ona ga otada nije vidjela.

“Odlučila sam da odem u Njemačku kada je Miloš imao dvije godine. To je bilo vrijeme kada je počeo rat u Jugoslaviji, a ja sam riješila da za sebe i svoju porodicu stvorim uslove za život i da tamo i oni dođu. Međutim, nije bilo šanse jer su uveli vize. Nije bilo linija autobusa, aviona… Miloš je ostao sa ocem. Međutim, on ga je ostavio samog, a dijete k’o dijete, na momenat se popelo na ivicu prozora. Vidio ga je komšija, polako se primakao i skinuo ga odatle da ne padne. Neko od komšija je sve to prijavio”, ispričala je Zdenka, koja je napisala i knjigu “Osuđena”, u kojoj je opisala priču majke koja je poslije 30 godina našla sina.

Dodala je i da je to bio alarm za policiju i Centar za socijalni rad.

“Socijalni radnik ga je uzeo i odmah su ga dali na usvajanje. Niko me nije obavijestio, samo su ga odveli i do dana današnjeg nisu htjeli da mi kažu ko su usvojitelji. Najveći problem u potrazi je bilo njegovo novo prezime, koje je dobio, a koje ja nisam znala”, ispričala je ona.

Zdenka kaže i da je sve vrijeme imala želju da pronađe sina te da je zato i napisala knjigu.

“Ispostavilo se da je Miloš mene pronašao preko Facebooka. Naš odnos nakon emisije u kojoj smo se prvi put vidjeli i oboje bili u šoku je krenuo divnim tokom da ni sama nisam mogla to da zamislim. Rekao mi je da je sve zaboravio, da mi je oprostio. U aprilu je došao kod mene i moje porodice u Nicu. Četvorica braće su ga prihvatila i sve je bilo savršeno. Dogovorili smo se da ne otvaramo bolne teme, dali smo mu vremena da se navikne i prebrodi sve to”, tvrdi Zdenka i dodaje: “Shvatio je da ništa nisam kriva, kada smo se vidjeli prije tri dana, rekao mi je da zaboravimo tih 30 godina. Nije stvar u opraštanju, ali čini mi se da me doživljava kao majku. Uvijek je nasmijan, dosta se šalimo, ali vrijeme će na kraju pokazati svoje.”

Međutim, Miloš tvrdi da njihov odnos nije idealan te i da želi da ga ona pusti na miru neko vrijeme.

“Prošlo je 30 godina i ja ne mogu da shvatim zašto je sve to tako urađeno. Sa 13 godina sam saznao da sam usvojen, osjećao sam se grozno, ali ja te roditelje koji su me usvojili smatram jedinim roditeljima. Nije majka ona koja te rodi, već koja te odgaja. Zdenki ne mogu da oprostim jer da je zaista htjela da me nađe, našla bi me za 30 godina. Ona jeste okej, ali ja sebe ne vidim u toj porodici. Odrastao sam čovjek i imam svoj život, ona ne može ni da sanja kroz šta sam sve prošao”, priča Miloš i dodaje: “Mi se čujemo, pošalje mi poruku, ali u tom odnosu nedostaje onaj istinski majčinski osjećaj. Nikoga ne osuđujem, samo hoću mirno da živim. Mislim da ovo radi zbog promocije svoje knjige. Ovim završavam sve moje izjave za javnost.”

Zdenka Mijailović je kazala i da vjeruje da sina ne bi pronašla da joj srednji sin nije čestitao rođendan na Facebooku.

“Miloš je znao moje ime, ali nije znao gdje sam. Dalja rođaka po ocu dala mu je informacije o meni. On me je tražio i na društvenim mrežama, gdje je pronašao profil mog drugog sina. Vidio je njegovu objavu za moj rođendan i meni je nakon nekog vremena stigla poruka: ‘Konačno sam vidio svoju majku.’ Od tih njegovih riječi bila sam u šoku. Preplavili su me strah i nevjerica jer nisam znala kakav je njegov stav o svemu što se desilo. Šta li misli o meni? Tada smo počeli da se dopisujemo. Ali on mi je odmah dao nadu i utjehu jer je napisao da mi ništa ne zamjera, da me ne osuđuje, da sam bila nemoćna i da će vrijeme sve uraditi za nas. Mojoj sreći nije bilo kraja. Spakovala sam stvari i došla u Srbiju da konačno zagrlim sina prvjenca”, završila je priču Zdenka, piše Kurir.