Devojke joši kosei (u daljem tekstu devojke) nude razne usluge, među kojima su i masaže, šetnje po kraju sa klijentima (te „šetnje” se, neretko, završavaju u „ljubavnim hotelima”), mogućnost da klijenti spavaju na njihovom krilu ili da im devojke proreknu sudbinu. Koriste ih da bi reklamirale kafiće, restorane, pojavljaju se u stripovima i anime filmovima, međutim, ova industrija se tu ne zaustavlja.

Naime, u Japanu je moguće kupiti devojku na određeno vreme i za određenu uslugu. Moguće je na primer platiti da ona sedi iza jednostranog ogledala u svojoj školskoj uniformi i pozira onako kako to „mušterija” zahteva ili kupovina uniformi/donjeg veša srednjoškolki u, za tu svrhu, posebnim prodavnicama.

Nije retkost da devojke drže koncerte u arenama, nakon kojih njihovi „obožavaoci” mogu da ih upoznaju, slikaju se sa njima, kupe njihove foto kartice ili dobiju autograme. Sve ovo deluje prilično uobičajeno, ako tinejdžeri upoznaju tinejdžere, ali to ovde nije slučaj.

Treba napomenuti da usluge devojaka koriste muškarci koji su mnogo stariji od njih. Sastanci sa „klijentima” odvijaju se pod nadzorom muškaraca svodnika. Najčešće vrbuju devojke koje su u lošoj finansijskoj situaciji, koje već trpe neki oblik nasilja ili one koje imaju nisko samopouzdanje.

„Neka žena* vam je fantazija i dobijate priliku da je upoznate. Ali ne deluje stvarno ako ne dodirnete meso, to je sastavni deo. Ovako joj se približite toliko da je omirišete, zagledate joj se u oči, to osnažuje fantaziju.” *Citat je napisan onako kako je izrečen, ali ovde je reč o maloletnim devojčicama a ne ženama.

Postojanje ove prakse vodi u trgovinu ljudima, u ovom slučaju maloletnim devojčicama, pa i njihove seksualne eksploatacije za „klijente” koji su voljni da plate. Od značaja je i podatak da godišnji izveštaj za trgovinu ljudima iz 2015. godine u Japanu navodi joši kosei sastanke kao paravan za maloletničku prostituciju.

„Postala sam joši kosei sa 16 godina… Postojale su skrivene opcije (dostupne „klijentima”) i čudne stvari. Opcije su se dogovarale pregovorima, recimo može li da mi dodiruje grudi ili da, za više novca, imam seksualni odnos sa njim.”

Japan je plodno tle za razvijanje ove vrste „Lolita kulture” jer je japansko društvo duboko tradicionalno, patrijarhalno i mizogino. Ukalupljuje žene i devojke u dve moguće uloge: majke/žene ili prostituisane žene, zbog čega je neophodno pomoći ženama da promene percepciju o sebi dok se uporedo radi na promeni narativa prema kome su žene (i devojčice) ništa više do seksualni objekti.

Kao primer navodimo reči engleske spisateljice i novinarke Anđele Karter, koja je rekla da su je dve godine koje je provela u Tokiju radikalizovale kao feministkinju. Dodala je i da su se mlade devojke ponašale kao da su postale neka vrsta sopstvenih lutaka.

Naime, u Japanu je dominantna jamato nadešiko, odnosno personifikacija idealne japanske žene. Pritom, pored prakse joši kosei, postoje i mnoge druge podjednako alarmantne. Devojčice (ali i žene) pre svega seksualizuju japanski mediji kroz postojanje „idol grupa” (bendovi u kojima su devojčice), a dalje hiperseksualizacija javlja se i u mangama, animeima, ali i kafićima po japanskim četvrtima.

Jedan od primera je i kafić sa „služavkama”, gde se devojčice oblače u odela francuskih sobarica. Problem dakle predstavlja konstantno podilaženje seksualnim fantazijama „korisnika usluga” (među kojima je i fetišizacija srednjoškolki). Iako se, prilično uspešno, stvara mit o pristanku, sve ove prakse su, kako je već pomenuto, alarmantne jer počnu „nevino” a završavaju se trgovinom ženama i prostituisanjem žena.

Umesto stigmatizacije devojaka, pre svega treba kazniti „korisnike usluga” i svodnike, a za devojke napraviti sigurne mreže podrške pomoću kojih mogu da izađu iz joši kosei „posla” jer, suprotno uvreženim mišljenjima, problem se ne rešava hapšenjem devojaka. Stid se tradicionalno visoko ceni kao vrlina u japanskom društvu, te zbog toga devojke osećaju krivicu i teško im je da prijave zlostavljanje.

One koje budu namamljene u ovu „industriju” stide se sebe i usled straha od osude i sramoćenja porodice, čak i ako im se ukaže prilika, nikome se ne obraćaju za pomoć.

„Nažalost [svi] krive devojke. Problem neće biti rešen dok oni koji ih prodaju i kupuju ne nestanu.”

Izvori za one koji žele više da se informišu:

https://www.youtube.com/watch?v=0NcIGBKXMOE

https://www.youtube.com/watch?v=3gVJwvdIJxI

https://www.youtube.com/watch?v=AZq1yf02sE4

https://www.newyorker.com/magazine/2017/03/13/angela-carters-feminist-mythology

Preuzeto sa: zenskasolidarnost.org

Bila sam kod njih nebrojeno puta i generalno nikada nisam imala nikakvo loše iskustvo sa muškarcima. Veče je prošlo lepo, a na kraju je nas šestoro ostalo do kasno ‒ ta dvojica mojih drugova, čiji je stan, njihova dva druga (koje sam videla 2-3 puta u životu), još jedna devojka (koja je zaspala) i ja.

Bilo je oko 2 ujutru kada je jedan od te dvojice meni nepoznatih počeo agresivno da me dodiruje svuda. Osoba sa kojom nikada nisam ni flertovala (a i da jesam, apsolutno nema razlike). Nijedno od mojih jedanaest „ne” nije bilo ispoštovano, dok se nisam nekako otrgla i zaključala na par minuta u kupatilo. „Dok ga ne prođe”, mislila sam.

Kada sam izašla i ostala trojica su bili tu. Tada kreće moj pakao. On, osoba koja je upravo pokušala da me siluje, osoba od 2 metra, profesionalni košarkaš u treningu, počinje da urla. „Zna li ona ko sam ja?” „Znaš li šta mi je rekla?” „Ubiću je.” „Udariću je pesnicom, polomiću joj naočare, treba je ubiti.”

Ja pokušavam da se obučem i da odem bilo gde, samo da ne budem tu. On mi prilazi počinje da viče na mene. Ja ga ignorišem i on me hvata za vrat, kreće da me davi i da pomera moju glavu kao da hoće da je smrska o obližnji radijator. Ostala trojica gledaju.

Ja šokirana skupljam svu snagu i odgurnem ga od sebe i dok se on besno vraća prema meni, grabim nož sa obližnjeg stola. Tada ostala trojica reaguju. Staju ispred njega, licima i telima okrenuti meni. Brane njega od mene. Zatim izlaze iz stana. Ne znam koliko sam dugo stajala raščupana sa tim tupim nožem u ruci, kojim verovatno ništa ne bih mogla ni da uradim.

Ne protiv tolikog čoveka. U autobusu ka svom stanu plačem, iako to nikad ne radim u javnosti. Sećam se svakog detalja svoje vožnje kući. Vreme je bilo baš onako kako ja volim. Svanjavalo je, bilo je tiho, paperjaste pahuljice su bile svuda oko mene, a ja sam plakala.

Svaki korak mi je bio težak, a kada sam konačno ušla u stan, zaključala sam sve reze i neko vreme osluškivala pored vrata. Nakon toga sam odlučila da se okupam. To tuširanje je trajalo jako dugo, kao da sam htela da sperem ono što se desilo sa svakog milimetra svog zgrčenog tela.

To se naravno nije desilo i prvi put u životu sam osetila strah od četiri milijarde ljudi. Telo mi je bilo u stanju šoka jako dugo i mesecima nisam mogla da spavam. Takođe, mesecima nisam čula ni reč od svojih drugova. Nijedan me nije pitao kako sam.

Pričala sam sa policijom, gde mi je rečeno da nemam slučaj jer nemam nikakvih povreda, a niko od (bivših) drugova ne bi svedočio u moju korist. Slučaj je bio izgubljen i pre nego što je počeo.

On je košarkaš. Ima dva metra i lepo izgleda. Znaju ga po našem rodnom gradu, igrali su s njim basket, dobar dečko, kažu. Nakon nekoliko meseci sam videla njega i jednog od tih bivših drugova na ulici ‒ vikali su na mene, vikali su za mnom, vređali su me. Slali su mi poruke agresivnog sadržaja.

To se u narednih godinu i po dana ponavljalo svaki put kad me vide na ulici. Ljudi su gledali i slušali, ali nisu mogli da razaznaju da je moj jedini greh bio što nisam htela s njim da spavam. Ja sam proživljavala retraumatizaciju svaki put.

Nisam smela da izađem na ulicu kad dođem u rodni gradi i to je trajalo sve dok otac nije pozvao mog bivšeg druga i pripretio mu da prestane. Jer naravno da neće prestati dok se drugi muškarac ne umeša. Žene su vlasništvo muškaraca.

Kako nisam imala slučaj na sudu (možda je trebalo da ga pustim da me udavi), odlučila sam da ne ćutim. Pričala sam svakom ko je hteo da sluša. On i dalje uživa reputaciju dobrog dečka, a ja se ne uklapam u kalup savršene žrtve, tako da lako može da me tuži za povredu časti i ugleda. On dobar, fin, sportista, ja veštica.

Drugari su mu odradili fantastičan PR. On normalno živi, ja ponekad i dalje sanjam noć u kojoj je mogao da me ubije. Međutim, ukoliko odvratim bar jednu ženu od njega, uspela sam.

Tu dolazimo do fenomena Amber Herd i Džonija Depa. Otkad je doneta presuda, ja ne mogu da dišem. Bez obzira na to šta lično mislim o njima dvoma, situacija je i više nego jasna. Ne sećam se kada se vodila ovolika hajka (što medijska, što javnog mnjenja) protiv žene koja je očigledno preživela teško mentalno, fizičko i seksualno nasilje.

Sve to izvrtanje činjenica, predstavljanje nje kao nasilnice, postavljanje sumanutih dijagnoza i njoj i njemu, dijagnoza koje su služile da njega odbrane, a nju da osude, seciranje svakog njenog pogleda, pokreta i daha, doveli su do toga da se verovatno milioni žrtava nasilja u poslednjih mesec dana osećaju kao ja.

Možda i gore jer sam se ja ipak odbranila. I u toj samoodbrani ispala luda nasilnica. Zvuči poznato?

Feminizam je dugo moja sfera interesovanja i samim tim sam pročitala mnogo literature koja se bavi fenomenom silovanja i kulture silovanja, i sa sigurnošću mogu da vam kažem da ne postoji ta knjiga koja će vas pripremiti za osećaj nemoći koji počne da vas proganja od onog momenta kada postanete žrtva muškog nasilja. Takođe, ne postoji knjiga koja će vas pripremiti na to da vas drugi neće videti kao žrtvu jer se ne uklapate u tipičan profil žrtve (a jasno je da žena može biti idealna žrtva samo kad je mrtva). Što se ovog slučaja tiče, više puta sam dobila komentar da je Herd lagala i da to što je radila samo šteti pravim žrtvama porodičnog nasilja.

Međutim, idealna žrtva je kao što i sama reč kaže ‒ ideal. Nešto nedostižno. U našim glavama, nepoznati zli čika je iskočio iz žbuna i silovao zbunjenu mladu, sitnu, nevinu, tihu, religioznu devojku, koja će ceo život ćutati o tome, a pravda će čiku stići, naravno (dok praksa i istraživanja pokazuju da to skoro nikad nije tako). Onog momenta kada žrtva odluči da podigne ton (ili nož), ona za društvo u kom živimo više nije žrtva.

Žena nije žrtva ako smireno govori o nasilju koje je preživela, dok je ukoliko plače neuračunljiva, ili još gore ‒ manipulativna je, laže. Ukoliko staloženo izlaže svoje argumente ‒ laže, nemoguće je o takvom nasilju govoriti tako mirno.

Ukoliko podigne ton ‒ laže, očigledno je luda. Ukoliko nastavi sa svojim životom ‒ nije ni bila žrtva, očigledno joj nije loše. Ukoliko je dugo depresivna nakon nasilja, onda je vreme da se razdrma, ne čini život jedan događaj. Žrtva ne može da pobedi.

Utoliko gore ako je nasilnik omiljen u društvu. Ukoliko oslušnete žene oko sebe, shvatićete da situacija u kojoj se Amber Herd našla nije izuzetak, već planetarno pravilo. Pravda je u ovom slučaju dostižna u onoj meri koliko ljudi sebi dopuste da vide da su pogrešili u odabiru muškaraca kojima se dive. Prosto, nasilje se ne dešava u vakuumu i svi doprinosimo tome da žrtva nema mogućnost za pobedu. Moramo bolje.

Ja sam danas dobro. Ponekad ne mogu da dišem, ali to je samo kada se dese ovakve stvari. Ako pogledamo prošlu godinu, imali smo ismevanje silovanja u emisiji Antidepresiv na TDI Radiju, gde su voditelji Enes Ahmedov i Luka Pap. Njihova kazna nije došla, i danas vode istu emisiju, s tim što Pap vodi još jednu, jutarnju.

Takođe, krajem godine je pokrenuta akcija pod heštegom #nisamprijavila, kada je hrabra Lidija Crnobrnja izašla u javnost sa dokazima da je policija nije ni saslušala, niti uzela ispravno ime kada je ona otišla da prijavi nasilje koje je nad njom vršio reper Uroš Radivojević Numero. On danas ponovo stvara muziku. Milena Radulović, Iva Ilinčić i Danijela Štajnfeld su u medijima okarakterisane kao Lolite željne pažnje i slave.

Njihovi nasilnici danas slobodno šetaju Beogradom. Takođe, ne smemo da zaboravimo ni slučaj Monike Levinski, prve žrtve sajber nasilja, i uopšte ovakve vrste linča javnosti kakav trenutno preživljava Amber Herd. Sličnosti između tretmana Levinski i tretmana Herd od strane javnosti su neverovatne.

Džoni Dep je tužio Amber Herd jer je progovorila o preživljenom nasilju i dobio na sudu. Porota se sastojala od pet muškaraca i dve žene. Treća, koja je i sama doživela nasilje, je odstranjena. Naravno, sve se ovo dešavalo pred sudijom koja ima dugu istoriju donošenja presuda u korist nasilnika.

Sve ovo nije ni milioniti deo onoga što zapravo treba da znamo. Dep-Herd suđenje se nije desilo negde tamo, nekim tamo ljudima. Ono se dešava ovde, i to svaki dan iznova i iznova. Kada će stati, ne znam, ali ono što mogu da preporučim jeste da se pozabavite činjenicama i razvijanjem empatije prema žrtvama, čak iako to nije neko ko je vama blizak (jer istraživanja govore da je svaka treća žena žrtva, a praksa govori da je to mnogo veći procenat), i da izbacujete iz društva nasilnike, čak iako to jeste neko vama blizak.

I zapamtite, nijedna od nas nije bezbedna dok apsolutno svaka od nas ne bude bezbedna.

Preuzeto sa: zenskasolidarnost.org