Njen slučaj postao je simbol borbe protiv seksualnog nasilja, što je dodatno istaknuto i otkrićima o zlostavljanju u drugim institucijama, poput “Petnice” i jedne škole jahanja. Iako je Milena dobila podršku mnogih kolega, bilo je i onih koji su sumnjali u njenu priču, a neki su stali na stranu njenog zlostavljača.

Milena je sada na čelu borbe koja traje već duže od 1380 dana, noseći teret teškog iskustva kako bi budućim generacijama omogućila život bez straha.

U početku su se osvrnuli na to ko je Milena danas, koliko ju je promijenilo sve to kroz šta je prošla i kako još uvijek pronalazi sav taj optimizam i snagu za isti.

– Mislim da se moj život nekako radikalno promijenio nakon tog istupanja u javnost. Što moram da priznam da mi nije bilo baš najjasnije da će se dogoditi. Nisam to očekivala. I nekako je odgovornost postala mnogo veća, i kao što sam već jednom tako naglo odrasla, čini mi se da sam i kroz to naglo odrasla. Imam veliki utisak da gdje god se nalazimo na tim konferencijama i generalno kad me ljudi vide da mi kažu “bože kako si mlada”. Niko nije očekivao da sam uživo ili kad razgovaraju sa mnom ipak kao neka mlada djevojka. Znači nekako me je svijet doživio, i odgovornost je bila ogromna za to što sam uradila, da sam odjednom kao iz neke djevojke i glumice postala žena koja je jedna vrlo odgovorna i važna društvena ličnost. U nekom trenutku je to donijelo čak i neke strahove, bit ću potpuno iskrena u smislu socijalne anksioznosti, “da li sam sve rekla kako treba, da li treba ovo da kažem, da li ne treba sad ovo da kažem”. Znači vrlo me onako preopteretilo, rekla je ona.

Milena Radulović opisuje kako iako je njen govor bio znak oslobođenja, osjetila je pritisak zbog toga što se svaka njena riječ analizirala i prenosila u medijima. Umjesto prave slobode, osjetila je određenu stegu jer su ljudi očekivali da se ponaša na određeni način, bez grešaka. Gledajući unazad, smatra da nije pogriješila, ali taj proces ju je koštao spontanosti, veselosti i opuštenosti.

Taj optimizam dolazi iz spoznaje da su njenom pričom pokrenute velike promjene.

– Vidim da su žene i da je društvo, a time mislim i na mnogo muškaraca, bilo spremno da se sve ovo desi. Jer jedna stvar je taj potez koji sam ja morala da uradim zbog situacije u kojoj sam bila, koji se pretvorio u neki revolucionarni potez, ali sve to ne bi moglo da se desi da svi vi okolo niste bili spremni i to sve čekali. Bilo je samo pitanje trenutka. Znači kao da je sve bilo spremno i čekalo samo taj trenutak. I onda sam se ja nekako sa svima vama osjetila sigurno u tome jer nisam prošla kroz neku tabloidizaciju bez ikakvog smisla. I optimizam nalazim u tome što vidim da su se dogodile promjene, vidim koliko se o tome priča. Vidim kroz djecu oko sebe koja sada imaju 12, 13, 15 godina koliko one mene pitaju koliko su one to propratile. I onda nekako sve to što se dogodilo i to jedno jedinjenje žena kroz nešto što sam ja započela, meni daje taj optimizam. Ja nisam sama i mi nazad ne idemo. Mogu da se protive koliko god im je drago, ali neće uspjeti, rekla je Milena.

Razgovor se osvrće na to kako je Milenin slučaj prerastao njeno lično iskustvo i postao simbol šire borbe protiv seksualnog nasilja. Uz Milenu, istupile su i druge žrtve, uključujući Anđelu i još 15 djevojaka, od kojih su neke bile maloljetne. Ovaj veliki slučaj utjecao je na mnoge žene koje su se osjetile ohrabrenima da prijave vlastita iskustva, iako je teško procijeniti koliko je to ljudi. Zanimljivo pitanje je kako djevojčice gledaju na sve ovo – što ih zanima i kako doživljavaju situaciju iz svoje perspektive.

– Pitaju me svašta. Posljednje me pitala jedna mala djevojčica, pročitala je sve to što se desilo i onda mi je rekla, znaš li da ima puno ljudi koji tebi na internetu ne veruju? I onda smo zapravo pričale o tome. I pitala me kako se to desilo. Također jedna je, sada već djevojka, u prvom srednje imala da za sastav napiše temu “u tuđim cipelama” na šta je ona napisala priču iz pozicije svega što je čula od mene, pošto se poznajemo, i svega što je vidjela kroz mene i taj sastav je, koliko znam, strava prošao, rekla je Milena.

Milena opisuje kako je podrška njene majke, koja ju je ohrabrivala da se fokusira na dobre aspekte i ljude u svom životu, bila ključna tokom teških trenutaka. Iako mnoge žene strahuju od osude i nepovjerenja kada javno progovaraju o traumama, Milena se osjećala spremnom jer je čekala pravi trenutak – prošla je ozbiljnu terapiju i razgovarala s porodicom prije nego što je prijavila svoje iskustvo policiji. Terapija joj je pomogla da jasno verbalizuje svoje iskustvo, odgovori na teška pitanja i bude spremna za suočavanje s javnošću.

– Ona mi je rekla “nemoj nikako da nasjedaš na priče, kad te budu pitali za sve te loše stvari, koje će se komentarisati i koje će se desiti, pored ovoliko dobrih, ti pričaš sa ovima koji su te razumjeli, koji pričaju tvoj jezik. Sa njima jedino i možeš”. I to je zapravo velika, velika istina. I to je neka moja, da kažem, agenda sada u javnom životu, vezano za sve. Ja ne mogu da natjeram nekog, ni da mu budem interesantna, ni da mi veruje… Znači, ništa ne mogu. Tako da ja mogu samo da budem to što jesam i da komuniciram upravo sa onim ljudima koji žele da komuniciraju sa mnom. Tako da je to nešto što je dosta bio vrijedan savjet za mene u tom trenutku, navela je ona.

Milena Radulović govori o tome kako se nosila s nepovjerenjem koje je doživjela na početku i kako se borila sa psihičkim pritiskom, depresijom.

– To što se dogodilo iza sveg tog izlaska u javnost je bilo nešto mnogo stresno i mnogo veliko u mom životu i bilo mi je mnogo važno jako dugo da to uradim. Jako dugo sam se borila i željela to da uradim. Tako da, konkretno baš u tom trenutku, ja se uopšte time nisam bavila. Uopšte ne znam, ja sam toliko jedva stigla do kraja tog puta, da je za mene to tada bilo potpuno sekundarno. Sve je nekako to išlo u raskoraku toga kako su ljudi to doživljavali i na kom sam mjestu ja bila u tom trenutku. Ja sam se osjećala da svako ko mi ne vjeruje, da taj ne vjeruje u to da postoji jedna škola u kojoj se tako nešto događa, da ne vjeruje u to kao u pojavu, a to je zapravo ozbiljan problem, istakla je Milena u podcastu Oslobođena.

Milena Radulović osvrće se na težak proces suočavanja s nepovjerenjem i reakcijama drugih nakon što je progovorila o svom iskustvu. Bilo joj je strašno da ljudi ne razumiju ozbiljnost situacije, već su se fokusirali na nevažne stvari, kao što su njen izgled. To ju je zabrinjavalo jer takav stav omogućava da sistem nasilja ostane prisutan.

Naročito je bolno bilo suočiti se s nepovjerenjem nekih roditelja djece iz iste škole glume, što razumije kao obrambeni mehanizam – lakše je ne vjerovati nego preuzeti odgovornost za to što nisu primijetili šta se dešavalo. Milena ističe da je teško priznati sebi da si bio žrtva, jer to izaziva osjećaj slabosti i krivice. Ona također napominje da istinske žrtve rijetko žele isticati svoju poziciju žrtve jer je to emocionalno teško i bolno.

Što se tiče suđenja, kaže da je sud odlučio da bude otvoreno za javnost i da je sporo zbog tromosti pravosudnog sistema.

– Mi imamo jednom mjesečno ročište. Sada eto imamo dva puta, ali to je sada, od prije tri meseca. Sada ulazimo polako u januaru, u četvrtu godinu procesa. Ali sudski proces do sada traje već tri godine. I to jednom nedeljno po tri i po sata. Ukoliko se optuženi ne pojavi, ročište se ne održava. Naravno da s obzirom na to da se brani sa slobode, da mu se to najviše isplati. Jer bolje mu je da sjedi kući nego da sjedi u zatvoru. Tako da on preskače ta ročišta i tako se to prenosi konstantno. I prenosi, i prenosi. I ne nazire se kraj. Ne znam, prije sam u jednom trenutku rekla da samo ovi astrolozi znaju. Tako daj da vidimo šta kaže numerologija, dodala je ironično Milena.

Milena Radulović objašnjava da joj se i danas javljaju djevojke i žene sličnih iskustava, jer im pruža osjećaj razumijevanja i podrške, što često nedostaje u sistemu. Ljudi radije razgovaraju s njom jer je pojedinac kojem mogu vjerovati, za razliku od sistema koji je trom, dugotrajan i često ne pruža brzo olakšanje. Za žene je lakše obratiti se osobi koja može pružiti trenutnu podršku i empatiju, dok se sistem doživljava kao veliki, zahtjevan proces.

Podcast Oslobođena  slušajte i gledajte svakog četvrtka u 20 sati na www.podcastoslobodjenje.ba te na platformama YouTube, Google Podcasts, Apple Podcasts, Deezer, Spotify, Podcast Index, Amazon Music, TuneIn + Alexa, Podcast Addict, Podchaser, Pocket Casts, Listen Notes i Player FM, a u 23.15 sati na O kanalu.

Naime, u videu u kojem su dali javnu podršku Mileni Radulović i još 14 devojaka koje više od tri godine čekaju na presudu, ujedinili su se poslavši snažnu poruku – hajde da nam svima bude važno, hajde da žrtve na suđenjima ne prolaze kroz ponovnu traumatizaciju.

„Ne postoji mlada glumica koja je radila sa njim i nije imala neprijatnost“: Milena Radulović pružila podršku Anđeli Jovanović nakon što je Lečić podneo tužbu protiv nje

Ovaj video pokazuje surovu stvarnost – zastrašujuća pitanja koja im je tokom svakog ročišta postavljao advokat optuženog. Na taj način, posle svakog ročišta, devojke su naterane da ponovo oživljavljavaju najdublja i najbolnija sećanja, i to u prisustvu porodice, prijatelja i celokupne javnosti. Od njih 15, sedam prolazi kroz sudski proces.

Pitanja koja su devojkama postavljana na suđenju lede krv u žilama, a samo neka od njih se mogu čuti i u videu: Zašto niste snažno stegli zube da sprečite da vam gurne jezik u usta? Koliki on to jezik ima kad ste ga uz navodno protivljenje osetili duboko u grlu? Kako je mogao u tom položaju da penetrira u vas kada su vama skupljene noge?

Radulovićeva, koja ima status oštećenog svjedoka, svjedočila je tokom ukupno tri suđenja, a juče je sublimirala svoje tegobe navodeći da ju je Aleksić “ponizio, uništio sistematski i psihički tendenciozno”.

“Osećala sam se mučeno, zlostavljano i silovano”, navela je glumica i dodala da u to vrijeme to što se desilo nije nazivala “silovanjem” već zlostavljanjem, jer je mislila da silovanje podrazumjeva prebijanje i teške tjelesne povrede.

Prvi put je 2018.godine uvidjela da je to što je preživjela od Aleksića bilo silovanje, kada je pričala sa psihijatrom.

Na pitanje sudije kome je prvo ispričala sve što joj se desilo, Radulovićeva je rekla da je o jednom dijelu samo ispričala svom tadašnjem dečku, ali nije pominjala silovanje, dok je sve detaljno prvo ispričala psihijatru i psihologu.

Ona je istakla da je dugo pokušavala da negira te događaje, dugo je osjećala krivicu i sramotu i krivila sebe za sve, kao i da joj je Aleksić stalno pričao da joj niko neće vjerovati ako kaže šta se desilo.

“Stalno ste mi govorili da mi niko neće verovati i da to nije priča za roditelje i drugarice. Dokazali ste mi da možete da manipuišete svima, a to radite i danas”, kazala je Radulovićeva, prenosi Tanjug.

Odgovarajući na pitanja Aleksićevog branioca Zorana Jakovljevića, detaljno je opisala kako ju je Aleksić jednom silovao, a ona se, kako tvrdi, opirala gurajući ga rukama od sebe. Rekla je da se tada uplašila da će đaci u školi vidjeti da je Aleksiću ostala njena šminka na košulji i da će biti osramoćena.

Nakon pitanja branioca, njoj je pitanja postavljao i optuženi Aleksić.

Na njegovo pitanje da li je nekada imala primjedbu na njega, Radulovićeva je kazala:

“Videli ste me kako venem i kako me uništavate i uživali ste u tome”.

Na pitanje da li je on ucjenjivao, glumica je navela da je ucjenjivao sramotom, da njemu niko nije smio da se suprotstavi i da se često hvalio svojim vezama na FDU. Tokom postavljanja pitanja, u jednom trenutku Aleksić je upozoren da spusti ton.

Na njegova pitanja zašto se, nakon što je upisala fakultet, nije trudila da ga izbjegava, Radulovićeva je rekla da je njegovu suprugu cijenila i voljela kao profesorku na FDU, te je nju zvala na premijere filmova u kojima je glumila, a ona je uvijek dolazila sa Aleksićem.

Radulovićeva je nazvala Aleksićevu suprugu “saučesnikom” jer, kako tvrdi, nije bilo moguće da nije povjerovala djevojkama koje su podnijele krivičnu prijavu protiv njenog muža, kao i jer sad laže za njega.

Poslije Aleksića, sudija je Radulovićevu pitao kako je ona razumjela Aleksićevu rečenicu da svaka žena mora da ima tajnu. Odgovorila je da to vidi kao da ih je time pripremao za ono što će im učiniti.

Radulovićeva je rekla i da je njena sestra išla u školu glume, ali da je upozorila da u slučaju da joj Aleksić postavi određena pitanja mora da pobjegne, što je i učinila pred upis na fakultet. Kaže da je mislila da se samo njoj to desilo, da je Aleksiću bila kriva za nešto, a ocijenila je i da je Aleksić iskoristio povjerenje učenica i da ih je dugo pripremao za ono što će učiniti.

Poslije njene prve velike uloge u filmu “Balkanska međa” Aleksić je, kako tvrdi Radulovićeva, uzeo telefon od svoje supruge sa kojom je Radulovićeva tada pričala i izvređao je, rekavši joj da je “starleta i da ne vredi ništa”.

Radulovićeva je odgovarala na pitanja tokom tri ročišta, svako je trajalo po tri sata i ukupno je odgovarala na pitanja, uglavnom branioca, oko devet sati.

Na sljedećem ročištu koje je zakazano za kraj decembra, trebalo bi da svjedoči oštećena J.V.

U publici je prisutan veliki broj glumaca koji su došli kao njena podrška, a među njima je bila i Seka Sablić, Vaja Dujović kao i Radulovićkin partner, pjevač grupe Beogradski sindikat Ognjen Janković.

Okrivljeni je u sud stigao sa slobode, pošto mu je 10. marta 2022. godine ukinut kućni pritvor u kom je bio od 10. septembra 2021. godine.

Aleksić je optužen za četiri krivična djela silovanja, od toga dva u produženom trajanju i pet krivičnih djela polnog uznemiravanja, od čega su dva takode kvalifikovana u produženom trajanju.

Njega je prva za seksualno zlostavljanje prijavila glumica Milena Radulović, a ubrzo se optužbama protiv njega pridružila Iva Ilinčić, pa i druge devojke.

Uhapšen je 16. januara 2021. godine i do 10. Septembra je bio u pritvoru, koji mu je tada zamjenjen kućnim pritvorom uz elekronski nadzor, nakon čega mu je 10. marta ukinut i kućni pritvor.

„Kako se Milena Radulović dobro brani”, rekla mi je nedavno prijateljica koja prati sudske postupke za seksualno nasilje – kaže za Tampon zonu advokatica Milena Vasić, iz Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM).

„Ali ona ne treba da se brani, ona je preživela nasilje, on je taj koji treba da se brani”, odgovorila je Milena Vasić svojoj prijateljici u razgovoru o procesu koji se vodi protiv učitelja glume Miroslava Aleksića, okrivljenog za silovanje i nedozvoljene polne radnje.

Iscrpljivanje pitanjima i diskreditacija žene, s ciljem da se negativno utiče na njeno svedočenje i posumnja u istinitost njenog iskaza – nisu neobični na suđenjima za seksualno nasilje.

Zoran Jakovljević, advokat okrivljenog Aleksića, kažnjen je u ovom procesu zbog „nepoštovanja suda”. Kazna je usledila nakon što se, piše Insajder, Jakovljević smejao, gledao u publiku i dobacivao.

„Zašto ste dolazili bez hulahopki na časove, da mu olakšate“, jedno je od pitanja koje je Aleksićev branilac postavio Mileni Radulović, koja je tog dana svedočila u ovom procesu.

Sudija je veliki broj njegovih pitanja odbio jer nisu relevantna i označena za dokazivanje, rekao je Jugoslav Tintor, advokat Milene Radulović.

U ovom slučaju, veliki problem su mediji koji prave sliku iz koje se stiče utisak da je Milena Radulović – koja je prva prijavila Aleksića za seksualno nasilje – okrivljena protiv nasilnika. Oni prenose suvišne informacije koje nisu od interesa javnosti, a njihovi tabloidni tekstovi o tome postaju najčitaniji.

„Zapravo je – formalno gledano – država ta koja je protiv nasilnika, a oštećena je samo svedok u postupku”, objašnjava Milena i dodaje:

„Nažalost, žena je svedena na to da se brani, kako pred pravosudnim sistemom tako pred medijima i širom javnošću. To može demotivisati mnoge oštećene da se upuste u postupak za seksualno nasilje”, kaže ona.

Diskreditacija žene utiče na svodečenje

Svedočenje o preživljenom nasilju samo po sebi je stresno, a dodatni faktor je provokativno i neprikladno ponašanje advokata odbrane. Nepovoljni efekti mogu biti produženi, ako se radi o javnim ličnostima, te mediji o tome izveštaju neetički, a pojavljuju se i zlonamerni komentari na portalima i društvenim mrežama – navodi Tanja Ignjatović, psihološkinja Autonomnog ženskog centra.

Nedolično ponašanje odbrane utiče na psihološko stanje žene koja je prijavila nasilje. Neposredne reakcije mogu biti uznemirenost, napetost, zbunjenost, osećaji stida i krivice…

„Zbog toga je važno da sudija na odgovarajući način sve vreme rukovodi procesom.”

Sa njom se slaže i Milena Vasić koja tvrdi da „dosta toga leži u rukama sudije koji vodi postupak”.

Šta može da uradi sud?

U slučaju uvrede učesnika u postupku ili narušavanja reda u toku pretresa, sud može da kazni advokata ili drugog učesnika postupka.

Branilac Zoran Jakovljević je u martu 2023. već kažnjen novčanom kaznom – zbog nepoštovanja suda – a potom je udaljen iz sudnice, zbog rasprave sa sudijom, izvestio je Insajder. U oktobru, iz istog razloga, sudija je Jakovljeviću naložio da plati duplo veću kaznu nego u martu.

Ako sudija kazni advokata ili drugog učesnika u procesu zbog uvrede učesnika ili narušavanja reda u toku pretresa, a kažnjeni nastavi isto ponašanje – sudsko veće ga može isključiti iz postupka, objašnjava Vasić.

Sudsko veće o tome može obavestiti advokatsku komoru, koja dalje može da sprovede disciplinski postupak protiv advokata, ali se, kaže ona, te odredbe veoma restriktivno tumače i retko primenjuju.

Veliki deo problema je odnos prema oštećenima u krivičnom postupku, jer one nisu stranke nego „tek sporedni procesno-pravni subjekti” – što znači da se u našem pravosudnom sistemu tretiraju više kao dokazna sredstva, nego kao osobe koje su preživele traumu.

Kako onda zaštititi žene koje svedoče?

I bez zakonskih promena, sudska praksa može mnogo da uradi, odbijajući neprikladna pitanja, kažnjavajući učesnike u postupku, koji ne poštuju oštećene, i primenjujući sva svoja zakonska ovlašćenja, kaže Vasić.

Kao mehanizam za zaštitu svedokinja u postupcima za seksualno nasilje, ona navodi institut posebno osetljivog svedoka, koji se dodeljuje svedoku ako je osetljiv zbog uzrasta, životnog iskustva, načina života, pola, zdravstvenog stanja, prirode, načina ili posledice izvršenog krivičnog dela…

Postoje pravila za ispitivanje posebno osetljivih svedoka:

„Pitanja mu se mogu postavljati samo preko organa postupka koji će se prema njemu odnositi sa posebnom pažnjom, nastojeći da se izbegnu moguće štetne posledice krivičnog postupka po ličnost, telesno i duševno stanje svedoka. Ispitivanje se može obaviti uz pomoć psihologa, socijalnog radnika ili drugog stručnog lica, o čemu odlučuje organ postupka”, kaže Vasić.

Ona dodaje da je moguće i ispitivanje posebno osetljivog svedoka pomoću video-linka, a suočenje sa okrivljenim samo ako to sam okrivljeni zahteva, a organ postupka dozvoli, vodeći računa o stepenu osetljivosti svedoka i o pravima odbrane.

Ovaj institut, smatra Vasić, nije dovoljna zaštita oštećenih i svedoka u slučajevima seksualnog nasilja i neophodne su određene zakonodavne promene, koje bi išle u pravcu šire odbrane:

„To je problem iz perspektive prava na odbranu, jer je nekada zaista teško ’iznivelisati’ pravo na odbranu okrivljenog kao pravo da iznese sve činjenice koje mu idu u korist i prava oštećenih da ne budu dodatno viktimizovane na sudu.”

Šta ženama poručuju psiholozi?

Najpre, da nisu krive, da veruju u sebe, da ne budu same u procesu prolaska kroz traumatsko iskusutvo i u postupcima – to psiholozi preporučuju ženama koje prijave i prolaze kroz proces za seksualno nasilje, kaže Tanja Ignjatović.

„One odlučuju da li hoće da uđu u postupak i u kom momentu, a ako se seksualno nasilje desilo neposredno, važno je da obezbede dokaze za slučaj odloženog prijavljivanja.”

Ignjatović dodaje da žene treba da razumeju emocije, misli i ponašanja koja se tada javljaju, jer je to „jedini način na koji mogu da se izbore sa zločinom koji im je učinjen”, kao i da „ne postoje ‘uobičajene’ ili ‘ispravne’ reakcije i ‘propisano’ vreme za oporavak.”

Da bi se izborile sa osećajem krivice, kaže Ignjatović, žene o sebi treba da misle kao o preživelima i da je nasilnik isključivo odgovoran i kriv.

Da bi se psihički pripremile za proces, Ignjatović ženama preporučuje da:

• potraže podršku bliskih osoba u koje imaju poverenje;
• ako je potrebno, potraže profesionalnu podršku;
• brinu o sebi;
• imaju informacije o institucionalnim postupcima kako bi znale šta da očekuju i zašto se nešto dešava

Oni koji podržavaju ženu koja prijavi nasilje treba da znaju da ona definiše svoje potrebe i da „saveti” šta treba da radi ili ne radi nisu korisni, posebno kada su nametljivi – čak i kada se veruje da je to najbolje za nju – ukazuje Ignjatović.

Nakon pauze, advokat optuženog nastavio je da postavlja uznemirujuća pitanja žrtvi silovanja, dok se sve vreme smejao, svađao sa sudijom i dobacivao publici.

Nakon što je suđenje prekinuto i napravljena je pauza, a advokat Zoran Jakovljević kažnjen, glavni pretres se nastavio.

Sudija je u više navrata opominjao advokata koji zastupa Miroslava Miku Aleksića da se drži optužnice i da postavlja precizna pitanja.

“Zato što me je pre toga silovao”

Advokat: Za tačku 2 optužnice, jeste li vi psihoterapeutkinji spomenuli da ste silovani?

Milena: Ja sam na kraju prve sanse 2018. godine rekla da sam silovana.

Advokat je istakao kako je psihoterapeut izjavila da Radulovićeva nije silovana, a sudija je odbio pitanja u vezi sa ovim i advokati žrtava su se pobunili i objasnili da Jakovljević predočava iskaze svedoka koji još nisu saslušani.

Advokat je upitao o seksualnom nasilju – kada se dogodilo, pre časa ili nakon.

Radulović je objasnila da je nasilje trajalo oko 50 minuta od trenutka kada je čas počeo.

Advokat: Kako ste doživeli da radite monolog pred svima, kao kaznu?

Milena: Sva ta mučenja sam doživela kao kažnjavanje. Zato što me je pre toga silovao. Zato što me je zadržavao, imala sam strah, u glavi nisam imala opciju da napustim.

Advokat: Šta bi se desilo da ste otišli?

Milena: Izbacio bi me, pričao o meni sve najgore mojim drugarima, manipulišući. Bila sam preplašena za budućnost ako se suprotstavim Aleksiću.

Advokat je pitao oštećenu o događaju kada je silovana dok je mlađa grupa imala čas.

“Što ste dolazili bez hulahopki?”

Advokat: Kaže da se seća kada je imala hulahopke, a kada ne, jer je Mika govorio: “Sada je mnogo lakše”. Kako doživljavate tu rečenicu?

Milena: Može sa manje napora da počne da me siluje.

Advokat: Što ste vi dolazili bez hulahopki, da mu olakšate, da vas lakše siluje?

Sudija je odbio pitanje.

Nakon niza odbijanja pitanja, Aleksićev advokat je kroz smeh rekao: “Stvarno ne znam kako da ga branim.”

Zatim je postavljao pitanja o tome na koji način je optuženi žrtvu podigao na frižider, koji su predmeti bili na frižideru, koliko koraka je Aleksić napravio, a sudija je ponovo odbijao pitanja.

Advokat: Ma, dobro. To su vaša mišljenja i to ćete iskazati u jednom momentu u odluci.

Sudija: Jedno je sigurno kolega, vi nećete biti taj koji će mi reći šta ja moram da radim.

Advokat je upitao oštećenu da objasni kako je bila u poluležećem položaju.

Milena: Kukovi su mi bili na kraju frižidera, a glava na zidu.

Advokat: Je l vam pocepao donji veš?

Milena: Nije.

Advokat: Je l’ ste mu pomogli da skine veš bez oštećenja?

Milena: Naravno da mu nisam pomagala. Ruke su mi bile na njegovoj glavi, pokušala sam da ga odmaknem od sebe. Nisam uspela u tome.

Advokat je ispričao da je Radulovićeva ispričala da je Aleksić na kratko izašao iz prostorije, a da je ona za to vreme tražila donji veš.

Advokat: Da li ste mogli da odete bez donjeg veša posle jednog tako strašnog događaja? Mogla je da izađe i da se dere: “Silovana sam, zovite policiju.”

Tu se advokat nije zaustavljao, već je ispitivao o detaljima seksualnog nasilja – “da li je bilo penetriranja, dodirivanja usnama ili lizanja?!”

Bizarna odbrana bazirana na Fejsbuk objavama

Advokat Mike Aleksića je zatim uzeo svoj mobilni telefon i počeo da navodi Fejsbuk objave Milene Radulović. Istakao je da je odbrana shvatila da Milena priča o događaju koji se desio 11. aprila.

Advokat: Odbrana je utvrdila da ste tog dana na Fejsbuku objavili pesmu “Shine bright like a diamond”, što znači “Sijaj kao dijamant”. Kako objašnjavate da ste tog dana bili silovani, pa postavili pesmu koja spominje sreću?

Sudija je odbio pitanje, a advokat je dobacio: “Svaka čast”.

O tome zbog čega je nastavila da ide na individualne časove, Milena Radulović je pred sudom iznela potresne detalje.

– Osećala sam se osramoćeno, drugačije od mojih vršnjaka koji žive normalan život. Osećala sam se prljavo, obeleženo. Nisam imala nikakva osećanja, bila sam spremna da počinim suicid, znala sam kako ću to da uradim – ispričala je Milena dok joj je glas drhtao i bila je vidno uznemirena.

Advokat: Kako objašnjavate činjenicu da ste u tom periodu postavljali fotografije iz kafića, druženja, a kažete da ste bili u takvom stanju?

Milena je objasnila da od sramote nije imala hrabrosti da prizna, mislila je da se nasilje samo njoj dešava.

– Pošto sam planirala suicid, odlučivala sam da sve oko sebe zavaravam – rekla je.

Advokat je nastavio sa čitanjem Fejsbuk objava žrtve silovanja.

Advokat: Neko ko je doživeo sve ovo, kako je moguće da napišete: “Grupa je život”?

Milena: I dan danas to mislim. Toliko se volimo, nismo dozvolili da nam ova saznanja utiču. Nije grupa Mika, grupa smo mi – rekla je Milena.

Aleksić je optužen za četiri krivična dela silovanja, od toga dva u produženom trajanju i pet krivičnih dela polnog uznemiravanja, od čega su dva takođe kvalifikovana u produženom trajanju.

Njega je prva za seksualno zlostavljanje prijavila glumica Milena Radulović, a ubrzo se optužbama protiv njega pridružila glumica Iva Ilinčić, a potom i druge devojke.

Na početku suđenja, Zoran Jakovljević, advokat Mike Aleksića, istakao je kako optuženi ima zdravstvenih problema i kako su razmatrali da u publiku dovedu doktora. Zatim je advokat počeo da se raspravlja sa punomoćnicima žrtava.

Zamišljam šta joj se dešava u glavi dok sedi u Palati pravde i po ko zna koji put odgovara na pitanja nad kojima se Srbija danas zgražava. Pomisli li: „Šta je meni sve ovo trebalo?“. Poželi li samo da izjuri i sakrije se na nekom bezbednom mestu dok se sve ne završi? Ne, njen pogled ne odaje takve dileme.

Uspeva čak da zadrži zadivljujuću smirenost i dostojanstvo pred advokatom koji sramotno karikira i banalizuje njenu traumu i sudijom koji to dozvoljava; pred medijima koji alavo beleže „sočne detalje“ i auditorijumom koji i dalje nema srama da pita „zašto je ćutala?“; pred čovekom koji joj se ruga s optuženičke klupe, naizgled potpuno bezbrižan iako je optužen za četiri krivična dela silovanja i pet krivičnih dela polnog uznemiravanja.

Deluje kao da se sudi njoj. I ne samo njoj…

Mislim da ne bih mogla da pogledam u oči svog zlostavljača iz detinjstva, a da ne zasuzim. Ili se samo oduzmem tako da ne mogu ni progovorim ni da se pomerim, kao kad sam bila devojčica. Ili da se ne dohvatim oštrog predmeta…

Ne bih mogla da odgovaram na pitanja koja me teraju da ponovo proživljavam traumu iz prošlosti i to do tako odvratnih detalja, koji i kad mi se vrate u košmarima pokušavam da ubedim sebe da sam ih izmislila. Da, ja sam našla način da nastavim dalje, zašto bih sad kopala po tome?

Zbog drugih žena? Zbog onih koje će mi prigovarati kako je trebalo da reagujem sa 14 godina i lagati kako one nikad tako nešto nisu doživele, a da jesu – tačno znaju šta bi uradile? Da, verovatno bi trebalo i zbog njih, a pomisli samo na devojčice koje će sutra prolaziti isto…

A da li bih išta i mogla da uradim? Pa, znamo koliko je ovde pravda relativna, a ulog je veliki, ne mogu ja to…

Ona je progovorila, pogledala ga i bez treptaja odgovorila na sva ona ogavna pitanja koja imaju za cilj da je diskredituju. Ona je ta koja se izložila ponižavajućem tretmanu, uvredljivim komentarima, vulgarnim konstatacijama… I ostala uzdignute glave, iza svoje istine.

I tako se nadam da će imati snage da izgura ovu priču do kraja, u ime svih devojčica, devojaka i žena koje takođe nisu Milena Radulović, ali nose u sebi sličan teret.

Jer, u ovom trenutku, u tom mučnom procesu, zaista gledamo suđenje svakoj devojčici u Srbiji koja proživljava nasilje u kući ili u školi ili na časovima glume, a ne zna kome, niti kako da kaže za to.

Sudi se svakoj devojci koja je „sama kriva“ za strašne stvari koje su joj se desile. Onima koje su ćutale i onima koji nisu. Sudi se i svakoj dobroj srpskoj ženi koja se trudi da ubedi sebe da „to tako mora u ovom našem društvu“, a zapravo se plaši…

Tih devojčica, devojaka, žena ima mnogo više nego što bi se bilo ko u Srbiji usudio da pretpostavi. I sve bismo morale da stanemo uz Milenu i sačekamo presudu. Tako možda konačno dobijemo neku pravdu.

Milena je bila hrabra, dostojanstvena, odvažna i jaka, prošla je kroz tri sata uvredljivog obraćanja i prostačkog ponašanja advokata odbrane i njegovog tima. Odgovarala na teška i komplikovana pitanja bez treptaja, bez da se zagrcnula. Zagrcnuli smo se u publici mi.”

Ovim riječima je jučer, 19. septembra, književnica, umjetnica i profesorica na beogradskoj Akademiji Biljana Srbljanović opisala situaciju u sudnici tokom svjedočenja Milene Radulović na suđenju protiv Miroslava Mike Aleksića. Podsjetimo, beogradski učitelj glume Mika Aleksić optužen je za silovanje i zlostavljanje studentica. Milena je bila zlostavljana kad je imala 17 godina.

Status Biljane Srbljanović objavljujemo u cijelosti.

“Sudnica je danas bila prepuna, veoma mnogo predstavnika medija i “stručne javnosti” (mislim da su studenti ili mladi pravnici). Gotovo sve medije su predstavljale žene, uglavnom mlade, ozbiljne i diskretne. Ipak su i one, nekoliko puta, pokazale da su zgrožene govorom advokata.

Pored toga, jedine reakcije su dolazile od dvije novinarke srednje generacije, kojima se Aleksić osmjehnuo, a jednoj i namignuo, a one mu uzvratile srdačno.

Ipak imam utisak da je većina prisutnih bilo zgađeno nad pristupom, ponašanjem i držanjem Aleksićevog pravnog tima.

Gnusna pitanja na suđenju Miki Aleksiću: Hrabra glumica ispričala kroz kakav je pakao prolazila

Ne postoji niti jedan razlog da se branilac optuženog za bilo koje, a pogotovo ovakvo krivično djelo, ponaša kao advokati Aleksića.

Ne postoji razlog da se smiju ženi dok odgovara na pitanja o silovanju. Ne postoji nikakav razlog da se advokatica, dakle žena, iz tima branilaca, čitavo vrijeme cereka Mileni u lice, pravi grimase, negoduje i pokušava da je stavom ponizi dok svjedoči o seksualnom nasilju koje je preživela.

To ne može biti prihvatljiva strategija odbrane bilo koga, a pogotovo starca kome se sudi za silovanje i seksualno uznemiravanje djevojaka i djevojčica.

Nemoguće je da je tako nešto korisno za odbranu, osim što je odvratno i potpuno neprihvatljivo, za to nema čak ni razloga.

Ne postoji razlog da se advokat kezi, navlači pantalone, dobacuje publici, namiguje saradnici, pravi grimase, i da se otvoreno smije ženi koja je primorana da odgovara na njegova pitanja o silovanju koje je preživjela.

Pored toga, moram da kažem da je potpuno neshvatljivo da danas, 2023. godine, odbrana bude bazirana na ponižavanju žena koje svjedoče o silovanju sljedećim pitanjima:

Koliki je Mikin jezik?

Da li vam je gurnuo u grlo?

Da li vam je glavu vukao na dole? (pokazuje kako vuče zamišljenu žensku glavu ka svojim preponama)

Da li vas je čupao i vukao unazad? (pokazuje, vrlo uvjerljivo, kako neku zamišljenu ženu siledžijski čupa i vuče unazad)

Da li je vaš otac, kad vas je posle prvog napada vozio kući, osjetio miris na vama?

Da li je vaš otac osjetio muški parfem ili miris duvana na vama?

Zašto ga niste ugrizli za jezik, kao što je “prirodna reakcija” napadnute žene?

Da li ste vikali jao “kao što je normalno” pri njegovom napadu? (prethodno je više puta ponovljeno da su iz zgrade SVI otišli i da je ostala sama sa njim)

Koje boje su vam bile hulahopke i šta ste imali “iznad haljine”?

Da li su vam pitanja “da li se krešeš”, “da li si suvopičasta”, “da li svršavaš” djelovala neprijatno ili pedagoški?

Da li ste prije toga već imali seksualne odnose i sa kim?

Treba reći da je NA SVE OVO Milena, kao i druge devojke, već satima odgovarala pred tužiocima, vještacima, specijalizovanim psihijatrima. Sve je već rekla, kroz ovo je već prošla, SATIMA je govorila o svojoj traumi, nakon čega se smatrala verodostojnom i na osnovu čega je Aleksić i uhapšen, a optužnica podignuta.

Sve ovo piše u spisima, koje advokat uporno želi da karikira, izvrće ruglu, uz jedan omalovažavajući ton i gest. Sve je već rekla, i sada ponovila.

Nema nikakvog razloga da je taj raspojasani muškarac pita kolika je dužina jezika, organa, dakle, Miroslava Aleksića, tada čovjeka od 62 godine koji je, prema optužnici, taj jezik gurao u usta i grlo djevojčici od sedamnaest.

Kako je Mika Aleksić uvodio 13-godišnje djevojčice u svoj izopačeni svijet seksa

Imajte to uvijek u glavi, on tada ima 62 godine, ona nije još ni punoljetna.

On je, kako je Milena danas rekla, samo četiri godine mlađi od njenog DEDE.

Koliko je dugačak jezik što joj je ugurao u usta, djevojci koju je uzeo pod svoje kad je bila dijete, pravo dijete od samo 11 godina?

Treba to stalno imati na umu, sve ove mlade žene koje se, evo sad će biti četiri godine, bore, prvo su bile djeca, djevojčice koje je odabrao na “audicijama”, koje je zastrašivao, pripremao, ubjeđivao, podizao, vaspitavao po svome, gledao ih kako rastu, samo da bi onda u trenutku u kom tek što su od djeteta postale djevojke, nasrtao na njih da ih fizički, emotivno, psihički, ljudski, kao žene – osakati za uvijek.

Danas je Milena bila veličanstvena. Najviše zbog toga što je svima bilo jasno da on nije pobijedio. Nije jači od nje. Ne može joj više ništa, ni njoj ni ijednoj drugoj.

Ove hrabre devojke i Milena su ga zaustavile.

Hvala im na tome u ime svih naših kćeri. Hvala, Milena.”

“Psihologinja mi je dala zadatak da je pogledam u oči i da joj sa punim povjerenjem kažem da nisam kriva. Prošlo je više od 45 minuta dok se cijelo moje tijelo grčilo u pokušaju da to izgovorim. Kada sam uspjela, zacenila sam se od plača”, prisjetila se Milena u sklopu dokumentarnog serijala “Ona se budi”.

Za glumicu, koja je izjavila kako je Aleksić silovao više puta dok je bila maloljetna, cijeli proces priznavanja bio je izuzetno težak.

“Kada je sve ispričano i kada sam sebi priznala da sam žrtva i oslobodila se tereta odgovornosti, osjetila sam se bolje”, priznala je.

Opisala je i kako se osjećala nakon samog čina.

“To je jednostavno duboko gađenje i nepoštovanje prema sebi. Potpuna oduzetost u situacijama kada bi trebalo da se zauzmeš za sebe. Nisam mogla da se zauzmem za sebe ni minimalno, iako nisam rođena kao takva”, prepričala je.

Mileni, koja je u Aleksiću vidjela svoga drugoga oca, nije bilo jasno kako se takvo što moglo dogoditi.

“Taj prelazak iz jednog porodičnog odnosa u odnos zlostavljača i žrtve je toliki šok da se čovjek suštinski osjeća kao da se to nije desilo. Nakon toga počinje da liči da neki san, ali tijelo, duša i glava znaju da nije”, prepričala je ona.

Milena nije bila jedina koja ga je prijavila za silovanje. Pored nje to je učinilo još nekoliko djevojaka koje su pohađale njegovu školu glume, a među njima se našla i glumica Iva Ilinčić.

“Meni je taj čovjek bio sve na svijetu, i kada počne da se dešava nešto takvo sa osobom koja vam je kao otac, s kim dijelite najljepše i najgore trenutke, razgovarate o problemima u porodici, školi, onda vam nije jasno da se to zaista dešava”, ispričala je Iva u istom serijalu.

Dodala je i kako se u tom trenutku osjećala potpuno bespomoćno.

“U tom trenutku nemaš opciju, prvo zato što si dijete, drugo kada dođeš kući i posložiš sve opcije u glavi – ako kažeš roditeljima da se to dešava, padaju ti najgore stvari napamet, da će tata otići i ubiti ga… Na kraju sve dođe na to da toliko duboko to potisneš i da se praviš da se ne događa”, istakla je glumica.

Inače, Aleksić koji je optužen za četiri krivična djela silovanja i pet krivičnih djela seksualnog uznemiravanja, negirao je sve tvrdnje.

“Ova optužnica je glupost! Greška je sve što je navedeno. Ovo su bolesne tvrdnje da sam izvršio ova krivična djela s kojima nemam apsolutno ništa”, izjavio je i dodao kako su djevojke vukle traume jer su imale loše porodične odnose.

Veliki broj ljudi, kao i kolega stao je na Mileninu, ali i stranu drugih djevojaka koje su prošle isto što i ona.

Preuzeto sa: klix.ba

Inicijativu „Nisi sama“, koju je ubrzo nakon saznanja o slučaju Mike Aleksića, pokrenula Akademija za razvoj demokratije (ADD), podržale su hiljade građana iz celog regiona, a među njima i osvedočeni borci i borkinje za ljudska prava, istaknuti aktivisti protiv nasilja i brojne javne ličnosti. Ono što je suštinski važno za svaku žrtvu je da joj se veruje, što ova inicijativa kroz bezuslovnu podršku radi.

Inicijativa je postigla to da je veliki broj žrtava progovorio i konačno prijavio nasilje. Ono što je činjenica jeste da je u protekloj godini nezapaženo veliki broj žena konačno odlučio da prijavi nasilje.

Štajnfeld: Podrška jača od osude

Slučaj glumica koje su trpele seksualno zlostavljanje osmelio je sve žene da javno govore o ovom problemu. Jedna od njih je i glumica Danijela Štajnfeld. Ona je u martu ove godine optužuje svog kolegu Branislava Lečića za silovanje. Inspirisana hrabrošću svojih koleginica, Štajnfeldova je istupila u javnost i iznela niz optužbi.

Međutim, kao i u svakom prethodnom slučaju naletela je na čitav lanac osude i nepoverenja.

Ipak, Inicijativa #NisiSama je urodila plodom, te na koliko god nepoverenja žrtve nasilja nailazile, podrška je bila brojnija.

Nažalost, to se ne može reći i za državni vrh i pojedine tabloide, koji neretko od osetljivih tema teže ka pravljenju cirkusa i relativizacija.

Na kraju, istraga protiv Branislava Lečića nije pokrenuta, ali je “Verujemo Danijeli Štajnfeld” i “Verujemo Mileni Radulović” ostalo urezano.

Kako je ranije Nova.rs pisala, advokat Nemanja Aleksić, inače blizak Srpskoj naprednoj stranci (SNS), samoinicijativno se obratio policiji i tužilaštvu kako bi dao iskaz povodom predistražnog postupka koja se vodio protiv glumca Branislava Lečića. On je tvrdio kako sumnja da je Štajnfeld dobila novac, kako bi optužila Lečića.

Interesantno je da je glumica najpre otišla kod Aleksića za pravni savet o prijavljivanju Lečića, pa se postavlja pitanje da li je novosadski advokat na ovaj način grubo prekršio advokatsku tajnu.

“Petnica” – leglo seksualnog uznemiravanja godinama unazad

Nešto poput “efekta leptira”, silovatelji na pozicijama moći počeli su da bivaju raskrinkavani.

Istraživačkoj stanici “Petnica” koja je važila za uglednu instituciju, sa kojom bi se svi koji imaju veze hvalili, trajno je ukaljan ugled kada su se letos pojavile tvrdnje da je jedan od profesora, Branislav Savanović zvani Savan, godinama unazad seksualno uznemiravao polaznice škole.

Petnica, Istraživačka stanica Petnica, Istraživački centar Petnica, zgradaFoto: Shutterstock

Direktor “Petnice”, kao i većina zaposlenih, znali su šta se dešava u školi, ali su umesto zvanične prijave nadležnim organima, nakon dosta vremena udaljili silovatelja sa radnog mesta, pokušavajući da zataškaju situaciju.

Ipak, armija žena i muškaraca koja je stala iza žrtava dokazala je da je to nedopustivo i da će stati na put svakom silovatelju.

Država Srbija nema, poput većine razvijenih evropskih zemalja, dostupan javni registar pedofila. Takođe, naša zemlja je poznata po nailaženju na nepoverenje institucija u priču žrtvi.

Svi bi se složili, da u takvim uslovima, je sasvim jasno zbog čega žrtve ne žele da izađu u javnost, niti da prijave nasilje.

Ipak, javne ličnosti su te koje doprinose jačanju i poboljšanju podrške svima onima kojima je ona potrebna.

Slučaj učitelja glume Mike Aleksića je samo jedna od karika koja se otkačila u lancu toksičnog i izopačenog kruga silovatelja, koji misle da im “niko ništa ne može”.

Može se reći, ne samo da je ovaj slučaj digao neviđenu prašinu, već je pokrenuo istorijske promene u društvu, za bolji položaj žrtava i njihovu zaštitu.