„Lenj je.“
„Bezobrazna je.“
„Samo se buni.“

Ove rečenice roditelji često izgovaraju kad se tinejdžer povuče, odgovara kratko, ignoriše obaveze ili reaguje burno na sitnice. Ali ono što na prvi pogled izgleda kao bunt, vrlo često je – umor. Ne onaj fizički koji se reši slobodnim danima, već duboki mentalni i emotivni zamor.

Umorni tinejdžeri ne znaju da kažu da su umorni

Tinejdžeri danas žive pod stalnim pritiskom:

• da budu uspešni u školi
• da se uklope među vršnjake
• da izgledaju „dovoljno dobro“
• da znaju ko su, iako to tek otkrivaju

Njihov mozak je još u razvoju, emocije su pojačane, a očekivanja – često nerealna. Kada više ne mogu da isprate tempo, oni to ne kažu rečima. Kažu ponašanjem.

Zato se umor često maskira kao:

• drskost
• nezainteresovanost
• povlačenje u sobu
• iznenadni ispadi besa
• „ništa mi se ne radi“ stav

Zašto roditelji bunt vide prvi

Roditelji su najbliži. Najsigurniji. A tamo gde je sigurno, dete će prvo „spustiti gard“.

Tinejdžer koji se ceo dan kontroliše u školi, u društvu i na mrežama, kod kuće često „pukne“. Ne zato što ne poštuje roditelje, već zato što više nema snage da glumi da je dobro.

Šta pomaže više od kazne i kritike

Umesto pitanja:

„Zašto si takav?“

Ponekad je dovoljno pitati:

„Da li si umoran?“

„Je l’ ti previše svega?“

Roditeljska podrška u ovom periodu ne znači popustljivost bez granica, već:

• razumevanje bez omalovažavanja
• granice bez ponižavanja
• prisustvo bez ispitivanja

Nekad je najveća pomoć:

• dozvoliti pauzu
• smanjiti pritisak
• ne tražiti rešenja odmah

Bunt prolazi. Umor se leči odnosom.

Tinejdžer kome je dozvoljeno da bude umoran, a ne etiketiran kao „problematičan“, lakše će ponovo pronaći snagu, motivaciju i kontakt sa roditeljima.

Jer iza zatvorenih vrata sobe često ne stoji buntovno dete — već dete koje više ne zna kako da kaže da mu je teško.

Izvor: detinjarije.com