Miholjsko leto je šapat, tajna koju priroda deli s vremenom.

Prolazan trenutak, zlatna zagrada u velikoj priči godine. U tim međuprostorima, između živopisne raskoši leta i tmurne introspekcije zime, jesen baca čini. U pejzažima sa nijansama purpura i zlata, vlada tišina, kao da i sama priroda zadržava dah. Prolazan trenutak, dragocena umetnost, remek-delo prirode, baš kao delo srca koje se ne zaboravlja.

Čini se da u ovim danima najviše osećamo suptilnosti postojanja. U srcu svakog čoveka leži unutrašnja jesen, vreme refleksije i introspekcije. Živopisna nijansa, sa bojama radosti i tuge, tapiserija tkana zlatnim koncem, gde se nade i snovi prepliću… Što se ne daš meni živu, razabrati u pletivu…reče pesnik.

Trenuci kada shvatamo, a još više osećamo, da smo i mi, poput prirode oko nas, prolazni, ciklični. I da se, u svakom sivilu i mraku, bez obzira na trenutne okolnosti, mogu pojaviti svetli trenuci.

I mi u određenim periodima svog života odbacujemo ono što nam više ne služi, čak iako toga nismo svesni. U tom odbacivanju stvaramo prostor za rast. Jer u nama uvek leži potencijal za obnovu.Čak i kad se osećamo ogoljeni, sami, slabi. Kao drveće koje stoji golo, ali snažno, i naša snaga i otpornost vrlo često leže u ranjivosti. Na nama je, iako to nije nimalo lako, da pronađemo lepotu u promeni lišća naših života, a snagu u korenima koji nas drže.

Jer u svakom kraju leži seme novog početka.

Iznenadno, poklonjeno sunce nek bude šansa da se prepišu zaboravljeni snovi, obasjaju zaturene želje, istope zaleđeni strahovi.

I u svakoj godini, postoji prilika da svaki dan učinimo malo posebnim.

Kao jesenje lišće, pustimo prošlost, prigrlimo sadašnjost, neka traje. O budućnosti ionako ništa ne znamo.

Uostalom, mi ne znamo ni da li će miholjskog leta zaista i biti u danima pred nama. U toj nepredvidivosti deo je i lepote  koju tako željno čekamo i o kojoj pričamo.

Ali zato mi sami možemo da stvorimo ovu sezonu milosti i zahvalnosti, da zagrlimo miholjsko leto naših duša…. Tajna je u pronalaženju magije u svakodnevnom, radosti u običnom. Tajna je u prepoznavanju da je život, poput miholjskog leta, dragocen dar, prolazni trenutak brilijantnosti. Zato uživajmo u svakom zlatnom momentu, čak i onda kad smo mi ti koji treba da obasjaju nečiji mrak. I to je jedna divota i talenat, koji nam je kao ljudima dat.

Ako ne znaš kako sebi, budi miholjsko leto nekom ko tebi vredi. Sijaćeš i sam.

Objašnjava da su takve vremenske prilike oduvijek kod nas i da naša klima to podrazumijeva.

– Onda je odstupanje kada nema takvih promjena, kao što je bilo u julu i avgustu, kada je monotona situacija, dodaje Todorović.

Todorović kaže da se u oktobru ne nazire neki duži period stabilnog i sunčanog vremena, sa natprosječnim temperaturama, koje je poznato kao miholjsko ljeto.

U većem dijelu ovog mjeseca, očekuje meteorolog, biće smjena po dva, tri dana sunčanog i toplijeg sa tri, četiri dana svježeg i oblačnog vremena.

– U drugoj polovini oktobra biće jutarnjih mrazeva i u nižim predijelima, a u novembru počinje češća pojave košave, dodaje.

Možda, napominje, negdje između 8. i 12. oktobra bude četiri, pet dana suvog i sunčanog vremena.

– Normalno je da u drugoj polovini oktobra bude jutarnjih mrazeva, ponegdje i u nižim predijelima, ne samo u brdsko-planinskim. U novembru počinje i češća pojave košave, dodaje Todorović.

„Wake me up when September ends…“

Stihovi tog velikog hita Green Day-a uvek ožive u ovo doba godine.

Septembar, taj divni dežurni krivac mnogima od nas. Da li je to nasleđe školskih dana ili jednostavno pomalo zastrašujuća, a pomalo deprimirajuća priča o povratku u pritisak i monotoniju svakodnevice, ili pak strah od početaka, neodređen i nejasan, ali prisutan?!

I januar nužno priča o novom startu, ali ta priča uvek nekako deluje optimističnije, nadahnutije.

Možda i zbog toga što se u septembru, izronivši iz morskih dubina leta, ponovno nađemo uronjeni u beton i čini se, u prvi mah, da je jedino što vidimo neprobojni zid obaveza. Neizbežnih, nametnutih. Kao stranci u sopstvenom životu, dok se opet ne naviknemo.

Ali ima tu još nešto.

Septembar pred našim očima pokazuje kako se sve menja… bukvalno. Polako i neumitno. I oko nas, pa kad se oslušnemo, i u nama samima. Lepo je, najčešće, ali unosi i neki nemir. Čak i kad svega ovog nismo baš potpuno svesni.

Promene znaju da prijaju, ali nije baš tako lako neizvesnost i novu fazu uvek dočekati raširenih ruku i doživeti kao paletu mogućnosti, naročito u određenim životnim dobima.

A septembar je, pomalo, u svojoj slici i prilici kao i sam život. Prelep u svom šarenilu. Promenjiv. Nesiguran, neodređen, nepredvidljiv. Više nije leto, ali još uvek nije jesen. Ne znamo da li će dan biti sunčan ili će nas, bez kišobrana, kiša iznenaditi na putu kući. Svaki dan prizor u parku pored kojeg prolazimo je drugačiji. Jedina izvesnost su miris vlažne zemlje i boja prirode koja se menja iz dana u dan. Dakle, transformacija. Prolaznost.

Jesmo li je svesni? Spremni da je prihvatimo?

Svi ti ciklusi života i smrti, radosti i tuga, sunca i kiša, neodvojivi su i neizbežni u svakoj od naših priča. Bez obzira na obrazovanje, bogatstvo, ostvarenost. Promeni ništa uteći ne može.

Kao što u tom prelazu između leta i jeseni leži toliko neuhvatljive lepote koju možeš da otkriješ, ali samo ako zastaneš i pogledaš, septembar nas uči i iznova podseća da je u nama moć da svaki dan bude makar malo poseban. Sada i ovde, u ovom trenutku i danu koji se ma koliko naizgled običan, takav isti ponoviti neće.

Ili kao što je to sjajno rekao Knausgor: “Priroda u jesen ima mudrost koja nam se obraća na  fundamentalnom nivou. Uči nas da za sve postoji vreme – vreme za rast, vreme za cvetanje i vreme za puštanje. U prihvatanju ove mudrosti, nalazimo mir u sebi“.

U toj septembarskoj prirodi kao ogledalu naše duše, gotovo neizbežno suočavamo se sa vlastitom konačnošću, koja nam, paradoksalno ili ne, jednom spoznata, zauvek otvara beskonačnost mogućnosti.

Zato prigrlimo septembar, a sa njim i sebe i svoje unutrašnje svetove. Ponudimo im osmeh, čašu vina, mirisni čaj, omiljenu Jaffa napolitanku. Pustite im omiljenu pesmu ili film. Setite se, uprkos vetru i kiši i magli i hladnoći koja sigurno dolazi: Lepo je biti živ! Jer i u meni, i u tebi miholjsko je leto, to prkosno sunce pred zimu, što reče Balašević!

A šta tek ono može da nam priča… Setite se i vi, pišite, javite…