masovno ubistvo u školi “Vladislav Ribnikar” – Lola Magazin

Godinu dana od tragedije u OŠ “Vladislav Ribnikar”: I dalje čekamo odgovor – zašto?

Lola Magazin — Fri, 03 May 2024 06:52:18 +0000

Vratili su se sa praznika. Bile su predivne, dobre, lepo su se slagale sa nekom rodbinom koja je došla, a koju ne poznaju, bilo je dečaka, pa su čak igrale i fudbal. Pomagali su se međusobno u nekim stvarima koje su svi radili. Smeju se. I Nina Kobiljski, Emina mama, gledajući ćerke Emu i Milu, kaže suprugu Draganu:

„Evo ih, evo sve ono u šta smo ih usmeravali, što smo im pričali. Evo, tu su. Evo, već su predivni ljudi. Koliko su nam dobra deca“.

Uveče su stigli u Beograd, došlo je vreme za sređivanje. Majka kaže:

„Ajde, brzo sredite stvari i u krevet“. Njih dve se koškaju, jedna će ovako, neće onako… Majka uđe i kaže:

„Znate šta, u životu stvarno treba da ste ljudine. Kada se šalimo, kada se igramo, zajedno smo, super. Kada treba nešto da uradimo, opet smo zajedno“. I one su pozavršavale sve. Tog jutra, 3. maja, njih dve su u ljubavi otišle u školu. Ema se vratila po nešto što je zaboravila.

Mami je Ema rekla pre ekskurzije: „Mama, pa čudan je on“. Deca su videla da je čudan. “Dobro, Ema, druži se i kad je neko nov, kada upoznaš ljude, videćeš koliko su dobri“.

NIN / Snežana Krstić

Ona se vratila sa ekskurzije i kaže: „E, maki, bila si u pravu, stvarno nije loš. Mi smo se družili, igrali smo karte“. Ali onda dete ponovi: „Znaš šta, on je stvarno čudan“. Majka pita: “Što?“

„Spava na ekskurziji u fotelji, a ima dva kreveta u sobi. Nemam pojma što, ali spava u fotelji“. I onda to na suđenju potvrdi razredna. Kaže: „Pa nije to svih sedam dana, nego tri, četiri dana“. Kada su to rekli na suđenju, potvrdio je i njegov otac. Rekao je da je on dečak, a devojčice su htele da se igraju kod njega, pa je zaspao u fotelji jer ga je bilo sramota.

Emina majka vrti desetine slika u telefonu sa ekskurzije. Dete ubica ne menja izraz lica. Ni na jednoj slici se ne smeje. Deca gledaju levo, desno, kod njega uvek isti izraz lica. Na suđenju su čuli da je rekao: „Majka se ljuti na mene i kaže mi da nemam empatiju, jer ona dok grdi ili bije seku, ja se smejem“. I otac mu kupuje replike pištolja. Puna mu soba oružja. Ali njegovi roditelji pričaju sve najlepše o njemu i Emini i drugi roditelji to teško podnose. Slušaju to mesecima.

Budite ljudine u životu

Ema i Mila vaspitavane su na principima čovečnosti. Baš tog 2. maja majka im je rekla: „Uvek budite ljudine u životu. Jako je važno da čovek bude ljudina“. Mlađu ćerku Milu nisu ispisali iz škole posle masakra. Uzdrmana je, ali tamo su joj najbolje drugarice. I ona zna da njima ne mora ništa da objašnjava.

Što se tiče Eme, ona je sve što treba jedan čovek da nauči, da voli, da bude voljena, da se raduje, da ispravi kada pogreši, da oprosti, sve to je naučila. Njena majka veruje da sve ovo drugo u životu samo su veštine koje će neko da savlada pre ili kasnije, u većoj ili manjoj meri, ali je nebitno za kvalitet ljudske duše. Sve ono što čini ljudsku dušu, ona je to savladala. Teško je zamisliti da je imala izbor da pobegne, ali da je odabrala da stane ispred ubice. Jedan sveštenik je rekao roditeljima:

„Znate šta, vi morate da poštujete njenu odluku“.

NIN / Oliver Bunić

Oni bi najviše voleli da je pobegla. Ali ona je znala da njena mlađa sestra uskoro treba da prođe hodnikom. Frontalno se okrenula ka dečaku ubici, potpuno suprotstavljena. Htela je da zaštiti sestru. Zato nije bežala. On je ispraznio šaržer, pun ranac ostavio pored njene klupe. I izašao u dvorište.

U tom 7/2 svi su bili 5,0. Ono što je važno, bili su dobri ljudi. Dobri drugari. Predivna braća, sestre. Znali su da vole, da oproste, da se raduju. S druge strane je dete ubica koje ubija osam devojčica, jednog dečaka i čuvara. Najboljem drugu pucao je u glavu. Teško je ranjen. I sada kada spremaju spomenike, na godišnjicu, na pomen, roditelji ubijene dece kažu:

„Znate kako se osećamo sada? Kao da smo putujući cirkus koji je danas u vašem gradu i dođite danas da ga vidite. A mi smo ljudi koji se trude da funkcionišu, trudimo se da radimo, da nastavimo da budemo neki članovi ovog društva za koje više ne znamo ni da li mu pripadamo. Mi više i ne znamo gde pripadamo. Kojoj zemlji, kom društvu“.

„Evo, onda ću prodisati“

NIN / Snežana Krstić

Devastirani su činjenicom da ljudima još nije jasno šta nam se i kako dogodilo i da od njih traže odgovor – zašto? Toliko ogoljeni na suđenju, u parničnom postupku, toliko misli, toliko je svega rečeno. Često ih povrede nepravde i kada sve već u njima vrišti do te mere da pokušavaju da sačuvaju zdrav razum, oni niti spavaju, niti žive kako treba.

Trude se da izgledaju funkcionalno iako to nisu. Procesuiraju svaku misao, preispitujući se, trudeći se da se ne ogorče, da ne zastrane, da ne prestanu da budu dobri ljudi i da se ne prepuste bolu, besu ili očajanju. Jedva preživljavaju 1. septembar, polazak u školu, rođendane. Novu godinu. Božić. Slavu. Godišnjicu. I za svaki od tih datuma misle – nešto će se desiti i posle toga će krenuti udah. „Evo, onda ću prodisati“, pomisle. To se ne dešava.

Na suđenju su roditelji govorili na kojim principima su vaspitavali decu. Jedno jutro je Andrija Čikić rekao ocu da ga odveze na jedno mesto. Ovaj ga je vozio, i kada su stali, rekao mu je da sačeka. Vratio se iz zlatare sa poklonom za majku, rekao je: „Ovo je zato što ste se sa toliko pažnje i ljubavi posvetili meni”. Ili bi joj kupio cvet i isto to rekao.

„Sada sam u supermarketu. U nabavci sam za pomen. Nisam sposobna da pričam. Posle”, kaže Suzana Čikić.

„Oni sada svi podižu spomenike. Godinu je dana. Mnogo posla i mnogo obaveza“, kaže profesor psihologije Aleksandar Baucal, koji je sve vreme uz roditelje kroz razne grupe podrške.

Tragedija u Beogradu: Tate i ćerke iz „Ribnikara“, od najveće ljubavi do nesagledive tuge

Lola Magazin — Tue, 05 Mar 2024 22:40:32 +0000

„Kad neko pomene tata i ćerka, meni je to možda najjača ljubav koja postoji.”

Ovako Dragan Kobiljski sa puno ponosa opisuje ono što oseća prema ćerkama Emi i Mili.

Ema Kobiljski je jedno od devetoro dece ubijenih u masovnoj pucnjavi 3. maja 2023. u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”.

„Ona je bila moja najveća ljubav, ne možeš da voliš nekog više”, kaže Ivan, otac Ane Božović.

O odrastanju, radostima i zajedničkim aktivnostima tata i ćerki, ali i tugovanju koje traje, govore Branko Anđelković, Zoran Martinović, Ivan Božović i Dragan Kobiljski, četvorica očeva čija su deca žrtve masovne pucnjave za koju je osumnjičen njihov školski drug.

Ovo su njihove priče.

Tata Božović

Kada su dobili sina, Ivan Božović je bio mlad otac sa 26 godina, ali mu je prirodno bilo da od početka bude uključen u sve oko bebe Andreja.

Ništa nije bilo drugačije i kad su, četiri godine kasnije, dobili Anu.

Dve nedelje posle porođaja, supruga je imala veliko krvarenje i morala je hitno u bolnicu, on je ostao sam sa Andrejom i Anom, „bebčetom” kome još pupak nije otpao.

„Davali smo joj formulu umesto mleka, od prvog trenutka sam se budio po pola sa Ninom, posebno kad je izašla iz bolnice: oblačenje, presvlačenje, sve.”

PRIVATNA ARHIVA

Ivan je uživao u trenucima sa Anom, čak i u vožnji i čekanju nje časova, jer su se usput ludo zabavljali.

Kako je Ana rasla, rasla je i bliskost tate i ćerke.

Obožavao je da je ujutro vodi peške u vrtić i da se usput igraju i šale.

„Utrkivali smo se ko će da uđe u njenu sobu da je probudi, jer smo obožavali njen miris ujutro. Ona je sporija, a budim je tako što je mnogo ljubim”, kaže Božović, danas 42-godišnji politikolog.

„Kao i Andreja, stalno sam je ljubio, u glavu, vrat, iza ušiju.”

Uživao je i da je vozi na razne časove i aktivnosti, da provodi vreme s njom u tramvaju, kod kuće.

„Znao sam tada da je to – to, da je to sreća.

„Kad smo išli u vrtić, a meni su hladne ruke, kad uhvatim njenu toplu ručicu, obuzme me toplina. To je meni bio i tada, a i sada je pojam sreće”, kaže Božović.

Ana je stalno bila nasmejana, đuskala je dok priča, kaže tata, lagano pomerajući ramena da mi dočara.

PRIVATNA ARHIVA

Ivan i Ana na utakmici

Bavila se plesom, muzikom, nastupala na hip-hop plesnim takmičenjima, trenirala džudo.

Od njega je nasledila da zaigra čim čuje muziku, zajedno su vozili skejt, rolere, išli na klizanje i skijanje.

Iz gepeka automobila, stalno bi ispadale lopte i oprema.

„Ana je bila neverovatna”, kao da neko u sobu unese „oreol sreće”, zvrk i inicijator blesavih akcija, opisuje je tata.

I dok je nosila cuclu, poput Megi iz serije Simpsonovi, visila je i prevrtala se, jer je oduvek bila spretna u penjanju i vratolomijama.

„Jednom je na Tašmajdanu, tamo gde momci vežbaju na spravama, stala i skinula majicu, da i ona vežba, a mala bila”, priča uz osmeh tata.

Stasavala je u duhovitu, samouverenu devojčicu, bila je „svoja i nezavisna”, dodaje.

„Od Ane sam naučio šta je prava čista, iskrena ljubav i znao sam da ne možeš da više voliš nekoga, nema šanse.

„I sad kad pričam o njoj, meni je osmeh na ustima, toliko mi je sreće davala”, kaže sa sjajem u očima Ivan Božović, otac stradale devojčice petog razreda koja se kobnog dana zatekla na dežurstvu.

PRIVATNA ARHIVA

Kako vreme prolazi, sve mu je teže, a i dalje ima osećaj kao da će ona svakog trenutka da dođe.

Prvih meseci se sputavao i preispitivao da li zbog tugovanja ima pravo da nekad peva, ali sad misli da bi Ana želela da on ne bude tužan.

„Ona bi htela da ja igram i pevam, a ja i sad igram sa njom, tako zamišljam.

„Imam plejlistu ‘Ana rođendan’ koju je napravila i puštam je čak i dok sređujem njen grob, sve vreme svira muzika”, kaže otac.

Tata Martinović

Novo groblje, gde je sahranjena Katarina Martinović, postalo je gotovo deo i porodičnog stana Martinović.

„Kad prilazim groblju, kao iz sobe u sobu da idem.

„Kao što je volela da joj soba bude sređena, čista, tako i groblje sređujemo za nju, a ona nije ni u sobi, ni tamo, nego negde u nama”, kaže tata Zoran Martinović.

Ovaj softver arhitekta je otac tri ćerke – Lene, Natalije i Katarine.

Iako je odrastala u tri jezika, srpskom, francuskom i engleskom, najupečatljivija stvar kod najmlađe Kate, kako su joj tepali, bila je neverbalna komunikacija – najviše je pričala očima.

„U trenucima kad sam bio zabrinut ili tužan, ona bi znala da me pogleda i da mi pokaže ustima da se oraspoložim”, kaže Martinović prstima razvlačeći osmeh na sopstvenom setnom licu.

PRIVATNA ARHIVA

Mama Miljana, Kata i tata Zoran

Kada su Lena i Natalija otišle u inostranstvo, supruzi i njemu se život u Beogradu oblikovao prema brojnim Katarininim obavezama.

Ona je pohađala dve škole – baletsku Luj Davičo i osnovnu „Ribnikar”, odakle je u sedmom razredu često izostajala, pa su roditelji razmatrali i da se prebaci na vanredno školovanje.

„Naša je obaveza bila da je podržimo i olakšamo da može na miru i u zadovoljstvu da ide u školu, na balet i da ima koliko-toliko vremena da se druži.

„Moj zadatak je bio da budem siguran da će da se probudi na vreme, kao budilnik, da spremim doručak da ne ode gladna i pronađem sve što treba od stvari ujutro”, kaže Martinović.

Nije bio samo tata budilnik, poput sata iz Lepotice i zveri, već i inženjer koji je poslovne sastanke uklapao sa njenim rasporedom.

Kobnog dana je bila rešena da ode u „Ribnikar” najviše zbog odeljenskog slikanja.

Veče pred 3. maj, rekao joj je da je voli do kraja sveta i nazad, a ona je volela to da čuje, kaže i pogled mu se gubi u daljini.

Sutradan je prekinut njen duh, baš u najlepše doba, kada je iz deteta i bebe postajala devojka.

Kako kaže, ostavljala je i trag na okolinu.

Kafić preko puta njihove zgrade sada nudi „Katinu toplu čokoladu”, jer mnogima nedostaje, priča otac.

PRIVATNA ARHIVA

Katarina kao mala

Katarinu opisuje kao „pravdoljubivo, milo, krhko dete, koje je svašta htelo i imalo enormnu energiju”.

„Ona je veći zaštitnik i heroj bila svima nama, nego što bih ja, kao tata, preuzeo tu ulogu i čast.

„Ja sam bio bolji čovek sa njom, a i ljudima oko nas je značilo njeno prisustvo”, kaže, ispijajući čaj hladnog decembarskog dana.

Neobično, gotovo vantelesno iskustvo doživeo je u Solunu, gde su njih dvoje bili pre dve godine.

Od prvobitnog negodovanja na ovaj grčki grad, Katarini je ubrzo prirastao za srce i rekla mu je „Solun je samo moj i tvoj”.

Kada ga je letos, jedno poslepodne posle njene smrti posetio, zbog gužvi dugo nije mogao da uđe u grad, a po glavi mu se vrzmala misao „Katarina, pusti nas, molim te”.

Posle dugo nije mogao da nađe restoran u kom se sedeli.

Tek posle celodnevnog šetanja, neka neobična staza „ili sila”, kako kaže, bez navigacije, odvela ga je baš tamo gde su jeli „ukradeno jagnje”.

Ostale su dve ruže na stolu solunskog restorana i zagrljaj s konobarima.

PRIVATNA ARHIVA

U Beogradu, ostala je za nju spremljena hrana.

Zaleđeni šejk – pahuljice, voće i med, kada ne može da pojede teži doručak – stoje još kao sladoled u zamrzivaču.

„Veče pre je pravila keksiće, stoje i danas nepojedeni”, priča Zoran, koji od maja više gotovo i ne sprema hranu.

Tata Anđelković

Život se 3. maja prelomio i za Branka Anđelkovića koji je poželeo da mi u „četiri reči” opiše ćerku Maru.

„To je predobro, prepošteno dete, sa velikim ‘ja'”, kaže i u prvoj rečenici zaplače mršavi, visoki 61-godišnjak, sa crvenim i zelenim pramenovima u kosi.

PRIVATNA ARHIVA

Mara sa zekom 2011.

Srkne kafu, zapali cigaretu, popije lek za smirenje i nastavi posle nekoliko trenutaka.

Nije imala ni godinu dana kad je pevala Jah War benda The Ruts u dečijem sedištu automobila.

„Pevala je pre nego što je progovorila”, kaže, dodajući da su joj prve reči bile maslina, krastavac, pa tek onda mama i tata.

Da dočara Marino „ja”, ispriča kako je imala vrlo klempave uši, ali joj nisu smetale, naprotiv.

„Mi smo joj predložili da razmisli o tome da operiše uši, a ona kaže ‘da li ste normalni, vidi koliko mi se bolje vide minđuše ovako'”, kaže i zamoli da pišem u sadašnjem vremenu o njoj.

Karakter je pokazivala gotovo od rođenja, dodaje, i nije joj smetala što je srednje dete.

„Kad sa šest meseci dete koje ne govori jasno pokaže da je bezobrazno, a ti se obraduješ jer glupo dete ne može da bude bezobrazno.”

U njihovoj petočlanoj porodici, uz ljubav, postoje i „međusobna podrška i razumevanje 100 odsto”, kaže Anđelković.

Kada su njih dvoje jednom čekali na pregled kod doktora, u hodniku su se toliko smejali, da je medicinska sestra izašla i rekla: „koliko je zadovoljstvo ovo imati kod kuće”, dodaje.

PRIVATNA ARHIVA

Mari su klempave uši bile prilika da istakne minđuše, priča tata, koji s ponosom kaže da je uvek bila svoja.

Mara je uz tatu zavolela skijanje i naučila da vozi bicikl, a ljubav prema karateu i računarima je probudila majka.

Slikala je i crtala, talentovano kao starija sestra Mina, sa kojom je planirala zajedničku budućnost.

Na prvom koncertu, sa četiri godine starijom sestrom tik uz binu bila je deset dana pre smrti – 24. aprila u Lincu nastupala je grupa Arctic Monkeys.

Roditelji su bili u publici, dovoljno blizu, a dovoljno i daleko.

„Bile su oduševljene jer je bend promenio plejlistu i svirali su stvari koje znamo i volimo”, opisuje ovaj sredovečni panker sa čiroki frizurom.

Mara je želela da upiše dizajnersku školu i nastavi sa crtanjem, a jedan od poslednjih upečatljivih razgovora s ocem bio je o njenim slikama.

„Pokazuje mi ih i ja kažem ‘ti nisi normalna’, ona kaže ‘hvala’, a to su bile nacrtane krava i još nešto”, prepričava tata promuklog glasa, ali ponosno.

Trećeg maja je Mara uspela da napravi frizuru i bude spremna za slikanje za almanah, sa kog se nikad nije vratila.

Danas u Marinu sobu uđe, ali samo ponekad.

Na groblje ide redovno.

Za Novu godinu je od prijatelja dobio crnu majicu sa natpisom Jah War i The Ruts.

Tata Kobiljski

Kada se rodila Ema, u kuću Kobiljskih stigla je i velika radost: bila je treća sreća, posle dve neuspele potpomognute oplodnje.

Dobili su ćerku „baš kakvu su hteli”, opisuje mi Dragan Kobiljski, 52-godišnji nekadašnji odbojkaš.

Ema i on su imali ispunjen odnos: on joj je menjao pelene, budio se noću, kupao je, vodio kod doktora.

Uspavljivao je uz božićnu pesmu Anđeli pevaju, snimljenu za obnovu manastira Đurđevi stupovi.

Sve slobodne trenutke trudili su se da provode u krugu porodice u Srbiji i inostranstvu, gde god je radio, a „bili su sami sebi dovoljni”.

PRIVATNA ARHIVA

Tata kao siguran oslonac – Dragan i Ema Kobiljski

Ovaj bivši igrač, a već dugo trener raznih klubova i više reprezentacija, trenutno je u rumunskom SCM Zalau i sa njim razgovaram iz Bukurešta, preko video poziva.

Tokom karijere je mnogo puta bio razdvojen od porodice, ali je zahvaljujući supruzi Nini, sa kojom je u ljubavi duže od četvrt veka, uvek znao da su deca na sigurnom.

Posle smrti se setio anegdote, kada je u dnevnoj sobi plesao sa Emom, a pored stajao ajped na kom je bio pušten njegov video snimak.

„Ema je bila mala, imala je dve godine i mi smo plesali uz Čolu, a ona malo-malo pa otrči do ajpeda i vidi mene tamo i priča mi, misleći da sam u inostranstvu: ‘tata, budi dobar, i požuri da se vratiš kući’.

„Nisam razumeo odmah šta priča, tek kasnije mi se to sleglo”, kaže Kobiljski.

PRIVATNA ARHIVA

Tata i Ema su uvek bili par u igricama i često pobednici.

Tatu od dva metra, Ema je zvala „moj plišanac”.

„Kad god sam dolazio kući, trčala je da me zagrli.”

I kasnije su imali „specijalnu vezu”, jer je u njoj prepoznavao i sebe, ali i gene njegove porodice.

Ona je osećala slobodu da mu sve kaže.

Učio je da vozi bicikl, rolšue, često su se igrali napolju.

Kad su išli išli na zimovanja i letovanja, nije im bio potreban luksuz, poput ležaljki na plaži, boljeg auta ili većeg stana, znali su da imaju sve što treba.

„Gde god smo bili, to je bila čarolija”, kaže i, kao primer, navodi praznične dane u pustom rumunskom mestu, gde nema ničega sem jednog tržnog centra, a njima je bilo „kao u Parizu”.

Znali su koliko su srećni i privilegovani, ali je u tome bilo i mnogo truda i posvećenosti.

„Nama nikad ništa nije trebalo, osim nas samih.”

Kad su dobili i mlađu ćerku Milu, postali su četverac, ali se znalo da su za sve igrice, poput Aktivitija, Monopola ili podmornica, kao i odbojke, u paru on i Ema, a mama i Mila.

„Ema i ja smo ih stalno pobeđivali”, kaže smejući se.

PRIVATNA ARHIVA

Odrastala je u dobro dete, išla joj je i odbojka, iako je on nije forsirao, a i u školi joj je, upisom u dvojezično odeljenje u sedmom razredu, sve „leglo”.

„Baš sam bio ponosan na Emija”.

Obećao joj je da će joj kupiti ajfon ako se upiše u to prestižno odeljenje, ali to nije učinio.

Dok govori o tome zaplače, dodajući da je „ona to zaslužila” i samo jednom porukom ga podsetila na obećanje, ne tražeći ponovo skupoceni telefon.

Velika žal mu je ostala jer je Emu poslednji put video za Uskrs, 16. aprila, posle čega se vratio za Rumuniju.

„Fali mi tih mesec dana sa njom, strašno.”

Kada je čuo vest o 3. maju u Rumuniji, onesvestio se, kao i njegova supruga u Beogradu, kako je ona ispričala tokom potresnog suđenja krajem godine.

Ako postoji, kaže, neka uteha, on je nalazi u tome što su „imali dubok odnos, bez nezadovoljstva i praznog hoda”.

„Kad hodam, razmišljam o njoj i video sam neki citat koji kaže ‘žao mi je samo zadnjeg zagrljaja i poljupca jer nije bio jak zagrljaj i bio je ovlaš poljubac, jer smo mislili da će ih biti još mnogo, a bili su poslednji’.

„Žao mi je što nije bilo drugačije, samo to”, kaže kroz jecaj.

Roditelji ubijene devojčice iz Ribnikara za NIN: Ne očekujemo pravdu, jer ona je nedokučiva

Lola Magazin — Mon, 26 Feb 2024 07:21:15 +0000

„Kako se priča sa roditeljima kojima je ubijeno dete, koje su to reči koje treba da se izgovore“, pitala me je prijateljica kad sam krenula na razgovor sa Angelininom majkom Natalijom i ocem Anđelkom.

Ne znam, slušaću njihovu priču. Jer, ako to tako može – da te sa 12 ili 14 godina smrt nađe u učionici, da te hladnokrvno strelja školski drug, onda su to samo pukim slučajem bila njihova deca. Onda je moje i svako drugo dete koje je ikad kročilo u školu samo imalo sreće. Priča Angelininih roditelja jednako je mogla biti i moja i bilo čija.

„Da proživim još tri života, ne bih mogla da postignem ono što je ona uspela za tako kratko vreme koje je provela ovde s nama, za tako kratak život koji je brutalno i užasno prekinut. Ostavila je, za nas, ogromno nasleđe. Mi sada sve radimo kako bi ona bila ponosna na nas koliko smo mi na nju“, u nekoliko rečenica Natalija Aćimović opisuje smisao njihovog života posle Trećeg maja. Da sve što rade bude onako kako bi Angelina uradila.

Našli su vreme za razgovor iako mi objašnjavaju da su ovih dana u gužvi, zaokupljeni pripremom izložbe haljina koje su urađene na osnovu Angelininih crteža.

„Te crteže Angelina je napravila kad joj je bilo deset godina i, eto, sada su dočekali svetlo dana. Sve je počelo kada sam u intervjuu Novostima poželeo da se javi neko ko bi uradio bar jednu njenu haljinu, da nam to ostane kao uspomena. Međutim, doživeli smo da se preko 40 kreatora javi“, zahvalan je otac Anđelko zbog podrške koju je dobio za ideju da oživi ćerkine dizajnerske radove.

Na kraju će Angelinine haljine biti poklonjene drugaricama iz njenog razreda za maturu, kao i devojčicama iz sredina u kojima je to teško priuštiti, domovima za decu bez roditelja…

O ljudima govore dela

Sećanje na žrtve i pravda za zločin, to je ono što dugujemo porodicama ubijenih. Svi do jednog u ovom društvu u čijoj su školi izgubili decu.

„Ne očekujem pravdu, jer je pravda, s obzirom na zakonske regulative, nedokučiva. Nas nikakve kazne ne mogu da zadovolje, niti da povrate našu decu. Svesni smo da ne možemo da dobijemo ono što zakon nije predvideo – mnogo strože kazne, međutim, nadamo se da će ovaj tragični slučaj i oni koji su se kasnije desili pomeriti zakonsku granicu u pogledu odgovornosti maloletne dece za teška krivična dela“, objašnjava Anđelko.

Nisu iznenađeni činjenicom da su roditelji dečaka koji je počinio masakr, na početku sudskog procesa, odbacili krivicu.

„Ništa drugo nismo očekivali, o ljudima valjda govore njihova dela“, bira reči Angelinina majka.

Otac objašnjava da su njihovi temelji i način života drugačiji:

„Mi smo našu decu vaspitavali u duhu porodičnih vrednosti, kulture, sporta, svega što je vredno. Oni su decu učili nečemu drugom, i eto, vidimo rezultat. Mi tu ne možemo više ništa osim da se molimo za njih, ako imamo snage, jer ne znaju šta rade. A sudije neka odluče šta će s njima.“

Od roditelja ubice nismo dobili preko potrebna objašnjenja, ali šta je sa školom, zašto niko porodicama žrtava nije objasnio šta nisu mogli ili nisu umeli da prepoznaju u dečakovom ponašanju pre masakra. Da li je neko gurao pod tepih probleme ne sluteći nesagledive posledice. Zašto i tom učeniku nisu pomogli oni kojima je to posao, mnogo pre nego što je u školu ušetao sa rancem punim oružja. Ako se to moglo, ne znam, pitam.

Angelina Aćimović/PROMO /Privatna arhiva

„Nismo još dobili nikakve odgovore, ali jasno je da neko mora da snosi odgovornost. Istina je da je bilo propusta, ali sam proces će pokazati ko će odgovarati za to i u kojoj meri, jer svako je na svom radnom mestu odgovoran za to što radi“, kaže Natalija Aćimović.

Otac podseća da su stručni saradnici iz škole bili novčano kažnjeni, ali smatra da je ta mera više služila da umiri javnost, nego što je bila adekvatna. „Potrebno je tačno odrediti personalnu odgovornost, ne samo Ribnikara kao škole.

Ko je šta propustio, video i nije uradio, ili uradio po principu da se neko iz „ugledne porodice“ propušta. Sigurno se moglo primetiti da je bio čudan, ponekad asocijalan, zašto su njegova brojna odsustvovanja iz škole opravdana, zašto je prešao iz jednog razreda u drugi, a da pritom nisu poštovana pravila, to je opet lična odgovornost… To sve treba ostaviti procesu koji traje jer je nezahvalno govoriti da je taj i taj kriv.“

Da se ovom društvu ništa slično ne bi ponovo desilo, moramo da znamo uzroke i utvrdimo odgovornost, moramo sebi da priznamo šta smo propustili da uradimo pre Trećeg maja, ali i posle tog datuma. Dok to ne utvrdimo, ostaje nam da se sećamo žrtava, da pamtimo ko su bili pre nego što je neko rešio da im oduzme život.

„Kada su učenike iz njihovog razreda pitali, čega se bojite, jedan od njih je rekao – bojim se da ću da zaboravim njihov glas“, priča Anđelko o strahu dece koja su se zauvek promenila tog jutra kad su svedočila bezumnom činu druga iz klupe. „Ne smemo da dozvolimo da se zaboravi“.

Ideja o Memorijalnom centru

U tu svrhu u planu je i Memorijalni centar, ali još ni u obrisima ne znamo gde će se graditi niti kako će simbolizovati tragediju.

„Naša najveća želja je da to pitanje ne stvara podelu u društvu“, ističu Angelinini roditelji. Za majku je mesto tragedije jedino logično za memorijal. „Za mene lično, drugačije ne može da bude“. I otac se slaže da je škola mesto koje zauvek mora da bude obeleženo Trećim majem, veruje da će se s vremenom iskristalisati na koji način. „Da li treba škola dalje da živi, to je stalna dilema. Ja se uvek pitam kako bi moja Angelina na to gledala, da li bi ona želela da se njeni drugari i dalje tu igraju. I mislim da bi.“

Osim u školi, on se zalaže i za zajednički memorijalni kompleks koji bi objedinio stradanja u Ribnikaru, Malom Orašju, Duboni, ali i u Nišu. „Ne možemo isticati samo jednu grupu žrtava, jer su podjednako svi nastradali – na isti način. To mesto treba da služi kao opomena i kao tačka okupljanja na kojoj će se deca iz cele Srbije učiti nečemu dobrom“.

A oni su, kažu, najviše učili od njihove Angeline, i dalje uče od nje: „Ona je bila i ostala naša vodilja. Dala nam je ogroman zadatak i nemamo pravo da ga ne ispunimo“.

Čim počne priča o njoj, preplavi ih sudar emocija. I ljubav i bol, ponos i nedostajanje, sreća što su je imali i beznađe bez nje.

„Teško je, to sve uvek ide zajedno. Na toj granici funkcionišemo svaki dan. Strašan bol i tuga kad otvoriš oči, a onda se setiš kakva je ona radost i svetlost bila… Znate, toliko je tanka granica između tih osećanja“, kroz suze i osmeh priča majka. Otac dodaje kako je svaki dan prožet zajedničkim delovima života i kako se stalno prisećaju srećnih trenutaka s njom. Drugih, kaže, i nemaju.

TANJUG / Jelena Lazarević

Sećaju se kako je umešno znala da razreši porodične razmirice, kako je studiozno pravila svoje mesečne planove kao niko od njih – koliko knjiga da pročita, kako da organizuje rođendansku žurku, koliko će novca da uštedi, kako je pravila i prodavala nakit i mafine, sama sklapala nameštaj iz Ikee. I već u tim godinama strateški planirala šta će jednog dana da postane, modni dizajner u Parizu ili arhitekta u Moskvi, menjali su se snovi.

„Smatram da smo blagosloveni roditelji, jer smo imali dete koje nas je puno toga naučilo i oplemenilo naše duše. Ona je zaista izgledala kao nežni anđeo sa ozbiljnim karakterom, kome sam se uvek divila i nikad neću prestati da se divim. Bili smo ponosni na njenu snagu i mudrost“, priča majka.

U jednom od školskih sastava u kojem su analizirali Dnevnik Ane Frank, ta njihova mudra devojčica je napisala: „Osetila sam veliko poštovanje prema svoj deci, a i odraslima, koja su stradali u vreme rata. Razumela sam da je veoma bitno da se kultura sećanja neguje i da se o ovome piše i čita, kako se takva užasna stradanja više nikada ne bi ponovila.”

Razumelo je to dete sa manje od 14 godina. Zato moramo da negujemo sećanja i da imamo duboko poštovanje prema Angelini Aćimović, Mari Anđelković, Andriji Čikiću, Emi Kobiljski, Katarini Martinović, Adriani Dukić, Ani Božović, Bojani Asović, Sofiji Negić, Draganu Vlahoviću.

Da se podjednako sećamo i Malog Orašja i Dubone, Nikole, Aleksandra, Marka, Lazara, Nemanje, Petra, Milana, Kristine i Dalibora.

Da se ne bi ponovilo. Da više nijedan roditelj, nekog trećeg maja ispred neke škole, satima ne bi držao telefon uporno pozivajući svoje dete koje se više nikad neće javiti.