“Liste za odstrel”

Prethodnih godina bilo je slučajeva u Srpskoj da su učenici pripremali “liste za odstrel”, u nekim školama je nasilje eskaliralo, a sve češće u ove ustanove stižu dojave o bombama.

Podsjetimo, 3. maja 2023. godine je trinaestogodišnjak K.K. u Beogradu počinio masovno ubistvo u OŠ “Vladislav Ribnikar”, kada je usmrtio deset osoba – devetoro djece i čuvara škole.

Slučaj pomjerio granice

Sociolog Vladimir Vasić za “Nezavisne novine” navodi da je taj slučaj pomjerio granice, u naučnom smislu, ali i generalno, kada je u pitanju maloljetnička delikvancija.

“Pitanje je da li smo mi kao društvo nešto naučili iz svega toga. Cijenim da smo veoma malo toga uradili od ‘Ribnikara’ do danas, i da smo malo toga iskoristili u praksi. Tada smo imali pompezne najave po pitanju bezbjednosti učenika u Republici Srpskoj, da će se sve izmijeniti kada je u pitanju status učenika i njihova sigurnost. Mislim da je sve ostalo samo na obećanjima, i da smo potcijenili to što se desilo, tj. sve smo vrlo brzo zaboravili”, pojašnjava Vasić.

Djeca sve radikalnija

Naglašava da je maloljetnička dokumentacija iz dana u dan sveprisutnija u zajednica te da pokazuje da su nam djeca sve radikalnija.

“Mislim da smo ‘Ribnikar’ trebali iskoristiti kao nešto što se ne bi smjelo nikad više desiti i kao nešto što će da bude parametar našeg budućeg ponašanja, i opreznosti prema djeci. Smatram da smo ostali samo na nekom emocionalnom nivou tragedije koja nas je potresla, i da ništa dalje nismo rješavali”, napominje on.

Kadrovski ojačati stručne službe škola

Vasić smatra da se treba intenzivnije baviti problematikom maloljetničke delikvencije, odnosno mijenjati zakonski okviri, te kadrovski ojačati stručne službe škola.

“A sve da bi se na adekvatan način mogla pratiti ta problematika, odnosno da se primjenjuju vještine iz prakse, a ne da neko piše zakone u teoriju, koji nemaju nikakve veze sa praksom. ‘Ribnikar’ je nešto što se desilo i što smo brzo zaboravili, ali, nažalost, iz dana u dan djeca nas podsjećaju koliko je maloljetnička delikvencija opasna. Nadam se da se nikad više neće desiti to što se desilo u maju 2023. godine”, zaključuje Vasić.

Maja Savanović Zorić, psiholog i sistemski porodični psihoterapeut, za “Nezavisne novine” ističe da se pojave, poput pravljenja spiskova za “odstrel”, prijetnji i dojava o bombama u školama, nakon tog događaja ne mogu posmatrati izolovano niti svesti na disciplinarni problem.

Medijska izloženost dodatno pojačava doživljaj

“Takva ponašanja predstavljaju način na koji djeca pokušavaju da obrade intenzivan strah, zbunjenost i osjećaj nesigurnosti koji je ostao nakon tragedije. Djeca nemaju razvijene mehanizme da na zreo način integrišu ovako snažne i uznemirujuće sadržaje. Medijska izloženost dodatno pojačava doživljaj da je opasnost stalno prisutna. U takvom kontekstu javlja se potreba za kontrolom”, ističe ona.

Pojašnjava da kod neke djece to izgleda kao povlačenje i anksioznost, kod druge kao radoznalost, a kod manjeg broja i kao identifikacija sa agresorom.

“Takva identifikacija ne znači želju da se povrijede drugi, već pokušaj da se razumije pozicija moći i izbjegne osjećaj bespomoćnosti. Pravljenje spiskova i slični obrasci ponašanja mogu biti simbolički pokušaj da se strah ‘organizuje’ i stavi pod kontrolu”, ističe ona.

Dojave o bombama

Dodaje da dojave o bombama, iako često bez stvarne namjere, ukazuju na narušen osjećaj sigurnosti i potrebu da se skrene pažnja na unutrašnju napetost. ”

“U pozadini takvih postupaka često stoji poruka da dijete traži da bude viđeno, shvaćeno i zaštićeno. Vršnjačka dinamika nakon ovakvih događaja dodatno se komplikuje. Povećava se nepovjerenje, dolazi do etiketiranja i udaljavanja među djecom. Škola, koja bi trebala biti prostor sigurnosti, može početi da se doživljava kao mjesto potencijalne prijetnje”, kaže Savanović Zorićeva, navodeći da djeca koja su ranije bila marginalizovana mogu biti dodatno izolovana, što povećava rizik od daljih neadekvatnih reakcija.

Nastavnici, roditelji i stručnjaci danas brže reaguju

“Ono što se ipak može prepoznati kao pomak odnosi se na veću senzibilnost odraslih. Nastavnici, roditelji i stručnjaci danas brže reaguju na signale koje djeca šalju. Više se govori o emocijama, o strahu i mentalnom zdravlju. Takva promjena predstavlja važan korak naprijed, budući da dječje ponašanje uvijek nosi određenu poruku koju je potrebno razumjeti”, smatra ona.

Kako kaže, ta senzibilnost, međutim, nosi i dodatnu odgovornost.

“Reakcija odraslih mora istovremeno biti jasna i podržavajuća. Nasilje i prijetnje zahtijevaju čvrste granice, dok emocionalna pozadina takvih ponašanja traži prostor za razgovor i razumijevanje. Sankcija bez uvida može produbiti problem, dok razumijevanje bez granica može poslati pogrešnu poruku. Zbog toga preventivni programi postaju ključni dio odgovora”, naglašava ona.

Prema njenim riječima, razvoj emocionalne pismenosti treba biti sistemski integrisan u obrazovanje.

Djeca trebaju učiti kako da prepoznaju i izraze emocije

“Djeca trebaju učiti kako da prepoznaju i izraze emocije, kako da se nose sa frustracijom i strahom, te kako da rješavaju konflikte bez agresije. Programi vršnjačke podrške i nenasilne komunikacije dodatno jačaju osjećaj pripadnosti i sigurnosti. Rano prepoznavanje rizika mora biti jasno strukturisano. Nastavnici i stručni saradnici trebaju imati konkretne alate za uočavanje promjena u ponašanju i definisane protokole za reagovanje”, smatra ona.

Poručuje i da pravovremena intervencija može spriječiti razvoj ozbiljnijih problema.

“Rad sa roditeljima predstavlja neizostavan dio prevencije. Edukacija o emocionalnim potrebama djece, granicama i uticaju digitalnog sadržaja smanjuje prostor za nesporazume i jača odnos povjerenja. Djeca koja imaju osjećaj sigurnosti u porodici rjeđe razvijaju potrebu za rizičnim oblicima ponašanja”, dodaje ona.

Smatra da psihološka podrška u školama treba biti kontinuirana i dostupna.

“Jednokratne reakcije nisu dovoljne. Kroz radionice, individualni i grupni rad stvara se prostor u kojem djeca mogu govoriti o svojim strahovima bez osjećaja osude”, kazala je Savanović Zorićeva.

Senzacionalizam uznemirava

Dodala je i da način na koji društvo govori o ovakvim događajima ima snažan uticaj.

“Senzacionalizam i prekomjerno izlaganje nasilnim sadržajima mogu dodatno uznemiriti djecu i normalizovati nasilje. Odgovorno informisanje i prisustvo odraslih u tumačenju takvih događaja pomažu djeci da ih integrišu na sigurniji način. Uloga svih nas koji radimo sa djecom danas je osjetljivija nego ranije”, rekla je onda te dodala da postoji veća spremnost da se vidi, čuje i reaguje.

“Upravo u toj povećanoj senzibilnosti leži i najveći potencijal za prevenciju. Djeca ne trebaju savršen sistem, već stabilne i dostupne odrasle koji mogu da izdrže njihove strahove i pomognu im da ih razumiju bez dodatnog pojačavanja nesigurnosti”, zaključuje Savanović Zorićeva.

Izvor: Nezavisne

Kada vidim na nekoj devojčici zeleni pramen kose, pomislim na Sofiju Negić, žrtvu pucnjave u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” gde je stradalo devetoro dece i čuvar. O njenim zelenim pramenovima pričala je njena majka Milanka Negić pre godinu dana i mnogi su baš taj detalj zapamtili. Godinu dana kasnije po zelenim pramenovima u kosi prepoznajem Sofijinu majku dok joj idem u susret.

Pričamo o tome šta je danas drugačije jer smo rekli da će sve biti drugačije, da će škola biti drugačija, da ćemo mi drugačije i da ćemo da se promenimo. Govorilo se da “to više nije škola” i da naše škole više ne treba da budu onakve kakve su bile do 3. maja, obećavane su promene i pravljeni planovi.

“Ja više nemam dete koje pohađa školu. Moja najbliža veza sa nekom školom je i dalje sa školom ‘Ribnikar’. Tako kada govorim o školi, sad posle gotovo 12 meseci, pa ne da se ništa nije promenilo nego čini mi se da je još gore”, kaže mi Milanka Negić.

Sad kada pomisli na tu školu, svaki put je prođe jeza jer pomisli na decu koja i dalje pohađaju tu školu (njih 960) iako je sve vreme imala razumevanja za sve – i one koji su decu ispisali i one koji su odlučili da im deca nastave da idu u “Ribnikar”. Neki njeni prijatelji su odmah odlučili da ispišu decu, bilo zato što su njihova deca to tražila ili su oni kao roditelji bili decidni da ih tamo više neće pustiti. Oni koji su ostavili decu u “Ribnikaru” odlučili su tako jer njihova deca žele da ostanu sa svojim drugarima i učiteljicom, ili pohađaju starije razrede i bilo im je bitno da ostanu zajedno sa prijateljima. Zna da nijednu odluku nije bilo lako doneti.

“Među decom koja su ostala u toj školi su i braća i sestre ubijenih đaka. Znate, to su porodice kojima je oduzeto sve, i toj deci je bila bitna psihosocijalna podrška, budući da su njihovi najbolji prijatelji ostali tamo. “Posle svega oduzeti im i to, a decu izolovati i izmestiti na drugo mesto… Naravno da te roditelje potpuno razumem.

Međutim, posle svega što se izdešavalo u protekloj godini, moj utisak je da deca tamo nemaju nikakav osećaj sigurnosti. A povrh toga, zbog zločina koji je tu izvršen, sam taj prostor, taj mrak koji je zahvatio tu školu, zbog svih podela, izveštavanja o tome, u čemu nije bilo nimalo dostojanstva, ali često ni empatije, solidarnosti, sigurno da nije dobro za tu decu, jer to nije okruženje u kom treba da odrastaju. I sad kad je školska godina pri kraju, postoji onaj osećaj kod prijatelja koji su ipak odlučili da im deca ostanu u ‘Ribnikaru’, da su uznemireni zbog svega što su prošli i deca i oni. I da je to ipak bila pogrešna odluka.

Ako ne pogrešna, onda iznuđena. Da nisu morali još i to da prožive. Ali ne mislim da su samo roditelji pozvani da donesu tako tešku odluku, mislim da je bilo bolje da je država donela tu odluku i presekla, a decu zajedno sa nastavnicima i osobljem premestila u drugi prostor. Dok neko vreme ne prođe, da ceo taj prostor malo ‘odleži’, dok se ne osmisli i ne izgradi memorijalni centar i nova škola, koji će činiti ambijentalnu celinu”, kaže Milanka Negić koja je prva od roditelja izašla u javnost i u intervjuu za magazin Nedeljnik rekla da je ovo što se desilo u “Ribnikaru” ‘Krvava bajka’ našeg vremena, krvava bajka 21. veka.

Tada je imala potrebu da priča kako bi se čula priča žrtava i njihovih porodica, umesto preglasnih nagađanja o nekim drugim aspektima ove tragedije.

Godinu dana od 3. maja i masovnog ubistva koje se desilo u jednoj osnovnoj školi i nečega što će biti upisano kao jedna od najvećih tragedija naše novije istorije, i posle čega niko više neće slati dete u školu sa mirom i bezbrižnošću kao pre toga, preglasno je nadjačalo suštinu. Danas, njen utisak je da se ništa nije promenilo i da se ništa nije pokrenulo osim podele između roditelja u školi čime su se svi rado bavili a niko se nije bavio ničim što bi trebalo da brine i o čemu bi trebalo da se pitaju svi građani ovog društva.

“Svi su govorili tih dana da ne mogu da poveruju da se to nama desilo, da se to dešava u tamo nekoj Americi i Rusiji, bili smo šokirani što se desilo i nama. I kad je prošao taj šok, onda je ostalo – ništa. Znate, kako je lepo primetila Miljana Martinović, majka ubijene Kate, pomenute podele su nastale zato što neki vide 3. maj kao uzrok svih (njihovih) problema, dok mi drugi doživljavamo tragediju 3. maja kao kulminaciju problema nagomilanih decenijama unazad u ovom društvu. Moj utisak je da nijedan segment i nijedna tema nije ni zagrebana a ne da se bilo šta na tu temu radi. I to je onako prilično poražavajuće. Pitate me da li ima dostojanstva? Gde? Mi se time nismo uopšte bavili”, priča Milanka Negić.

“O čemu smo pričali u maju – zašto nam se ovo desilo, šta je sa našim društvom, da se pokrenemo, da se fokus stavi na decu, da se prekine nastavna školska godina, da se rasterete, da se deca prigrle, da im se ponude sadržaji od strane kulturnih ustanova, sportskih društava, raznih udruženja, da se svi pokrenu, da budemo solidarni, da nekako povratimo zajednicu.

Razgovarali smo o mnogo tema a da nijedna nije otvorena. Pričali smo da sva pažnja, briga i akcije budu usmerene na svu našu decu u narednom periodu, jer su sva deca na neki način stradala, i da od naredne školske godine mora da se krene sa radom na totalnoj reformi sistema obrazovanja. Jer je obrazovanje osnova svega. Jedino što je urađeno je što je prekinuta školska godina, i to ne samo nastavna (što nismo ni tražili), i to pojedini spočitavaju.

U međuvremenu su se porodice ubijenih povezale, prigrlile, napravili smo jednu našu malu zajednicu, sada smo mi kao jedna porodica. Povezali su nas tragedija i neprebol koji nosimo svi, razumemo jedni druge. Na isti način doživljavamo porodice iz Malog Orašja i Dubone. Često pričamo da bi trebalo prvo sve ljude da pitaju: ‘Da li vi znate šta se desilo 3. i 4. maja?’ Odgovor na to pitanje i dalje niko nema”, kaže Milanka Negić.

Kada priča o odgovornosti, ne priča o krivičnoj i materijalnoj odgovornosti – za to se vode postupci. Priča o drugoj odgovornosti, o onome kako smo mi to dozvolili kao društvo da dođemo do ove tačke. Kod nas je na neki način svaki pojedinac zakazao. To je suštinsko pitanje koje bi trebalo svako sebi da postavi i da se svako od nas priseti da je deo jedne zajednice i da sve ovo utiče na sve nas.

“Jer činjenica je da se ovo desilo u jednoj školi, i da je moglo da se desi u bilo kojoj školi, može da se desi u bilo kojoj školi. Iako me užasavaju reči ‘desilo se’… Isto kao što je zločin u Duboni i na Ravnom Gaju mogao biti izvršen u bilo kojoj zajednici, i može biti izvršen u bilo kojoj zajednici, jer institucije ne funkcionišu.

To je toliko zastrašujuće da sam šokirana apatičnošću ovog društva. Čini mi se, kad bi se bar svako od nas zapitao šta se ovo dogodilo, kako je to moglo da se dogodi, negde bismo se pomerili. Jer, čim počnete da razmišljate, onda analizirate i šta radite, gde grešite, šta možete bolje, i to vas nekako natera da napravite iskorak iz sopstvene zone komfora, promenite nešto, borite se za dobrobit cele zajednice.

Jer, nakon majskih tragedija, jasno je da više ne možemo da opstanemo u našim malim krugovima, mehurima, koje smo godinama i decenijama gradili kako bismo opstali. Ja evidentno nisam uspela. Jesu neke uobičajene psihološke reakcije kada se nešto toliko strašno desi, da hoćeš da se izmestiš, da se ponašaš kao da se to nije desilo, da potiskuješ – i to je sve u redu. Ali pre ili kasnije taj iskorak mora da se desi”, naglašava ona.

Povodom obeležavanja godišnjice ubistava u OŠ “Vladislav Ribnikar” 3. maja, kada su na pitanje multidisciplinarnog tima porodice ubijenih razmišljale koje reči ih asociraju, koja reč bi bila vodilja tog dana, uglavnom su se svi složili da je ta reč “buđenje”. Jer se ovo društvo nije probudilo. Nju je sama reč “buđenje” dalje asocirala na “iskorak”.

“Jer umesto da se pristupilo analizi, održavanju emisija, skupova, tribina, okruglih stolova, koji bi se bavili svim ovim temama, u medijima je prikazan samo rijaliti šou u vezi sa zbivanjima u samoj školi, borba i podele roditelja. Dalje nijedan medij nije otišao, nije ni zagrebao. Sada je na delu nešto što doživljavam kao utrkivanje medija ko će da nas dovuče u svoj program zbog godišnjice, i to sa tobože razlogom ‘da se deca i Dragan ne zaborave’”, priča Milanka Negić.

“Znate, meni je to degutantno. Kako mogu to da kažu?! Prvo, mi njih nikada nećemo zaboraviti i to nama niko neće oduzeti. A društvo ako treba da ih zaboravi – nek ih zaboravi. Nije moje sad da se ja nešto borim niti ja lično imam potrebu da iko pamti moje dete. Drugo, ako mislite da ne treba da se zaborave, a sad ste se tek setili kad je godišnjica, gde ste bili prethodnih 12 meseci?

Niko nije ništa pokrenuo od tih televizija, niti osmislio ili realizovao neku suvislu ideju, niti se majske tragedije nešto spominju u medijima, svih boja, osim kad je bilo šest meseci ili neka mesečnica: ‘toliko i toliko je prošlo od nezapamćenih tragedija u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni koje su uzdrmale i potresle celo društvo… ‘.

Par reči eventualno o memorijalnom centru i to je to. Ako mislite da je nezaborav ta konstatacija, to nije dovoljno. Nijedna od tih televizija ili medija nije uzela da se bavi time šta se desilo 3. i 4. maja, da naprave emisije, okrugle stolove… Ili neki serijal o našoj deci i Draganu, da se o njima priča u kontinuitetu, da njihovom nevinošću, plemenitošću i dobrotom oplemene ovo društvo, da deci i mladima pruže priliku da se upoznaju sa svojim stradalim drugarima, da razvijaju empatiju kod njih, da se povežu sa njima. I našim čika Draganom.

Osim Verana Matića, koji je uz nas gotovo od početka, i radi to na najispravniji način i poručuje nam da je ipak moguće da se novinar kontinuirano bavi stradalima u majskim tragedijama a da pritom još i sledi profesionalne i etičke principe sadržane u Kodeksu novinara Srbije. A to je na prvom mestu trebalo RTS, kao javni servis, da radi. To što će RTS ili bilo koja druga televizija da napravi jednu emisiju posle 12 meseci i da je emituje za godišnjicu, i to ovu prvu, a pitanje je da li će biti toliko interesovanje već za sledeću, sa porukom ’eto da se ne zaboravi’ – e pa tako će se sigurno zaboraviti.”

Jedino značajno što se desilo i neki iskorak je, po mišljenju Milanke Negić, što su roditelji ubijene dece uspeli da formiraju Multidisciplinarni tim koji će sprovesti opsežne konsultacije i pripremiti preporuke i predloge konkretnih mera radi uspostavljanja Memorijalnog centra, njegovog programskog rada, formulisanja uslova međunarodnog idejnog arhitektonskog konkursa i izbor najboljeg rešenja za taj centar.

Vlada Srbije donela je na zahtev porodica Odluku o obrazovanju Radne grupe za Memorijalni centar u znak sećanja na žrtve masovnog ubistva 3. maja prošle godine, kao i da deo škole u kojoj se desila tragedija neće biti korišćen za nastavu, o čemu je stigla odluka vlade.

Tim su tražili roditelji i formiran je u saglasnosti sa njima a potraga za članovima tima trajala je oko četiri meseca. Memorijalni centar ne treba da bude neko tmurno mesto koje će ljudi da obiđu jednom godišnje. Najviše bi voleli, priča Milanka Negić, da mesto Memorijalnog centra bude “pupoljak” koji bi iznedrio razne ideje, odakle bi ponikli različiti projekti, odakle bi sve krenulo da se razvija nabolje i odatle preliva na celu zemlju.

“Nije da nije postojala volja države da se ranije oformi tim, već jednostavno mi nismo hteli da dozvolimo da bez nas i naše procene budu odabrani članovi tima. Dakle, mi roditelji smo tražili da predložimo ko će biti u timu, i nismo mogli brže, zato je toliko potrajalo.

Vladi smo poslali spisak od četrdesetak stručnjaka, zamislili smo to kao šire i uže veće članova multidisciplinarnog tima, i razgovarali smo sa raznim stručnjacima i domaćim i međunarodnim, prvenstveno domaćim jer smatramo da samo oni zbog poznavanja prilika u našem društvu, potreba društva, istorije, mentaliteta, kulture…, mogu obaviti ovaj zadatak kako treba, a međunarodnim najviše zbog iskustava i smernica koje sigurno mnogo mogu pomoći domaćim stručnjacima.

Iz iskustva u našoj državi smo znali da ljudi za koje se kaže da su stručnjaci ispadne da i nisu baš takvi stručnjaci, da su potezi i odluke tih ljudi znale da budu vrlo diskutabilne, a oni završavali u foteljama. Zbog nepoverenja u izbor koji se vrši na nivou države mi smo tražili da učestvujemo u izboru tima.

Važno nam je da su stručnjaci u tom timu na prvom mestu dobri ljudi jer nije dovoljno samo biti stručan već da budu dovoljno senzibilisani, da imaju volje, snage i potrebu da se ovim bave. I mislim da smo uspeli da dođemo do takvih ljudi, zato mislim da je to najveći uspeh u proteklih godinu dana. Tim koji smo odabrali apsolutno uživa naše poverenje i verujemo u njihovu ljudskost, snagu i autoritet, kao i da će ovaj zadatak obaviti na najbolji mogući način.”

Tim treba da uradi opsežne konsultacije na svim nivoima, najpre sa porodicama žrtava, ranjenima, preživelima, sa užom zajednicom, na nivou škole, opštine, grada, države, i ispita javno mnjenje, kako bi došao do rešenja.

Porodice ubijenih su se povezale, prigrlile, napravili smo jednu našu malu zajednicu, sada smo mi kao jedna porodica. Povezali su nas tragedija i neprebol koji nosimo svi, razumemo jedni druge. Na isti način doživljavamo porodice iz Malog Orašja i Dubone.

Roditelji počinilaca zločina su svakako najodgovorniji i apsolutno je neophodan ozbiljan pristup da se razotkrije i objasni šta se tu desilo, i društvu daju odgovori, kaže Milanka Negić. Ne samo sa stanovišta i koliko je potrebno za svrhe sudskih postupaka, u kojima ni porodice ubijenih ne dobijaju odgovore na svoja pitanja.

Da se utvrdi i gde su institucije zakazale, šta moramo kao društvo da zahtevamo od škole kao institucije, od države, kako menjati obrazovni sistem, da li je postojao način da se na nekom nivou ovo spreči, i pored rđavog vaspitanja i/ili zanemarivanja od strane roditelja, kako naterati institucije da rade svoj posao.

“Naše škole stvarno ne primećuju takve probleme, i to jeste veliki propust u sistemu, mora da se napravi mehanizam da škole to prepoznaju. Na stranu roditelji počinioca zločina, koji su po mom mišljenju najodgovorniji za zločin u ’Ribnikaru’, ali uopšteno gledajući nemaju ni svi roditelji isti kapacitet ni mogućnosti, živimo u Srbiji koja je siromašna i neki rade po 12 sati da bi jedva spojili kraj sa krajem, možda i pružaju deci sve što mogu, ali to nije dovoljno, pa ta deca krenu u školu.

Znači da škola mora da bude korektiv, jer u tom uzrastu od sedme do petnaeste godine još može mnogo toga da se uradi, tvrde psihijatri i psiholozi sa kojima sam razgovarala, pa je obaveza države da takvo školstvo uspostavi, s obzirom na to da je naša ustavna obaveza da decu pošaljemo u školu, a mi tamo ne možemo da uđemo i da ih štitimo.

Škole moraju da se bave decom. A tako nije sad već kad razmislim od kad znam za sebe. Nije bilo ni kad sam ja išla u školu, nije ni sad. I sada kad vratim film, razmišljam kako svaki dan ispraćaš dete u školu i kažeš mu da se lepo provede, da bude dobro i ohrabriš kako mu je super tamo u školi a ti znaš da nije, dete oseća da nije, i mi smo to prihvatili i svaki dan se tako ponašamo. Nismo iskreni i varamo našu decu, tako živimo i oni tako žive i odrastaju.”

I zato se  vraćamo na priču o Sofijinim o zelenim pramenovima koju je Milanka Negić ispričala u Nedeljniku:

Sofija je je bila malo drugačija – pa je jednog dana izvukla sedam zelenih pramenova iz kose. I njena mama je devedesetih bila „padavičarka”, pa je i Sofija morala da ima jasna obeležja. I možda i ovaj detalj govori o tome koliko oni kojima je to zadatak nisu razumeli decu. Pedagoškinja u školi je rekla Sofiji da ne sme da ima takvu frizuru.

“Isprva sam smirila Sofiju, rekla sam joj da onaj ko uradi nešto upadljivo treba da bude spreman na komentare. Ali pedagoškinja je bila uporna, i rekla je Sofiji da ima sedam dana da skine pramenove. Sofija joj na to kaže ‘Pa pricala sam s mamom’, a ova njoj ‘Nisam ti rekla da ideš kod mame, nego kod frizera’. Tako mi je Sofija ispričala, meni je tad pala klapna. To je trajalo mesec dana. Sofijin najbolji drug, koji je živahno i nestašno dete, koji ne može da ćuti, on je non-stop kod pedagoga. Eto to sistem primećuje, sve one koji štrče. A deca nemaju kome da se obrate.” 

„Evo ih, evo sve ono u šta smo ih usmeravali, što smo im pričali. Evo, tu su. Evo, već su predivni ljudi. Koliko su nam dobra deca“.

Uveče su stigli u Beograd, došlo je vreme za sređivanje. Majka kaže:

„Ajde, brzo sredite stvari i u krevet“.  Njih dve se koškaju, jedna će ovako, neće onako… Majka uđe i kaže:

„Znate šta, u životu stvarno treba da ste ljudine. Kada se šalimo, kada se igramo, zajedno smo, super. Kada treba nešto da uradimo, opet smo zajedno“.  I one su pozavršavale sve. Tog jutra, 3. maja, njih dve su u ljubavi otišle u školu. Ema se vratila po nešto što je zaboravila.

Mami je Ema rekla pre ekskurzije: „Mama, pa čudan je on“. Deca su videla da je čudan. “Dobro, Ema, druži se i kad je neko nov, kada upoznaš ljude, videćeš koliko su dobri“.

Ona se vratila sa ekskurzije i kaže: „E, maki, bila si u pravu, stvarno nije loš. Mi smo se družili, igrali smo karte“.  Ali onda dete ponovi: „Znaš šta, on je stvarno čudan“. Majka pita: “Što?“

„Spava na ekskurziji u fotelji, a ima dva kreveta u sobi. Nemam pojma što, ali spava u fotelji“. I onda to na suđenju potvrdi razredna. Kaže: „Pa nije to svih sedam dana, nego tri, četiri dana“. Kada su to rekli na suđenju, potvrdio je i njegov otac. Rekao je da je on dečak, a devojčice su htele da se igraju kod njega, pa je zaspao u fotelji jer ga je bilo sramota.

Emina majka vrti desetine slika u telefonu sa ekskurzije. Dete ubica ne menja izraz lica. Ni na jednoj slici se ne smeje. Deca gledaju levo, desno, kod njega uvek isti izraz lica. Na suđenju su čuli da je rekao: „Majka se ljuti na mene i kaže mi da nemam empatiju, jer ona dok grdi ili bije seku, ja se smejem“.  I otac mu kupuje replike pištolja. Puna mu soba oružja. Ali njegovi roditelji pričaju sve najlepše o njemu i Emini i drugi roditelji to teško podnose. Slušaju to mesecima.

Budite ljudine u životu

Ema i Mila vaspitavane su na principima čovečnosti. Baš tog 2. maja majka im je rekla: „Uvek budite ljudine u životu. Jako je važno da čovek bude ljudina“. Mlađu ćerku Milu nisu ispisali iz škole posle masakra. Uzdrmana je, ali tamo su joj najbolje drugarice. I ona zna da njima ne mora ništa da objašnjava.

Što se tiče Eme, ona je sve što treba jedan čovek da nauči, da voli, da bude voljena, da se raduje, da ispravi kada pogreši, da oprosti, sve to je naučila. Njena majka veruje da sve ovo drugo u životu samo su veštine koje će neko da savlada pre ili kasnije, u većoj ili manjoj meri, ali je nebitno za kvalitet ljudske duše. Sve ono što čini ljudsku dušu, ona je to savladala. Teško je zamisliti da je imala izbor da pobegne, ali da je odabrala da stane ispred ubice. Jedan sveštenik je rekao roditeljima:

„Znate šta, vi morate da poštujete njenu odluku“.

Oni bi najviše voleli da je pobegla. Ali ona je znala da njena mlađa sestra uskoro treba da prođe hodnikom. Frontalno se okrenula ka dečaku ubici, potpuno suprotstavljena. Htela je da zaštiti sestru. Zato nije bežala. On je ispraznio šaržer, pun ranac ostavio pored njene klupe. I izašao u dvorište.

U tom 7/2 svi su bili 5,0. Ono što je važno, bili su dobri ljudi. Dobri drugari. Predivna braća, sestre. Znali su da vole, da oproste, da se raduju. S druge strane je dete ubica koje ubija osam devojčica, jednog dečaka i čuvara. Najboljem drugu pucao je u glavu. Teško je ranjen. I sada kada spremaju spomenike, na godišnjicu, na pomen, roditelji ubijene dece kažu:

„Znate kako se osećamo sada? Kao da smo putujući cirkus koji je danas u vašem gradu i dođite danas da ga vidite. A mi smo ljudi koji se trude da funkcionišu, trudimo se da radimo, da nastavimo da budemo neki članovi ovog društva za koje više ne znamo ni da li mu pripadamo. Mi više i ne znamo gde pripadamo. Kojoj zemlji, kom društvu“.

„Evo, onda ću prodisati“

Devastirani su činjenicom da ljudima još nije jasno šta nam se i kako dogodilo i da od njih traže odgovor – zašto? Toliko ogoljeni na suđenju, u parničnom postupku, toliko misli, toliko je svega rečeno. Često ih povrede nepravde i kada sve već u njima vrišti do te mere da pokušavaju da sačuvaju zdrav razum, oni niti spavaju, niti žive kako treba.

Trude se da izgledaju funkcionalno iako to nisu. Procesuiraju svaku misao, preispitujući se, trudeći se da se ne ogorče, da ne zastrane, da ne prestanu da budu dobri ljudi i da se ne prepuste bolu, besu ili očajanju. Jedva preživljavaju 1. septembar, polazak u školu, rođendane. Novu godinu. Božić. Slavu. Godišnjicu. I za svaki od tih datuma misle – nešto će se desiti i posle toga će krenuti udah.  „Evo, onda ću prodisati“, pomisle. To se ne dešava.

Na suđenju su roditelji govorili na kojim principima su vaspitavali decu. Jedno jutro je Andrija Čikić rekao ocu da ga odveze na jedno mesto. Ovaj ga je vozio, i kada su stali, rekao mu je da sačeka. Vratio se iz zlatare sa poklonom za majku, rekao je: „Ovo je zato što ste se sa toliko pažnje i ljubavi posvetili meni”. Ili bi joj kupio cvet i isto to rekao.

„Sada sam u supermarketu. U nabavci sam za pomen. Nisam sposobna da pričam. Posle”, kaže Suzana Čikić.

„Oni sada svi podižu spomenike. Godinu je dana. Mnogo posla i mnogo obaveza“, kaže profesor psihologije Aleksandar Baucal, koji je sve vreme uz roditelje kroz razne grupe podrške.

Deset pomena. Za osam devojčica, jednog dečaka i radnika obezbeđenja. Ana Božović, Sofija Negić, Mara Anđelković, Bojana Asović, Angelina Aćimović, Ema Kobiljski, Katarina Martinović, Adriana Dukić, Andrija Čikić i Dragan Vlahović.

U HRT-ovoj emisiji Labirint gostovali su roditelji jedanaestogodišnje Ane Božović koja je ubijena u masakru u beogradskoj osnovnoj školi Vladimir Ribnikar.

Majka Ninela Radičević rekla je kako roditelji misle da je škola sigurno mjesto.

“Poslala sam dijete u školu. I vi nekako uvijek mislite da je škola sigurno mjesto. Onog trenutka kada dijete uđe u školu ti kažeš – dobro, sad je sigurno”, govori majka.

Anin otac Ivan Božović prisjetio se tog jutra kada je posljednji put svoju djevojčicu zagrlio, poljubio i ispratio u školu.

Ana u suknji koju je kupila u Solunu i prsluku koji je obukla jer je on to tražio – to je posljednja njezina slika koju pamti.

“Ja sam je budio pred školu, budim je poljupcima, ljubim je u čelo, obraze, nos… dok ne otvori oči, onda se okrene, zagrlimo se i tako smo se budili svako jutro, kao i to jutro. Onda je bilo glavno što će obući. Kupila je suknju u Solunu, obukla je neki prsluk, i sjećam se kako sam je poljubio dok je jurila kroz vrata. To mi je posljednja slika”, rekao je tata Ivan Božović, prenosi Index.hr.

“Svaki dan smo joj govorili koliko je volimo”

Otac ističe kako im je danas najveća utjeha što znaju da su svojoj Ani neprestano govorili koliko je vole i koliko im znači.

“Mi smo njoj govorili da je ona naš anđeo, svaki dan smo joj govorili koliko je volimo i što je naša. Širila je pozitivnu energiju, čim je ušla i s vrata pozdravljala, odmah se promijenila atmosfera u kući.

To nam pruža utjehu jer znamo da smo joj svaki dan iskazivali ljubav i podršku. Ništa joj nismo mogli odbiti, to jutro je zvala da joj donesemo novac za užinu, rekao sam da ću donijeti. Što sam mogao, nismo je za ništa mogli odbiti”, rekao je Anin otac.

“Njena soba još miriši na nju”

“Ona je tako unosila neku sreću, neku toplinu. Stalno je bila vesela, stalno se borila za neku pravdu, stalno je štitila slabije od sebe”, dodaje majka Ninela. “Njena soba još je ostala ista, nismo ništa mijenjali, kad uđem, još sve miriši na nju”, priča.

“Nama će ostati vječno pitanje zašto se ovo dogodilo i kako. Kako je dječak od 13 godina izvršio tako masovno ubojstvo. Ta njegova preciznost i hladnokrvnost vam ledi krv. Sve se dogodilo u dvije minute”, komentirala je majka.

Hvala ti za sve što si uradila za Mašana i Marka. Pokušala si da ih spasiš od ološa koji vas je ubio ni krive ni dužne. Borila si se cijeloga života za njih i sada ste opet zajedno – piše u čitulji koju je objavio neutješni čovjek.

– Djeco moja, vaše odrastanje će zauvijek ostati u mom sjećanju. Uvijek sa vama. Neka mi vas anđeli čuvaju – piše u čitulji koju su dali baba i djeda nastradalih mališana.

Današnje crnogorske novine “Pobjeda” pune su čitulja kojima se najbliži opraštaju od žrtava masakra.

Nataša Pejović Martinović i njeni sinovi biće sahranjeni danas na lokalnom groblju u Bajicama.

U Vladinom domu na Cetinju održana je komemorativna sjednica povodom tragedije koja je pogodila taj grad i u kojoj je stradalo 11 osoba. Komemoracija je počela minutom ćutanja za žrtve, a poručeno je da Cetinje nije samo u svom tugovanju, već da tuguje cijela Crna Gora, prenosi Blic.

Podsjetimo, Vuk Borilović ubio je 10 sugrađana u petak, a ranio njih šest prije nego što je i sam ubijen. Tokom krvave drame iz lovačke puške nasumično je pucao u podstanare, komšije, zatim ekipu Hitne medicinske pomoći i pripadnike policije koji su došli na mjesto pucnjave, ali i prolaznike.