The joy of enough: Kad nam je stvarno dosta?

Lola Magazin — Wed, 29 Apr 2026 16:46:28 +0000

Pun frižider, ali vama se ništa od toga ne jede. Ormar puca po šavovima, ali vi nemate što obući. Taman ste uzeli novu TV pretplatu, ali “baš vam treba još jedna” jer na ovoj nema baš one serije koju svi gledaju i tako u krug. Baš zbog ovakvih malih svakodnevnih “još samo ovo” trenutaka pojavila se jedna zanimljiva ideja koja je sve češće prisutna (čitaj svi pričaju o njoj): The joy of enough.

To nije nikakav veliki životni zaokret niti poziv da se odreknete svega što volite. Više je riječ o tome da primijetite koliko često zapravo već imate dovoljno, ali vam mozak i dalje radi kao da ste u stalnoj potrazi za nedostajućim komadom slagalice.

Kontrapotez realnosti

Tu je zapravo paradoks suvremenog života. Imate više izbora nego ikad prije, ali osjećaj zadovoljstva ne raste proporcionalno. Dapače, ponekad se čini da što je više opcija, to je više i onog u našoj podsvjesti “možda postoji nešto bolje”. The joy of enough se pojavljuje kao kontrapotez tome. Ne kao filozofija odricanja, nego kao mali mentalni upitnik: Je li mi i ovo već dovoljno ili samo tražim još jer mi je to postalo navika?

Nema “aha” trenutka

U praksi to izgleda vrlo obično. Ne kupujete četvrtu skoro identičnu majicu jer ste već shvatili da imate tri koje zapravo nosite stalno. Ne otvarate novu streaming platformu samo zato što je izašla nova serija o kojoj svi pričaju, iako već imate dvije koje ne stižete pogledati. Ne punite kalendar do zadnjeg slobodnog termina jer vam se praznina čini kao nešto što treba “popraviti”. Ništa dramatično se ne dogodi kad to prestanete raditi. Nema velikog “aha” trenutka, nema nove verzije života. Samo malo manje šuma.

Dopamine rush

Zanimljivo je da se ljudi često prvi put susretnu s ovom idejom baš u banalnim situacijama. Kad shvate da kupovina rješava dosadu na pet minuta, ali ne i stvarnu potrebu ili kad primijete da im je dan već dobar, ali ga i dalje pokušavaju “optimizirati” do razine koja više ne postoji. U pozadini svega je dosta jednostavna stvar: Navikli smo da je “više” uvijek siguran odgovor. Više stvari, više opcija, više planova, više sadržaja, ali rijetko se pitamo što to “više” radi kvaliteti svakodnevnog života.

The joy of enough zapravo pokušava vratiti fokus na to. Ne koliko možete dodati, nego koliko vam je stvarno potrebno da vam je dobro. No i tu se stvari malo mijenjaju. Počnete primjećivati da vam neke stvari funkcioniraju i da ih ne trebate stalno ipgradeati. Da vam ne treba novi ritual da biste imali “bolje jutro”. Da vam vikend ne mora biti savršeno isplaniran da bi bio dobar.

Dosada je ponekad ok

Čak i dosada, koja je danas skoro pa sumnjiva kategorija, postane manje problem, a više pauza. Nešto što ne treba odmah ispuniti. Naravno, ne radi se o tome da ljudi prestanu željeti stvari. To bi bilo nerealno i, iskreno, dosadno. Radi se o tome da želja prestane biti automatizam. Da ne kupujete, planirate ili mijenjate stvari samo zato što je to default.

U toj maloj promjeni dolazi do zanimljivog efekta, a to je manje odluka, manje mentalnog šuma, manje osjećaja da stalno nešto propuštate.

The joy of enough nije glamurozan ni pompozan. Ne dolazi u obliku nove aplikacije, rutine ili izazova. Više je kao trenutak u kojem zatvorite frižider, ormar ili tabove na browseru i shvatite da vam trenutačno ne treba ništa više od ovog što imate. Tu je možda i cijela poanta.

Izvor: Journal

Neka ti svaki dan bude malo poseban

Lola Magazin — Tue, 14 May 2024 19:08:27 +0000

Toliko je mnogo velikih stvari oko nas

Samo je nekad teško podići glavu.

Vitomirka Trebovac

Svi mi imamo velike i važne dane u životu.

Čuvamo ih u albumima, pod svojom kožom i u sećanjima, u srcu i mislima. Postoje i oni važni dani o kojima još sanjamo, čekajući da se tek dese. Izgradili smo čitave strategije i planove u cilju njihovog dolaska, njihovog ostvarenja.

Ali ni najveći filmovi koje volimo nisu napravljeni od jednog kadra ili par sjajnih scena. Veliki su jer su sastavljeni od mnoštva detalja, dijaloga i različitih likova u kojima se prepoznajemo i koje su vrsni režiseri odabrali i osvetlili na neki svoj, poseban način. I odjednom, obične priče postaju velika i mala umetnička dela koja pamtimo.

Velike stvari ne dolaze lako, lekcija je koju iznova učimo svakog dana, u svetu postignuća, rezultata, stalnih poređenja….

Na putu do velikih dana teče naš svakodnevni život. Nekad imamo osećaj da u njemu samo statiramo, nekada se iz epizodne uloge odjednom nađemo u poziciji glavnog junaka, a ponekad nismo u stanju da prepoznamo čak ni žanr u kojem se sve oko nas odvija.

Međutim, ono što često zaboravimo je da, hteli to ili ne, u našem životu mi imamo moć da budemo režiseri. I nije to stvar nekog višeg umetničkog talenta, za koji će većina nas odmah reći da ga ne poseduje.

To je stvar jednog divnog dara koji nam je svima dat. Dara za život. Svakodnevni. Dara da pažljivo primetimo ovaj trenutak i ispratimo šta se tu oko nas i u nama sada dešava. Dara koji nam je dat, ali ga često zanemarujemo, podrazumevamo i ne koristimo.

A baš poput velikih umetnika, i mi možemo odabrati detalje, likove, situacije koje ćemo osvetliti, emocije i boje kojima ćemo ih ispuniti.

Mi smo ti koji čak i u sasvim običnom danu možemo samima sebi u nekoj situaciji reći: Zaustavi ovaj kadar! Daj mi krupni plan! Pojačaj muziku! To je to, to je ta scena! Bravo, kupljeno!

I tako, u maniru velikana, baš ta, scena koju smo mi izabrali, postaje ona koja u našem filmu biva važna, ona koja priča priču. Nama bitnu. Scena ili detalj, možda krajnje običan i drugima neprimetan, a za nas baš onaj koji menja boju i ukus tog dana, trenutnog osećanja. Bezbroj ovakvih vinjeta postaju slika, film našeg života.

Kažu da se ovi zaboravljeni darovi najbolje vraćaju i jačaju kad vežbamo zahvalnost i sposobnost da nađemo radost u malim stvarima koje se već nalaze u našem životu ili se setimo svih onih koje su nam tu radost nekad donele.

Tehnike su razne, mi predlažemo jednu – napravi listu malih radosti! *Imamo i pomoćnika. Recimo – Jaffa Napolitanke!

One imaju moć da običnom daju sasvim novu draž. Dolaze u novom pakovanju, sa manje šećera i čitav jedan red više hrskavih i još kremastijih napolitanki, unapređene recepture za puniji ukus kojim Coco Creme, Cappuccino i Choco Orange učine da svaki dan bude malo poseban.

Magija kokosa u Coco Creme učiniće da i u najvećoj gradskoj vrevi već sa prvim zalogajem čuješ zvuke mora ili se setiš najlepšeg zalaska sunca na plaži sa… ok, ti znaš sa kim! Dok tražiš broj u telefonu, smešiš se, iako kisneš.

Cappuccino je stvarno kapućino, samo u hrskavoj vafli, zbog kojeg zveckanje šoljica u rimskom kafeu i osećaj neobuzdane sreća zbog prve ekskurzije sa drugaricama postaje trenutak toliko stvaran sada da moraš proveriti da li su stvarno prošle godine od tada. I da, vreme je za novo okupljanje, već danas!

Nezamenjivi Jaffa ukus, ta čuvena Choco Orange kombinacija je nešto zbog čega biraš da ideš u drugi udaljeni deo grada, samo da bi prošao bakinom ulicom i sebi u bradu rekao: Dobri su, baš kao tvoji kolači nekada! Zagledan u prozor na kojem već odavno ne stoji, mašeš veseloj nepoznatoj devojčici i kažeš sebi: Ovo će biti dobar dan, predosećam!

E da, lista malih radosti! Mi prilažemo našu, ti slobodno nastavi niz: