Ljubav uvijek umire lagano. Nekad bolnije, nekad sporije, nekad potpuno neočekivano.

Kičmu joj lomi manjak slobode, nedostatak razgovora, konstantni polasci od sebe i počinjanje rečenice sa “ja” pa “ja”. Ili još bolje “ja sam takav i ne mogu se sad mijenjati”.

Nisu kompromisi garant opstanka. Ljubav se ne hrani ignorisanjem problema.
Ne pomaže joj zaobilaženje slona na sred prostorije.
Nema tog flastera koji se stavlja na ranu koja konstantno krvari.

Ljubav umire onog trenutka kad rast jednog učesnika u ljubavi postane prepreka, a ne stvar ponosa.

Ljubav umire onog trenutka kad glasan smijeh zamijeni konstantan visok ton rasprava bez cilja.

Ljubav umire onog trenutka kad pogledom na osobu koju si voljela – više ne vidiš odraz bolje sebe.

Ljubav umire kad ignorišemo činjenicu da nije dobro, kad se pravimo da to tako treba, “pa i drugi prolaze kroz to”, “teška su vremena”.

Ljubav umire kad iz teških situacija izlazimo razdvojeniji, a ne povezaniji.

Ljubav umire onog trenutka kad čak i ono što ti smeta nije vrijedno adresiranja.

Ljubav umire kad ne postoje “ja” i “ti” – već se uporno insistira na “mi”.

Ljubav umire kad zaboraviš da se samo povremeno staviš u poziciju osobe preko puta.

Ima li joj lijeka?

Zavisi. Ima raznih umiranja. Neka se i prežive. Ali svako nas promijeni.

Sviđa li ti se ta promijenjena ljubav?
Sviđaš li se sebi dok te neko tako voli?
Da li si ikad razmišljala o tome kako želiš da budeš voljena? Ili je ljubav cilj sama po sebi?

Ljubav umire, mila moja, onda kad više uzdišeš od tereta nego od orgazama.
Ili stavi teret na sto, otvori ga do kosti i vidi šta ćeš s njim, ili je pusti da umre dostojanstveno.

Rodiće se ponovo. Možda i ljepša i jača.

Biraj od čega uzdišeš