Dlanovi vam se znoje, u stomaku osećate nemir i ne možete da izbacite mračne misli iz glave? Moguće je da vi, baš kao i još 5% ljudi na svetu, patite od aerofobije.

Aerofobija, odnosno strah od letenja, može se ispoljiti kao blagi osećaj anksioznosti uoči poletanja, ali i kao jak napad panike i strah koji parališe osobu, te čini svaku pomisao na letenje avionom nemogućom.

Ovaj strah najčešće se javlja kod osoba koje treba po prvi put da lete avionom, koje se generalno plaše visine ili zatvorenog prostora, kao i kod onih koje su u prošlosti doživele neprijatno iskustvo u avionu – najčešće u vidu turbulencija.

Kako bismo vam pomogli da prevaziđete strah, pripremili smo 8 saveta stručnjaka za fobije koji vam mogu biti korisni za prevazilaženje istih. Pročitajte ih u nastavku.

#1 Promenite životne navike

Nezdrave životne navike mogu u velikoj meri uticati na intenzitet straha.

Šta više, one su često uzrok anksioznosti, pa čak i depresije. Zato bi sledeće savete trebalo primenjivati i u svakodnevnom životu, a pogotovo ukoliko vam se bliži putovanje avionom koje vam unosi nemir:

Promenom životnih navika nećete se samo osećati zdravije već ćete imati više energije, ali i samopouzdanja. Organizujte svoje vreme promišljeno i pripremite se za putovanje avionom na vreme.

Obavezno se naspavajte uoči leta, a kako biste izbegli tenziju i rizik od kašnjenja, savetujemo da na aerodrom krenete nešto ranije i ostavite svoje vozilo na parkingu na aerodromu. Ljubazno osoblje sa parkinga će vas prevesti do terminala, a zatim na aerodromu možete pitati druge putnike i zaposlene za smernice i savete, ukoliko osetite potrebu. Istražite i ponudu suvenira, knjiga, ili parfema i kozmetike, pojedite lagani i okrepljujući obrok pred put, ili pak slušajte svoju omiljenu muziku.

#2 Statistike su vaši prijatelji

Verovali ili ne, avion je dokazano najbezbednije prevozno sredstvo.

Tačno je da avionske nesreće imaju najfatalnije ishode, ali su i statistički najređe. Od 2002. do 2020. godine, prosečno 26.211 ljudi godišnje je gubilo život u saobraćajnim nesrećama u SAD-u, dok je u istom periodu zabeleženo 755 smrtnih slučajeva u avionskim nesrećama. Od toga, najveći broj nesreća bio je u manjim, privatnim i on-demand avionima, dok su nesreće u velikim putničkim avionima bile jako retke.

#3 Naučite da prepoznate i obuzdate negativne misli

Kada naučite da identifikujete intruzivne misli u svojoj glavi i da prepoznajete njihove uzroke i oblike u kojima se javljaju, već ste na korak od toga da ih savladate. Zapitajte se da li su vam takve misli od ikakve koristi, kao i da li se u datom trenutku nalazite u realnoj opasnosti ili je vaš strah iracionalan.

#4 Pričajte sa bliskom osobom

Deljenje svojih briga sa članom porodice ili bliskim prijateljom može biti oslobađajuće i pomoći vam da lakše pobedite svoj strah.

Osoba od poverenja će vam biti podrška, a nakon što podelite svoje strepnje, može se desiti da vam one odmah postanu manje opterećujuće uz saznanje da niste sami.

#5 Prepoznajte trigere (okidače) za strah

Kada naučite šta je to što u vama izaziva strah od letenja, moći ćete jednostavnije da se izborite sa istim. Da li je to zatvoreni prostor u avionu? Potresna priča koju ste čuli u prošlosti ili možda čak vaše lično negativno iskustvo sa turbulencijama?

Aerofobija se povezuje sa čak 4 druge fobije, te bi možda trebalo preispitati da li je neka od njih uzrok za vaš strah.

#6 Meditirajte

Meditacija i mindfulness tehnike mogu vam pomoći da naučite da kontrolišete svoje disanje, kao i emocionalne i fiziološke reakcije na strah. Polaznici časova joge često kao njenu glavnu prednost navode činjenicu da su postali smireniji i da se osećaju kao da drže stvari pod kontrolom.

#7 Vežbajte tehnike dubokog disanja

Tehnike dubokog disanja pomažu u smirivanju tela i uma. Počnite tako što ćete polako udahnuti kroz nos dok brojite do četiri, zadržite dah četiri sekunde, a zatim izdahnite kroz usta dok brojite do četiri. Ponavljajte ovu tehniku nekoliko minuta. Ova metoda pomaže u smanjenju stresa, smirivanju otkucaja srca i poboljšanju koncentracije.

#8 Razmotrite psihoterapiju

Osobama koje se suočavaju sa veoma ozbiljnim simptomima straha od letenja, psihoterapija može biti veoma korisna. Kognitivno-bihevioralna terapija (CBT) pomaže u identifikaciji i promeni negativnih misli koje izazivaju anksioznost. Terapeut može koristiti tehnike izloženosti kako bi pacijenta postepeno suočio sa strahom u kontrolisanim uslovima.

Ako vam ovaj strah ozbiljno narušava kvalitet života, terapija se, zajedno sa ostalim savetima sa naše liste, toplo preporučuje jer je holistički i najefikasniji način da se oslobodite aerofobije!

Izvor: beforeafter.rs

Ime: Dakota Johnson.

Godine: 34.

Igrala je u 50 nijansi sive? Da, Anastasia Steele, 2015. – uloga koja joj je donijela veliki uspjeh.

Ona je iz slavne porodice, zar ne? Dakotina mama je Melanie Griffith, njen otac je Don Johnson, a njena baka je Tippi Hedren – Hičkokova muza.

U vezi je sa slavnim muškarcem? Njen partner je frontmen benda Coldplay. Žive zajedno u Malibu.

Divno. Da li je to planirala? Meni se čini da nije, kao što to obično bude…

Kako to? Johnson voli da spava.

Koliko voli da spava? ,,San je moj prioritet u životu’’ – rekla je u intervjuu za Wall Street Journal magazin.

Prioritet u životu! Koliko sati noću spava? ,,Nisam funkcionalna ako spavam manje od 10 sati. Mogu da spavam i 14 sati, bez problema.‘’

Četrnaest! Ona je kao opozit Margaret Thatcher. Neki bi rekli da to nije loša stvar.

Ona je ljenjivac! Ne baš; ljenjivci spavaju i po 20 sati.

Da li bih trebala da spavam 14 sati? Naravno da ne. Svi smo drugačiji, ali odraslim ljudima je potrebno između 7 i 9 sati sna.

(Derem se na stepenicama) Dakota, ustaj! Vrijeme je za doručak! Ona nije osoba koja voli doručak. Obično pije zobeno mlijeko za doručak.

I onda? Ona vježba puno: vježbe za mišiće, vrela joga, pilates.

Bavi se i duhovnim stvarima, zar ne?

Transcendentalna meditacija – dvaput dnevno. ,, Mnogo se bavim disanjem i to mi pomaže oko anksioznosti. “  Pričala je otvoreno o anksioznosti i depresiji, i humoru kao mehanizmu odbrane.

To je dobro. Da. To je zdravo.

Šta još? Voli kupke.

Prije spavanja? ,,U bilo kom trenutku tokom dana. Ako me u sredini dana obuzme misao: ,, O Bože, kakav je ovo svijet? Uđem u kadu i voda me smiri. ‘’

I onda ode u krevet? Ona radi puno, znaš.

Nastavi. Ona istražuje seksualne živote žena kroz naraciju dokumentarca o feministkinji i seks edukatorici – The Disappearance of Shere Hite. Takođe je ko-kurirala izložbu Modern Sex: 100 Years of Design and Decency u Museum of Sex u Miami-u. Izložba, između ostalog, obuhvata vibratore iz 20ih I 30ih. ,,Izgledaju kao alati za auta. Jadne vagine!‘’

Ima neko na koga me podsjeća ova priča o vaginama, seksualnom zdravlju, jogi i meditaciji..Skoro kao Gwynnie Goopiness.. Martin ima tipa. Gwyneth Paltrow, bivša žena Martina, dobro se slaže sa Dakotom.

Slobodno kaži: ,, Bila si divna u Persuasion!’’

Ali nikada: ,,Buđenje!’’

Prevela: Iris Janković

Dosta tih knjiga je dostupno i kod nas, a fora je npr. da su mnogi čitali Ošoa – koji je stvorio svoj kult, bio prevarant, silovatelj i uključen u ubistva, a njegove knjige se i dalje prodaju.

Elem, imala sam problema sa anksioznošću, budila bih se usred noći u panici, izlazila sa ispita oblivena znojem i tražila sam odgovore u meditaciji. Svidela mi se ideja smirivanja uma i misli, te opuštanja nervnog sistema toliko da naučiš kako u određenim trenucima da smiriš sebe, a dalje i kako da drugačije doživljavaš stresne trenutke.

Posebno pošto sam ja, kako kažu, odmalena bila nadrndano dete.

Po preporuci, naišla sam na jednu organizaciju, koja je nudila obuku, a cena je za studente bila 150 evra. Hajde dobro, dogovorim ja to i krenem. Zaista mi je prijalo, ljudi su bili skroz okej, svuda je bila slika njihovog gurua i onako delovalo je pomalo kao u filmovima.

Ponedeljkom bi se okupljale samo žene i imale sastanke na kojima bismo gledale videe tog gurua kako priča, a kasnije bismo diskutovale o tim temama.

Pričalo se o svemu – stresu, ljubavi, prijateljstvu, seksu i onako, šta znam, svašta pametno je čovek mogao da čuje. Ono što mi se nije dopalo je što ‘mora’ da se meditira dva puta dnevno, doduše po dvadeset minuta, ali uz pranajamu (posebno disanje) i ‘izlazak’ iz meditacije, to bi trajalo i duže.

Ko još ima toliko vremena i zašto ako striktno ne meditiram dva puta dnevno to nema isti efekat?

S druge strane, nisam bila upoznata sa nivoima i obukama koji dalje postoje, jer kao, savladaš prvi stepen i super, meditiraš, i zaista prija. Dobiješ svoju mantru, koje se i dalje sećam, i zaista deluje. Dok ne počnu sa onim: „To ćeš saznati na višem stepenu”, „ovo predavanje je samo za ljude ovog ili onog stepena”…

Tu je i petsto mejlova kada se ide na putovanja – za koja verujem da prijaju, jer se jede čista hrana, radi joga i meditira – ali meni je to sve nekako bilo previše. Istovremeno, i pomalo nipodaštavajuće, jer okej, nisam viši stepen, ali ne mora to toliko da se naznačava, jer se onda budi griža savest koja te tera da ideš dalje.

I znam neke ljude koji su otišli baš, baš daleko, ali sa njima više čovek ne može normalno ni pričati.

Mene je sve to nekako počelo da smara, bilo mi je tu previše pravila i jednostavno nisam htela da odvajam dalje po 300 evra za svaki viši stepen. Ljudi jesu bili mili, ali nekako su mi previše opterećeni time šta je guru govorio, u svaku svoju životnu situaciju koju bi prepričavali bi ubacili ‘ali shvatam sada njegove reči’, dok bi učitelji iste te situacije objašnjavali opet ‘kroz njegove reči’ – kao da su svi sve znali napamet.

A, ja ne volim napamet.

Elem, batalila sam. Na neko vreme. Meditirala sam sama sa sobom, na svoj način.

Pokušala sam ponovo

Par godina kasnije, prolazila sam kroz neke zdravstvene probleme, preispitivala smisao života i svoje postojanje i generalno sam bila nesigurna u sve na svetu. Osoba koja je prošla kroz slične stvari kao i ja, predložila mi je drugu organizaciju koja je za razliku od prve ‘mnogo opuštenija’, ‘priuštivija’ i jednostavno drugačije funkcioniše. Upisala sam kurs, meditacija je slična i podučavao nas je lik iz Beograda onlajn. Sve je delovalo top, prijalo mi je i zaista je bilo opuštenije.

Pomenuli su mi da postoji učiteljica koja živi u manjem gradu, bliže meni, te smo se u jednom trenutku povezale kako bih se raspitala o tehnikama disanja – sledećem kursu koji sam želela da upišem.

Dosta sam čitala o tehnikama disanja, te koliko dobro deluju na naše sveukupno zdravlje i blagostanje, i baš me je zainteresovalo sve to. Kurs smo takođe imali onlajn i držala ga je guruova sestra (ovi ljudi su bar bili živi, za razliku od prvog gurua čije se reči i videi samo prenose, a on je umro davno). Prijale su te vežbe, bile su naporne, ali ono što mi je opet zasmetalo – to ‘mora’ da se radi jednom dnevno. A, ja ne volim ni mora.

Elem, kasnije sam pričala sa tom učiteljicom iz organizacije i s vremena na vreme smo imale onlajn okupljanja kako bismo vežbale disanje. Prijalo mi je, ali prosvetljeni ljudi su opet previše pričali o tome šta taj guru kaže, kako misli i nedostajalo mi je tu  neko njihovo mišljenje i stav.

Jeste, otkad praktikuju meditaciju i tehnike, manje se nerviraju, nisu toliko ljuti, stalno se smeju, ali meni, vođena prethodnim iskustvom koje nisam ni osvestila nego sam samo imala ružan osećaj, nešto tu nije prijalo.

Ubrzo je počelo sa – četvrtkom se viđamo, pa hoćeš se uključiti, ako se ne uključiš što nisi, poruke samo da me podsete da se viđamo tad i tad, a kad ću doći da se uživo upoznamo i na kraju – da li radim redovno?

Sve to me je davilo, a pazite, bilo je samo onlajn. Znači, ja svoje iskustvo i znanje nisam mogla da uhvatim, savladam i dalje primenjujem kako ja želim, nego je trebalo da pratim, budem uključena i u kontaktu konstantno sa tim ljudima.

Pritom, ne mogu da se obvežem ni da ću se viđati sa svojim najbližima jednom nedeljno, a ne sa njima. To jest ne ne mogu, ne želim.

Kada bi me pozvali, ja bih se nekad javila nekad ne, ali kada bih se javila redovno bi mi se nabijala griža savest što se ne javljam, i to onako kroz priču: ‘neko odvoji vreme da se javi tebi i da misli na tebe, jedino pošteno je da uzvratiš ili bar javiš da nešto ne možeš’. Hm, ne, jedino pošteno je da ako se meni ne javlja – ja se ne javim i tu je sav početak i kraj, ali nema veze.

A, da ne pričamo da kad završiš tehnike dobar je i ovaj sledeći kurs, pa i onaj tamo, pa vremenom dođeš do toga da plaćaš da ideš u Nemačku da ćutiš nedelju dana (što meni, nemojte me pogrešno shvatiti, zvuči odlično, samo kad malo razmislim – a šta radiš tamo ako ne smeš glasa da ispustiš), i na kraju ide se i u Indiju kod tog gurua.

A, on mi ipak deluje kao neki matorac koji voli sledbenike i ja ne bih volela baš da budem u njegovoj blizini, ono na dva metra, kul je da čujem, ali da ga nešto ja tu sad upoznajem, baš me briga, iskreno.

Vremenom su prestali da zovu, grupni četovi su odavno na mjutu, a pronađe se kud po koja porukica da li sa slikom i moćnim citatom gurua, ili uz pitanje kako si, ali ne upuštam se previše.

Preuzeto sa: zadovoljna.nova.rs

Slušam je.

Moju divnu, dragu, božanstvenu klijenticu sa kojom već jedno izvjesno vrijeme radim seanse, jedan na jedan. Da, i ja sam nekada mislila da sve izgleda upravo tako.

Moramo prestati gledati američka sranja.

Definitivno.

“Draga moja, vjerujem da jesi. Ali sada vidiš da to baš i nije tako”, namigujem joj.

“U isto vrijeme je teško pa lepršavo i oslobađajuće, a onda na momente kao da imam okove. U stvari, nisam vjerovala da je u suštini promjena ovako laka. Sve teče. Čega sam se uopšte bojala?”

Gledam je i ponosim se.

Prevazišla je strah.

Vjerujem da vas je većina u momentu kada ste donijeli odluku o promjeni upravo ovo i doživjela. Počeli ste da praktikujete neku tehniku i ništa se nije dešavalo. Ili se dešavalo upravo sve suprotno od onoga što vam je rečeno da će se desiti i za koliko vremena. Sreća na dohvat ruke, ispunjen život dok trepneš, afirmacije koje mijenjaju srce i pripremaju srce i dušu za pravu ljubav… I jeste, tu je to sve, ali ispod površine. Vama se čini da stojite u mjestu i da samo kod vas ne funkcioniše. Ili se nešto dešava, a vi nemate pojma šta ćete s tim. Vrtite se u krug.

Dragi moji, nema tu udara groma i Boga koji se pojavljuje sa nebesa i miluje vas po kosi.

Ima samo jedne stvari.

Jebenog hard work-a.

Svaki dan.

Odmah da se razumijemo, ne može sve preko noći.

Djetetu treba da propuže pa prohoda pa onda da potrči. Spremate ispit pa gruvate mjesecima. Traje to, majku mu. Nekada te tri lekcije iz Osnova medicine idu kao po loju, a nekada jedno poglavlje zadaje muke. Tako i ovdje, stvari koju su vas nekada mnogo boljele traže više vremena da zacijele. Da se vratite na to mjesto nekoliko puta. Gledate, razumijete. Isplačete, ako treba, ne jednu već hiljadu i jednu suzu prije nego OSJETITE da je dosta. OSJETITE, ne MISLITE. Srce osjeća, um misli, a naše emocije nemaju veze sa umom.

Što ste nestrpljivi, polako, i vino je najbolje kada odstoji 

Ja sam, u jednom periodu svog života, jedva stizala otključati vrata od stana, ne stignem izuti ni cipele već se samo bacim na dušek u spavaću sobu i ridam u njega kao sinja kukavica. Ridam i lijepo mi. Lijepo mi, izbacujem ono što je u grudima pa više ne može tu da ostane i penje se do grla. Ponekad nisam imala pojma što plačem, ali mi se plakalo pa se ISPOŠTUJEM.

I to je trajalo, da budem iskrena, jedno izvjesno vrijeme, boljelo je, patilo me, ali nisam stajala. Kad god sam osjetila potrebu, ja se raskukam, jer očigledno mi je trebalo da kukam. I nije to bio kratak period, iako sam mislila da će biti. U stvari, sve je trajalo taman koliko je trebalo da sve živo, što je bilo zakopano, izridam. Sada sam zahvalna, kada se sjetim šta je sve izlazilo kroz te momente. Uh, ljepota.

Možda mi je, nakon svega, zbog toga i toliko lijepo spavati na krevetu od suza. Moje suze, toliko dragocjene kao najvrednije kamenje, grle me kao majčine ruke svako veče. Moje drugarice, znamo se

I u tome je veličanstvenost.

Kada znaš svoju tamu, svjetlost je prirodna.

Druga stvar je kontinuitet.

Neke stvari se pokrenu u određenoj situaciji i kada ih najmanje očekujete i to se zove katarza. Ali postoji nešto što gura, pravi pritisak i radi sistem čišćenja unutar vas, a zovu se rituali i vi sa njima možete ubrzati cijeli proces.

Orilo gorilo, padale ćuskije, određene tehnike se trebaju praktikovati svaki dan. To je ključ i, naprosto, drugačije ne daju rezultat. Šta, mislite da je Đoković uzeo reket juče, a danas počeo nizati pobjede? Nije, majku mu. Svaki dan je on izvodio jedan te isti udarac, pokret, koreografiju, kako bi dobio lakoću, slomio u sebi sve prepreke i doveo tehniku do savršenstva. Skinuo okove, spoznao sebe i sada leti.

E, to su ti rituali i upravo tome služe.

Ne možeš početi pa stati deseti ili petanesti dan. To vam je isto kao kada počnete prati zube pa danas ću, a sutra neću. Nema toga. To se zove varanje. Da bi imao sve zube u lijepoj glavi, pereš ih svaki dan, bez izuzetka i to je pravilo. Možda se sada čini nemoguće i, vjerujte, biće nemoguće u određenim momentima, ali vi ustrajte pa da vidimo šta će se desiti.

Dajte sebi rok, evo neka bude 40 dana, kao svi prirodni ciklusi promjene – 40 dana žalovanja, 40 dana mira kada se porodite, nisu za džabe. Ako fulaš 28 dan, okej, kreni sutradan ispočetka dok ne sastaviš niz zvani – četrdeset dana uzastopce. Prestaješ piti, probaj. Prestaješ jesti, sjajno. Meditiraš – nema bez četrdeset dana prve naznake prosvjetljenja

Očitajte sebi četr’esnicu pa vidite.

Ili pobjednik ili pokojnik!

Znam šta sad mislite… “Ova je potpuno luda.”

I nema šanse. Ja moram na put, djecu voziti u školu, nemam kad, ne moramo se svi mijenjati, nije to za mene, ja sam realna, volim sve svoje mane i nesavršenosti, neću ništa da mijenjam, strah me je svemu u oči pogledati, to su ovi new age fazoni, itd, itd… OK.

Za prvo ste u pravu, za drugo niste

Možeš tako da razmišljaš, a možeš da probaš.

Možeš da tražiš izgovore i to je legitimno ukoliko nisi spremna i možeš stvarati čitav arsenal okolnosti koje će te sprečavati u naumu da probudiš dušu i da ti se u srce useli vječna sreća. To je ono što želiš, je l’ da?

Da pojasnim, ti stvaraš sve prepreke na svom putu, niko drugi.

Kada počneš raditi na sebi, tvoje cijelo biće će se početi buniti, jer ne želi promjenu, želi da stvari ostanu iste, um će početi kreirati 1 000 situacija koje bi vas trebale zadržati na starom i sve će se urotiti protiv tebe. Počeće nestajati novca, vremena, podrške najmilijih, odjednom će muž postati ljubomoran, prijateljice će ti govoriti da si prolupala… Ma raspon tih okolnosti, koje suštinski ti kreiraš iz sebe, biće kao one priče iz 1001 noći.

Ja kada bi vam pričala pa i smijali bismo se i plakali u isto vrijeme, šta je moj ego i um kreirao na tom putu. Bila sam bukvalno ćorava koka koja je ubadala zrno

Kosmos je čudo.

Ali dosta o meni, hajde da se vratimo na tebe koja čitaš.

Nemoj stati, pliz.

Ako si odlučila, ako osjetiš da se nešto pobunilo unutar tebe i na kraju krajeva dovelo te do ovog teksta, shvati i prihvati da je vrijeme. Vrijeme je, dušo moja, da božanstvena filharmonija zasvira sa nebesa.

Izdrži još malo, pliz.

Iako ti se čini da se ne dešava apsolutno ništa, dešava se cijeli jedan Univerzum unutar tebe koji samo u ovom trenutku ne vidiš. Vidjećeš sutra, prekosutra, ne brini. Vjeruj. Vjeruj u magiju.

I javi šta se desilo nakon četrdeset dana.

Jer zaista, nakon određenog vremena, svugdje oko vas, sviraju fanfare

Ili barem meni.

A, okej, znam… Ja sam ona Luda.

Neka sam

P.S. Ovo pišem i sebi, koliko i vama. Izdržimo.

Let the #SMess be with you.

#Sandologija

Mess – engl. nered.

Nered je početak svakog Reda. Ljubi svoj nered. Iz njega će poteći tvoj red.

Dok vi ovo budete čitali, ja ću se boriti sa nemanima tamne strane mog ega i, nadam se, konačno naučiti kako da prihvatam sebe, jer sam, suštinski, već savršena i cijela. Iako sam dugo mislila kao i svi, da smo cijeli samo ako imamo onu drugu stranu, saznala sam da su nas lagali, jer duša je oduvijek cijela i ništa joj ne nedostaje, bez kompleksa sam i bez ega, bez mana, tamnih strana i sijam baš ovakva kakva jesam.

A ako sijam ja, onda, od vajkada, sijamo svi.

Šteta što nam taj sjaj uporno satiru…

Dok vi započinjete ovu rečenicu, meni će vjerovatno zastati knedla u grlu, jer zapeće neizgovorene riječi, svi oni oprosti koje nisam nikada izgovorila drugima. Zapeće i neće htjeti van, grebaće, sve dok ih ne ispljunem. Oprostim drugima i oprostim sebi, jer sam na ovom putovanju spoznala da je to poenta života.

Nismo mi rođeni da nakupljamo čašu žuči, već da prelivamo nektar sreće.

I da opraštamo, jer praštanje je božanska vrlina.

Znam da sada pomišljate: “Pa, dokle ova žena više misli plakati i prihvatati sebe? Kako joj više nije dosta, stalno nešto zapomaže i cvili.”

Evo, još samo ovaj put, pri kraju sam, neću više i obećavam vama i sebi. Osim toga, kada pišem o sreći, sa njom se teško identifikujete, sa tugom ste već na TI. Nama je tuga na Balkanu duboko ukorijenjena i prirodnija od sreće. Kakav užas, zar ne mislite?

Nisam ja znala, nisam mogla ni da pretpostavim, šta se sve nakupi u čovjekovoj duši.

Ni ti koja ovo čitaš, sigurna sam da toga nisi svjesna.

Ko bi znao da je moje unutrašnje dijete zapamtilo momenat borbe na život i smrt kada me je voljena majka rađala. Bila sam omotana pupčanom vrpcom oko glave tri puta i, kažu doktori, jedva ostala živa. Mama nikada nije pričala o tome i ja nisam imala uvid da se to desilo.

A, evo, poslije toliko godina, ko bi znao da će to uticati na sve moje korake. Patnja bi bila u meni svaki put kada sam vagala velike životne odluke. Hoću, neću, tamo ću, ovamo ću, taj posao ili onaj, podsvjesno, kao da biram između života i smrti svaki put. Kao da sam oduvijek birala između dva svijeta, toplog i poznatog kao majčina utroba i nepoznatog i hladnog kao sive sale za porođaje.

Ruku bi u vatru stavila, ti koja čitaš, da se beba toga ne sjeća.

I ja bih, jer nisam znala da nije istina, niko nas ne uči šta raditi sa suptilnim ćoškovima duše, emocijama i sjećanjima. Vodimo se onom da zaborav i vrijeme liječe sve. Nije tačno. Ostane u nama zakopano zauvijek, negdje u peti, u malom prstu i odredi nam život, a da toga nismo ni svjesni. Meni je tek sada, kada sam zavirila sa one strane pupka, jasno odakle mi strah.

Prelaz između dva svijeta, koji je trebao biti lak, za mene je bila borba.

Ko bi mogao znati da dijete od jedanaest godina nikada ne zaboravi rat.

Nisam ni znala koliko je boljelo moje biće koje je oca moralo zvati drugim imenom, jer tada nije bilo sigurno. Eto još jednog straha, viri mi ispod kreveta u sopstvenom domu. Kako je moguće, ne bih se toga trebala sjećati, ne bi me to toliko trebalo boljeti, bila sam suviše mala. A svega se sjećam i sve je živo kada zatvorim oči nakon toliko godina.

Ne mogu ni da zamislim kako je onima koji su doživjeli teške tragedije. Gubitke. Ja ne znam kako vi tu tugu nosite u sebi. Voljela bih da je skupa isplačemo, bilo bi lakše. Vazduh bi možda napokon, bio… Vazduh. Ne težina.

Eto, ne znadoh da je prva ljubav toliko značajna. Jeste li vi znali, recite mi?

Šta, prvi momak, prvi poljubac davno zaboravljen, ko će se sjećati, uglavnom je tema za šalu kada ostarite. Našao drugu, našla drugog, davno je to bilo. Ali u Kosmičkim pravilima, prva ljubav je reper za sve ostale koje imate u životu. Ona koja pokazuje kakve ćete plodove ubirati kasnije, jer je ili izvor slatkog saća ili gorki ubod.

Moja se nije slavno završila i zbog toga je duša samljevena u pokušaju da zaboravi tugu koju sam doživjela sa dvadeset i jednu godinu. Moje srce, umjesto da voli, raspalo se na hiljadu krhotina koje tek sada uspijevam da vidim. Vidim tu, svuda oko sebe, rasutu bol koja želi nešto da mi kaže.

Želi da mi kaže da je sada dosta. Vrijeme je da izađe i ode svojim putem.

Potpuno prirodno, jer transformacija je veliki dar od Kosmosa, samo je mi rijetko kad koristimo.

Znate, naučila sam da bi nešto novo moglo da dođe, moramo prvo otvoriti šaku u kojoj čvrsto stišćemo sav naš prethodni život, patnju i bol sa kojima smo srasli i pustiti da sve isteče. Trebamo osloboditi ruku da može slobodno primati, napraviti prostor, prečistiti ladice, provjetriti srce.

Ako to ne uradimo, u nama nema gdje ući nova radost, novi dašak energije SveMira. Mislim, može sve to stići i ako vam je šaka zatvorena. Međutim, biće tijesno, guraće se ljubav sa svom tom boli, guraće se sreća i kapituliraće od vaših strahova, ljutnje i stida.

Ukoliko vam šaka ostane zauvijek zatvorena, božanska ljubav i iskonska sreća, neće nikada stići do vašeg bića, do vaše koske.

A ja želim do koske.

Da volim. Da stvaram.

Da dajem. Da primam.

I da živim.

Jer dok ovo čitate, ne slutite da je svaka emocija, situacija, kazna, pad, let, sreća, smijeh, ostala u vama duboko zapamćena dok god ste živi. Čeka da pogledate. Čeka mama da joj oprostiš, jer te kažnjavala što nisi bila dobra djevojčica. Čeka slomljeno srce da ga zaliječiš od razlaza. Čeka iščupana duša da se suočiš sa boli što je tata otišao prije vremena. Čuči negdje u tebi tuga zato što nisi studirala ono što si voljela. Čeka neka mala TI da je uhvatiš za ruku i kažeš da će sve biti u redu.

Sve čeka da pogledaš, kako bi mogla slobodnija da koračaš kroz život.

Znam da sada odmahuješ rukom, kao da nije bitno.

Ali sam ubijeđena da, duboko u sebi, osjetiš istinu u svemu što čitaš.

Ti si ista kao i ja.

Pamtiš sve.

P.S. Dok ovo budete čitali, u toku je zadnji modul škole za Kundalini jogu, nakon čega sam Instrukor. Držite mi fige i poželite sreću na polaganju. Pošaljite i malo dobre energije, moje srce će vam biti zahvalno

Let the #SMess be with you.

#Sandologija

Mess – engl. nered.

Nered je početak svakog Reda. Ljubi svoj nered. Iz njega će poteći tvoj red.