Seksualna terapeutkinja Claudia Six je za sajt Psychology today pokušala da razreši jednu od najčešćih i najtežih dilema parova.

Jedna od najbolnijih dilema sa kojima se parovi suočavaju jeste sledeća: jedan partner i dalje želi seks, intimnost i erotsku povezanost, a drugi ne želi. Ili ne može. Ili se više ne prepoznaje u tom delu sebe.

Ponekad je taj nesklad oduvek postojao. Jedan partner nikada nije bio naročito zainteresovan za seks, ali je to bilo podnošljivo, zanemarivo ili odlagano.

U drugim slučajevima, nešto se promenilo: menopauza, bolest, trauma, starenje, iscrpljenost, duboka životna prekretnica.

A ponekad je jedna osoba nastavila da raste – emotivno, erotski ili senzualno – ne uslovljavajući taj rast partnerovim učešćem. Sada je stigla na novo mesto, a odnos to nije ispratio.

Ono što ovu dilemu čini toliko bolnom jeste to što se ne radi o lošim namerama. Niko ne radi ništa pogrešno. Pa ipak, nešto suštinsko se više ne deli. Nešto za šta ste možda verovali da će uvek postojati.

Želja je spremnost da se uključite u odnos sa svojim ljubavnikom; ona nije isto što i uzbuđenje. I ne može se zaslužiti, zahtevati ili izvući iz obaveze. Ona reaguje na osećaj životnosti, sigurnosti, istine i slobode. Kada se ti uslovi promene, često se menja i želja. To ne znači da je osoba koja je izgubila interesovanje „pokvarena“. Niti znači da je partner koji i dalje želi seks površan, pun potreba ili umišljen.

Ali evo dela koji mnogi parovi pokušavaju da preskoče – pretvaranje da ovo nije važno nagriza intimnost brže nego bilo kakav konflikt.

Kada jedan partner seksualno utihne, drugi se često oseća napušteno, postiđeno zbog sopstvene želje ili suptilno okarakterisano kao „previše“. Kada jedan partner nastavlja da želi, drugi može da se oseća pod pritiskom, nedovoljno dobrim ili svedenim na ulogu koju više ne pristaje da igra. Vremenom, seks postaje merilo vrednosti, moći ili ljubavi – umesto mesto povezivanja.

Monogamija dodatno pojačava ovu napetost. Kada izaberete ekskluzivnost, implicitno birate jednu osobu kao svoj jedini erotski dom. Ako se taj dom zatvori, tuga je stvarna. Kao i ogorčenost, ako ne može da se izgovori.

Želja se ne može na silu vratiti, niti može da se potisne zarad lojalnosti. Rad je u tome da se kaže istina, a da niko ne bude proglašen krivim. Da se postavi pitanje: na šta moja želja reaguje? Ili na šta više ne reaguje? Šta se promenilo? Čega više nisam spreman/spremna da se odričem?

Neki parovi iznova pregovaraju o intimnosti. Neki redefinišu erotiku. Neki se suoče s granicama svog odnosa iskreno, umesto da tiho očajavaju. A neki otkriju da se ljubav i erotska kompatibilnost ne razvijaju uvek istim tempom.

Ne postoje jednostavni odgovori. Ali postoji jedna stvar o kojoj nema pregovora – integritet. Jer intimnost ne opstaje na prilagođavanju po svaku cenu. Ona opstaje na istini i hrabrosti da ostanemo prisutni kada je tu istinu teško čuti – čak i kada ugrožava priču koju smo sebi pričali o ljubavi.

Izvor:  Zadovoljna.rs

Njen partner Kertis Pričard sateran je u ćošak i ona to zna.

Ljubio se s drugim devojkama iza njenih leđa.

Pričard postaje manji od makovog zrna na stolici dok Hart rečito i smireno nabraja sve probleme u njihovoj vezi, počev od toga kako on, zaboga, može da gaji ljubavna osećanja za dve osobe istovremeno, kako joj je potreban, a on ju je izneverio.

Hart nastupa za pozicije da ljubavni odnos podrazumeva učešće samo dvoje ljudi, a da je Pričard prekršio to pravilo.

Ali ono što znamo o vezama između ljudi jeste da su istorijski gledano one bile mnogo komplikovanije od monogamije koja je norma u mnogim društvima danas.

Da li bismo mogli da se vratimo našim nemonogamnim korenima?

Sporazumna nemonogamija (CNM) pruža obema stranama slobodu da istraže odnose sa drugim ljudima.

Ovo može da uključi sve, od poliamorije do svingeraja i drugih oblika „otvorenih” veza.

Bez obzira na oblik koji poprimi, jedno od definišućih svojstava sporazumne nemonomagije jeste da partneri govore i dogovaraju se o granicama, kao što je koliko daleko smeju da idu, kada i gde.

Ova definicija znači da Pričardove eskapade ne bi potpale pod tu kategoriju, jer Hart na njih nije pristala.

Ali prisustvo nemonogamije kod značajne manjine stanovništva moglo bi da objasni zašto se Pričard ponašao onako kako se ponašao.

Uprkos preovlađivanju monogamije, ljudi su prilično opsednuti seksom sa ljudima koji nisu njihovi partneri.

Psiholog Džastin Lemiler tražio je od 4.000 Amerikanaca da opišu vlastite seksualne fantazije za knjigu Reci mi šta želiš.

Trojka je najpopularnija fantazija, i to ubedljivo.

A šta je trojka ako ne sporazumna nemonogamija?

„Ako pomislimo na sve te ljude u vezama, oko pet odsto njih bi moglo da se definiše kao sporazumna nemonogajima”, kaže Ejmi Mjus, vanredna profesorka psihologije na Univerzitetu Jork u Torontu, u Kanadi.

Ali ako uključimo i one koji su isprobali sporazumnu nemonogamiju, ta brojka raste.

„Tokom života, 21 odsto ljudi je bio nemonogaman u nekom trenutku.”

Da bismo vam približili tu brojku, recimo samo da je 21 odsto malo manje od broja američkih domaćinstava koja u kući govore neki jezik koji nije engleski (21,9 odsto).

„Ne bih se iznenadila da je češće”, kaže Ejmi Murs, vanredna profesorka psihologije na Univerzitetu Čepmen, u Kaliforniji.

„Nešto što se zove društveno poželjno ponašanje objašnjava zašto ljudi na pitanja daju blago konzervativne odgovore.

Možda zbog toga neko precenjuje koliko često jede pet voća ili povrća dnevno ili potcenjuje koliko pije.”

Za tu značajnu manjinu, prilike da sretnu partnere van domaćinstva u ovom trenutku možda su smanjene, jer su mere za sprečavanja društvenih kontakata postrožene u zemljama pogođenim epidemijom Kovida-19.

Ljudi u vezama sporazumne nemonogamije možda sada provode više vremena sa partnerima sa kojima žive, dok se navikavaju na to da druge partnere viđaju mnogo manje.

Kako će se ovo odraziti na njihovo blagostanje nije najjasnije, mada dobro potvrđeno istraživanje o vezama na daljinu sugeriše da one umeju da budu savršeno ispunjavajuće.

I, kao što nam govori socijalna psihologija, postoje razlozi da se veruje da u neka normalnija vremena ljudi u vezama sporazumne monogamije imaju neke prednosti koje njihove monogamne kolege nemaju.

Kad je nastala monogamija?

U kom trenutku je tačno nastala monogamija među ljudima je diskutabilno.

Neki antropolozi navode činjenicu da su naši drevni ljudski preci bili izrazito polno dimorfni – muškarci i žene bili su različite veličine i oblika – kao dokaz za nemonogamiju.

Visok stepen polnog dimorfizma sugeriše da postoje jaki seksualno selektivni pritisci na jednom (ili oba) pola.

Kod nekih vrsta, kao što su gorile, krupniji mužjaci imaju veće šanse da budu seksualno uspešni koristeći svoju veličinu da odbiju konkurenciju u vidu drugih mužjaka.

Dominantni mužjak planinske gorile uspeće da preuzme na sebe 70 odsto svih parenja, na primer, stvorivši poliginsko društvo (u kom se više ženki pari sa samo jednim mužjakom).

Polni dimorfizam ne funkcioniše uvek tako.

Vrste koje se razmeću svojim izgledom, kao što su ptice sa prelepim perjem i ribe jarkih boja, nadmeću se za pažnju svojih parova, umesto da pokušavaju fizički da udalje konkurenciju.

Razlika je u tome da to često nisu društvene vrste, za razliku od ljudi, tako da samo jedan mužjak ili ženka ne bi nužno uspeli da kontrolišu sve potencijalne parove u nekoj oblasti.

Zapisi iz fosila drevnih ljudi su, međutim, nekompletni.

Slična logika koristi se i za upravo suprotnu tvrdnju – da su naši drevni preci imali sličan stepen dimofirzma kao mi.

Ovo može da se potvrdi proučavanjem drugačijih fosila.

Stoga se monogamija možda pojavila mnogo ranije.

Raznolikost, ili odsustvo, ljudskog Y-hromozoma takođe se koristi kao argument za tvrdnju da su ljudi bili poligini sve do relativno nedavno.

Još jednom, antropolozi osporavaju te dokaze, ali neki sugerišu da relativna sličnost u muškim genetskim podacima ukazuje na to da je samo veoma mali broj mužjaka imao polne odnose u našoj evolutivnoj prošlosti.

U skorije vreme, ova raznolikost se povećala, što sugeriše da je zbog monogamije više muškaraca dobilo priliku da ima seksualne odnose.

Iz arheoloških dokaza znamo da su drevni ljudi živeli u malim, tesnim, proširenim porodičnim grupama.

Kompjuterski model društava lovaca-sakupljača sugeriše da su morali da se ukrštaju sa pojedincima izvan svojih lokalnih grupa kako bi održali stanovništvo u celini.

Stoga je morala da postoji veća frekvencija polnog opštenja pojedinaca između različitih društava lovaca-sakupljača.

Održavanje porodice čije je genetsko poreklo precizno poznato bilo bi nemoguće.

Ovaj model sugeriše da su lovci-sakupljači bili serijski monogamni – parovi su ostajali isključivo jedni sa drugima tokom vremena potrebnog da se dete odvikne od sise i tek onda prelazili na traženje novog partnera.

Ovo se pokazalo da ima seksualnih prednosti za savremene muškarce, što bi moglo da objasni zašto su muškarci više zainteresovani za otvorene veze.

Lemilerovo istraživanje o fantazijama pokazalo je da su muškarci više zainteresovani za grupni seks (oko 26 odsto muškaraca, za razliku od osam odsto žena).

Slični trendovi primećeni su i kod drugih tipova „društvenog seksa”, kao što je interesovanje za odlazak na seksualne žurke ili u svinegerske klubove (17 odsto muškaraca, za razliku od sedam odsto žena).

Međutim, žene koje su bile zainteresovane za ovu vrstu fantazija bile su sklonije da ih i ispune.

Broj ljudi u istom uzorku koji je prijavio da je učestvovao u grupnom seksu, na primer, bio je 12 odsto muškaraca i šest odsto žena.

Čini se da su žene sklonije da pronađu pravu priliku za to.

Ono što znamo je da se u 85 odsto globalnih savremenih društava dopuštaju oblici nemonogamije.

Čak se i u Starom zavetu neprestano pominje poligamija.

Međutim, normativno stanje u većini društava ipak je i dalje monogamija.

Možda je ona sada uobičajena, ali sa koje god strane da pogledate, ljudi tokom istorije nisu bili onako monogamni kao što smo mi danas.

Zbog čega se onda doživotna monogamija sada doživljava kao norma?

„Teško je odgovoriti jezgrovito, a da ne kažete zbog medija”, kaže Murs, ističući uticaj koji naša umetnost i kultura imaju na nas dok odrastamo.

„Najčešće dok odrastamo naši roditelji su u braku ili se trude da budu monogamni.

„U većini zemalja na svetu imate instituciju braka.”

„Kad su ljudi počeli da izdvajaju zemljište za sebe, tad je brak procvetao, jer je to bio jedan očigledan način da kontrolišete svoj posed i da ga nasledi vaša porodica.

Od tog trenutka počeli smo kao prioritet da imamo parove i heteroseksualnost.”

Da li je bolje viđati se sa drugim ljudima?

Iznova i iznova, istraživanja sporazumne nemonogamije pokazuju da parovi sa različitim seksualnim interesovanjima tvrde da im je bolje kad imaju više seksualnih partnera.

„U vezi često postoji neusaglašenost između interesovanja oba partnera”, kaže Mjus.

„Međutim, ljudi sa više partnera mogli bi da budu sveukupno gledano ispunjeniji.

„Ako vas zanima da ulazite u seksualni odnos sa drugima, može da bude zdravo za vas da to i istražite.”

Ono što nedostaje u istraživanjima sporazumne nemonogamije do danas jesu velike longitudinalne studije, gde se grupe ljudi koji razmišljaju o otvaranju veza prate nekoliko godina, počev od trenutka pre nego što su poveli prvi razgovor o tome sa partnerom.

Neke studije, međutim, počinju da popunjavaju te praznine.

Pod jedan, ljudi koji su radoznali u vezi sa sporazumnom nemonogamijom i ljudi koji nikad nisu razmišljali o tome da budu u otvorenoj vezi regrutovani su za niz upitnika o svojim vezama i seksualnom zadovoljenju.

Ispočetka se niko od njih nije obratio partneru da razgovara o ideji otvaranja za druge.

Na kraju su im postavljena ista pitanja koliko su zadovoljni u ljubavnom životu, ali su morali da kažu da li su u međuvremenu otvorili veze.

„Kod ljudi koji su želeli da otvore vezu i koji su na kraju to i uradili, zadovoljstvo je bilo značajno veće”, kaže Samanta Džoel, vanredna profesorka socijalne psihologije na Zapadnom univerzitetu u Londonu, u Kanadi.

„Za to vreme, kod ljudi koji su razmišljali o tome ali nisu to uradili, zadovoljstvo je opalo, mada neznatno.”

Džoel sugeriše da je skok u zadovoljstvu kod ljudi koji su prešli na sporazumnu monogamiju mogao da bude rezultat efekta povlačenja.

Bolji kvalitet seksualnog života sa sekundarnim partnerom povlači za sobom zadovoljstvo sa primarnim partnerom, zato što odjednom nestaje pritisak da samo jedna osoba mora da im pruži svo zadovoljstvo.

„Znamo da kad su ljudi zadovoljniji seksualnim životom, bolje komuniciraju i u drugim aspetima”, kaže Džoel.

„Ali ljudi u sporazumno nemonogamnoj vezi kažu da imaju otvorenu komunikaciju – teško je biti sporazumno nemonogaman ako ne razgovarate o ograničenjima.

Dok se kod monogamnih parova ove rasprave o granicama često uopšte ne vode.”

Emocionalna satisfakcija – osećanje bezbednosti, pažnje i bliskosti – obično se vremenom povećavaju u normalnim vezama.

S druge strane, spontanost i uzbuđenje, koji se vezuju za erotičnost, opadaju.

„Početak je seksi i uzbudljiv, ali onda sve postane predvidivo”, kaže Ronda Balzarini, psihološkinja sa Univerziteta u Jorku.

„Teško je održati osećaj novine i tu nestane svo uzbuđenje.”

Balzarini daje primer primarnog partnera sa kojim ste možda legalno u braku, živite s njim, imate decu i uopšteno gledano delite razne odgovornosti koje se vezuju za monogamni život.

Uz sav trud koji to podrazumeva, postoji veća potreba za predvidljivošću – koja nije seksi, kaže ona.

Sekundarni partner možda nikad neće deliti te odgovornosti sa vama i tako možda nikad neće doći do pada uzbuđenja u vašoj vezi.

Kao posledica toga, sekundarni partneri obično omogućuju češći seks sa manje obaveza.

„Mislim da generalno gledano postoji to žongliranje između novine i sigurnosti, a kad ste u dugoročnoj sporazumno nemonogamnoj vezi, to je način da zadovoljite obe potrebe istovremeno”, kaže Džoel.

„Nije to jedini način, ali jeste jedan od načina i on za neke ljude funkcioniše.”

Kako se nositi sa ljubomorom?

Koristi od sporazumne nemonogamije najbolje se vide kad su oba primarna partnera motivisana da pruže podršku sreći jedno drugog, kaže Mjus.

„Čini se da ima nečega u tome kad primarni partner želi da vidi da je njegov partner seksualno zadovoljen a da ne oseća potrebu da on bude taj koji to čini”, kaže ona.

„Kad vidi da je njegov primarni partner motivisan njegovom srećom, lakše mu je da zadovolje vlastite potrebe.”

Ovo opisuje psihološki koncept zvani komperzija – biti sposoban da osetiš zadovoljstvo kad vidiš tuđe zadovoljstvo.

Možda vam je poznatije izvan sveta ljubavnih veza.

Setite se, na primer, kako se osećate dok gledate nekoga kako raspakuje poklon.

Ali komperzija važi i kad vidite nekog drugog kako je seksualno zadovoljen.

I kako onda ljudi u sporazumno nemonogamnoj vezi prevazilaze bilo kakvo osećanje ljubomore?

Muškarci osećaju ljubomoru mnogo jače u vezi sa seksualnim neverstvom nego s emotivnim neverstvom, pišu Katarina Aumer, istraživačica sa Havajskog pacifičkog univerziteta, i njeni koautori u studiji o poređenju monogamnih i sporazumno nemonogamnih parova.

Očekivali bismo ovo pošto su muškarci jače motivisani od žena da znaju da su očevi svoje dece, kao što bi sugerisala evoluciona teorija.

Utvrđivanje majčinstva nad detetom nije mnogo komplikovano za žene.

Žene su, međutim, sklonije da osećaju ljubomoru kad je u pitanju emotivno neverstvo, nastavlja Aumer.

Kad su u pitanju evolutivni pritisci odgajanja deteta, žene su izuzetno motivisane da zadrže muškog partnera uz sebe kako bi mogao da obezbedi hranu i zaštitu njima i njihovom detetu dok ga doje.

Ako muškarac deluje kao da je emotivno zagrejan za drugu ženu, majka možda neće dobijati najbolju hranu, zaštitu i sklonište od njega.

Zašto se ljudi odlučuju za nemonogamiju?

Postoje dokazi da nekim ljudima možda bolje ide učestvovanje u više veza istovremeno.

Teorija vezivanja opisuje kako osećanja sigurnosti ili nesigurnosti oblikuju naše veze i mogla bi da objasni zašto su neki manje spremni da dele partnera.

Kris Frejli sa Univerziteta u Ilinoisu sakuplja podatke ispitanika preko onlajn upitnika već više od dvadeset godina.

Anketu je popunilo ukupno više od 200.000 ljudi i ovo su postali korisni podaci o različitim vrstama ponašanja za istraživače.

Uz pomoć tih podataka, Murs je otkrila da ljudi koji imaju poligamne veze osećaju manje anksioznosti i izbegavanja od drugih.

Naravno, Murs je rekla da su nalazi korelacioni.

Možda samo ljudi koji se osećaju sigurno, koji su manje anksiozni, i koji ne osećaju lako stid, više gravitiraju takvom načinu života.

Psihološki profil ljudi koji vode sporazumno nemonogamni način života mogao bi da ukaže na to da imaju emocionalne potrebe koje ne može da zadovolji samo jedna osoba.

„Ljudi u poli-vezama verovatno uopšteno imaju veće potrebe”, kaže Balzarini.

„Otkrili smo da su monogamni ljudi uravnoteženi kad je u pitanju potreba za nežnošću i erotizmom. Ali poli-ljudi imaju potrebe na ekstremnoj skali.

„Njima su možda potrebna oba istovremeno, a teško im je da ih dobiju od samo jednog partnera.

„Primarni partner koji je odgojitelj možda nije dovoljno erotičan.”

Nažalost, premalo je podataka da bi se izgradio profil za učesnika u sporazumnoj nemonogamiji, kaže Murs.

Ona dodaje i da u njenom istraživanju ne postoji veza između starosti, prihoda, lokacije, obrazovanja, rase, etničkog porekla, vere i političkih sklonosti u odnosu na sporazumnu nemonogamiju.

Ljudi koji se predstavljaju kao lezbejke, gej ili biseksualci skloniji su da prihvate sporazumnu nemonogamiju, ali to je jedini obrazac koji postoji.

Stigma

Za nešto što se odražava na sve sfere života, nemonogamni način života još uvek prati nemilosrdna stigma.

Murs je dala primer kako normalni ljudi misle da platonska ljubav ili ljubav prema porodici može da se deli sa mnoštvom ljudi, ali iz nekog razloga romantičnu ljubav smatramo ograničenom.

„Već znamo kako da imamo zatvoren odnos sa mnogim ljudima istovremeno”, kaže ona.

„Ali zar treba da verujemo da je romantična ljubav ograničena? Koliko bliskih ljudi u životu imate?

„Oh, kako je odvratno ako ih imate previše! Pa to je stvarno smešno.”

Tražimo previše od naših partnera.

Nadamo se da će u našem životu postati i naši vodiči, i prijatelji i poverenici.

„Ne moramo da dobijemo sve to od jedne osobe”, kaže Murs.

Možda bi bilo bolje kad bismo uspeli da raspodelimo sve te potrebe na više od jedne osobe.

Izvor: bbc.com

U potrazi za srećom, prije nekoliko godina, okrenula sam cijeli život naglavačke. Odlučila sam da napustim petnaestogodišnju karijeru koju sam izgradila, preselila se u Njujork i upisala redovnu umjetničku školu. Prešla sam sa trošenja dana i noći na međunarodne sastanke i izgradnju tuđih poslova na čitanje poezije i izgradnju svoje priče.

U tom trenutku desilo se da i moj dečko, Džejms, dobije veliku priliku za posao u Njujorku pa smo se zajedno preselili i sve je izgledalo savršeno. Imali smo jedno drugo, nove snove, stan na četrdeset i sedmom spratu u blizini Central parka, psa, savršen pogled i, činilo se, divnu budućnost.

Ali, nešto se desilo u meni dok sam gledala u neraspakovane kartonske kutije. U trenutku sam, nekako, shvatila da ja zapravo i dalje nisam srećna. Ne s njim.

Kad razmislim, uvijek sam bila glasna feministkinja, a na poslu uvijek prava šefica. Ali u privatnom životu stvari su bile potpuno drugačije i tu sam sebe oduvijek stavljala na drugo mjesto. Sada me je ovo useljenje s Džejmsom osvijestilo i učinilo da se sjetim i svih svojih prethodnih veza, u kojima bih ignorisala seksualnu nekompatibilnost i svoje lično zadovoljstvo. Možda onda nije ni čudo da sam i iz posljednje izašla nesrećna, depresivna i četrnaest kilograma teža.

Htjela sam shvatiti ko sam to ja seksualno kada nisam opterećena oznakama, kao što su ‘nečija djevojka’ ili ‘potencijalna žena’.

A zašto? Zato što nisam bila u stanju artikulisati svoje potrebe u jednom odnosu koji bi trebalo da funkcioniše. Tako sam shvatila da bih i uz Džejmsa završila nesrećna i nezadovoljna i da bismo, vrlo brzo, postali cimeri koji više nemaju ni seks. Odlučili smo da raskinemo.

Nekoliko godina kasnije više nisam željela biti sama, ali nisam bila ni spremna za dugoročno vezivanje. I tada sam shvatila da želim da istražim seks, čisti seks, bez zamki monogamije, bez ograničenja i stega. Željela sam da napokon otkrijem ko sam to ja, šta me zadovoljava i dokle sam spremna da idem.

I baš kao što avanturiste sa rancem na leđima krenu u obilazak Evrope prije nego napune trideset ili odluče da se popnu na Maunt Everest, ja sam krenula na putovanje kojem je cilj bio upoznavanje sebe i svog seksualnog “Ja”. Krenula sam u potragu za odgovorom na pitanje: “Ko sam onda kada nisam sputana i opterećena oznakama, kao što su nečija djevojka ili potencijalna žena.” Da bih to ostvarila, zacrtala sam sebi da ću imati seks sa stotinu različitih partnera prije svog četrdesetog rođendana.

Prije nego što nastavim, tu su tri stvari koje trebate znati o mojoj seksualnoj istoriji:

• Moje dvadesete bile su zamućenije od transakcionih povezivanja, zahvaljujući nenormalnim radnim satima u kojima je seks bio bijeg između sastanaka.
• Nisam imala orgazam dok nisam napunila trideset i jednu godinu i bila u posvećenoj vezi, sa osobom koja je zapravo posvetila vrijeme mom tijelu.
• Džejms je bio muškarac broj pedeset i sedam.

Imala sam tri pravila za ovaj svoj poduhvat:

1. Ponavljanja se ne računaju.
2. Oralni seks se ne računa.
3. Moram da imam orgazam i tu ne smije biti kompromisa.

Kada sam donijela odluku i postavila pravila igre, registrovala sam se na mnoštvo sajtova za upoznavanje i konačno bila na svom putu.

#58. Direktor investicionog fonda

Stjuart, doslovno milioner kojeg sam upoznala online, osvojio me je duhovitošću i pažljivošću. Kada smo se upoznali u kafiću, nosio je Guči mokasine i savršeno odgovarajući svileni rupčić. Kako sam vrlo brzo saznala, novac je bio njegov put do ženskog srca pa je tako i mene pokušao pridobiti privatnim avionima, apartmanima na plaži i prijedlozima za bijeg negdje daleko, na skijanje za vikend. Kroz šalu je rekao da ću do trećeg izlaska biti opsjednuta njime. Toliko samopouzdanje mi se činilo potpuno nerazumnim, ali i vrlo privlačnim i nisam čekala. Pozvala sam ga u svoj stan. Inspirisana tenzijama, mislila sam da s njim ta noć može da dostigne vrhunac. No, bilo je sasvim osrednje.

Nekako sam se tješila da je to sve zbog nervoze i pristala da sljedeći vikend budem njegov gost. Uostalom, nisam imala orgazam pa se prvi put nije ni računao.

Kada smo se našli ponovo i krenuli ispočetka, stvari su bile dosta ugodnije i činilo se da sve ide kako treba, ali onda je on počeo nespretno, u mraku, da se bavi mojim ženskim dijelovima. Opet nije išlo. Obično bih u takvoj situaciji samo prešla preko toga ili se pretvarala, ali ovaj put nisam to htjela. Tu je bilo moje pravilo broj tri.  Odlučila sam da mu pokažem put.

Opet nije išlo. Obično bih u takvoj situaciji samo prešla preko toga ili se pretvarala, ali ovaj put nisam to htjela.

Potapšala sam ga po ramenu i odlučno pitala: “Imaš li lampu za glavu? Idi po nju.”

Nakon kopanja po opremi i prekidanja tišine šalama, stavio je LED svjetiljku oko glave i vratio se nazad u krevet. Nastavili smo tako što sam mu ja davala uputstva, korak po korak, pokazujući šta mi prija.

Polako, osjećala sam da moje tijelo reaguje i doživjela prvi orgazam nakon mnogo vremena.

Na kraju je cijela stvar sa Stjuartom propala, ali ja sam iz toga izašla sa malom pobjedom. Bila sam spremna za sljedeću avanturu.

#65. Pisac

Na času umjetnosti upoznala sam sjajnog pisca. Bio je deset godina mlađi od mene. U početku samo razgovarali o našim radovima, a onda smo se počeli i dublje upoznavati. Njegove priče o poslu fotografa u modnoj industriji i diskusije o patrijarhatu koji ga je naveo da da otkaz sve više su me privlačile, a njegove geste, poput ustajanja u odbranu mog rada na času, zaista su mi prijale.

Polako, zaljubili smo se u um onog drugog, razgovarajući do kasno u noć u našim omiljenim knjižarama i kafićima. Na kraju, veče u mom stanu se iz ispijanja čaja pretvorilo u maženje, a onda u spor, sladak i miran seks.

Nikada prije nisam imala vremena da istražujem povezanost seksa sa duhovnošću.

Već dugo vremena svaki moj seks bio je samo fizički čin, obični životinjski akt sa osobom koja me privlači i zato mi se sada činilo uzbudljivo biti sa nekim ko me stimuliše i mentalno. Nikada prije nisam imala vremena da istražujem mentalnu i seksualnu povezanost.

Ipak, kada je poslije nekog vremena postalo jasno da on želi više nego što sam spremna sa pružim, shvatila sam da moram da odem.

#84.Feministički domino

Razgledajući Tinder ugledala sam profil koji mi se dopao: feminizam, Rilke i fraza “ne vanilija”, pune usne i zavodljivi pola bosanski pola španski izgled.

U stvarnosti je imao nježne manire engleskog majora i vokabular ekscentrika. Rekao je da je u otvorenoj vezi, da voli dominantan seks. Odlučila sam probati.

Uskoro sam se našla na stolici, sjedeći, dok mi je on objašnjavao kako će ovo funkcionisati: prvo će preuzeti moju odjeću, a onda i kontrolu nad mojim tijelom. Rekao je da mu moram reći kada želim da prestane, jer on neće biti nježan i ako mi se nešto ne sviđa treba to jasno i da kažem. Pristala sam.

Tada me je zgrabio za kosu i povukao glavu nazad. “Sada ćeš igrati po mojim pravilima!” Nestao je svaki trag nježnosti, a on je počeo izdavati naređenja. Bilo je istovremeno uzbudljivo i zastrašujuće, nekako svijetlo i jasno. Sada je, po prvi put, neko imao potpunu kontrolu nada mnom.

Vratila sam se po još.

Ovaj put, naređenja su počela odmah.

Bilo je nevjerovatno kako je njegovo insistiranje da artikulišem svoje potrebe učinilo da se osjećam zaštićno i sigurnije nego ikada. A nevjerovatan je bio i seks.

“Klekni na koljena”, rekao je, “Podigni bradu, sada!” Onda  je izvukao krpu iz torbe i stavio povez preko mojih očiju. Sledila sam se. Klečeći gola na podu, nikada se nisam osjetila toliko ranjivom. Srce je počelo da mi lupa, iako nisam u potpunosti bila sigurna zašto. Ali on je osjetio moje oklijevanje. “Jesi li dobro? Nisi slijedila pravila”, govorio je skidajući mi povez s očiju. “Trebala si me zaustaviti ako ti je neugodno.”

“Želim da mi obećaš da me nećeš povrijediti”, rekla sam tihim glasom koji nisam mogla prepoznati.

“Moraš mi reći sve što osjećaš”, rekao je držeći me, “Želim da znaš da si sigurna. Možeš se osjećati bezbijedno sa mnom.” Kada sam rekla da je sve u redu i da sam spremna, vratio je povez na moje oči i krenuli smo ispočetka.

Bilo je nevjerovatno kako je njegovo insistiranje da artikulišem svoje potrebe učinilo da se osjećam zaštićeno i sigurnije nego ikada. A nevjerovatan je bio i seks u kojem sam imala jedan od najboljih orgazama u svom životu.

#91. Moćna rediteljka

U jednom periodu radila sam neki konsultantski posao za jednu TV emisiju i često sam bila u kontaktu s producentima. Tu sam upoznala rediteljku Gabrijelu i ostala očarana. Privlačna i staložena, s tamnim, mačkastim očima, ona je osvajala sve oko sebe. Nosila je neuredan šal i dobro krojenu vojničku jaknu odajući utisak sigurnosti i pouzdanja. Bila je jednostavno – sjajna.

Posmatrajući je kako radi, osjetila sam jaku privlačnost. Iako nikad prije toga nisam ni pomišljala da budem sa ženom, sada sam samo željela da budem blizu nje.

Jedno veče, na ceremoniji dodjele nagrada, provele smo veče dopisujući se, iako smo sjedile jedna do druge. Poslije je uslijedilo piće i tada sam joj priznala šta želim. Gledala me je iznenađeno, a onda me i odbila rekavši: “Viđam nekoga, a uz to, ti si strejt.”

Prošlo je pet mjeseci od tad i, u međuvremenu, spavala sam s drugim ljudima, ali sam neprestano mislila o njoj.

Ne mogu to opisati, ali ona kao da je pronašla i otključala neko mjesto u mom tijelu za koje nisam ni znala da postoji.

A onda smo jednu noć provele zajedno i ona mi je napokon dopustila da je poljubim. Potom je pristala da ostane sa mnom za vikend. Bila sam nervozna, bojala sam se da neću znati šta da radim, ali zato je ona bila tu. Potpuno sam joj se prepustila i pratila šta hoće od mene, kako i gdje želi da je dotaknem. Zatim je ona istraživala moje tijelo satima, upoznavala zvukove koje pravim, pronalazila mjesta koja sam željela da dodirne, puštala ih i ponovo im se vraćala.

Ovo je bio slučaj kada je moje pravilo o oralnom seksu bilo prekršeno, ali ono je i bilo uspostavljeno, jer sam prije Gabrijele mislila da oralni seks nije pravi seks. Međutim, moćna rediteljka otvorila je moj um i pokazala mi da to može biti jednako intimno i snažno.

Nikad prije nisam imala višestruke orgazme, a s njom je to postalo uobičajeno. Ne mogu to opisati, ali ona kao da je pronašla i otključala neko mjesto u mom tijelu za koje nisam ni znala da postoji.

Ali nismo mogle ostati zajedno. Ona nije željela da bude sa mnom samo u nekoj kombinaciji, a ja nisam bila spremna na vezivanje i, iako sam u njoj vidjela zaista fenomenalnu potencijalnu partnerku, osjećala sam da i dalje želim biti singl.

Epilog

Ubrzo nakon što smo rediteljka i ja zavšile tromjesečnu avanturu, došao je moj četrdeseti rođendan i bila sam samo devet muškaraca (ili žena) daleko od cilja.

Prijatelji su počeli da me preplavljuju pitanjima: hoću li se vratiti izazovu, da li ću izlaziti opet sa ženom i da li je monogamija uopšte za mene? Odgovor na to sve, iskreno, još uvijek nemam.

Ono što znam i što sam naučila iz svog izazova je da konačno mogu vjerovati sebi da ću otići iz svakog odnosa koji ne želim svim srcem i da ću tražiti iskustva koja mi donose samo potpuno zadovoljstvo. Ja sam ta koja ima kontrolu i, ako još uvijek budem znatiželjna, mogu provesti sljedeću deceniju u potrazi, otkrivajući i pronalazeći stvari koje želim. A ko zna, možda mi neko pokaže i da je monogamija vrijedna one čarobne riječi “zauvijek”.

2. Oni koji se razvode kada im seks sa jednim partnerom dosadi…a neće da varaju jer im je to moralno neprihvatljivo…a seksualnost jako važna i esencijalna za njihovo telesno i mentalno blagostanje…pa im brakovi jako kratko traju…što je sasvim legitimno…i na neki način čestito…ali sa jako skupom cenom…

3. Oni koji varaju…i zabavljaju se sa strane…oni koji jednostavno odvoje svoju porodičnost i ljudsku ljubav prema svom partneru…od svoje seksualnosti koju namire na drugom mestu…ispune se utiscima…energijom…lepotom…sjajnim trenucima…pa se lepo vrate svojoj kući…još bolji…

4. Oni koji eksperimentišu…koji se toliko vole i razumeju i koji su na tom nivou emancipacije…da više nemaju tajni jedni pred drugima…pa im je savrešeno ok i da vise sa plafona…ili da probaju bilo koju novotariju ili igračku…da zajedno gledaju filmove ili čitaju knjige koje ih uzbuđuju…pa razgovaraju o tome…i sabiraju utiske koji će ih još više uzbuditi…povremeno se podruže sa nekim drugim parom…ili dovedu još nekoga kod sebe u postelju…ili dozvole svom partneru koga obožavaju da ima seks sa drugim ljudima…jer znaju da će mu to značiti i produžiti mu život…što im je i najvažnije…oni koji uživaju neopterećeni lažnim moralom…načelima okoline ili malograđanštinom…i ne dozvoljavaju da ih drugi uče šta je lepo…već to sami sebi otkriju…pa naprave uslove za kompletni ugođaj…

5. Oni koji ćute i trpe…nemaju s kim u svom rođenom braku da porazgovaraju o tome koliko im je dosadno…banalno…i ponekad zaista mučno i neprijatno da spavaju sa svojim rođenim partnerom…ali iz nekog razloga ne mogu da budu nijedna od gore ponuđenih opcija…pa onda tu neutešnu libidinoznu energiju sruče u frustraciju i psihopatologiju u gorem…a kreativnost i stvaranje na nekom drugom životnom polju u boljem slučaju…ili jako porade na sebi…da bi obezbedili sebi poziciju da mogu biti jedni od gore pomenutih…

Sveštenicima je lako…

Oni imaju knjigu u koju pogledaju i imaju uputstvo za svakoga ko veruje…

U religioznim zemljama je seksualnost zato i religiozno uslovljena…i zato smo mi do seksualne revolucije sedamdesetih godina prošlog veka imali ogroman procenat neurotičnih jer ljudi nisu mogli da se uklope u seksualnost zvanu „venčaj se pa spavaj sa svojim partenrom do kraja života…a najviše onda kada praviš decu“…i to je to…hteo ti to ili ne…i bez obzira na to kakav si…i kakve su ti potrebe…

Nama koji se bavimo duševnim zdravljem ljudi je mnogo teže…
Mi nemamo tu knjigu…

I kod nas ne postoje Istine…već samo mišljenja i stavovi…koji su podložni diskusijama…analizama…argumentacijama…proverama i zaključivanju…što smatram i suštinom i najvećom lepotom intelektualnosti…

Mi moramo prvo da sednemo sa klijentom…da vidimo gde je zapelo…i otkrijemo kako je sve počelo…pa da izlistamo ponuđene opcije za spas…pa da onda razmotrimo zajedno sa njim šta se najviše uklapa u njegov autentični sistem vrednosti…pa da otklonimo otpore…mehanizme odbrane i iracionalnosti koje smetaju…

pa zajedno procenimo šta je to što bi mu moglo doneti najdugoročniji i najveći mogući hedonizam…pa da pustimo klijenta da sam odluči…i da potom analiziramo posledice kad se vrati iz tih odluka…naslađujemo se slušajući dobre priče…ili saosećamo kad su loše…i menjamo ponovo sve naglavačke ako nisu prvi put dobro izabrali…

A teško je i ljudima…jer danas više nije pitanje kako se uklopiti u religioznu dogmu…
Već šta izabrati od svih mogućih načina življenja…

Pa je zato i svačija odgovornost za svoju ličnu sreću mnogo veća…
Ali je zato sada i neuporedivo lepše…

Jer je po meni uvek bolje ručati za nekim raskošnim švedskim stolom…uzeti od svega po malo…pa drugi put sipati baš ono što se nama najviše dopada i što je ubedljivo najlepše po našem ukusu…nego imati jedno tipsko jelo za sve…pa kome se ono igrom slučaja dopada super…kome ne nek trpi…ili ostane gladan…

Životnjama je lako…
Vidi…uzbudi se…pojuri…uživaj…oplodi…i teraj dalje…

Veliko je pitanje da li smo mi Homo Sapiensi kao vrsta monogamni…
I da li postoji veća pokretačka sila na ovom svetu od zaljubljenosti i strasti…

Od želje za nečim novim…
Prava je nesreća što ta sila…možda baš i zbog te razorne snage…jako teško može dugo da traje…
Kao i sve što brzo gori…

A mi živote ipak živimo decenijama…a ne na vikende…
Zaljubljenost i seksualnost idu savrešeno zajedno…

I tu je sve ok…
Do godinu dana…koliko ta zaljubljenost obično maksimalno traje…

Posle toga u tri četvrtine slučajeva ostane samo pepeo…a u jednoj četvrtini ostane ljubav…
A seksualnost je čudna živuljka…
Koja ili pođe sa tom ljubavi ili ne…

A onda je tek ogromno pitanje da li je uopšte mudro što seksualnost vezujemo za ljubav…koja je neuporedivo uzvišenija…jača…dugoročnija…i sveprožimajućija stvar…oko koje je najbolje napraviti naše najdugoročnije odnose…ili Kuću…

A još upitnije je da li seksualnost treba vezivati za brakove i porodičnost…
Da ne kažem kredite…karijere…rodbine…i prekomplikovane oklonosti koje će nam život sigurno doneti…

A tek za religioznost…
Koja nam može jako pomoći za neke druge stvari…

I pitanja koja su mnogo značajnija…
Pogotovo ako se podignemo sa nivoa relogioznosti na nivo duhovnosti…gde je sve mnogo jasnije…

Osim naravno kod srećnika…koji su sebi našli sve na jednom mestu…ali njih je zaista jako malo…
Ostali se moraju snalaziti…

I prilagođavati…

Ali nije li to najbolja moguća opcija za nas…pobednike evolucije…koji imamo ovoliko velike mozgove…
Za razliku od životinja…koje imaju samo jedan utabani put…

Naše mogućnosti su nepresušne…
Samo trebamo otkriti ko smo mi…
Šta nam je važno…

I šta će nas učiniti najsrećnijim na najduže staze…
A to je uvek moguće…

Dolazi zima…
Nadam se da ćete naći način da se zgrejete…
Makar i sami…

A da ne kažem koliki je tek potencijal zagrevanja udvoje…
Pogotovo ako vam se ta osoba sviđa…

Samo sebe stavite na prvo mesto…
I vi donesite tu odluku…

U skladu sa vama…
Ne slušajte nikoga od nas…

Naše je da to otkrijemo i ugodimo sami sebi…
A vi uživajte…
I srećno…

Preuzeto sa: facebook.com

Čini se da smo počeli da dekonstruišemo tradicionalne koncepte ljubavnih odnosa, a da možda još nismo izgradili dovoljno jasne i održive alternative.

Da li je institucija braka, odnosno monogamne veze „za ceo život“, upala u krizu?

Da li su nam potrebni novi, ili ponovno oživljeni, koncepti poput poliamorije ili otvorene veze, ili je, citiraću psihološkinju Anu Perović, monogamiji samo potreban ribrending. Da li sada živimo u vreme neke drugačije, moderne ljubavi i koji su to izazovi koje diktira duh vremena u kome živimo?

Životna saputnica, najbolji prijatelj i/ili psihoterapeut?

„Danas očekujemo od partnera da nam pruži ono što je nekada celo selo pružalo“, reči su Ester Perel, jedne od uticajnijih autorki u oblasti psihoterapije partnerskih odnosa, koje ukazuju na teret koji danas nosi ljubavni odnos verovatno više nego u bilo kom istorijskom trenutku do sada.

Od partnera ili partnerke danas očekujemo da nam bude i sigurna luka i avantura i izazov, životni saputnik, ljubavnica, najbolji prijatelj, otac/majka naše dece, mentor, psihoterapeut i štošta još.

Zašto danas toliko očekujemo od braka i partnerskog odnosa?

Jedan od razloga je, verujem, to što danas ne moramo da budemo u njemu. Nekada je brak bio način da preživimo ili jedini društveno prihvatljiv i održiv način da ispunimo neke od svojih osnovnih, ne samo emotivnih, već i egzistencijalnih potreba – romantičnih, seksualnih, ekonomskih, želju za potomstvom.

Danas to više nije. Preciznije, danas to više ne mora da bude. Makar za ograničenu populaciju muškaraca i manju populaciju žena u delovima sveta u kome su barem donekle izvojevane neke slobode i ravnopravnosti.

Danas je, barem u nekim društvima, dozvoljeno i društveno prihvatljivo da razmenjujemo nežnost i ljubav, imamo seksualne odnose sa kim i kad želimo, pravimo i podižemo decu, a da budemo „singl“ u svakom smislu te reči. Kako brak (ili vanbračna monogamna zajednica za ceo život) više ne služi preživljavanju ili ispunjavanju osnovnih potreba, od njega očekujemo da nas čini srećnijima, da bude mesto emotivne sigurnosti u kome ćemo da rastemo i razvijamo se.

Brak to i može da bude, no to su velika očekivanja koja je teško ispuniti i veliki je izazov držati ih u granicama realnog i održivog.

Postoji potencijalna opasnost da skliznemo u očekivanje da partnerski odnos treba da nadomesti sve što je kroz život nedostajalo i reparira sve naše traume, kao nekakva pozlata naše životne konstrukcije koja će, ne samo da zapuši pukotine, već od njih napravi dragocenost.

Ta fantazija je predivna i savršeno normalna, čak u velikoj meri utemeljena u realnosti – odnos zaista može biti to korektivno emotivno iskustvo koje nas menja na bolje. No treba da se upitamo može li da bude samo to, može li to da bude konstantno i koji deo posla ćemo ipak morati sami da odradimo.

Od privilegovanog Seks i grad života do Sluškinjine priče

Promene u doživljaju braka i naših uloga u njemu imaju i svoju važnu rodnu dimenziju. Ruku na srce, mnogim muškarcima je i ranije bilo društveno omogućeno, čak i potkrepljivano, da van braka razmenjuju nežnosti, imaju seksualne odnose, prave decu i uživaju u mnogim privilegijama roditeljstva iako ne ispunjavaju ni deo obaveza. No, za žene su ovo novine.

Danas, kada je nekim ženama omogućeno da stiču obrazovanje, da budu finansijski nezavisne, suverene vlasnice svojih života i svojih tela, vlasnice nekretnina i kompanija, kada mogu da imaju seksualne odnose sa kim žele i kada to žele, kada mogu da prave decu i sa anonimnim donorima spreme, brak im više nije neophodan.

Danas, više nego ranije, žene imaju taj luksuz da se pitaju kako im je u njihovim partnerskim odnosima, i ako im nije dobro, zašto bi u njima ostajale. Izgleda da će brak morati da ponudi mnogo više, posebno ženama, da bi kao institucija opstao.

Sada kada brak više ne služi svemu što je nekada služio i kada više ne moramo da se držimo propisanih rodnih uloga, pred nama je izazov da definišemo, svako za sebe, čemu nam brak zapravo služi i koje su naše uloge, šta očekujemo da dobijemo, šta smo spremni da damo i koliko truda smo spremi da konstantno ulažemo kako bi ta konstrukcija koju smo zamislili bila održiva.

Važno je da imamo na umu da je populacija žena o kojoj ovde govorimo i dalje manjinska, da je ovde reč o ženama čiji životi bi mogli ličiti na Seks i grad, dok životi mnogih žena više podsećaju na Sluškinjinu priču. Ne samo da u mnogim delovima sveta slobode i rodne ravnopravnosti nisu ni osvojene, već smo svedoci ukidanja sloboda u takozvanom slobodnom i razvijenom svetu, od Poljske do SAD-a.

Dok se neke od nas bore sa slobodom izbora, druge se bore za život, za pravo odlučivanja o svom telu, za pravo glasa u svojoj kući i svom braku, za pravo da ih niko ne maltretira i ne zlostavlja. Za mnoge žene na planeti brak je i dalje jedini način da prežive, i to uz preveliku cenu koju će ceo život plaćati.

Tvrđave kao samice

Ako danas od partnera očekujemo ono što je nekada cela zajednica pružala, nameće se i pitanje šta se desilo sa zajednicom i doživljajem zajedništva? Mislim da vredi razmotriti i tezu da je preveliki pritisak koji danas trpi partnerski odnos delom i posledica odsustva doživljaja zajedništva i pripadnosti, posledica naše sve veće odcepljenosti od mesta i trenutka u kome živimo, otuđenosti od prirode, ali i ljudi sa kojima tu prirodu delimo, kao da gradimo tvrđave od svojih partnerskih odnosa u kojima postojimo samo mi i naše trenutne potrebe.

Zaboravljamo da tvrđave lako mogu postati samice ako nismo povezani, što međusobno, što sa svetom oko nas.

Paraleno sa tim da su nam očekivanja od odnosa veća nego ikad, čini se da je trud koji smo spremni da u odnose ulažemo manji nego ikad. Uzrok u tome bi se barem delom mogao objasniti uticajem konzumerizma na naš doživljaj psihološke dobrobiti i zadovoljstva partnerskim odnosom i životom u celini.

Digitalni mediji, društvene mreže, posebno dejting aplikacije i nikad dostupnija pornografija popločale su put konzumerizmu u naš ljubavni život. Učini li su da barem ponekad poverujemo da je nebo granica, da možemo da imamo sve što poželimo, čim to poželimo, bez mnogo truda, jednim klikom, a da ako nismo u potpunosti zadovoljni i zadovoljeni to samo odbacimo i nastavimo da tražimo dalje.

Nevolja je ako poverujemo da je ovo put do sreće, posebno kada su partnerski odnosi u pitanju. Socijalne mreže, pored nebrojano mnogo neospornih benefita koje donose, učinile su, plašim se, da banalizujemo međuljudske odnose, čineći nas manje osetljivim za njihovu kompleksnost, i čineći nas manje emocionalno prisutnim uz sve veću objektifikaciju i instrumentalizaciju i ljudi i odnosa.

Dejting aplikacije, iako potencijalno genijalan izum, načinom na koji funkcionišu banalizuju i konzumerizuju proces upoznavanja i potonjeg stupanja u odnos. Sveprisutna i nikad dostupnija pornografija, čak i ako nismo njeni aktivni konzumenti, vulgarizuje našu seksualnost i oduzima ono fantazmatsko u njoj.

Tolika dostupnost pornografije dalje poktrepljuje aktuelan model brzog, lakog i efikasnog onlajn zadovoljenja potrebe koje, u svom izvornom obliku, podrazumeva autentičnu želju i razmenu sa drugim ljudskim bićem.

Potencijalna opasnost ovih trendova jeste da i realne partnerske odnose počnemo da doživljavamo kao potrošne, lako dostupne i lako zamenljive, verujući da je sreća u odnosu nešto što nam po pravilu pripada, da možemo da je posedujemo kao neki proizvod, uz garanciju ispravnosti i neograničeni rok trajanja.

Istina je, verujem, sasvim drugačija – partnerski odnosi, kao i sreća u njima, se iznova osvajaju i grade bez garancije da će trajati, podrazumevaju podnošenje nezadovoljstva i ostajanje u njima čak i onda kada radije ne bismo, podrazumevaju odricanje i davanje i onda kada nema neposrednog potkrepljenja za to.

U doba naizgled neograničenih mogućnosti i stalnog straha od propuštanja, u doba kada osećamo krivicu ako ne uživamo dovoljno, opstajanje u dugotrajnim monogamnim vezama čini se kao ozbiljan izazov.

Izvan heteronormativne monogamne veze

Koncepti poput „otvorene veze“ i poliamorije nude nam se kao potencijalni odgovori na izazove sa kojima se susrećemo. Čini se logičnim – ako smo preveliki teret stavili na jednu osobu u odnosu, otvaranje veze za kratkotrajnu ili dugoročniju emotivnu ili seksualnu intimnost sa nekim trećim (uz informisani pristanak svih uključenih) omogućava da distribuiramo svoje potrebe i očekivanja na više ljudi, što može biti rešenje, barem za taj deo problema.

Poliamorija ili otvorena veza mogu nam u teoriji delovati kao raj u kome možemo imati sve, u kome je sve dozvoljeno, ali na terenu je situacija daleko komplikovanija. Kao i u monogamnoj vezi, da bi ovakvi odnosi uspeli potrebno je uložiti mnogo truda u osvešćivanje i praćenje naših potreba i želja, ali i naših granica, a potom imati kapacitet i strpljenje da o njima iskreno i precizno sa partnerima razgovaramo i pregovaramo.

I u ovakvim odnosima moramo da podnosimo nezadovoljstvo, razočarenja, odbacivanje i povremenu usamljenost, da budemo spremni na preuzimanje lične odgovornosti za svoju psihološku dobrobit, dok smo istovremeno osetljivi za dobrobit svih ostalih u odnosu, što je dosta posla, čak i ako nas je u odnosu samo dvoje.

Veliki izazov, ali i veliki kapital odnosa koji na različite načine izlaze iz mejnstrim okvira heteronormativne monogamne veze (istopolni odnosi, veze na daljinu, veze nakon prethodnih brakova, poliamorični…) jeste upravo taj što se ništa ne podrazumeva, što sve moramo da osvestimo, izgovorimo i dogovorimo, što po pravilu podrazumevaju kompromise i pronalaženje alternativa, što ovakve odnose čine održivijim i više u skladu sa potrebama onih koji su u njima.

Mišljenja sam da je upravo to smer u kojem monogamnu romantičnu vezu treba da redefinišemo.

Teorija afektivnog vezivanja Džona Bolbija, jedna od dragocenijih tekovina psiholoških nauka, govori o tome da je potreba za ljubavlju naša urođena potreba, ali da, iako nam je svima zajednička, među nama postoje individualne razlike u tome kako ćemo tu potrebu ispunti – ono što nekome donosi mir i sreću u odnosu, drugome može izgledati kao zatvor ili horor film.

Kompleksnost ljubavnih odnosa je nepregledna – u njih unosimo sve svoje, i najlepše i najgore, crte ličnosti, kognitivne šeme, od transgeneracijskih trauma do akutnih životnih kriza i jasno je zašto je biti u njima po pravilu komplikovano i teško.

Ulaženje u odnos i ostajanje u istom oduvek je bilo i biće svojevrstan izazov, a svako vreme nosi neke druge izazove i prepreke koje treba prevazići. No, osvrnimo se, na kraju, na ono što su potencijalne prednosti i blagodeti koje danas, barem u teoriji, možemo da uživamo kada pokušavamo da se volimo.

Partnerski odnos više ne mora da zahteva od nas da se obavežemo da ćemo, jednom kada u odnos uđemo tu ostati zauvek, bez preispitivanja. Takođe, više ne moramo da prihvatimo da izvršavamo zadatke koje društvo ima za nas kada u odnos uđemo – zajednički život, zajednički bankovni račun, podizanje dece, pravno ili crkveno legalizovanje odnosa itd.

Nasuprot tome, ljubavni odnos danas može da podrazumeva slobodu da ne pristajemo na ono što ne želimo, slobodu da tražimo ono što želimo, kapacitet da podnosimo određenu količinu nezadovoljstva i usamljenosti, spremnost da iznova pregovaramo i saglasnost da ćemo u odnosu ostati samo dok je, većinu vremena, sigurno i srećno mesto za oboje (ili koliko god da nas u tom odnosu ima).

Preuzeto sa: masina.rs

Pa, da krenemo.

“Dragi moj ja,

Pišem ti iz prošlosti. Možda sam ovo napisao prije godinu, možda prije šest, to sad i nije toliko bitno. Ono što JESTE bitno je da nisi ispoštovao dogovor koji si… koji sam… ti si ja, a ja sam ti, pa me malo zbunjuje sve to. Jebiga, nisam nikad pisao pismo sam sebi. Jesam pričao sa ogledalom često (sjećaš se, valjda), ali to je nešto drugo.

UGLAVNOM, nisi se držao onoga što smo zajedno zacrtali i nekako si, gluperdo, završio na svojoj svadbi.

Što ti je to, kukavče, trebalo? Jesmo mi imali dogovor za svadbe? Jesi li sam pisao “27 zlatnih pravila za hodanje po svadbenim pirovima”?

Ajde da te podsjetim na samo neka:

• Nije u redu da se napiješ ispred crkve i galamiš na mladoženju riječi “još nije kasno da se predomisliš, bježi prijatelju”.
• “Prvi ples” je rezervisan za mladence i ne, nije u redu da TI plešeš sa mladom prije mladoženje
• Ne pretjeruj sa supom, koliko god je lijepa, biće ti žao kad ne mogne stati ostalo u mješinu.
• Nijedan bend koji svira na svadbi ti NEĆE odsvirati “Pozdravite moga tatu”, zato prestani da maltretiraš ljude i mlatiš sa tim parama.
• Dvaput provjeri ko je djevojka koja te mazno gleda, imaj na pameti ono kad si umalo opštio sa sestričinom Draginjom iz unutrašnjosti.
• Šta god radio, NIKAD za NIKAD nemoj da završiš na svojoj svadbi. NIKAD.

Preskočio sam ih puno, da sad ne maltretiram ljude da čitaju, ti to znaš. Poenta je u ovom posljednjem. Šta se desilo, jebote?

Joj, kuku. Sad mi pade na pamet… Kakva je, a? Uzimajući u obzir onu staru “uvijek će te stići ono što mrziš”, garant te je smotala neka neuredna, muškobanjasta feministkinja što u kuhinju ulazi samo kad uzima nož kojim će ti prijetiti. Ko te jebe. Tako ti i treba kad se ne držiš dogovora.

Sigurno ćeš se osušiti od suve hrane. Na kafanu zaboravi. Sad nosiš džemper preko košulje i družiš se isključivo u parovima, sa njenim prijateljima iz elite što žive u stanovima u kojima se ne izuva. Žene što si gledao, gledao si. Sad gledaš u ženU, jednina. Glupane.

Navikavaj se lagano na svađu, na PMS koji traje čitav mjesec, navikni se na mirise parfimerije i puno kupatilo kozmetike, navikni se da podižeš dasku od WC šolje, navikavaj se da vučeš kese u marketu.

Zaboravi slobodu.

I seks, jebote.

Sjećaš se one priče “neću da se ženim zato što neću da se seksam sa jednom ženom do kraja života.” Guess what? Nećeš ni sa tom jednom. Glavobolja, nešto si zajeb’o, obaveze na poslu, djeca, nešto si zajeb’o, nije raspoložena, nešto si zajeb’o… To su samo neki od razloga zbog kojih ti savjetujem da se ponovo upoznaš sa Vladanom Desnicom.

Danas kad budeš potpisivao onaj papir kod matičara, pogledaj tu ženu prije potpisa. To je vjerovatno posljednji put da će ti biti privlačna. Znam te.

Jebiga, tako je. Udate žene su dobre samo ako su tuđe.

Ne znam šta vas je natjeralo da uđete u mrak. Stambeni kredit? Dijete? Džaba, ne ide mi u glavu. Vjerovatno vam je bilo lijepo, bili ste zaljubljeni do ušiju i očiju, pa kao “hajde da budemo normalni, naši prijatelji već svi imaju Škodu na lizing i idu u IKEU stalno”. Glupani jedni, upropastili ste sve.

Jako sam razočaran, samo to sam želio da ti kažem za kraj.

Za nekoliko godina će ti advokat donijeti i pismo koje sam ti napisao povodom razvoda, u kojem ti čestitam i govorim kako sam bio u pravu.

P.S. U koverti ćeš naći i 50 KM, to sam ti spakovao da imaš za kafanu. To su ti zadnje pare u koje ona neće imati uvid. Srećno.

Pičko jedna.”