38-oro djece pod jednim krovom?! Da.

Zove se Mariam Nabatanzi, živi u selu Kibimbiri, u Ugandi, i njezin život nije lak, niti je ikada bio. Kada je imala 13 godina, roditelji su je prodali muškarcu koji je bio 27 godina stariji od nje. Oni su to nazvali brakom, ali ona nije znala ni o očemu se radi dok je nisu ostavili samu s njim u njegovoj kući. Godinu dana kasnije rodila je blizance, a potom i trojke, a onda i četvorke.

https://twitter.com/happeningsng/status/857240867861667840

Budući da je bila tek tinejdžerka, Mariam je shvatila tačno koliko brak može biti težak.

“Moj muž je imao djecu iz prethodnih veza, i ja sam morala da brinem i o njima. Takođe je bio nasilan i tukao me kada je god imao prilike za to.”

U jednom trenutku, kada je već imala 23-oje, odlučila je da ne rađa više – pitala je doktora da li postoji zahvat koji bi spriječio da ponovno zatrudni. Nakon detaljnog pregleda, doktor je zaključio da takva procedura u njenom slučaju može da prouzrokuje ozbiljne posljedice po njeno zdravlje. Ukupno je rodila 44-oro djece; od čega šest puta blizance, četiri puta trojke, tri puta četvorke i dvoje djece ponaosob.

Ona kaže da ne žali ni za čim, i da su djeca dar od Boga.

Jedino za čim žali je što joj djeca odrastaju vez oca. Njezin bi muž često nestajao mjesecim, pa i godinama, da bi ih na kraju definitvno ostavio. Nikada nije učestvovao u odgoju djece. Jedino im je dao imena, nekada tek preko telefona. Najstariji sin, 23 godine, kaže da nije vidio svog oca od svoje 13. godine.

Ali Mariam nema vremena da žali ili da se sažaljeva. Posvetila je život svojoj djeci, pruža im ljubav i podršku i brine da imaju sve što im treba. Hrana je najozbiljniji tošak za ovu porodicu.

Sva njena djeca idu u školu. Najstariji blizanci su sada kvalifikovani njegovatelj i građevinac.

“Nadam se da će sva moja djeca završiti školu, jer imaju velike ambicije da postanu doktori, učitelji i advokati. Želim da to ostvare, jer je to nešto što ja nisam mogla.”

Da pokrije sve troškove života morala je da savlada mnoge vještine. Skuplja razne biljke i preprodaje ih, pravi torte, moleriše, plete pletenice, organizuje i dekoriše proslave, te sređuje mladenke, odnosno pravi im frizure.

Ona ima jasnu poruku za sve u njenoj kulturi: “Prestanite prodavati kćerke muškarcima za brak. Puno pate i nedostatke roditeljske ljubavi nikada ne mogu nadoknaditi… Boriću se da moja djeca i ja uvijek imamo hranu na stolu, i nikada ih neću napustiti.”

Isto tako ima poruku i muževima, odnosno očevima: “Nemojte nikada zaboraviti svoje obaveze, jer brak je zajednička obaveza da odgojite djecu.”

Kadidžina priča i priča trojice braće za koju se udala je priča o ratu i tradiciji tako tragično tipičnoj u Avganistanu. Ona obuhvata svu surovost avganistanskog rata u njegovoj najnasilnijoj tački, južnom talibanskom uporištu provincije Helmand, talibanskom uporištu gde su mnoge porodice rastrzane lojalnošću prema vladi ili pobunjenicima.

Ovo je takođe priča o ženi u društvu koje se bori sa nedostatkom izbora u životu. Paštunsko društvo smatra da je dužnost braće da se ožene udovicama svoje braće – a udovice nemaju mnogo izbora osim da se pokore ili da ostanu bez dece i doma.

Kadidžino putovanje počelo je u seoskoj oblasti Mardža koja je nekada bila najveći uspeh marinaca, a sada je svestan neuspeh avganistanske vlade. Farmeri su tamo mahom gajili mak za opijum i redovno plaćali porez talibanima.

Čak i pre nego što je rođena, Kadidža je bila verena za svog brata od strica Ziju Ćul Haka. Njihovi očevi su živeli blizu jedan drugog u Mardži. Kada je imala šest godina, Kadidža koja se poput većine Avganistanki iz ruralnih oblasti predstavlja samo jednim imenom, udala se za Haka, koji je 15 godina stariji od nje – iako njihov brak nije trebalo da se konzumira dok ona ne napuni 11 godina ili uđe u pubertet, šta se prvo desi, rekla je porodica. Dečji brakovi su nezakoniti u Avganistanu, ali se tolerišu.

Pre nego što se to dogodilo, 2010. su američke snage pogodile obližnju kuću gde su se navodno krili talibani. Šrapnel je ubio osmogodišnju sestru njenog muža, Faridu. Mardža je tada bila uporište talibana i marinci su bili odlučni da ih unište. Tih dana, u vazdušnim napadima je nastradao rekordan broj civila i bes javnosti je bio ogroman.

Posle napada, Hak se pridružio talibanima. “Isprali su mu mozak”, rekao je najmlađi Hakov brat Šamsula Šamsudin (19). “Prvo su ga naterali da im se pridruži, a onda su ga ubedili.”

S vremena na vreme, njihov brat taliban bi dolazio u posetu. Ali je situacija postajala sve teža sa sve većim brojem marinaca u Mardži.

Godinu dana nisu čuli ni reč od Kadidžinog supruga sve dok jedne noći talibani nisu doneli njegovo telo u pokrovu – rame mu je bilo razneto mecima, a to je bila samo jedna od brojnih povreda – i predali ga porodici.

Kadidža je postala udovica sa 10 godina.

Dvojica Hakove braće su postali policajci, jer je plata bila dobra, a u to vreme nije bilo mnogo poslova na raspolaganju.

Kadidža se udala za jednog od njih: Hakovog starijeg brata Aminulaha. Bila je to odluka njenog oca: ona se nije ništa pitala. Aminulah (22) je bio poznat kao borac u policiji, kaže njegova porodica. “Mogao je da izađe na kraj sa svakim oružjem i talibani su ga se bojali”, kaže Šamsudin.

Kadidža je isto tako puna reči hvale o Aminulahu. “Obećao mi je da ću moći da skinem burku kad on dođe kući, da će mi doneti lepu odeću i da ću imati dobar život”, rekla je ona. “Bio je dobar čovek i dobar muž.”

Bio je isto tako žestoko posvećen vladi, za razliku od svog brata talibana, dodala je Kadidža. “Govorio bi: ‘Nikada im neću prepustiti zemlju, dokle god ima krvi u mom telu, boriću se protiv njih.’ Kad god bi otišao, gledala sam vrata i čekala ga da se vrati.”

Bila je trudna sa njihovom ćerkom kada se Aminulah nije vratio 2014. Ubila ga je bomba na putu. Talibani su bili oduševljeni, kaže Šamsudin, i zaklali su ovcu kako bi to proslavili, prosledivši meso u njihov kvart u Mardži.

“Izgubila sam ga i pitala sam se šta će se sad dogoditi sa mnom. Ali bila je to božija odluka i ja se tu ne pitam”, rekla je ona.

Šamsudin je ispričao da je porodica pobegla iz Mardže i preselila se u Laškar Gah. Sa 14, Kadidža je rodila ćerku Rokiju. Pošto je sačekala obavezna četiri meseca i 10 dana posle smrti Aminulaha, koje propisuje Kuran, udala se za Šamsudina 2015.

Šamsudin, koji je engleski naučio od američkih vojnika, radio je kao prevodilac za marince. Taj posao se završio kada su marinci napustili Avganistan, 2013. godine. Danas, Šamsudin zaradi pet dolara dnevno vozeći rikšu.

Kadidža i Šamsudin imaju jednogodišnjeg sina Sajeda Ramana. Talibani imaju Šamsudinov broj i često ga zovu. “Kažu da će me ubiti i da će ubiti Sajeda Ramana.”

Kadiža i Šamsudin otvoreno govore o svojim razočaranjima iako ne pokazuju nikakvu ogorčenost jedno prema drugom.

“Moja supruga je veoma snažna. Neka slabija osoba ne bi preživela to što je ona preživela”, kaže Šamsudin. “Ne očekuje mnogo od mene; finansijski ne mogu mnogo da joj pružim, samo lepu reč i lepo ponašanje. Iako mislim da muškarci treba da tuku žene kada ih ne slušaju, ja nikada nisam morao da je bijem. Mislim da je poštujem još više zbog braće.”

Kaže da je ženidba udovicom svog brata bila tužna odgovornost. “Kada je pogledate, uvek vidite svog brata.”

To je tuga i za Kadidžu. “Nekada sam imala snove, ali ne mogu da pričam o snovima ni sa kim jer sam žena”, kaže. “Nekada sam želela da idem u školu i da budem obrazovana, samostalna žena, ali u mojoj kulturi to nije moguće. Sada mi je najveći san da mi ovog muža ne ubiju talibani. Molim Boga da ga zaštiti.”

Kadidžino srce zauvek pripada Aminulahu. “Niko me nije poljubio osim njega”, kaže. “Sada, ja mogu da ljubim samo sina.” Kada razmišlja o Aminulahu, teško joj je da diše, kaže. “Plačem kad sam sama.”