– Marina, nije to tako. To se zove terapija pisanjem.

Po čemu je ova školska godina bila (ne)normalna i koliko su (be)smislenih izjava dali ministri

– Terapija pisanjem, kažeš? Ako ti za to tvoje… stanje… treba terapija, onda bato, treba da se lečiš, ne da objavljuješ knjige.

S Marinom nije bilo mesta za “cile-Mile”, ona je znala otvoreno da šutne direktno u stomak, tamo gde ne tražiš, al’ tako da te zaboli i da zapamtiš. Nisi mogao da potražiš savet, pa da ti ona uz blagi sestrinski osmeh kaže: Dušo, biće sve u redu.

Ne, umesto toga mogao si da računaš na oštar pogled i savet stroge razredne – “idi, leči se.”

Metodije je bio osetljiva duša, mlađi dobrih devet godina od nje. Uvek ga je sa sobom vodala na treninge, izlete, prigovarala – njemu, ne i ostarelim roditeljima – što je baš ona morala da zaglavi sa klinjom i da bude večita bebisisterka. A nekako, i kroz tu oštrinu i večito gunđanje, Metodije je znao da ga voli.

E sad, imati deset godina i pratiti u stopu sestru nije isto kao i imati dvadeset i kusur i tražiti njeno odobrenje. Ne zna valjda ni on šta je hteo, ali posle svega što im se izdešavalo, jedino što je mogao je da piše.

Bila je ta jedna devojka koja mu se svidela – Tanja. Ona je stalno nešto pisala u svojoj beležnici i ona ga je i posavetovala. “Znaš, Metodije, nije lako ostati tako mlad bez majke. Razumem te, ali ti nemaš drugog izbora nego da nastaviš dalje. Najbolje bi bilo da svaki dan počneš pisanjem. Zapiši šta si sanjao, šta te muči, šta bi voleo da možeš da joj kažeš. To se zove terapija pisanjem. Ko zna, možda se nešto lepo izrodi iz toga.”

– Terapija pisanjem – gledala ga je Marina zapanjeno. – Sve si mogao da mi kažeš, ali da ćeš otići u pisce? Nećeš se od toga ‘leba najesti!

Nije stvar u hlebu, hteo je da kaže, ali ona je nastavila dalje, deset minuta žvaćući uvek istu žalopojku, kako je eto baš njoj zapalo da čuva derište, nikako da odraste, evo ga ima još malo 25 godina, a on mašta, šta misli kako će, šta će…

Metodije je razmišljao, možda kad bi samo jednu njegovu priču pročitala, možda bi razumela, ovako… Šta može ovako?

Nije imao druga kom može da se poveri, a Tanja je tog leta otputovala s fakultetom u volonterski kamp. Javljala se samo uveče, kad ugrabi internet, umorna ali sa zadovoljnim osmehom na licu. Nije da je mogao da joj traži mišljenje.

– Ti moraš da se trgneš, da završiš to tvoje i da počneš da radiš. Volontiranje, piskaranje, vaćarenje, sve se to može kad imaš para. A je l’ imamo mi para? Nemamo. Ja hoću da ti pomognem, Metode, stvarno, ali vidiš da nekad ne znam ni kako se zovem. – Marina je ovako zatvarala svaku priču o “osećanjima”, “smislu života” i ostalim “glupostima kojima joj je Metodije zamarao glavu”.

Bilo je dana kada se pitao hoće li nekad nešto da se desi, da se možda Marina zaljubi ili da se ćale seti da su mu oni deca kad odu u dom da ga posete.

– Misliš da je u redu što je tata u domu?

– Kako misliš da li je u redu?

– Pa to, što nas dvoje živimo ovde, ti radiš, ja idem na predavanja, a on je u staračkom domu umesto u stanu, sa nama.

– Metodije, šta tebi tačno nije jasno?! Sad si rekao sam, ja radim, ti ideš na predavanja, on je bolestan, ko bi brinuo o njemu?

Uveče je čuo kako plače u kupatilu, više je nije pitao da li je ispravno bilo šta. Samo se sklanjao – i pisao.

– Dečko, ti moraš da shvatiš da nije tvoja krivica što te je majka rodila u 41. Mislim, svako je odgovoran za svoj život. Nije baš da je ona htela da umre u 62. Isto i za ćaleta važi… Niko ne traži demenciju, sama pokuca na vrata. I na sve ostalo što se dešava moraš to da prihvatiš. Znam da te boli, empatičan si, sve mi je jasno, ali ne možeš više ništa, nego da batališ to i da učiš. Piši, spasi se, ali uči. – tako je rekla Tanja.

I on je pisao, učio, pokušavao da se spasi, ali ta empatija, što bi rekla Marina – ničim izazvana boljka – nije ga ostavljala na miru. Što je više bežao, krio se iza slova, to je osećanje bilo teže.

– Momak, previše si ti osetljiv za muškarca! Ne možeš, bre, pola dana da tuguješ što neko dete prosi na ulici. Da ti cela nedelja propadne jer je komšinica bolesna. Malo podigni zidove, sačuvaj to srce, tek te čekaju problemi u životu!

Znao je on dobro da treba da postavi te čuvene granice, da digne ogradu, kako god, nije bio klinja. Samo, sve vreme je imao osećaj kao da izneverava sebe kad okrene glavu na drugu stranu, kad nije tu za drugog čoveka.

– Metodije, ne znam da li ti znaš da je ovo 21. vek i da ti nisi lord Bajron! Svetski bol nije veći od neplaćenog računa za struju, znaš? Treba da platimo tatin dom, treba nešto da se pojede, ide zima, cene idu u nebesa, a šta si se setio ti, da pišeš, čuj, molim te!

– Marina, nije to tako. To se zove terapija pisanjem.

– Terapija pisanjem, kažeš? Ako ti za to tvoje… stanje… treba terapija, onda bato, treba da se lečiš, ne da objavljuješ knjige.

– Ali ja ću da poludim, Marina! Nisam ja kao ti! Ne mogu tako hladne glave da idem kroz život.

– Nekad ti je za život potrebno baš to, hladna glava. Moram na posao, ne mogu da vodim besmislene razgovore.

Marina je zatvorila vrata stana i Metodije je znao, zatvoren je svaki razgovor na tu temu. On će ostati “usijana glava”, polagaće ispite, zaposliće se, ali Marinina vrata, Marinini zidovi – to se neće srušiti. Učio je dok se nije onesvestio u fotelji od umora.

Probudio se u pola noći, video da je pokriven – Marina je sigurno došla s posla. Tanjir od sendviča i šolja od mleka nisu više bili na stolu. Knjige i skripta sklopljene, a njegova poslednja priča – ona o ocu – imala je na dnu papira “ocenu”.

Marininim sitnim rukopisom bilo je ispisano: “Drago mi je što nisi “hladna glava”. Nemoj da poludiš. Piši.”

Zelena učionica

– Ja sam u tvojim godinama imala duži sako nego suknju. Pa šta?

Odrasla sam u selu u Sremu i, realno, sve različitosti su se bar pratile pogledom dokle ih pogled služi, ako ne i komentarom. Globalizam je stigao i do mog sela, pa se tako u osnovnoj školi već univerzalno slušala narodna muzika na svakoj proslavi ili rođendanu, a moda je bila copy-paste sa varijacijama na temu.

Mala darkerka u meni imala je ogromne poteškoće da se iskaže. Bilo je par nas “emosa”, nekoliko “repera”, pratilaca “Beyonce & Rihanna” talasa i svi ostali koji su bili preteče ovog današnjeg “gasa”.

Kako sam bila “neshvaćeni alternativac”, htela sam da probušim nos sa 12 godina. Roditelji su mi to i dozvolili, uz predavanje o zasluzi, ali i teretu koji nose oni koji su “drugačiji”.

A to ceo život kroz njihov primer gledam…

Moji roditelji su dugo bili “čudaci” u našem selu. Tatu je, sa crnom dugom kosom i bradom, policija zaustavljala čim pređemo Drinu, a ni ovde nije bio omiljen. Mama je bila večita crna ovca na roditeljskim sastancima. Zalagala se za našu slobodu, uz pritisak da to ocenama i ispratimo, i nije nam dozvoljavala da budemo deo stada. Ni u školi, ni u životu.

Probušila sam nos, imala prosek 5,00 i došla kući u suzama.

– Mama, svi pričaju da sam narkomanka zato što imam pirsing.

Vesti sa naslovne

– Pa šta? Ti znaš da nisi i to je jedino što treba da te zanima…

Šta pa šta? Kako pa šta? Pa to su moji drugari, njihovi roditelji, moji nastavnici… Kako da budem imuna na to?

Pa šta?

Kasnije sam u inat probušila i obrvu, tako potvrdila svoj imidž zasigurnog propaliteta i završila osnovnu s odličnim uspehom, ne želeći da budem Vukovac kako ne bih bila “štreber”.  Upisala sam gimnaziju u Mitraji i očekivala nešto… ne znam ni sama šta, ali neku otvorenost koju bi tako navikan Rimski grad, verujem, trebalo da ima.

Nisam naišla na to… Problem je biti drugačiji i tačka.

Svako leto provodila sam u Dalmaciji i navikla sam na polugole Poljakinje na plaži, vrele bikinije i proizvoljne nudističke plaže gde god postoji uvala i grm. Iako su Dalmatinke bile malo stisnutije, bilo je tu sasvim dovoljno različitosti koje turizam neminovno nameće. Vratila sam se kući, otišla u brazilian-cut bikiniju na plažu u Sremskoj Mitrovici i to je bilo to. Postala sam “razuzdana”, da ne koristim sada vulgarnije reči, i nije bilo mrdanja od te etikete. Taj kupaći su tada nazivali “tange”, iako nije bio ni blizu tome, i izazvao je pravi skandal.

Vilice su popadale po pesku i ostale su tamo sve dok nisam krenula kući.

Došla sam i požalila se mami.

– Pa šta? bio je odgovor.

– Nosile bi i one da smeju.

Naravno da su me mučili pogledi; i matoraca koji kao da žensko nikada nisu videli, i matorki čiji je oblik zadnjice udubljen već na klupi a mene gledaju sa takvim gađenjem kao da sam došla sve da ih odvedem u greh. U tim godinama. Pa i mojih vršnjakinja koje su sigurno želele da nose takav kupaći, ali nisu smele jer – šta će narod reći?

Danas sve one nose ovakve kupaće. I manje.

Danas plaža u Sremskoj Mitrovici leti izgleda kao Kopakabana. I to mi je baš drago, nedostaje nam i nudistička u okolini.

Danas nije važno šta drugi misle.

Ili?

Konzervativni 21. vek u digitalnoj verziji

Često sam razgovarala sa roditeljima o tome koliko smo tada, a i sada, “mi mladi konzervativni”. Mnogo više nego njihove generacije. Stidimo se svog tela, svojih potreba i želja, gušimo preglasan smeh…

A za sve to sam mislila da su boljke malog grada, dok nisam došla u Beograd i videla da je globalno selo stiglo i dotle.

Razbila mi se iluzija “odrasle zrelosti i prihvatanja” i shvatila sam da su mnogi odrasli ljudi i dalje iskompleksirani srednjoškolci samo u 2.0 verziji i ozbiljnijoj odeći. Iste muke ih i danas muče. Samo što ni danas ne umeju da ih prevaziđu.

Šta ako me neko vidi? Šta će mi reći ljudi? Da li sam dovoljno lepa?  Šta ako im se ne dopadnem? Možda sam rekla previše? Šta ako pomisle da tražim pažnju? Šta ako kažu da sam bezobrazna? Da li sam previše glasna?

Šta ako svi misle da nešto nije u redu sa mnom?

Šta ako nikad ne uspem da se uklopim?

– Pa šta? Ne treba ni da se uklapaš, ti si cela puzla.

Otkloni negativu iz života…

…budi svoja, autentična. Ne mari za tuđa mišljenja i samo teraj po svome.

Već su ovo izvikane fraze.

Ali ove mamine: “Ne krij se po budžacima da se ljubiš krišom, ljubi se na klupi. Nemoj da te dovoze kući negde sa strane, stani lepo na svoju ćupriju. Nemaš čega da se stidiš. Nosi sve što ti se nosi i u čemu se osećaš dobro, šta te briga. Za dobrim konjem se prašina diže, bilo je i biće”, su ipak lekcije koje nosim kroz život.

Koliko god da me je kao mlađu to “Pa šta” frustriralo i nije mi davalo instant rešenje,  na duže staze me je naučilo da je mišljenje okoline važno podjednako kao i lanjski sneg. Posebno ukoliko sam ja zadovoljna sobom. Nekada više obratim pažnju na to ko mi nešto kaže, nego na to šta mi je rekao. Tu već završim pola posla.

Dovoljno je zahvaliti se na komplimentu, ne primati ga k srcu kao ni kritiku, jer je ono što kažemo sebi u ogledalu, uvek bilo najvažnije.

Danas se ne stidim svojih izbora, odluka, mišljenja, pa ni grešaka, a jedini sudija kome dozvoljavam da mi kroji osećaj vrednosti sam ja. A čak i njemu nekada volim da kažem: Pa šta?

Ona.rs

„Svaki odnos, pa i onaj majke i kćeri, trebao bi se zasnivati na njegovanju sličnosti te poštovanju i prihvaćanju različitosti. To znači da, iako imaju puno sličnosti ‒ počevši od biološkog aspekta tijela, hormona, reproduktivne faze razvoja ‒ majka i kći nisu jednake osobe, piše Sensa.

One mogu imati različite temperamente, sustav vrijednosti, interese i talente. Stoga je važno da majka ima realna očekivanja od svoje kćeri i bude aktivan slušatelj te mijenja sebe tijekom života i prilagođava se razvojnim fazama kćeri. Veoma je važno da majka kao osoba s više životnog iskustva shvati kako je brzo rješavanje problema mnogo bolje nego njihovo odgađanje i pretpostavljanje da će se problem sam od sebe riješiti.

Njena misija jest naučiti kćer da su opraštanje, razumijevanje i otvorena komunikacija uz poštovanje granica vrlo važni. Prihvaćanje različitosti u smislu odabira profesije i seksualne orijentacije također utječe na kvalitetu odnosa“, objašnjava dr. Mila Goldner-Vukov, neuropsihijatrica i doktor medicinskih znanosti te članica Kraljevskog psihijatrijskog koledža Australije i Novog Zelanda.

Uz ostale oblasti u kojima djeluje, ona je i stručnjakinja za psihodinamičku i obiteljsku psihijatriju. Njena predavanja i radionice širom svijeta veoma su posjećene, a neke zanimljivosti iz radionice Odnos majka – kći, koju jednom godišnje održava i u Srbiji, otkrila je našim čitateljicama.

Svaki je odnos u našem životu jedinstven, ali što je tipično samo za odnos majke i kćeri?

Odnos majke i kćeri je kompleksan, ambivalentan i ponekad je najnejasniji od svih drugih obiteljskih odnosa. Majka na kćer prenosi svoja ograničenja i doživljaj degradacije vlastite egzistencije, posebno u patrijarhalnom društvu. Majka je ta koja kćer dovodi u kontakt s njenim osjećajima.

Ako majka ima problem u odnosu prema samoj sebi, kćeri to može izazvati konfuziju u identitetu. Također, ako je majka aktualizirana kao osoba i ima emotivne kapacitete, ona svojoj kćeri otvara put da otkrije sebe i pronađe vlastiti životni put koji će joj donijeti životno zadovoljstvo. Zanimljivo je da u odabiru partnera kći bira partnera koji je podsjeća ili na majku ili na oca.

Koliko je odnos s majkom važan za formiranje identiteta žene?

Na formiranje identiteta žene velik utjecaj imaju kultura, društvo, religija i obitelj koja prati ove okvire. Uloga majke u formiranju identiteta žene izuzetno je važna, ne samo zato što majka reflektira utjecaje kulture i društva, nego i mnogo šire. Utjecaj majke posebno je vidljiv u predškolskoj dobi i u razdoblju adolescencije.

Majka je kćeri model ženskog identiteta. Ona majka koja poštuje sebe kao ženu, kao osobu, koja zna svoje odgovornosti, ali i svoj put k zadovoljstvu u privatnom i profesionalnom životu, omogućava svojoj kćeri da se aktualizira kao osoba. Kvalitete majke koje kćeri omogućuju da formira svoj identitet su: ljubav, podrška, opraštanje, poštovanje sebe i drugih, poštovanje granica i pravila. Kći promatra, uči i imitira svoju majku.

Ako je odnos s majkom kvalitetan, tj. ako majka posjeduje bezuvjetnu ljubav uz istovremeno poštovanje individualnosti kćeri kao ličnosti, a ne kao vlastite narcisoidne ekstenzije, onda će proces formiranja identiteta biti spontaniji i uz manje teškoća i izazova. Neke bi kćeri voljele biti slične svojim majkama, druge bi voljele biti samo svoje, ali uz podršku majke da na svom putu kreiraju vlastitu osobnost.

Pritisak na kćer da apsolutno poštuje kulturološke norme ili da bude submisivna, žrtvuje sebe i svoje potrebe uvijek stavlja u drugi plan, mogu prouzročiti da kći postane sklona depresiji ili buntovništvu te krene putom koji ni njoj samoj ne donosi zadovoljstvo, nego samo patnju.

Kako razvojne faze kćeri korespondiraju s razvojnim fazama majke kad je bila u istom razdoblju odrastanja?

Neke razvojne faze izuzetno su izazovne u životu žene. Prva faza svakako je trenutak kad kći ulazi u pubertet (što zapravo znači ulazak u reproduktivnu fazu). Tada majka može biti zabrinuta da njena kći ne postane rano seksualno aktivna i zatrudni. Ako je majka imala iskustvo rane trudnoće, ona može pretjerano kontrolirati kćer, što uzrokuje niz konflikata u njihovu odnosu.

Druga provokativna faza je kad kći treba donijeti odluku o tome što je njen prioritet: brak i obitelj ili karijera. Ako je bila zapostavljena zbog majčine okrenutosti karijeri, kći može zapostaviti svoju edukaciju i potpuno se okrenuti svojoj obitelji iz pogrešnih (buntovnih) razloga, a to je neće učiniti ispunjenom i sretnom ako je imala potencijal da se educira i postane uspješna u profesionalnom životu.

Sindrom ‘napuštenog gnijezda’ još je jedna razvojna faza kad djeca napuštaju roditeljski dom. U većini obitelji taj proces teče spontano, djeca pronalaze svoj životni put, a roditelji se udružuju i slijede svoj privatni i profesionalni put. Važno je napomenuti da u svom razvoju kći može ponoviti obrazac svoje majke kad je bila u istoj razvojnoj fazi, što znači da se problem prenosi transgeneracijski.

Koje su najčešće pogreške u tom odnosu, možemo li ih osvijestiti i svjesno promijeniti u odnosu na našu žensku djecu?

Mi smo svi obična ljudska bića i, koliko god smo educirani i imamo životnog iskustva, ipak činimo pogreške. Na sreću, neke možemo spriječiti, učiniti da se više ne ponavljaju, a neke već učinjene možemo i popraviti.

Naravno, potencijalni sukobi mogu se osvijestiti uz pomoć edukacije, terapije ili radionica o odnosu majka ‒ kći. Obiteljska terapija izuzetno je dobar način da članovi nauče kako treba njegovati pozitivne odnose, komunikacijske vještine, razumijevanje sličnosti i njegovanje različitosti. Obiteljska terapija je i prevencija poremećaja odnosa majka – kći u budućim generacijama. Zahvaljujući plastičnosti mozga (neuroplastičnost), disfunkcionalni obiteljski obrasci mogu se mijenjati.

Izvor: story.hr

Ne želim samo da volim svog sina. Želim da budem sigurno mesto kojem će se on vraćati i kad poraste, čak i kada sve oko njega postane komplikovano. Želim da među nama gradim odnos koji će biti čvrst, topao i pun poverenja, sada, kroz detinjstvo, ali i kasnije, kada bude muškarac sa svojim životom, potpuno odvojenim od mog.

Ovo je 7 stvari koje svakodnevno biram da radim kako bismo ostali bliski i jednom kad odraste.

Pokazujem mu da su njegova osećanja važna

On još uči kako da imenuje emocije, ali već zna da pored mene ne mora da ih krije i potiskuje. Kad padne, uplaši se, naljuti ili rastuži, ne govorim mu „nije to ništa strašno“ ili „ružan si kad plačeš“ ili „nema razloga da plačeš“. Umesto toga kažem: „vidim da te boli“, „znam da si se uplašio“, „razumem da si mnogo ljut“. Učim ga da su sve emocije dobrodošle i da zajedno možemo da ih proživimo.

Ne želim da se jednog dana zatvori u sebe jer je naučio da njegova osećanja nisu važna.

Biram povezanost umesto kontrole

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Dragana Pandurević Jovović (@opako.pile)

Ne podižem glas kad želim da me čuje. Ne kažnjavam. Ne ucenjujem. Ne pretnjama, već poverenjem želim da gradim naš odnos. Svaki put kada smo u situaciji da uđemo u bitku oko toga ko je u pravu, biram da zastanem, da ga pogledam i podsetim se da je on dete, a ja odrasla i da je moja uloga da budem uz njega, ne iznad njega.

Verujem da bliskost ne raste iz straha, već iz sigurnosti i ljubavi.

Dajem mu pravo da bira

Iako je mali, on već ima pravo glasa. Bira majicu koju će obući, pesmu koju ćemo slušati, knjigu koju ćemo čitati. Kad god je moguće, pitam ga: „šta ti misliš?“ ili „šta bi ti voleo?“

Učim ga da njegovo mišljenje ima težinu. Da je važno da se izrazi. I da će ga neko čuti i poštovati.

Priznajem svoje greške

Nisam savršena mama. Dešava se da budem umorna, da pogrešim, da odreagujem previše burno. Ali tada ne ćutim i ne pravim se da se ništa nije desilo. Kažem mu: „Izvini, preterala sam. Nije trebalo da vičem.“

Želim da zna da je u redu pogrešiti. Da ne mora da se skriva. I da su iskrenost i izvinjenje deo zdravog odnosa.

Pravim vreme za nas svakog dana

Nemamo rituale koji traju satima, ali imamo male trenutke koji su samo naši. Zajedničko spremanje večere. Zajedničko čitanje uveče, kad mu stavim glavu na jastuk i pričamo šta je u tom danu bilo najlepše. Ponekad samo sedimo zagrljeni i mazimo mačke.

Ti trenuci ga uče da je voljen i viđen, ne kad se sve drugo završi, nego baš u svakom trenutku, u svakom danu.

Dozvoljavam mu da bude ono što jeste

Moj sin voli bebe lutke, voli da se igra u kuhinjici, da me češlja i šminka. Rezultat njegove kreativnosti vidite na slici iza. Pravi MUA. On voli da se penje na visoke merdevine i na drveće, da skače s velike visine. Obožava da čisti i da skače uz tehno muziku. I sve je to deo njega. Ne upoređujem ga s drugima. Ne pokušavam da ga preoblikujem. Slavim ono što ga čini jedinstvenim.

Želim da zna da ne mora da bira između toga da bude on i da bude prihvaćen.

Čuvam naš odnos više nego što čuvam svoj ego

Ponekad ne mislimo isto. I biće još mnogo takvih trenutaka. Ali kada dođe do neslaganja, ne guram svoje „zato što ja tako kažem“. Umesto toga, pitam ga „zašto ti je to važno?“ i pokušavam da ga razumem.

Ne želim da me voli zato što mora. Želim da ostanemo bliski zato što zna da ga slušam, čak i kad se ne slažemo.

Nisam sigurna hoće li moj sin pamtiti svaku igru koju smo igrali ili svaki savet koji sam mu dala. Ali želim da zna, celim svojim bićem, da je njegova mama bila neko ko ga je video, čuo i voleo bezuslovno. I da, čak i kad odraste, kad se promeni i udalji i vrati – ovde je mesto gde je uvek dobrodošao.

Ovde je mama. Ovde je dom.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Kupatilo. Taj mali hram tišine, pločica i poluosvetljenja, u kom se u mom slučaju ne događa prosvetljenje, već emotivni slom. Na zatvorenoj dasci WC šolje, u društvu mašine koja centrifugira kao da joj život od toga zavisi, ja sedim i plačem. Tiho, naravno. Jer ako dete čuje da plačeš, dobiće traumu. A ako muž čuje, reći će: “Šta ti je sad bilo?” Ništa. Samo sam mama. I ne mogu više.

Nije to ono „ne mogu više“ iz latino serija, dok glavna junakinja teatralno pada na pod. Ovo je više „ne mogu više“ dok pokušavam da skinem zalepljenu šunku s plafona, jer je dete odlučilo da pravi „kišu sendviča“, a pas to sve razdragano prati.

Kad sam postala mama, neko mi je lagano ubacio ideju da ću se „pronaći“, „rasti s detetom“ i „živeti najlepši period života“.

Jesam. Pronašla sam 234 načina da ne spavam. Porasla sam, u kukovima i podočnjacima. I da, živim najlepši period života – kad mi dete zaspi.

Ono o čemu se manje priča jeste da majčinstvo ume da te melje kao stari blender sa tri brzine – sve sporije, sve zaglušenije, ali i dalje radiš jer šta ako staneš?

Tih 7 minuta u kupatilu su moj SPA tretman. Plakanje na rate, sa osećajem krivice gratis. Prvo što pomislim: „Sram te bilo, imaš zdravo dete, krov nad glavom, muža koji (nekad) pomaže…“ A onda se u meni javi ona mala pobunjenička verzija mene i kaže: „Ma jok, ne moraš biti zahvalna svakog minuta. Smara.“

Zamislim kako stojim na TED talk bini i govorim: „Znate, nije problem što sam mama. Problem je što ne mogu više da budem sve – i kuvarica i psiholog i spasilac i glavni zabavljač, dok se pritom ne pretvorim u kamenčić.“

Kada kažeš „Ne mogu više“, ne prestaješ da voliš svoje dete. Prestaješ da voliš to što si izbrisana. Prestaješ da glumiš. Počinješ da postojiš.

Nisi loša mama jer ti dođe da pobegneš. Loša mama si jedino ako stvarno pobegneš i zaboraviš da se vratiš (ili odeš na Maldive bez karte povratka – što sam ozbiljno guglala jedan dan).

Kad završim plakanje, obrišem suze rukavom pidžame i izađem. Dete me dočeka s tragovima čokolade po licu i pitanjem:

„Mama, da li si plakala?“

„Ne, dušo, samo mi je oko upalo nešto… emocionalno.“

Onda me zagrli. I znaš šta? Na trenutak – stvarno mogu opet. Bar dok ne shvatim da mi je šminka završila na zavesi za tuširanje.

Za sve mame koje su danas plakale u kupatilu – niste same. I niste slabe. Samo ste normalne.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Pogledam se u ogledalo, dok umivam lice. Vidim da obrve nisam bogami poodavno počupala, no, onda mi je ruka krenula ka mašini za veš, umesto pinceti. Moja ženstvenost je svedena na osnovne fiziološke potrebe, kao i higijenske. Naravno da ovo ne znači da sve majke treba da su operisane od pirlitanja, i zaista ne stavljaju šminku, ne nađu vremena za svoje doterivanje, ja sam prosto valjda i testosteronski nastrojena. Teši me samo što imam kupoholičarsku maniju, inače bih bila teško prepoznatljiva u odnosu na hermafrotida. Sedim na wc šolji, i desnom nogom uključujem mašinu za sušenje veša. Pogled mi pada na vrata od tuš kabine, na kojoj već od jula konstatujem da točkići nisu funkcionalni, no, u mojoj moždanoj particiji zaista nema prostora da i to popravim.

Gledam i u tepihe, koje odavno perem. Pogledam kroz prozor, kroz zube opsujem kišu, jer sam baš juče krajnje herojski oprala sama svoj auto- zahvalio mi se na tome, što konačno može donekle da parira onim upicanjenim kolima na javnoj površini. Sapletem se o neko novo moderno govno od igračke, dok krećem da popijem čašu vode. Kafu sam davno izbacila iz rituala. Što zbog toga što je nezdravo smeće, pa bar na taj način pospešujem šanse da doživim pozne godine, što jer zaista nisam karakter koji će da sedi mirno, ispija kaficu i sluša zvuk ptica. Ja bih pre nasula u sebe litru kofeinske kolotečine i jebala mater malom pernatom govnetu, koje cvrkuće!

Znam, krajnje sam romantično opisala sebe. No, ja i jesam spoj renesanse i nadrkanizma. Maštam o princu, a onda u sledećem trenutku zatrubim i jebem mater golfu 4, koji smatra da ženu u saobraćaju može olako da preseče. Ovu ne može, nikako.

Već polupreznojana, sa čarapama u rancu koje sam u jurcanju po kući zaboravila da sam u isti utrpala, odlazim na posao. Ako bih vratila ovaj kratak film blago unazad, mogla bih da izvrtim bezbroj knjiga, lenjira, opremi za fizičko, metalofona, opravdanja, para za neko fotografisanje. Preskačem minute na satu, i pratim koje dete ide popodne, prepodne, ne ide i slično. Naravno, tinejdžerski gnev je prodrmao stambeni objekat, jer sam zaboravila da je sportski dan u 9, a ja je budim u 7. Činjenica da je juče zakasnila u školu, iako sam vozila 85 km na sat sve do kamere i posle iste, zaboravljena je. Kao i kod svakog egoističnog pubertetlije, sećanje doseže samo do naredne skrolovane stranice na iphone-u. Da je nisam budila često, verovatno bi propustila i celo polugodište stavljajući treći sloj nekih kozmetičkih sranja, čije ime ne znam ni da izgovorim.

Obučem crnu usku haljinu, navučem starke, stavim kačket da pokrijem sedi izrastak i zamaskiram podočnjake. Imam okruglo i na ćošak 4 i po minuta da stignem na posao. Zašto je po nekom Njutnovom zakonu, svako jutro neko zaboravio nešto što baš nemam na lageru i za šta moram u knjižaru? Stavljam Sanji rajf, nakačim gumicu na ruku, jer će me njena old school teroristička učiteljica nalepiti na oglasnu tablu, ako još jednom dobije minus. Ona je galantno sve to strpala u likovno, dok sam ja herojski preskakala 5ti korak do auta. Nije buntovnik na tetu sa trafike, nego na gospođu pisca, koja je još u vrtiću bežala od brokolija za ručak i odjurila iz doma zdravlja ka parku. Jebiga, sada me stiže na naplatu kletva moje majke- nek ti tvoja deca vrate bar pola, svega što si mi pririredila.

Kamata EURI BOR na mom stambenom kreditu, daleko je manje odskakala, od kamatnih vraćanja nestašluka moja 3 čeda.

Izašla sam na terasu da udahnem malo svežeg vazduha, bilo je previše plača i emocija u toj prostoriji.

Vraćajući se nazad pala mi je napamet priča mojih roditelja. Ulazeći ljutito sam upitala: “ Jel neka od vas misli da se može od slomljenog srca umreti?“ Piljile su u mene, pomalo zgrožene tom patetikom iz mojih usta. „A?“ ponovo sam upitala, „pričate celo veče o ljubavi, je l’ koja od vas zna šta znači umreti od slomljenog srca? Jel znate nekog ko je od toga umro? Kolika ta ljubav mora da bude da bi se od toga mrelo?!“

Daleko od savršenog je bio brak mojih roditelja. Bili su potpuno i u svemu različiti. On ingenioznan, duhovit i vrcav, u večitoj potrazi za duševnim mirom koji je izgubio po sirotištima rata, a ona zadrta Crnogorka, oštrog jezika i britke misli, puna neke histerije koja će je kasnije odvesti na granicu ludila. Ipak, bili su dve sudarene galaksije, pomešane u mojoj krvi.

Uprkos svemu, u mom detinjstvu naša kuća je mirisala na ljubav. Ne uvek ali često.

I kada je ona prestala da bude ona žena u koju se zaljubio, kada je prestala da nas poznaje i kad je bolest oglodala njeno slabo telo i krhki razum, on nije odustajao od nje. Po bolničkim hodnicima nosio je crvenu šerpicu sa belim tufnama punu trešanja koje je volela, krijumčario joj cigarete ispod kaputa,  nosio sveže skuvanu hranu da ima za jutro posle. Vukao lekare za ruku, molimo i ponižavao se pre njima. Obuvao joj noću čarape da ne ozebe ako krene po popločanim podovima bolničke sobe.

Onoga dana kada se konačno ugasila, dok je zvuk sirene parao junsko jutro nad Beogradom naslonjena u njegovom krilu, rekla mu je poslednje: „Čuvaj mi dete“.

Ostali smo sami, on i ja.

Decembarskog poslepodneva, manje od šest meseci od njenog ukopa, nije s posla došao kući. Zvala sam panično sve bolnice u gradu dok mi na kraju u jednoj nisu rekli: „Dođite hitno, neće izdržati do jutra…“ Doktor me je pridržavao na vratima šok sobe, govoreći da je kasno, da su ga reanimirali ali da je srce preslabo, da je eksplodiralo i da su šanse da se probudi nikave. „Srce se raspuklo prosto“ rekao je doktor odlazeći u tamu dugačkog hodnika,“k’o na filmu – slomilo se, eto!“ , viknuo je iz mraka.

Bilo mi je nepunih 25 godina i bila sam sama na svetu.

Ostala sam da sedim na toj drvenoj klupi pored vrata sobe, gde sam osluškivala trzaje srca koje se raspuklo na komade, kako pišti kroz aparat za održanje života.

Narenih dana je nastala čitava gungula u toj sobi u koju me nisu puštali, uletali su lekari, čuo se žamor, kad bi izlazili iz sobe širili bi osmehe i oči ka meni, ulivajući mi nadu. Trajalo to satima i danima. Niko mi ništa nije govorio.

„Uđi, sine“ rekla je sestra napokon jednog jutra…“uđi slobodno“. Iznemogao i izbezumljen gledao me je preko svih onih cevčica koje su virile iz njega. „Neverovatno“, rekla je sestra, držeći me za ramena, „on je bio potpuno mrtav, predugo bez kiseonika, takvi i ako prežive, nikada ne progovore, a on evo zbija šale sa nama“. Sestra se okrenula i pitala me tiho: „A je li, ko je Draga?“…“Moja pokojna majka“, rekoh, „zašto?“.

„Pitam,  reče sestra,  „jer samo o njoj priča od kako se probudio. Rekao je da neće da živi ako nje nema, ali kaže, ona se mnogo naljutila zbog toga“…doktor je prekinu i reče „Bunca, to je normalno…“

Moj otac nikada  nije verovao ni u šta osim u matematičke jednačine, ni u popove ni u komuniste, ni u svece ni u proroke… Jedan od doktora pitao ga je šta ima posle smrti, je li video nešto, kakvo svetlo, nadu – „Ništa“, reče moj matori odsečno. Meni, nadvijenoj nad njegovim čelom je namignuo.

Dugo se oporavljao, godinama. Ali je nekako bio spokojan. Miran, kao nikada do tada…meni se činilo kao da zna neku posebnu tajnu života.

Desetak godina posle, moj se život slomio, kao kristalna čaša i ja sam se vratila u naš stan sa svojom bebom. Nakon jedne od bezbroj besanih noći, koje je provodio nad uzglavljem moga sina, ja neispavana, očajna i skrhana raspala sam se pred njim i kao nekad kad sam bila dete sela mu u krilo gracjuči: „Tata, hvala ti za sve, što si s nama, što mi pomažeš, što te moje dete obožava, što mu čitaš i dok spava, što mu pevaš uspavanke, što kad je bolestan ne ustaješ od njega….“ Poljubio me je u čelo i rekao: „E, pa zato je valjda mene Draga vratila, za to mi nije dala odem za njom, znala je da ću ti trebati a obećao sam da ću nam čuvati dete. Nije mi dala da umrem i da se slomim. To rade kukavice, rekla je. A hteo sam, nisam mogao više.“

Nikada više o tome nismo progovorili.

Nedugo nakon te pijane ženske žurke, čula sam da je ipak rešila da da mužu još jednu šansu. O razvodu više nisu pričali. Sa blizancima su otišli u Kanadu. Uplašila se slomljenog srca. I ja sam. Čula sam negde da od toga može da se rikne.

Priča je zaista odličan primer toga kako decu vrlo često, nesvesno, kako bismo se uklopili u društvene norme i očekivanja drugih ljudi, teramo da ignorišu svoja osećanja.

„Želim da vam ispričam priču o tome kako me je mama naučila da uvek imam pravo da se sklonim iz situacije koja mi ne prija.

Imala sam možda sedam godina, mislim da je to bio prvi put da sam išla da prespavam kod drugarice. Ne sećam se ni kako se zvala. Ali pre nego što smo krenuli kod nje, mama mi je rekla da ako se budem osetila loše, neprijatno, u bilo kom trenutku, iz bilo kog razloga, čak i u pola noći, da mogu da je pozovem.

Bila je potpuno jasna. Rekla je da, čak i ako su roditelji moje drugarice legli, da odem da pokucam na njihova vrata i zatražim telefon. Nije važno što je kasno. A ako njeni roditelji ne odgovore na moje kucanje, da odem i sama pronađem telefon i pozovem je da dođe.

Mislim da me je neka od drugarica (bilo nas je više) zadirkivala. Definitivno nije bila stvar u tome da nisam mogla da zaspim, da sam se nečeg plašila, nešto drugo se dešavalo, nešto između nas. I poslušala sam mamu.

Drugaričina mama probala je da me obeshrabri. Rekla je da je kasno, ja sam rekla da mojoj mami to ne smeta. Rekla je da mogu da spavam na kauču ako želim, rekla sam da želim kući. Rekla je da je njena ćerka sad zbog mene uznemirena, rekla sam da je ona mene povredila.

Sećam se da sam pozvala mamu i ona se odmah javila. Rekla sam „Mama…“, odmah je pitala: „Želiš da dođem?“. Rekla sam „da, molim te…“, odgovorila je da kažem drugaričinoj mami da mi pomogne da se spakujem i spremim i da će ona odmah doći.

I došla je. U pidžami i jakni. Mama moje drugarice neprestano se izvinjavala što sam pozvala, a moja mama je samo podigla ruku i rekla „Nemojte se izvinjavati zbog mog deteta. Samo želim da zna da ima pravo i sme da ode uvek kad joj nije prijatno, a da ću ja biti tu za nju.“

Sećam se grupice devojčica u pidžamama na vratima od sobe gde je trebalo i ja da prespavam, gledale su sve što se dešava u čudu. I sećam se te drugaričine mame koja se i dalje izvinjavala. Delovalo je da ne zna šta da kaže kad joj je moja mama objasnila zašto ne treba da se izvinjava.

Ovakvih situacija je bilo još dok sam odrastala. Mama me je uvek učila da postavim granice. Sećam se da me je odvela niz ulicu kod drugarice iz komšiluka da ispred njenih roditelja zatražim izvinjenje za nešto što mi je uradila.

Sećam se da me je učila i kako da se sklonim iz radnog okruženja u kojem se osećam loše.

Ne mogu baš da kažem da sam uvek pratila svoj osećaj i poštovala te svoje granice. Ne mogu da kažem da nikad nisam progutala knedlu kako se neko drugi ne bi osetio neprijatno. Ali mogu da kažem da je to čemu me je naučila bilo važno. Bilo je i jeste radikalno drugačije od onoga čemu se deca uče.

Radikalno je imati granice. I raditi na njima. U tome što je uradila, mislim da su bile važne tri stvari: Uvek je bila decidna i jasna da mogu da napustim situaciju u kojoj se osećam loše; nikad nije pitala zašto i da možda ne preterujem; uvek bi se pojavila kad mi je bila potrebna.

Ali razmišljala sam mnogo o drugaričinoj mami koja se izvinjavala zbog mene i tome kako je to ono što se smatra ispravnim i normalnim. Ono čemu je mene mama učila bilo je drugačije i radikalno, a ono čemu je njena mama sve nas učila smatralo se normalnim: „Jednostavno se suoči s tim što su loši prema tebi, ne maltretiraj nikog, idi na spavanje, sve će se brzo završiti, ne diži frku svima.“

Sad kad sam odrasla vidim koliko je važno sve čemu me je naučila. Za neke ljude, za neke situacije, nema izlaza. Ali vrlo često iz nekih situacija ne odlazimo jer mislimo da to nije dozvoljeno.

Zato, za slučaj da vam nikad niko nije rekao – SMETE DA ODETE.

Smete da odete sa sastanka sa dečkom, sa žurke, sa posla. Smete. Ako se brinete što će neko misliti da niste dosledni, setite se da su i vaše granice i vaš integritet nešto čemu treba da budete dosledni.

Ovu priču sam želela da ispričam jer je poruka koju svakog dana šaljemo deci, to da moraju da izdrže nešto da ne bi uznemirili nekog drugog, suviše snažna.

Zato, ako ste osoba kao ja, koja je naučena da čuva svoje granice, obratite pažnju na one koji nisu. Verovatno im treba podsetnik – treba im da čuju da je u redu otići.“

Izvor: zelenaucionica.com

Ashley Moreau je tog avgustovskog dana ustala iz kreveta, otišla u kupatilo i dobila trudove. Njen vjerenik je otišao na posao, a osim njih u kući je bila još samo Jaydenova jedanaestomjesečna sestrica Remi. Da situacija postane još teža, beba je bila okrenuta tako da su joj prvo počele izlaziti nožice. Jayden je odjurio do bake koja živi u komšiluku, ali ona se oporavljala od operacije kičme i nije mogla ustati da im pomogne. Pozvala je hitnu pomoć, a dječak je odjurio natrag kod svoje mame. Bio je prepušten sam sebi, ali nekim čudom je uspio ostati pribran i rekao joj je: “Mama, samo mi reci šta treba da radim.”

Dirnuta i uplašena, njegova majka je objasnila da moraju što prije da izvuku bebu. Jaydenova smirenost uticala je na nju i prestala je da plače. Tada je primijetila da je dječak ipak uplašen i zato mu je polako objasnila kako da okrene bebu. Pažljivo je slušao i uspio je da porodi svoju mamu potpuno sam!

“Uopšte nisam razmišljao, bio sam zadivljen. Morao sam povući bebu za nožice, ali polako i nježno”, priča ovaj mali heroj.

No, kada je beba napokon bila u sigurnim rukama, Jayden i njegova mama su shvatili da ne diše! Bez trenutka oklijevanja mališan je odjurio u kuhinju i zgrabio Remin aspirator za nos. Uz pomoć toga on i njegova mama su uspjeli da očiste bebine disajne puteve i Jaydenov novorođeni bato je mogao da diše bez problema!

Hitna pomoć je stigla nedugo nakon toga i preuzeli su bebicu iz Jaydenovih sposobnih ruku. Doktori su kasnije rekli da bi beba vjerovatno umrla od nedostatka kiseonika, da Jayden nije bio tu da porodi majku i donese aspirator za nos. Ashley je mnogo krvarila za vrijeme poroda, ali ostala je živa zahvaljujući svom sinu.

“Mislim da Jayden nije ni svjestan šta je uradio. Spasio je život i meni i svome malom bratu. On je moj heroj”, kroz suze priča Ashley.

Jayden možda nije svjestan koliko je veliku stvar uradio, ali sigurni smo da vi shvatate. Biće još mnogo toga čemu će on moći da nauči svog malog brata Daxxa, ali ovo je definitivno nešto najdivnije što je za njega učinio! Bravo, Jaydene!

Izvor: Romper, Daily News