Ne, zapravo, ne želim poslušno dete.

Želim ćerku koja će jednog dana prevrnuti očima kada joj kažem nešto što joj se ne dopada. Želim da mi odgovori. Želim da ume da se naljuti na mene. Želim da mi kaže da mislim pogrešno, da se ne slaže sa mnom i da ima sopstveno mišljenje čak i onda kada bih mnogo više volela da se jednostavno složi.

Jer postoji ogromna razlika između deteta koje nema granice i deteta koje ih ispituje.

Ta razlika često počinje upravo onda kada dete shvati da roditelj nije autoritet zato što je nepogrešiv, već zato što je odrasla osoba koja ima odgovornost da vodi, štiti i postavlja granice.

Zato me njeno “ne”, kada dođe, neće nužno plašiti.

Možda ću se iznervirati. Možda ću morati da ponovim istu stvar pet puta. Možda će uslediti čuveno prevrtanje očima koje je, čini mi se, svojevrsni univerzalni jezik adolescencije.

Ali negde duboko u sebi želim da znam da sam odgajila dete koje se oseća dovoljno sigurno da to uradi.

Jer dete koje se nikada ne suprotstavlja roditelju nije automatski dete koje je lepo vaspitano.

Ponekad je samo dete koje je naučilo da je ljubav povezana sa poslušnošću.

A to je lekcija koju ne želim da moja ćerka ponese sa sobom u odrasli život.

Ne želim da jednog dana na poslu ćuti kada joj neko pređe granicu zato što se plaši da će biti „neprijatna“. Ne želim da u prijateljstvu pristaje na sve samo da ne bi bila odbačena. Ne želim da u partnerskom odnosu govori “da” kada zapravo misli “ne”, samo zato što je tokom odrastanja naučila da je tuđe zadovoljstvo važnije od njenog unutrašnjeg osećaja.

Želim suprotno.

Želim da zna da može da bude dobra osoba i da se ne složi sa mnom.

Da može da bude nežna i da postavi granicu.

Da može da voli nekoga i da mu kaže “ne”.

Da može da poštuje autoritet, a da istovremeno razmišlja svojom glavom.

I zato mi je sasvim u redu da jednog dana čujem: “Mama, stvarno preteruješ.”

Verovatno ću joj odgovoriti da ne preterujem.

Možda ćemo se posvađati.

Možda će zalupiti vratima.

A onda će se, nadam se, vratiti.

Jer cilj roditeljstva nije da dete zauvek ostane pod našom kontrolom. Cilj je da postepeno razvije dovoljno unutrašnje sigurnosti da jednog dana može da ode iz naše kuće i donosi odluke bez nas.

To je, zapravo, jedna od najvećih roditeljskih paradoksalnosti: što bolje odgajamo dete za samostalnost, to će nam ono manje biti potrebno.

I to ponekad boli.

Kada je mala, želimo da nas traži za sve. Da nas zove. Da nas pita. Da joj mi budemo najvažnija osoba na svetu.

A onda jednog dana počne da ima svoje mišljenje.

Svoje prijatelje.

Svoje tajne.

Svoj ukus.

Svoje izbore.

I možda prvi put shvatimo da dete više nije produžetak nas, već osoba koja se od nas polako diferencira.

Upravo tu želim da budem pažljiva.

Ne želim da svoju ćerku oblikujem prema sopstvenim strahovima, propuštenim prilikama ili predstavi o tome kakva bi „dobra devojčica“ trebalo da bude.

Želim da joj ostavim dovoljno prostora da otkrije ko je.

Naravno, to ne znači da ću joj dozvoliti sve.

Ne znači da će odsustvo saglasnosti automatski postati pobeda.

Roditelj mora da postavi granicu čak i kada zna da će zbog nje biti nepopularan.

Postojaće pravila.

Postojaće posledice.

Postojaće večeri kada će biti ljuta na mene.

I biće trenutaka kada ću morati da izdržim njeno nezadovoljstvo, umesto da ga po svaku cenu uklonim.

Ali možda je upravo to jedan od najvažnijih oblika ljubavi.

Da dete naučimo da može da preživi frustraciju.

Da može da bude ljuto, a da nije napušteno.

Da može da se ne slaže, a da nije manje voljeno.

Da konflikt ne znači kraj odnosa.

Zato, kada jednog dana moja ćerka prevrne očima na moje pitanje, verovatno ću duboko udahnuti i pomisliti:

Dobro je.

Još uvek ima svoje mišljenje.

Još uvek oseća da sme da ga pokaže.

I još uvek zna da sam ja dovoljno sigurno mesto da se sa mnom ne složi.

Jer na kraju, ne želim ćerku koja će ceo život tražiti dozvolu da bude ono što jeste.

Želim ženu koja će znati da njena vrednost ne zavisi od toga koliko je drugima ugodna.

Ako zbog toga u tinejdžerskim godinama dobijem nekoliko kolutanja očima, zatvorenih vrata i dramatičnih „mama, molim te“, prihvatiću taj rizik.

Možda će mi tada biti teško.

Ali ako to znači da će jednog dana umeti da kaže “ne” čoveku koji joj ne prija, da napusti posao koji je uništava, da se suprotstavi nepravdi, da izabere život koji zaista želi i da ne smanjuje sebe kako bi drugima bilo udobnije – neka mi prevrće očima.

Koliko god želi.

Samo neka nikada ne nauči da mora da ćuti da bi bila voljena.

Izvor: ona.telegraf.rs

Gotovo da ne postoji roditelj koji barem jednom nije čuo neku verziju ove rečenice. Izgovaraju je bake, djedovi, susjedi, kolege, pa čak i potpuni stranci na društvenim mrežama. U pozadini takvih komentara obično se krije uvjerenje da je roditeljstvo nekada bilo znatno teže, a da današnje generacije roditelja rade preveliku dramu oko izazova s kojima se suočavaju.

I na prvi pogled argument se čini prilično čvrstim.

Naše bake nisu imale jednokratne pelene, nisu imale dostavu namirnica, niti perilice sa stotinu programa. U njihovim životima nije postojao Google koji u tri ujutro daje odgovore na pitanja zašto dijete ne spava, zašto dijete plače, zašto dijete ne želi jesti. Stručna pomoć bila je mnogo manje dostupna, a informacije o razvoju i odgoju djece nisu se nalazile na ekranu koji u svakom trenutku možemo izvaditi iz džepa.

Ako danas imamo toliko toga što one nisu imale, logično je zaključiti da nam je lakše? Možda, ali ovo je jedna od onih situacija u kojoj se definitivno može reći da postoji i druga strana priče. 

Dok smo roditeljstvo pomalo tehnološki olakšavali, proširio se popis svega onoga što očekujemo od jedne dobre mame, jednog dobrog tate, jednog dobrog roditelja.

S vremenom se pojavilo i pitanje jesu li roditelji 21. stoljeća doista manje otporni od generacija prije njih ili jednostavno odgajaju djecu u vremenu koje je pred njih donijelo neke sasvim drugačije zahtjeve i izazove.

Tim pitanjem započinjemo i serijal “A kako je tek bilo našim bakama?”, u kojem ćemo pokušati razumjeti kako se roditeljstvo promijenilo, što je ostalo isto kao i zašto usporedbe između nekada i danas tako često promašuju bit.

Svaka generacija nosi svoj teret

Bez imalo sumnje mnoge su naše bake živjele u zahtjevnijim (materijalnim) uvjetima. Odgajale su nerijetko puno djece, radile fizički zahtjevne poslove i sve to živeći u malim stanovima i kućanstvima u kojima nije bilo svih onih pomagala koja imamo danas.

Tako su se pelene prale ručno, obavljanje kućanskih poslova trajalo je satima, a do stručne pomoći bilo je jako teško doći ili uopće nije postojala.

To ne treba ni romantizirati ni umanjivati.

Ali iz činjenice da je nešto nekada bilo fizički ili materijalno teže ne proizlazi nužno zaključak da bi roditeljstvo danas trebalo biti jednostavno.

Jer promijenilo se društvo, a s njime i naša predodžba o tome što znači biti dobar roditelj.

Danas nije dovoljno brinuti samo o fizičkoj dobrobiti djeteta. Od roditelja se očekuje puno toga. Očekuje se da budu emocionalno dostupni, informirani i aktivno uključeni u razvoj djeteta. Trebaju znati postavljati zdrave granice, razvijati komunikacijske vještine, pratiti školske obveze i izvannastavne aktivnosti, voditi računa o prehrani, prepoznati emocionalne teškoće, nadzirati vrijeme provedeno pred ekranima. I ono najbitnije – moraju odgojiti samostalno, samopouzdano i zadovoljno dijete.

Naravno, bilo bi super da su uz sve to uspješni na poslu, da održavaju zdrav partnerski odnos, da im društveni život ne pati i da uvijek znaju kako pronaći vrijeme za sebe.

Ukratko rečeno – roditelji su dobili pomagala koja našim bakama nisu bila dostupna, ali zajedno s njima dobili su i puno dulji popis očekivanja.

Roditeljstvo više nije privatna stvar

Prije nekoliko desetljeća odgoj djece u mnogo je većoj mjeri ostajao unutar obitelji. Danas o roditeljstvu mišljenje imaju gotovo svi.

Internet je prepun savjeta stručnjaka, influencera, psihologa, pedagoga, drugih roditelja i samoprozvanih autoriteta. Nikada nismo imali pristup tolikoj količini znanja o djeci i roditeljstvu. Ali nikada nije bilo ni toliko prilika da nam netko objasni što radimo pogrešno.

Dojite li ili koristite adaptirano mlijeko?

Ne dojite, ali zašto?

Spava li dijete s vama ili u svom krevetu? Dokad mislite tako?

Koliko vremena malena provodi pred ekranom?

Ide li vaš sin na dovoljno aktivnosti?  A da možda ne pretjerujete malo?

Jede li dovoljno zdravo?

Jeste li prestrogi? Preblagi? Previše zaštitnički nastrojeni? Premalo prisutni?

Gotovo svaka roditeljska odluka može postati predmet rasprave.

Nekada je najglasniji kritičar možda bila susjeda preko puta. Danas za to imamo cijeli internet.

Djeca odrastaju u svijetu koji naše bake nisu poznavale

Paralelno s nekim novim zahtjevima koji su postavljeni pred roditelje, promijenio se i svijet u kojem današnja djeca odrastaju. Pa tako i roditelji danas donose odluke o stvarima koje prije nekoliko desetljeća nisu ni postojale.

Kada djetetu dati prvi mobitel? Koliko vremena smije provesti pred ekranom? Kada mu dopustiti društvene mreže? Kako kontrolirati sadržaj koji prati? Kako mu istovremeno sačuvati privatnost? Kako razgovarati o internetskom nasilju, umjetnoj inteligenciji i svemu novome što se pojavljuje iz dana u dan?

Ne postoji generacijsko iskustvo na koje se u tim pitanjima roditelji danas mogu jednostavno osloniti.

Naše bake mogle su vlastito iskustvo odrastanja barem djelomično prenijeti na svoju djecu. Današnji roditelji nerijetko uče pravila nekog novog svijeta i istovremeno pokušavaju s tim svijetom upoznavati svoju djecu i voditi ih kroz život.

I dok im tehnologija na jednoj strani olakšava svakodnevicu, na drugoj im donosi potpuno novu vrstu odgovornosti.

Perfektan roditelj 

Možda zato jedna od najvećih razlika između nekada i danas uopće nije tehnologija već očekivanje savršenstva.

Društvene mreže svakodnevno nam serviraju slike roditelja koji uvijek imaju strpljenja, kuhaju zdrave obroke, vode djecu na izlete, organiziraju kreativne aktivnosti, imaju uredan dom, redovito vježbaju, uspješno rade puno radno vrijeme. I uz sve to izgledaju kao da su se prethodne noći baš dobro naspavali.

Razum nam govori da takva slika nema mnogo veze sa stvarnošću, ali jako je teško ne uspoređivati se.

Pa nastavno na to roditelji osjećaju krivnju jer je dijete pogledalo crtić dok su oni kuhali ručak. Krivo im je i jer su odgovarali na poslovni e-mail dok je dijete nešto govorilo. Tu su onda i izostanak zdrave večere, gubitak živaca, umor, nedovoljna prisutnost.

A čak i obična šetnja knjižarom otkriva ponešto o tome što očekujemo od današnjih roditelja.

Police su pune knjiga koje nas uče kako biti bolji roditelji, kako razgovarati s djecom, kako ih razumjeti, kako ih odgojiti da budu sretna, samostalna, emocionalno stabilna. Uz takve knjige stoje pak one koje roditelje pokušavaju utješiti i objasniti im da ne moraju biti savšeni, da nisu najgori na svijetu.

Već i sama činjenica da nam je potrebna čitava literatura koja će nas naučiti kako biti roditelji, a zatim druga koja će nas uvjeriti da ne moramo biti savršeni govori ponešto o vremenu u kojem odgajamo djecu.

Naše bake nisu živjele pod reflektorima društvenih mreža niti su svakodnevno uspoređivale vlastiti život s pažljivo odabranim trenucima stotina nepoznatih ljudi.

Imale su druge brige. Mi imamo svoje.

Pa kome je onda bilo teže?

To je pitanje koje se uporno vraća. I možda je upravo ono pogrešno.

Rečenica “A kako je tek bilo našim bakama?” rijetko služi stvarnom pokušaju razumijevanja života naših baka. Mnogo češće njome završava razgovor o problemima današnjih roditelja.

Umorni ste? One su imale petero, šestero, devetero… djece.

Teško usklađujete posao i obitelj? One su radile i kod kuće i u polju.

Ne možete više? One nisu imale perilice, sušilice, dostavu ni internet.

Sve to može biti istina, ali činjenica da je jednoj generaciji bilo teško ne znači da sljedećoj mora biti lako. Roditeljstvo se ne odvija izvan vremena u kojem živimo. Mijenja se zajedno s društvom, obitelji, tržištem rada, tehnologijom i našim shvaćanjem djetinjstva.

Naše bake odgajale su djecu u okolnostima svojeg vremena. Naši roditelji u svojima. Mi ih odgajamo u svojima. Zato možda nikada nećemo dobiti odgovor na pitanje kome je bilo teže.

A možda nam taj odgovor ni ne treba.

Jer cilj nije dokazati da su naše bake imale lakši život. Nisu. Niti je cilj dokazati da je današnjim roditeljima teže. Puno je zanimljivije pokušati razumjeti zašto nam, uz sve ono što danas imamo, roditeljstvo nije postalo jednostavno.

Naše bake nisu imale jednokratne pelene, internet ni psihologe dostupne jednim klikom.

Mi ih imamo.

Ali imamo i svijet u kojem se od roditelja očekuje da gotovo uvijek znaju što rade. I u kojem će im netko vrlo brzo objasniti gdje su pogriješili.

Njihovo roditeljstvo nije bilo lako.

Nije ni ono danas.

Samo je teško na drugačiji način.

I zato, kada sljedeći put netko upita: “A kako je tek bilo našim bakama?”, možda vrijedi uzvratiti drugim pitanjem – a kako je biti roditelj danas?

Upravo ćemo to pokušati otkriti u ovom serijalu kroz razgovore sa stručnim osobama, psiholozima, odgajateljima, ali i mamama.

Izvor: zadovoljna.dnevnik.hr

Tridesetjednogodišnja Keli odnela je pobedu na 75. izdanju takmičenja, na kojem se za krunu borilo 50 predstavnica američkih saveznih država. Veliko finale održano je u Centru za izvođačke umetnosti “Adrienne Arsht” u Majamiju, a ovogodišnji izbor nosio je naziv “75 godina ikona”, u čast velikog jubileja.

Keli je do titule stigla kao aktuelna Mis Virdžinije SAD 2026, a krunu joj je predala prošlogodišnja pobednica, 24-godišnja Odri Ekert.

Istorijski trenutak za izbor za Mis SAD

Pobeda Džastis Keli posebno je značajna zbog toga što je ona prva majka koja je ponela krunu Mis SAD. Istovremeno, u istoriju takmičenja upisala se i kao prva udata žena koja je osvojila ovu titulu.

Takav ishod ne bi bio moguć prema ranijim pravilima. Organizacija je 2023. godine napravila značajne promene, među kojima je ukidanje gornje starosne granice za takmičarke, ali i omogućavanje ženama koje su majke da se prijave za takmičenje.

Promene pravila tako su otvorile vrata većem broju žena, a ovogodišnja pobeda Keli predstavlja jedan od najznačajnijih primera te promene.

Jubilej posvećen ženama koje su nosile krunu

Ovogodišnji izbor za Mis SAD bio je posvećen ženama koje su tokom prethodnih 75 godina osvajale titulu.

Uoči proglašenja nove pobednice, na scenu su izašle i bivše misice. Njima je odato priznanje za godine tokom kojih su predstavljale ovu prestižnu titulu.

Poseban jubilej tako je dobio dodatnu simboliku upravo u godini kada je krunu osvojila žena koja je pomerila granice tradicionalnog takmičenja.

Čeka je nagradni paket vredan više od 685.000 dolara

Osim prestižne titule, Džastis Keli očekuje i veoma vredan nagradni paket.

Prema navodima iz organizacije, ukupna vrednost nagrada premašuje 685.000 dolara. Paket uključuje platu od 150.000 dolara, automobil Range Rover, jednogodišnji zakup luksuznog stana u Majamiju, članstvo u Westgate Vacation Home Clubu, kao i garderobu za Mis Univerzuma vrednu 30.000 dolara.

Nova Mis SAD tako je već prvog dana svog mandata dobila titulu koja će ostati zabeležena u istoriji takmičenja, ali i paket nagrada koji joj donosi brojne pogodnosti tokom narednog perioda.

Džastis Keli je svojim trijumfom pokazala i koliko su se pravila i slika ovog poznatog izbora lepote promenili u poslednjih nekoliko godina.

Izvor: ona.telegraf.rs

Možda vam nedostaju spontani izlasci, vikendi bez planova, dugi razgovori sa partnerom ili jednostavno činjenica da ste mogle da popijete kafu dok je još topla. Možda vam nedostaje vreme kada ste bile odgovorne samo za sebe. Ako ste se ikada zbog toga osećale krivom, važno je da znate jedno: moguće je istovremeno beskrajno voleti svoje dete i žaliti za životom koji ste nekada imale.

Psiholozi ističu da su ovakva osećanja mnogo češća nego što mislimo, ali da ih mnoge žene kriju iz straha da će biti pogrešno shvaćene. U društvu koje majčinstvo često prikazuje kao isključivo ispunjavajuće iskustvo, malo je prostora za razgovor o ambivalentnim emocijama. Ipak, upravo njihovo prihvatanje predstavlja važan korak ka emocionalnom zdravlju.

Zašto se javlja žal za životom pre dece?

Dolazak bebe nije samo početak jednog novog života – to je i kraj jednog prethodnog. Psiholozi ovaj period nazivaju matrescencija, odnosno proces psihološke transformacije žene u majku. Baš kao što adolescencija predstavlja prelazak iz detinjstva u odraslo doba, matrescencija označava duboku promenu identiteta. U tom procesu prirodno je da tugujemo za onim što ostavljamo iza sebe. To ne znači da bismo želele da vratimo vreme ili da se odreknemo deteta. To samo znači da prepoznajemo koliko se naš život promenio.

Mnoge žene opisuju da im nedostaje osećaj spontanosti. Nekada je bilo dovoljno da odluče da odu na večeru, vikend putovanje ili u bioskop. Danas svaki izlazak zahteva organizaciju, planiranje i usklađivanje sa potrebama bebe. Drugima nedostaje nam osećaj slobode, profesionalni identitet ili vreme koje su nekada imale samo za sebe. Sve su to potpuno legitimni razlozi za tugu.

Ljubav i tuga mogu postojati istovremeno

Jedna od najvećih zabluda jeste da majka mora da bude srećna svakog trenutka. Istina je daleko složenija. Emocije nisu međusobno isključive. Možete osećati ogromnu ljubav prema svom detetu, a istovremeno biti iscrpljeni, usamljeni ili nostalgični za prethodnim životom. Psiholozi ovo nazivaju emocionalnom ambivalentnošću i smatraju je potpuno normalnim delom prilagođavanja na roditeljstvo. Problem nastaje tek kada žene poveruju da takve emocije ne bi smele da postoje.

Tada se, pored tuge, javlja i snažan osećaj krivice.

„Kako mogu da mi nedostaje stari život kada sam toliko želela ovu bebu?“

„Da li sam loša majka ako ponekad poželim samo jedan dan bez obaveza?“

Ovakva pitanja postavljaju sebi hiljade žena širom sveta, iako retko o njima govore naglas.

Zašto osećaj krivice toliko boli?

Veliki deo krivice dolazi iz slike koju društvo stvara o majčinstvu. Na društvenim mrežama svakodnevno gledamo fotografije nasmejanih mama koje deluju kao da bez napora usklađuju bebu, posao, treninge i uredan dom. Malo ko prikazuje neprospavane noći, trenutke kada plače zajedno sa bebom ili dane kada jedva stigne da se istušira.

Takva idealizovana slika stvara utisak da se samo nama dešava da poželimo nekoliko sati mira. U stvarnosti, istraživanja pokazuju da veliki broj majki prolazi kroz period preispitivanja identiteta tokom prve godine nakon porođaja. To je prirodan deo prilagođavanja novoj ulozi, a ne znak da nešto nije u redu.

Gubitak identiteta je jedan od najvećih izazova

Mnoge žene kažu da ih je nakon porođaja najviše iznenadilo to što više nisu znale ko su van uloge majke. Pre trudnoće bile su partnerke, prijateljice, koleginice, sportistkinje, putnice ili osobe koje su imale svoje rituale i hobije. Nakon dolaska bebe sve te uloge odjednom padaju u drugi plan.

To može izazvati osećaj da ste izgubili deo sebe. Međutim, imajte na umu da taj deo nije nestao. On je samo privremeno utišan dok se prilagođavate novoj životnoj fazi. Vremenom mnoge žene ponovo pronalaze svoje interese, razvijaju nove rutine i stvaraju drugačiji, ali jednako ispunjen identitet.

Zašto je važno da o tome govorimo?

Jedan od najvećih problema jeste to što se o ovim emocijama i dalje retko govori. Mnoge žene se plaše da će biti osuđene ako priznaju da im nedostaje život pre roditeljstva. Umesto da podele ono što osećaju, potiskuju emocije i pokušavaju da se ponašaju kao da je sve u redu.

Potiskivanje tuge ne znači da će ona nestati. Naprotiv, često se pretvara u hroničan stres, razdražljivost ili osećaj usamljenosti. Kada sebi dozvolimo da priznamo kako se zaista osećamo, otvaramo prostor da te emocije obradimo i postepeno ih prihvatimo. Zbog toga je razgovor sa partnerom, prijateljicom ili stručnim licem često prvi korak ka tome da se majka više ne oseća usamljeno u svom iskustvu.

Partner može biti najveći saveznik

Roditeljstvo menja i partnerski odnos. Parovi koji su nekada sate provodili razgovarajući, putujući ili spontano planirajući vikende odjednom najveći deo dana posvećuju bebi. Nije neobično da oba partnera istovremeno žale za životom koji su nekada imali. Razlika je u tome što žene češće osećaju potrebu da te emocije sakriju jer misle da bi trebalo da budu zahvalne i srećne svakog trenutka.

Otvoren razgovor može biti sve. Kada partner razume da žal za životom pre dece nije žal za detetom, već za jednom životnom fazom koja se završila, mnogo je lakše pronaći zajednički način da se prilagodite novoj svakodnevici. Ponekad je dovoljno da jedno drugom priznate: „Nedostaje mi kako je nekada bilo.“ Takva rečenica ne umanjuje ljubav prema detetu, već potvrđuje da prolazite kroz veliku životnu promenu.

Nostalgični trenuci ne znače da ste doneli pogrešnu odluku

Gotovo svaka majka ima trenutke u kojima pomisli na život pre dece. To se može dogoditi kada vidi prijatelje na putovanju, kada bezbrižno šetaju gradom ili kada se seti večeri provedenih sa partnerom bez ikakvog plana. Nostalgija je prirodna reakcija na veliku promenu. Ona ne znači da biste želele da vratite vreme, već da se prisećate perioda života koji vam je bio važan. Vremenom se taj osećaj obično menja. Kako dete raste, roditelji ponovo pronalaze vreme za sebe, vraćaju se starim interesovanjima ili otkrivaju nove. Život više nije isti, ali to ne znači da ne može biti jednako ispunjen.

Kako sebi olakšati ovaj period?

Najvažnije je da prihvatite da ne morate odmah voleti svaki aspekt roditeljstva. Majčinstvo je sastavljeno od bezbroj različitih emocija – ljubavi, sreće, umora, frustracije, ponosa, tuge i nostalgije. Sve one mogu postojati istovremeno. Nikako ne pokušavajte da potisnete emocije, već da ih posmatrate bez osuđivanja. Ako vam nedostaje stari život, dozvolite sebi da to priznate. To osećanje neće vas učiniti manje posvećenom majkom.

Jednako je važno da pronađete male trenutke u kojima ćete negovati deo svog identiteta koji postoji i van roditeljske uloge. To može biti kafa sa prijateljicom, trening, čitanje nekoliko stranica knjige ili šetnja bez žurbe. Takvi trenuci nisu luksuz, već podsetnik da ste i dalje osoba sa svojim potrebama, željama i interesovanjima.

Ako osećate da vas tuga ne napušta, da traje mesecima ili postaje sve intenzivnija, razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom može biti dragocena podrška. Ponekad iza osećaja nostalgije stoje postporođajna anksioznost ili depresija, koje zahtevaju stručnu pomoć i ne bi trebalo da ostanu neprepoznate.

Jednog dana shvatićete da ste izgradili novi život

Roditeljstvo ne briše osobu koja ste bili pre dece. Ono je menja, proširuje i donosi joj novu dimenziju. Potrebno je vreme da se te dve verzije vas upoznaju i pronađu zajednički ritam.

Zato je važno da sebi date dozvolu da tugujete za onim što je prošlo. Svaka velika životna promena podrazumeva određeni gubitak, čak i kada je donela nešto prelepo. Žal za životom pre dece nije znak da ste nezahvalne ili da manje volite svoje dete. To je znak da ste prošle kroz jednu od najvećih transformacija koje čovek može da doživi.

Najvažnija poruka koju svaka nova majka treba da čuje: ne morate da birate između ljubavi prema svom detetu i nostalgije za prethodnim životom. Možete osećati obe stvari istovremeno. Vremenom će tuga postati tiša, rutina poznatija, a novi život sve više vaš. Jednog dana shvatićete da više ne pokušavate da se vratite staroj sebi, jer ste izgradile novu verziju sebe – snažniju, nežniju i bogatiju za iskustvo koje vas je zauvek promenilo.

Izvor: fempiria.rs

– Marina, nije to tako. To se zove terapija pisanjem.

Po čemu je ova školska godina bila (ne)normalna i koliko su (be)smislenih izjava dali ministri

– Terapija pisanjem, kažeš? Ako ti za to tvoje… stanje… treba terapija, onda bato, treba da se lečiš, ne da objavljuješ knjige.

S Marinom nije bilo mesta za “cile-Mile”, ona je znala otvoreno da šutne direktno u stomak, tamo gde ne tražiš, al’ tako da te zaboli i da zapamtiš. Nisi mogao da potražiš savet, pa da ti ona uz blagi sestrinski osmeh kaže: Dušo, biće sve u redu.

Ne, umesto toga mogao si da računaš na oštar pogled i savet stroge razredne – “idi, leči se.”

Metodije je bio osetljiva duša, mlađi dobrih devet godina od nje. Uvek ga je sa sobom vodala na treninge, izlete, prigovarala – njemu, ne i ostarelim roditeljima – što je baš ona morala da zaglavi sa klinjom i da bude večita bebisisterka. A nekako, i kroz tu oštrinu i večito gunđanje, Metodije je znao da ga voli.

E sad, imati deset godina i pratiti u stopu sestru nije isto kao i imati dvadeset i kusur i tražiti njeno odobrenje. Ne zna valjda ni on šta je hteo, ali posle svega što im se izdešavalo, jedino što je mogao je da piše.

Bila je ta jedna devojka koja mu se svidela – Tanja. Ona je stalno nešto pisala u svojoj beležnici i ona ga je i posavetovala. “Znaš, Metodije, nije lako ostati tako mlad bez majke. Razumem te, ali ti nemaš drugog izbora nego da nastaviš dalje. Najbolje bi bilo da svaki dan počneš pisanjem. Zapiši šta si sanjao, šta te muči, šta bi voleo da možeš da joj kažeš. To se zove terapija pisanjem. Ko zna, možda se nešto lepo izrodi iz toga.”

– Terapija pisanjem – gledala ga je Marina zapanjeno. – Sve si mogao da mi kažeš, ali da ćeš otići u pisce? Nećeš se od toga ‘leba najesti!

Nije stvar u hlebu, hteo je da kaže, ali ona je nastavila dalje, deset minuta žvaćući uvek istu žalopojku, kako je eto baš njoj zapalo da čuva derište, nikako da odraste, evo ga ima još malo 25 godina, a on mašta, šta misli kako će, šta će…

Metodije je razmišljao, možda kad bi samo jednu njegovu priču pročitala, možda bi razumela, ovako… Šta može ovako?

Nije imao druga kom može da se poveri, a Tanja je tog leta otputovala s fakultetom u volonterski kamp. Javljala se samo uveče, kad ugrabi internet, umorna ali sa zadovoljnim osmehom na licu. Nije da je mogao da joj traži mišljenje.

– Ti moraš da se trgneš, da završiš to tvoje i da počneš da radiš. Volontiranje, piskaranje, vaćarenje, sve se to može kad imaš para. A je l’ imamo mi para? Nemamo. Ja hoću da ti pomognem, Metode, stvarno, ali vidiš da nekad ne znam ni kako se zovem. – Marina je ovako zatvarala svaku priču o “osećanjima”, “smislu života” i ostalim “glupostima kojima joj je Metodije zamarao glavu”.

Bilo je dana kada se pitao hoće li nekad nešto da se desi, da se možda Marina zaljubi ili da se ćale seti da su mu oni deca kad odu u dom da ga posete.

– Misliš da je u redu što je tata u domu?

– Kako misliš da li je u redu?

– Pa to, što nas dvoje živimo ovde, ti radiš, ja idem na predavanja, a on je u staračkom domu umesto u stanu, sa nama.

– Metodije, šta tebi tačno nije jasno?! Sad si rekao sam, ja radim, ti ideš na predavanja, on je bolestan, ko bi brinuo o njemu?

Uveče je čuo kako plače u kupatilu, više je nije pitao da li je ispravno bilo šta. Samo se sklanjao – i pisao.

– Dečko, ti moraš da shvatiš da nije tvoja krivica što te je majka rodila u 41. Mislim, svako je odgovoran za svoj život. Nije baš da je ona htela da umre u 62. Isto i za ćaleta važi… Niko ne traži demenciju, sama pokuca na vrata. I na sve ostalo što se dešava moraš to da prihvatiš. Znam da te boli, empatičan si, sve mi je jasno, ali ne možeš više ništa, nego da batališ to i da učiš. Piši, spasi se, ali uči. – tako je rekla Tanja.

I on je pisao, učio, pokušavao da se spasi, ali ta empatija, što bi rekla Marina – ničim izazvana boljka – nije ga ostavljala na miru. Što je više bežao, krio se iza slova, to je osećanje bilo teže.

– Momak, previše si ti osetljiv za muškarca! Ne možeš, bre, pola dana da tuguješ što neko dete prosi na ulici. Da ti cela nedelja propadne jer je komšinica bolesna. Malo podigni zidove, sačuvaj to srce, tek te čekaju problemi u životu!

Znao je on dobro da treba da postavi te čuvene granice, da digne ogradu, kako god, nije bio klinja. Samo, sve vreme je imao osećaj kao da izneverava sebe kad okrene glavu na drugu stranu, kad nije tu za drugog čoveka.

– Metodije, ne znam da li ti znaš da je ovo 21. vek i da ti nisi lord Bajron! Svetski bol nije veći od neplaćenog računa za struju, znaš? Treba da platimo tatin dom, treba nešto da se pojede, ide zima, cene idu u nebesa, a šta si se setio ti, da pišeš, čuj, molim te!

– Marina, nije to tako. To se zove terapija pisanjem.

– Terapija pisanjem, kažeš? Ako ti za to tvoje… stanje… treba terapija, onda bato, treba da se lečiš, ne da objavljuješ knjige.

– Ali ja ću da poludim, Marina! Nisam ja kao ti! Ne mogu tako hladne glave da idem kroz život.

– Nekad ti je za život potrebno baš to, hladna glava. Moram na posao, ne mogu da vodim besmislene razgovore.

Marina je zatvorila vrata stana i Metodije je znao, zatvoren je svaki razgovor na tu temu. On će ostati “usijana glava”, polagaće ispite, zaposliće se, ali Marinina vrata, Marinini zidovi – to se neće srušiti. Učio je dok se nije onesvestio u fotelji od umora.

Probudio se u pola noći, video da je pokriven – Marina je sigurno došla s posla. Tanjir od sendviča i šolja od mleka nisu više bili na stolu. Knjige i skripta sklopljene, a njegova poslednja priča – ona o ocu – imala je na dnu papira “ocenu”.

Marininim sitnim rukopisom bilo je ispisano: “Drago mi je što nisi “hladna glava”. Nemoj da poludiš. Piši.”

Zelena učionica

– Ja sam u tvojim godinama imala duži sako nego suknju. Pa šta?

Odrasla sam u selu u Sremu i, realno, sve različitosti su se bar pratile pogledom dokle ih pogled služi, ako ne i komentarom. Globalizam je stigao i do mog sela, pa se tako u osnovnoj školi već univerzalno slušala narodna muzika na svakoj proslavi ili rođendanu, a moda je bila copy-paste sa varijacijama na temu.

Mala darkerka u meni imala je ogromne poteškoće da se iskaže. Bilo je par nas “emosa”, nekoliko “repera”, pratilaca “Beyonce & Rihanna” talasa i svi ostali koji su bili preteče ovog današnjeg “gasa”.

Kako sam bila “neshvaćeni alternativac”, htela sam da probušim nos sa 12 godina. Roditelji su mi to i dozvolili, uz predavanje o zasluzi, ali i teretu koji nose oni koji su “drugačiji”.

A to ceo život kroz njihov primer gledam…

Moji roditelji su dugo bili “čudaci” u našem selu. Tatu je, sa crnom dugom kosom i bradom, policija zaustavljala čim pređemo Drinu, a ni ovde nije bio omiljen. Mama je bila večita crna ovca na roditeljskim sastancima. Zalagala se za našu slobodu, uz pritisak da to ocenama i ispratimo, i nije nam dozvoljavala da budemo deo stada. Ni u školi, ni u životu.

Probušila sam nos, imala prosek 5,00 i došla kući u suzama.

– Mama, svi pričaju da sam narkomanka zato što imam pirsing.

Vesti sa naslovne

– Pa šta? Ti znaš da nisi i to je jedino što treba da te zanima…

Šta pa šta? Kako pa šta? Pa to su moji drugari, njihovi roditelji, moji nastavnici… Kako da budem imuna na to?

Pa šta?

Kasnije sam u inat probušila i obrvu, tako potvrdila svoj imidž zasigurnog propaliteta i završila osnovnu s odličnim uspehom, ne želeći da budem Vukovac kako ne bih bila “štreber”.  Upisala sam gimnaziju u Mitraji i očekivala nešto… ne znam ni sama šta, ali neku otvorenost koju bi tako navikan Rimski grad, verujem, trebalo da ima.

Nisam naišla na to… Problem je biti drugačiji i tačka.

Svako leto provodila sam u Dalmaciji i navikla sam na polugole Poljakinje na plaži, vrele bikinije i proizvoljne nudističke plaže gde god postoji uvala i grm. Iako su Dalmatinke bile malo stisnutije, bilo je tu sasvim dovoljno različitosti koje turizam neminovno nameće. Vratila sam se kući, otišla u brazilian-cut bikiniju na plažu u Sremskoj Mitrovici i to je bilo to. Postala sam “razuzdana”, da ne koristim sada vulgarnije reči, i nije bilo mrdanja od te etikete. Taj kupaći su tada nazivali “tange”, iako nije bio ni blizu tome, i izazvao je pravi skandal.

Vilice su popadale po pesku i ostale su tamo sve dok nisam krenula kući.

Došla sam i požalila se mami.

– Pa šta? bio je odgovor.

– Nosile bi i one da smeju.

Naravno da su me mučili pogledi; i matoraca koji kao da žensko nikada nisu videli, i matorki čiji je oblik zadnjice udubljen već na klupi a mene gledaju sa takvim gađenjem kao da sam došla sve da ih odvedem u greh. U tim godinama. Pa i mojih vršnjakinja koje su sigurno želele da nose takav kupaći, ali nisu smele jer – šta će narod reći?

Danas sve one nose ovakve kupaće. I manje.

Danas plaža u Sremskoj Mitrovici leti izgleda kao Kopakabana. I to mi je baš drago, nedostaje nam i nudistička u okolini.

Danas nije važno šta drugi misle.

Ili?

Konzervativni 21. vek u digitalnoj verziji

Često sam razgovarala sa roditeljima o tome koliko smo tada, a i sada, “mi mladi konzervativni”. Mnogo više nego njihove generacije. Stidimo se svog tela, svojih potreba i želja, gušimo preglasan smeh…

A za sve to sam mislila da su boljke malog grada, dok nisam došla u Beograd i videla da je globalno selo stiglo i dotle.

Razbila mi se iluzija “odrasle zrelosti i prihvatanja” i shvatila sam da su mnogi odrasli ljudi i dalje iskompleksirani srednjoškolci samo u 2.0 verziji i ozbiljnijoj odeći. Iste muke ih i danas muče. Samo što ni danas ne umeju da ih prevaziđu.

Šta ako me neko vidi? Šta će mi reći ljudi? Da li sam dovoljno lepa?  Šta ako im se ne dopadnem? Možda sam rekla previše? Šta ako pomisle da tražim pažnju? Šta ako kažu da sam bezobrazna? Da li sam previše glasna?

Šta ako svi misle da nešto nije u redu sa mnom?

Šta ako nikad ne uspem da se uklopim?

– Pa šta? Ne treba ni da se uklapaš, ti si cela puzla.

Otkloni negativu iz života…

…budi svoja, autentična. Ne mari za tuđa mišljenja i samo teraj po svome.

Već su ovo izvikane fraze.

Ali ove mamine: “Ne krij se po budžacima da se ljubiš krišom, ljubi se na klupi. Nemoj da te dovoze kući negde sa strane, stani lepo na svoju ćupriju. Nemaš čega da se stidiš. Nosi sve što ti se nosi i u čemu se osećaš dobro, šta te briga. Za dobrim konjem se prašina diže, bilo je i biće”, su ipak lekcije koje nosim kroz život.

Koliko god da me je kao mlađu to “Pa šta” frustriralo i nije mi davalo instant rešenje,  na duže staze me je naučilo da je mišljenje okoline važno podjednako kao i lanjski sneg. Posebno ukoliko sam ja zadovoljna sobom. Nekada više obratim pažnju na to ko mi nešto kaže, nego na to šta mi je rekao. Tu već završim pola posla.

Dovoljno je zahvaliti se na komplimentu, ne primati ga k srcu kao ni kritiku, jer je ono što kažemo sebi u ogledalu, uvek bilo najvažnije.

Danas se ne stidim svojih izbora, odluka, mišljenja, pa ni grešaka, a jedini sudija kome dozvoljavam da mi kroji osećaj vrednosti sam ja. A čak i njemu nekada volim da kažem: Pa šta?

Ona.rs

„Svaki odnos, pa i onaj majke i kćeri, trebao bi se zasnivati na njegovanju sličnosti te poštovanju i prihvaćanju različitosti. To znači da, iako imaju puno sličnosti ‒ počevši od biološkog aspekta tijela, hormona, reproduktivne faze razvoja ‒ majka i kći nisu jednake osobe, piše Sensa.

One mogu imati različite temperamente, sustav vrijednosti, interese i talente. Stoga je važno da majka ima realna očekivanja od svoje kćeri i bude aktivan slušatelj te mijenja sebe tijekom života i prilagođava se razvojnim fazama kćeri. Veoma je važno da majka kao osoba s više životnog iskustva shvati kako je brzo rješavanje problema mnogo bolje nego njihovo odgađanje i pretpostavljanje da će se problem sam od sebe riješiti.

Njena misija jest naučiti kćer da su opraštanje, razumijevanje i otvorena komunikacija uz poštovanje granica vrlo važni. Prihvaćanje različitosti u smislu odabira profesije i seksualne orijentacije također utječe na kvalitetu odnosa“, objašnjava dr. Mila Goldner-Vukov, neuropsihijatrica i doktor medicinskih znanosti te članica Kraljevskog psihijatrijskog koledža Australije i Novog Zelanda.

Uz ostale oblasti u kojima djeluje, ona je i stručnjakinja za psihodinamičku i obiteljsku psihijatriju. Njena predavanja i radionice širom svijeta veoma su posjećene, a neke zanimljivosti iz radionice Odnos majka – kći, koju jednom godišnje održava i u Srbiji, otkrila je našim čitateljicama.

Svaki je odnos u našem životu jedinstven, ali što je tipično samo za odnos majke i kćeri?

Odnos majke i kćeri je kompleksan, ambivalentan i ponekad je najnejasniji od svih drugih obiteljskih odnosa. Majka na kćer prenosi svoja ograničenja i doživljaj degradacije vlastite egzistencije, posebno u patrijarhalnom društvu. Majka je ta koja kćer dovodi u kontakt s njenim osjećajima.

Ako majka ima problem u odnosu prema samoj sebi, kćeri to može izazvati konfuziju u identitetu. Također, ako je majka aktualizirana kao osoba i ima emotivne kapacitete, ona svojoj kćeri otvara put da otkrije sebe i pronađe vlastiti životni put koji će joj donijeti životno zadovoljstvo. Zanimljivo je da u odabiru partnera kći bira partnera koji je podsjeća ili na majku ili na oca.

Koliko je odnos s majkom važan za formiranje identiteta žene?

Na formiranje identiteta žene velik utjecaj imaju kultura, društvo, religija i obitelj koja prati ove okvire. Uloga majke u formiranju identiteta žene izuzetno je važna, ne samo zato što majka reflektira utjecaje kulture i društva, nego i mnogo šire. Utjecaj majke posebno je vidljiv u predškolskoj dobi i u razdoblju adolescencije.

Majka je kćeri model ženskog identiteta. Ona majka koja poštuje sebe kao ženu, kao osobu, koja zna svoje odgovornosti, ali i svoj put k zadovoljstvu u privatnom i profesionalnom životu, omogućava svojoj kćeri da se aktualizira kao osoba. Kvalitete majke koje kćeri omogućuju da formira svoj identitet su: ljubav, podrška, opraštanje, poštovanje sebe i drugih, poštovanje granica i pravila. Kći promatra, uči i imitira svoju majku.

Ako je odnos s majkom kvalitetan, tj. ako majka posjeduje bezuvjetnu ljubav uz istovremeno poštovanje individualnosti kćeri kao ličnosti, a ne kao vlastite narcisoidne ekstenzije, onda će proces formiranja identiteta biti spontaniji i uz manje teškoća i izazova. Neke bi kćeri voljele biti slične svojim majkama, druge bi voljele biti samo svoje, ali uz podršku majke da na svom putu kreiraju vlastitu osobnost.

Pritisak na kćer da apsolutno poštuje kulturološke norme ili da bude submisivna, žrtvuje sebe i svoje potrebe uvijek stavlja u drugi plan, mogu prouzročiti da kći postane sklona depresiji ili buntovništvu te krene putom koji ni njoj samoj ne donosi zadovoljstvo, nego samo patnju.

Kako razvojne faze kćeri korespondiraju s razvojnim fazama majke kad je bila u istom razdoblju odrastanja?

Neke razvojne faze izuzetno su izazovne u životu žene. Prva faza svakako je trenutak kad kći ulazi u pubertet (što zapravo znači ulazak u reproduktivnu fazu). Tada majka može biti zabrinuta da njena kći ne postane rano seksualno aktivna i zatrudni. Ako je majka imala iskustvo rane trudnoće, ona može pretjerano kontrolirati kćer, što uzrokuje niz konflikata u njihovu odnosu.

Druga provokativna faza je kad kći treba donijeti odluku o tome što je njen prioritet: brak i obitelj ili karijera. Ako je bila zapostavljena zbog majčine okrenutosti karijeri, kći može zapostaviti svoju edukaciju i potpuno se okrenuti svojoj obitelji iz pogrešnih (buntovnih) razloga, a to je neće učiniti ispunjenom i sretnom ako je imala potencijal da se educira i postane uspješna u profesionalnom životu.

Sindrom ‘napuštenog gnijezda’ još je jedna razvojna faza kad djeca napuštaju roditeljski dom. U većini obitelji taj proces teče spontano, djeca pronalaze svoj životni put, a roditelji se udružuju i slijede svoj privatni i profesionalni put. Važno je napomenuti da u svom razvoju kći može ponoviti obrazac svoje majke kad je bila u istoj razvojnoj fazi, što znači da se problem prenosi transgeneracijski.

Koje su najčešće pogreške u tom odnosu, možemo li ih osvijestiti i svjesno promijeniti u odnosu na našu žensku djecu?

Mi smo svi obična ljudska bića i, koliko god smo educirani i imamo životnog iskustva, ipak činimo pogreške. Na sreću, neke možemo spriječiti, učiniti da se više ne ponavljaju, a neke već učinjene možemo i popraviti.

Naravno, potencijalni sukobi mogu se osvijestiti uz pomoć edukacije, terapije ili radionica o odnosu majka ‒ kći. Obiteljska terapija izuzetno je dobar način da članovi nauče kako treba njegovati pozitivne odnose, komunikacijske vještine, razumijevanje sličnosti i njegovanje različitosti. Obiteljska terapija je i prevencija poremećaja odnosa majka – kći u budućim generacijama. Zahvaljujući plastičnosti mozga (neuroplastičnost), disfunkcionalni obiteljski obrasci mogu se mijenjati.

Izvor: story.hr

Ne želim samo da volim svog sina. Želim da budem sigurno mesto kojem će se on vraćati i kad poraste, čak i kada sve oko njega postane komplikovano. Želim da među nama gradim odnos koji će biti čvrst, topao i pun poverenja, sada, kroz detinjstvo, ali i kasnije, kada bude muškarac sa svojim životom, potpuno odvojenim od mog.

Ovo je 7 stvari koje svakodnevno biram da radim kako bismo ostali bliski i jednom kad odraste.

Pokazujem mu da su njegova osećanja važna

On još uči kako da imenuje emocije, ali već zna da pored mene ne mora da ih krije i potiskuje. Kad padne, uplaši se, naljuti ili rastuži, ne govorim mu „nije to ništa strašno“ ili „ružan si kad plačeš“ ili „nema razloga da plačeš“. Umesto toga kažem: „vidim da te boli“, „znam da si se uplašio“, „razumem da si mnogo ljut“. Učim ga da su sve emocije dobrodošle i da zajedno možemo da ih proživimo.

Ne želim da se jednog dana zatvori u sebe jer je naučio da njegova osećanja nisu važna.

Biram povezanost umesto kontrole

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Dragana Pandurević Jovović (@opako.pile)

Ne podižem glas kad želim da me čuje. Ne kažnjavam. Ne ucenjujem. Ne pretnjama, već poverenjem želim da gradim naš odnos. Svaki put kada smo u situaciji da uđemo u bitku oko toga ko je u pravu, biram da zastanem, da ga pogledam i podsetim se da je on dete, a ja odrasla i da je moja uloga da budem uz njega, ne iznad njega.

Verujem da bliskost ne raste iz straha, već iz sigurnosti i ljubavi.

Dajem mu pravo da bira

Iako je mali, on već ima pravo glasa. Bira majicu koju će obući, pesmu koju ćemo slušati, knjigu koju ćemo čitati. Kad god je moguće, pitam ga: „šta ti misliš?“ ili „šta bi ti voleo?“

Učim ga da njegovo mišljenje ima težinu. Da je važno da se izrazi. I da će ga neko čuti i poštovati.

Priznajem svoje greške

Nisam savršena mama. Dešava se da budem umorna, da pogrešim, da odreagujem previše burno. Ali tada ne ćutim i ne pravim se da se ništa nije desilo. Kažem mu: „Izvini, preterala sam. Nije trebalo da vičem.“

Želim da zna da je u redu pogrešiti. Da ne mora da se skriva. I da su iskrenost i izvinjenje deo zdravog odnosa.

Pravim vreme za nas svakog dana

Nemamo rituale koji traju satima, ali imamo male trenutke koji su samo naši. Zajedničko spremanje večere. Zajedničko čitanje uveče, kad mu stavim glavu na jastuk i pričamo šta je u tom danu bilo najlepše. Ponekad samo sedimo zagrljeni i mazimo mačke.

Ti trenuci ga uče da je voljen i viđen, ne kad se sve drugo završi, nego baš u svakom trenutku, u svakom danu.

Dozvoljavam mu da bude ono što jeste

Moj sin voli bebe lutke, voli da se igra u kuhinjici, da me češlja i šminka. Rezultat njegove kreativnosti vidite na slici iza. Pravi MUA. On voli da se penje na visoke merdevine i na drveće, da skače s velike visine. Obožava da čisti i da skače uz tehno muziku. I sve je to deo njega. Ne upoređujem ga s drugima. Ne pokušavam da ga preoblikujem. Slavim ono što ga čini jedinstvenim.

Želim da zna da ne mora da bira između toga da bude on i da bude prihvaćen.

Čuvam naš odnos više nego što čuvam svoj ego

Ponekad ne mislimo isto. I biće još mnogo takvih trenutaka. Ali kada dođe do neslaganja, ne guram svoje „zato što ja tako kažem“. Umesto toga, pitam ga „zašto ti je to važno?“ i pokušavam da ga razumem.

Ne želim da me voli zato što mora. Želim da ostanemo bliski zato što zna da ga slušam, čak i kad se ne slažemo.

Nisam sigurna hoće li moj sin pamtiti svaku igru koju smo igrali ili svaki savet koji sam mu dala. Ali želim da zna, celim svojim bićem, da je njegova mama bila neko ko ga je video, čuo i voleo bezuslovno. I da, čak i kad odraste, kad se promeni i udalji i vrati – ovde je mesto gde je uvek dobrodošao.

Ovde je mama. Ovde je dom.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Kupatilo. Taj mali hram tišine, pločica i poluosvetljenja, u kom se u mom slučaju ne događa prosvetljenje, već emotivni slom. Na zatvorenoj dasci WC šolje, u društvu mašine koja centrifugira kao da joj život od toga zavisi, ja sedim i plačem. Tiho, naravno. Jer ako dete čuje da plačeš, dobiće traumu. A ako muž čuje, reći će: “Šta ti je sad bilo?” Ništa. Samo sam mama. I ne mogu više.

Nije to ono „ne mogu više“ iz latino serija, dok glavna junakinja teatralno pada na pod. Ovo je više „ne mogu više“ dok pokušavam da skinem zalepljenu šunku s plafona, jer je dete odlučilo da pravi „kišu sendviča“, a pas to sve razdragano prati.

Kad sam postala mama, neko mi je lagano ubacio ideju da ću se „pronaći“, „rasti s detetom“ i „živeti najlepši period života“.

Jesam. Pronašla sam 234 načina da ne spavam. Porasla sam, u kukovima i podočnjacima. I da, živim najlepši period života – kad mi dete zaspi.

Ono o čemu se manje priča jeste da majčinstvo ume da te melje kao stari blender sa tri brzine – sve sporije, sve zaglušenije, ali i dalje radiš jer šta ako staneš?

Tih 7 minuta u kupatilu su moj SPA tretman. Plakanje na rate, sa osećajem krivice gratis. Prvo što pomislim: „Sram te bilo, imaš zdravo dete, krov nad glavom, muža koji (nekad) pomaže…“ A onda se u meni javi ona mala pobunjenička verzija mene i kaže: „Ma jok, ne moraš biti zahvalna svakog minuta. Smara.“

Zamislim kako stojim na TED talk bini i govorim: „Znate, nije problem što sam mama. Problem je što ne mogu više da budem sve – i kuvarica i psiholog i spasilac i glavni zabavljač, dok se pritom ne pretvorim u kamenčić.“

Kada kažeš „Ne mogu više“, ne prestaješ da voliš svoje dete. Prestaješ da voliš to što si izbrisana. Prestaješ da glumiš. Počinješ da postojiš.

Nisi loša mama jer ti dođe da pobegneš. Loša mama si jedino ako stvarno pobegneš i zaboraviš da se vratiš (ili odeš na Maldive bez karte povratka – što sam ozbiljno guglala jedan dan).

Kad završim plakanje, obrišem suze rukavom pidžame i izađem. Dete me dočeka s tragovima čokolade po licu i pitanjem:

„Mama, da li si plakala?“

„Ne, dušo, samo mi je oko upalo nešto… emocionalno.“

Onda me zagrli. I znaš šta? Na trenutak – stvarno mogu opet. Bar dok ne shvatim da mi je šminka završila na zavesi za tuširanje.

Za sve mame koje su danas plakale u kupatilu – niste same. I niste slabe. Samo ste normalne.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Pogledam se u ogledalo, dok umivam lice. Vidim da obrve nisam bogami poodavno počupala, no, onda mi je ruka krenula ka mašini za veš, umesto pinceti. Moja ženstvenost je svedena na osnovne fiziološke potrebe, kao i higijenske. Naravno da ovo ne znači da sve majke treba da su operisane od pirlitanja, i zaista ne stavljaju šminku, ne nađu vremena za svoje doterivanje, ja sam prosto valjda i testosteronski nastrojena. Teši me samo što imam kupoholičarsku maniju, inače bih bila teško prepoznatljiva u odnosu na hermafrotida. Sedim na wc šolji, i desnom nogom uključujem mašinu za sušenje veša. Pogled mi pada na vrata od tuš kabine, na kojoj već od jula konstatujem da točkići nisu funkcionalni, no, u mojoj moždanoj particiji zaista nema prostora da i to popravim.

Gledam i u tepihe, koje odavno perem. Pogledam kroz prozor, kroz zube opsujem kišu, jer sam baš juče krajnje herojski oprala sama svoj auto- zahvalio mi se na tome, što konačno može donekle da parira onim upicanjenim kolima na javnoj površini. Sapletem se o neko novo moderno govno od igračke, dok krećem da popijem čašu vode. Kafu sam davno izbacila iz rituala. Što zbog toga što je nezdravo smeće, pa bar na taj način pospešujem šanse da doživim pozne godine, što jer zaista nisam karakter koji će da sedi mirno, ispija kaficu i sluša zvuk ptica. Ja bih pre nasula u sebe litru kofeinske kolotečine i jebala mater malom pernatom govnetu, koje cvrkuće!

Znam, krajnje sam romantično opisala sebe. No, ja i jesam spoj renesanse i nadrkanizma. Maštam o princu, a onda u sledećem trenutku zatrubim i jebem mater golfu 4, koji smatra da ženu u saobraćaju može olako da preseče. Ovu ne može, nikako.

Već polupreznojana, sa čarapama u rancu koje sam u jurcanju po kući zaboravila da sam u isti utrpala, odlazim na posao. Ako bih vratila ovaj kratak film blago unazad, mogla bih da izvrtim bezbroj knjiga, lenjira, opremi za fizičko, metalofona, opravdanja, para za neko fotografisanje. Preskačem minute na satu, i pratim koje dete ide popodne, prepodne, ne ide i slično. Naravno, tinejdžerski gnev je prodrmao stambeni objekat, jer sam zaboravila da je sportski dan u 9, a ja je budim u 7. Činjenica da je juče zakasnila u školu, iako sam vozila 85 km na sat sve do kamere i posle iste, zaboravljena je. Kao i kod svakog egoističnog pubertetlije, sećanje doseže samo do naredne skrolovane stranice na iphone-u. Da je nisam budila često, verovatno bi propustila i celo polugodište stavljajući treći sloj nekih kozmetičkih sranja, čije ime ne znam ni da izgovorim.

Obučem crnu usku haljinu, navučem starke, stavim kačket da pokrijem sedi izrastak i zamaskiram podočnjake. Imam okruglo i na ćošak 4 i po minuta da stignem na posao. Zašto je po nekom Njutnovom zakonu, svako jutro neko zaboravio nešto što baš nemam na lageru i za šta moram u knjižaru? Stavljam Sanji rajf, nakačim gumicu na ruku, jer će me njena old school teroristička učiteljica nalepiti na oglasnu tablu, ako još jednom dobije minus. Ona je galantno sve to strpala u likovno, dok sam ja herojski preskakala 5ti korak do auta. Nije buntovnik na tetu sa trafike, nego na gospođu pisca, koja je još u vrtiću bežala od brokolija za ručak i odjurila iz doma zdravlja ka parku. Jebiga, sada me stiže na naplatu kletva moje majke- nek ti tvoja deca vrate bar pola, svega što si mi pririredila.

Kamata EURI BOR na mom stambenom kreditu, daleko je manje odskakala, od kamatnih vraćanja nestašluka moja 3 čeda.