Želim nam jednake šanse u obrazovnom, zdravstvenom i socijalnom sistemu.

Želim nam da uspešne žene više nikada ne osete potrebu da se pravdaju da nemaju nekog jakog muškarca koji im čuva leđa i da su zaista sve postigle same.

Želim nam da žene koje su doživele nasilje na porođaju ne moraju to više da smeštaju u mentalnu fioku „Ćuti, dobro je, živi smo i zdravi, zaborave se ove stvari“.

Želim nam da žrtve nasilja nikada više od policajaca ne čuju „Polako, smiriće se on, nemojte ga sad dodatno provocirati“.

Želim nam da nikada više ne moramo da smeškamo predatoru i budemo fine u odjebavanju nastrljivaca da ne bismo sebi nakačile još veću bedu na vrat.

Želim nam da nosimo i vozimo šta želimo, bez potrebe da nam iko to odobri.

Želim nam da volimo ili ne volimo koga želimo, jer je to naš izbor i naše pravo.

Želim nam da se na razgovoru za posao ne izjašnjavamo o planovima koji se tiču naše materice. I želim nam da te planove nikada više ne može da kontroliše neki zadrigli domaćin, koji bi time da nas zauzda i potčini.

Želim nam da vaspitavamo sinove da su devojčice jednako vredne, pametne i važne kao dečaci, a devojčice da nikada ne poginju glavu pred bilo kim.

Želim nam da imamo makar približno jednak tretman kako u profesionalnom, tako i u privatnom okruženju i da nas više majstori ne pitaju „Imate li muža, oca ili brata da tu naprska WD sprej?“- jer nismo ometene u razvoju i znamo i same da naprskamo jebeni WD sprej.

Želim nam punu zakonsku zaštitu ako jesmo ometene u razvoju.

Želim nam državu koja će bivšim muževima koji smatraju da nisu dužni da izdržavaju ili viđaju svoju decu i koji su kreativni u maltretiranju bivših žena reći i pokazati „Alo, care, ovo ti u civilizovanom društvu neće proći!“

Želim nam alimentacioni fond, da uvređeni mužjaci duguju izdržavanje dece državi, a ne nezaštićenoj bivšoj ženi. Jer država nema tako odnegovanu i tradicijom usađivanu toleranciju na skotove.

Želim nam partnere koji neće praviti idiotske šale na račun „ženskog mozga“, ženskog ponašanja i ženskih dužnosti.

Želim nam da nas niko ne pita što se nismo udale, što nemamo decu, što smo se razvele i što imamo troje.

Želim nam majke, sestre i prijateljice koje će nam biti podrška i sigurnost, a ne apologete sramnog ponašanja dok ne udara po njihovim leđima – bilo da više ne udara ili još uvek ne udara.

Želim nam svet bez moronskih čestitki kako smo mi tu da rađamo, brinemo i negujemo, a oni tu da misle, žive i rade.

Želim da nam veruju kada kažemo da smo doživele nešto što nismo smele i morale. Ako lažemo, postoji zakon koji će nas sankcionisati, ne mora se preventivno biti mizogino i pretenziozno đubre.

Želim da nas ne sapliću na svakom koraku a onda likuju nad time što smo pale.

Želim nam da znamo svoja prava.

Želim nam da ostanemo jake, ali da ne moramo da budemo duplo jače da bismo bilo šta postigle.

I želim nam da danas odbijemo ili prihvatimo i karanfil i parfem i mikser, jer nas oni nikada nisu ni vodili, ni sprečavali u emancipaciji.

Miris karanfila može da bude i miris revolucije, samo ako se setimo ko smo i šta sve možemo.

A setićemo se čim shvatimo da NIKOGA ne treba da pitamo da nam to odobri.

Sve smo same i sve ćemo same, hvala na karanfilu i sklonite nam se s puta!