Pored romana Deca, u finalu su bili i Ono o čemu se ne može govoriti Elvedina Nezirovića, Sampas Ilije Đurovića, Mokrinske hronike Srđana V. Tešina, Pogovor Davida Albaharija i Španska čizma Vladimira Kopicla.

Što se tiče toga kako je žiri glasao, za knjigu Milene Marković Deca glasali su Teofil Pančić, Ivan Milenković i Marjan Čakarević, Marija Nenezić glasala je za roman Srđana Tešina Mokrinske hronike, a Branko Kukić je glasao za roman Davida Albaharija Pogovor.

Kako prenosi portal nova.rs, Milena Marković je primajući nagradu rekla da joj je bila čast što je uopšte bila u užem izboru sa Davidom Albaharijem i Vladimirom Kopiclom, a zbog činjenice da je dobitnik joj je puno srce. Govoreći o žanru svog dela, rekla je da je tanka linija između proze i poezije.

– Odlučila sam se da napravim poemu, roman u stihu i rad na njemu je trajao nekoliko godina. Na pola sam shvatila da sam se bavila epohom i svetom koji je zauvek nestao. Ne tiče se to samo naše zemlje, već i drugih prostora i vrednosti. Reč vrednost je mala, rekla bih pre da sam se bavila ekstazom, sudbinom i agonijom slobode. Osmelila sam se da se bavim tom temom nakon velikih pisaca poput Uelbeka i Prilepina. Pokušala sam kroz ličnu priču da pokažem kako svi plaćaju cenu. Mislim da je zbog toga taj moj roman, nadrastao i mene i ovo što sam ja uradila. Ja sam neko ko se trudi da bude skrušen u životu i radu, te se sada pitam šta ću dalje da radim jer neću prestati, naravno. Šta ću dalje ja sirota, to mi je na pameti zato što sam baksuz – za kraj se našalila Markovićeva.

Milena Marković je, od kada je objavila knjigu Pas koji je pojo sunce 2001. godine, objavila još nekoliko zbirki poezije, i sa njima se svrstala među najznačajnije pesnikinje, ne samo svoje generacije, kod nas. Naporedo sa poezijom pisala je i drame i filmska scenarija. Posle Pesama za žive i mrtve (2014), imala je, kaže, osećaj da su stvari koje je do tada pisala “dosegle određeni nivo i onda je krenula na sledeći”. Prošlo je sedam godina dok se nisu pojavila Deca. “Razlog je vrlo konkretan: morala sam da zarađujem novac. Radila sam neke druge stvari, i to je sasvim u redu, pokazala sam se u nekim drugim disciplinama, uspela sam u tome. Od poezije se ne živi, ne znam da li je iko živeo od poezije. Poezija je za slavu, za večnost”, rekla je poznata pesnikinja.

A da li su Deca Milene Marković roman u stihu ili duga poema na više od 150 strana? Izdavač (LOM) poslao je knjigu u redakciju NIN-a na konkurs za nagradu za roman godine, a dilemu nije imao ni žiri. Autorka, reklo bi se, ipak jeste. Kada je  knjiga proletos objavljena, ona je, predstavljajući je, insistirala na tome da je to poema. Sada o njoj govori kao o romanu. Zašto je u međuvremenu promenila rod Deci to samo ona može da kaže.

Odmah nakon što su Deca objavljena, Miljenko Jergović napisao je nadahnut tekst o knjizi. I on misli da je to roman. I to ne bilo kakav.

“Deca su roman o djetinjstvu, o djeci koja rađaju drugu djecu, o obitelji – disfunkcionalnoj, jer tko, osim popova i pedagoga, zna za funkcionalnu obitelj, Deca su poema o osujećenom, vječno nedovršenom odrastanju, moćna, u našim jezicima neusporediva, najveća knjiga o ženskosti, o majčinstvu, kćerinstvu i sinovstvu, opasan roman o povijesti, onoj nama najvažnijoj i traumatičnoj, koja poteče s Drugim svjetskim ratom, nastavi se kroz osamdesete, to desetljeće našeg odrastanja, i pregazi nas tokom devedesetih”, zapisao je o ovoj knjizi, uz ostalo, Jergović.

To je i knjiga o precima i deci koja će tek biti rođena, neretko i sa u najmanju ruku uznemirujućim situacijama i detaljima o kakvim se najčešće ćuti, ispisana istovremeno i brutalno iskreno i nežno.  Ali je, pre svega, knjiga o njenoj autorki.

“Staviti sebe u centar sveta, bestidno, slobodno, surovo se sunovratiti, to sam htela da postignem”, rekla je Milena Marković za NIN govoreći o Deci.

Pokrovitelji NIN-ove nagrade su Sberbank, kao i jedna domaća i dve strane kompanije koje žele da ostanu anonimne.

NIN-ova nagrada prvi put je dodeljena 1954. godine, a dobio ju je Dobrica Ćosić za roman „Koreni“. Tokom proteklih više od pola veka dodeljivana je piscima sa prostora cele bivše Jugoslavije. Njen trostruki laureat bio je samo Oskar Davičo, dok su dvostruki bili Dobrica Ćosić, Živojin Pavlović i Dragan Velikić. Davičo je i jedini laureat NIN-ove nagrade dve godine uzastopno (1963. i 1964).

Nagrada je do sada svega pet puta dodeljena spisateljicama – Dubravki Ugrešić 1988. godine, Svetlani Velmar-Janković 1995. godine Grozdani Olujić 2009. godine, Gordani Ćirjanić 2010. godine i Ivani Dimić 2016. godine. Nagrada nije dodeljena jedino 1959. godine, kada je napravljen presedan radi stimulisanja kvaliteta.

Bez nagrade tada je ostao Miodrag Bulatović sa romanom „Crveni petao leti prema nebu“. Međutim, Bulatović je kasnije, 1975, ipak dobio NIN-ovu nagradu za roman „Ljudi sa četiri prsta“. NIN-ovu nagradu vratili su Danilo Kiš, nagrađen 1972. godine za „Peščanik“, i Milisav Savić, koji je to priznanje dobio 1991. godine za „Hleb i strah“. O dodeli nagrade odlučuje žiri većinom glasova svojih članova.

ja se zovem milena marković
rođena sam u zemunu jednog jutra u aprilu
moja majka je stigla da da doručak sestri i bratu
ispala sam uredno glavom i bila sam dobra beba
soba je bila mala i pregrađena ormarom na muski i ženski deo
sećam se kreveca sa mrežom i njih velikih kako idu tamo vamo
dok me neko ne uhvati i presvuče
onda sam suva i  otac mi se smeje

i kad smo išli na selo pravio je tobogan kolima
tako što se zaleteo na nizbrdicu
i skoro da nisam više tako nešto lepo doživela
osim ono kratko kad se napijem
pre nego što sve počne da se vrti

išla sam sa bratom na duge šetnje pored reke
preko mosta, pa u grad
jednom sam stavila kanu na kosu
i pala je kiša
i crvena voda je krenula da curi niz moj vrat

i taj me stariji momak poljubio na stanici
i smejao se
a mirisao je na stari duvan i dop

i bila je stara peć u  vajatu gde sam ja sedela satima
i čeze su bile
a onda bih legla na travu i gledala bagrenje
i  nebo
topole i nebo
šljivik je bio, i kukuruz, i jako hladna reka i
srebrne pastrmke

i rodila sam dete rano
i dojila sam dete dve godine
i on nije nikako počinjao da priča
i stalno je trčao i trčao

i živela sam sama u stanu koji je gledao na krovove
i kuvala sam, i smejala se, i trčala, i padala,
i preživela sam

ja se zovem milena marković
i odrasla sam na novom beogradu
onda sam otišla na đeram pijacu
pa sam se opet vratila na novi beograd
vrlo verovatno ću tu i ostati do samog kraja

ne znam da vozim bicikl
i ne znam da vozim kola i
jako teško računam
i znam vrlo malo stvari
i znam da ću do kraja
još manje da naučim

Milena Marković

Izvor: Fenomeni