Ali, ljudi su danas odustali od tih rečenica, jer ih smatraju opasnim, suviše predavajućim, neprimerenim za vreme koje aplaudira uglavnom cinizmu, ironiji, pa čak i grubosti. Mnogi se ne usuđuju da kažu najlekovitiju od svih rečenica – „Mnogo te volim“, pa to kažu na milion drugih bezbolnijih načina, pošto se to „mnogo te volim“ nekako, kod nas, podrazumeva.

Izjava ljubavi je, na primer – „Obuci se toplo“, ili „lepše ti stoji ona crvena haljina“. „Ponesi kišobran“. Izjava ljubavi je i „ne moraš da kuvaš sutra, vodim te na ćevape“. „Mnogo radiš, odmori se.“ Ili „Malo spavaš“. Izjava ljubavi je kad se on vrati sa posla sa punim kesama pomorandži, a da mu to niko nije tražio. Izjava ljubavi je kad mu ona kupi dva para čarapa. Izjava ljubavi je kad primeti da je ona promenila frizuru, čak i da uopšte ne kaže da li mu se dopada.Ili kad mu ona kaže da je duhovit. Izjava ljubavi je kad nju boli glava, a on utiša televizor ili joj skuva čaj. Izjava ljubavi je svako dugmence na njegovim košuljama koje mu je ušila. Na primer, kad on dođe kolima po tebe. Na primer, kada ne nosiš trenerku po ulici, jer znaš da se to njemu ne sviđa.

Što se reči tiče, u Srbiji je ljubavna izjava kad mu kažeš „debeli“, a on tebi kaže „Matora, zgromiću te.“

Izjava ljubavi je kad ti dete kaže „Mama, smaraš!“ Ili kad ti mama
zvoca što ne dolaziš češće, a ti njoj kažeš „Ne budi dosadna, suviše kritični ljudi su gušitelji.“ Ljubav je kad majka kaže svojoj ćerki „sine“, i kad sinu kaže „đavole“ ili ono srpsko, majčinsko – „eee, budalo moja.“ Ponekad je najveća ljubav prema majci izrečena u onom šatrovačkom – „Kevo!“

Srpski jezik je samo naizgled štur u toj oblasti, a zapravo je riznica emocionalnih metafora. Kad ti kaže „džigericu ćeš mi pojesti“, i to se, nekako, računa kao izjava ljubavi i brige.

Mislite o tome:

Ljubav se izgovara i kada se o njoj ne govori. Mada je lepo, ponekad, i čuti ali i glasno izgovoriti onu reč na „lj“ koju mi je odjednom glupo da pominjem.

Danas me je jedan od prijatelja na FB podsetio na našeg učitelja. Napisao je : „Da je Žižović živ, bio bi ponosan“. Ta mala rečenica skoro da mi je naterala suze na oči.

Jer, u stvari, ja posle svih ovih godina mogu da kažem da sam ponosna što mi je Dragoslav Žižović bio učitelj. I nisam ga zaboravila, mislim da ga niko iz našeg razreda OŠ “Vlada Aksentijević“ nije zaboravio.

Učitelj Žižović, bio je dragulj mog detinjstva. Bio je prvi učitelj koji je u svojoj režiji organizovao za naš razred rekreativnu nastavu u njegovom rodnom selu Gornji Branetići, gde je i njegov otac bio učitelj. Spavali smo u zadružnom domu na vojničkim krevetima – sa jedne strane velike sale- devojčice, sa druge strane – dečaci. Na bini, iza zavese, postavio je dve kofe – roza za devojčice, i plavu za dečake, za slučaj da se nekom pripiški u toku noći.

Budio nas je muzikom sa ploče – svirala je truba. Onda bismo istrčali napolje u pižamama i umivali se i prali zube na seoskoj česmi. Pa smo onda radili malo gimnastike. Uveče bi svako dete pokrio i poljubio, a uspavljivao bi nas čuvenom numerom „Tišina“.

Zvali smo ga TATA.

Nastavu nam je držao ponekad u staroj osnovnoj školi, i mi smo sedeli u skamijama. Ponekad je nastava bila na livadi, u šumi, kod stare vodenice, na rečici.

Vodio nas je u školski malinjak, da kobajagi pomažemo seoskoj deci – uslov je bio da niko ne može da izađe iz malinjaka, a da se nije toliko najeo malina – da mu se kad zine, poslenja malina ne vidi u grlu! Uča je to proveravao.
Vodio nas je da se kupamo i skačemo na bombu u stari betonski bazen, pun punoglavaca. Uča je stajao u bazenu, a mi smo mu skakali sa ramena.

Vodio nas je kod seljaka, svojih rođaka, da vidimo tek oteljenu telad, i jaganjce, i grdio nas kad bismo iz barica pokupili guščija jaja.

Za moj i sestrin rođendan, organizovao je da svi beremo margarete da se ukrasi naša torta.

Budio bi nas noću, i šapatom javljao da idemo u pohod, davao bi nam lozinku, i mi smo išli za njim u tišini, po šumi, a onda bi neki seljak uzviknuo iza žbuna – STOJ! Mi Vrištimo od straha- a onda se pali baterijska lampa i seljak iznosi ogromnu vreću sa napolitankama i bombonama i keksom marke Takovo iz Gornjeg Milanovca, i svakome deli zasluženu nagradu.

Učitelj je to tako organizovao.

Za sva takmičenja, delio nam je medalje – čokoladne, probušene koncem i kačio nam ih za vrat.

Pravio nam je kolibe.

I kad bi se letovanje završilo, u glas smo mu u autobusu pevali pesmu „Čika uča ima farmu, ija ija o“ . A kad bi naš autobus stao ispred osnovne škole, i pre nego što potrčimo roditeljima u zagrljaj, uča bi nas postrojio u dve vrste.
„Nežne moje devojčice, i dragi moji dečaci“… uspeo bi da izgovori, pre nego što počne da jeca od tuge što se rastajemo.

Mi smo se gurkali, pazeći da se ne nasmejemo.

A onda bi za svako dete iz gepeka autobusa izvadio po jednu šolju sira i po jednu šolju kajmaka iz Gornjeg Branetića, da odnesemo svojoj braći i sestrama.

I tek tako je mogao da počne naš dečiji letnji raspust.

Šta hoću da kažem?

U mom životu, pored mame i tate, ogroman prostor zauzima i taj divan, jedinstveni čovek. Da, i on me je stvarao.
Naš učitelj , Dragoslav Žižović, čovek koga smo zvali TATA.