Rečenica koju sam sebi i drugima najviše puta za života ponovila bila je i ostala ta da nema iskrene ljubavi i prijateljstva među nejednakima, referišući se pritom na eseje, s početka 20. veka, moje omiljene feministkinje svih vremena – Emme Goldman, čiji je fokus istraživačke kritike upravo i bila (ne)sloboda heteroseksualnog odnosa u društveno-političkom i kapitalističkom patrijarhatu.

Mada, ono o čemu je Emma ispisala na hiljade strana pre sto godina, ja danas živim u svakom svom odnosu s muškarcem.

Ta moja doživotna mantra feministička koja kaže da nema iskrene ljubavi među nejednakima jasno aludira na nemogućnost čistog i nenasilnog ljubavnog ostvarenja među ženama i muškarcima u društveno-političkoj globalnoj strukturi koja počiva na jasno definisanim odnosima moći.

Kako podređena može da voli svog nadređenog?
Ima li u odnosima proizvodnje i kapitala imalo ljubavi?
Je li supruga voljena kao čovek ili kao majka?
Je li ljubavnica voljena kao čovek ili kao ostvarenje erotske fantazije njenog ljubavnika?
Možemo li se voleti u svetu u kom su muškarci vlasnici 98% svetskog kapitala, ili su erotski odnosi nimalo ljubavni i zauvek osuđeni na nužan spoj zarad reprodukcije?
Ima li emotivne i seksualne emancipacije bez političke i ekonomske?

Opet se pitam naglas, i pokušavam da pronađem odgovore u sopstvenoj ljubavnoj istoriji.

Jedna sam od onih žena koja je okružena raznoraznim muškarcima. Mnoge sam prihvatala u društvo van ideje kako je svaki odnos s njima osuđen na propalu romantizaciju i erotizaciju.

Jednostavno, dok nisam počela dekonstruisati na sopstvenoj koži sve, ja sam verovala kako žensko-muško prijateljstvo postoji. Onda sam shvatila da erotska ljubav između žene i muškarca umnogome zavisi od njihove prijateljske diskonekcije i rodne asimetrije. U tom nedostatku baza je problema.

Šta je ljubav nego prijateljstvo?

Izgleda da je heteroseksualni odnos nadasve seksualan i da sva romantizacija i senzacija te ljubavi počinje i završava se spajanjem ženskog i muškog tela, u krevetu, van principa istinskog prijateljstva. Otuda propali brakovi, krvoločni razvodi, otuda i femicida 23, u Srbiji, u roku od 9 meseci. Žene očigledno ne stradaju u prijateljskom odnosu, već u odnosu sa bivšim, sadašnjim ili slučajnim telesnim partnerom. Bojim se da ljubav bez prijateljstva jeste odgovor na pitanje zašto žena strada u patrijarhatu.

Čak i oni muškarci sa kojima nikada nismo imale erotske pokušaje, zamisli ili scene ne neguju svoje principe prijateljstva jednako sa svojim muškim i ženskim prijateljima. Moje mi iskustvo govori kako je vrlo malo muškog junačkog obraza, nepokolebljivog karaktera i mitske besmrtnosti izvan bratstva.

Koliko god da su čisti i plemeniti naši muški prijatelji, jesu nesvesni rodne nejednakosti i feminističke borbe za slobodu u patrijarhatu. U tom pogledu, žensko-muško prijateljstvo i problematizujem. Bez obzira da li ono ikad preraste u erotsku konekciju ili ne. Jednostavno, ni odnosi prijateljski nisu i ne mogu postojati van hijerarhije i strogih odnosa moći.

Ceo ovaj moj golemi uvod i jeste asocijacija na moje sećanje kada se, ima nekoliko godina, sasvim naivno zaljubljujem u svog tadašnjeg najboljeg muškog prijatelja. Družili smo se na prvu loptu zaista ravnopravno, delili bez srama sve, i muke, i nedaće, provodili noći i dane zajedno, i to bez ikakavih naznaka da erotika uvek, kad su žena i muškarac u pitanju, pobeđuju iskreno duhovno prijateljstvo.

Možda sam ja i uviđala da potajno nešto postoji iako naizgled slutila nisam.

Odbijala sam svesno da je to jedina solucija žensko-muškog odnosa— da svaki hetero muškarac mora da erotizuje svaku hetero ženu, pa makar ona bila i njegova, formalno, prijateljica.

Odjednom je sve puklo. Nakon dve godine druženja, nakon neke tehno žurke u Wurstu, dobro se sećam, odvezao me je kući i poljubili smo se filmski, neočekivano, u kolima ispred moje zgrade. Jasno je bilo da će se popeti i da ćemo tu noć opet provesti zajedno, samo u nikad romantičnijem aranžmanu.

Jutro smo dočekali zagrljeni na mom trosedu. Shvatih ubrzo da sam, ko blesava, zaljubljena u svog bliskog drugara.

Zaista sam u tom trenutku bila sigurna da moj blizak prijatelj može biti moj najbolji ljubavnik. Ali, očito je poljubac u zagrljenoj noći izbrisao sve. Izgubila sam ga. Izjavila sam mu ljubav i on je nestao. Umesto prijateljice video je ludu ženu koja ga pritiska jer želi sve, sad i odmah. Bila sam nestrpljiva i ni u čemu nisam videla problem. Bila sam sigurna da smo rođeni jedno za drugo.

Jer kako dobar prijatelj može biti loš ljubavnik?

Ukoliko žmarci prorade i pamet se zavrti, dok ispred tebe stoji tvoj najodaniji muškarac kog si birala najslobodnije što možeš, šta ti drugo preostaje nego da veruješ kako je on najbolji za tebe. Mada, meni se čini da sam ja svom najboljem prijatelju ipak bila draža kao fantazma nego kao realna žena.

On nije osetio da iz konekcije prijateljstva jedino i može nicati čista ljubav. Uostalom, ko kaže da sam ja njemu ikada bila prijateljica i da nisam oduvek bila samo fantazma bez potencijala za otelotvorenjem. Na kraju, nisam pobedila ni kao prijateljica, ni kao ljubavnica.

Čini mi se da je sve palo u vodu onog trenutka kada se moj nekadašnji drugar i tadašnji ljubavnik prisetio svakog mog prethodnog ljubavnika o kom je slušao, a u kom je video pretnju i razaranje ideje o meni kao ženi o kojoj zna sve, a o kojoj ne bi voleo da zna ništa.

Dugo mi je trebalo da mu oprostim što je odvojio prijateljstvo od ljubavi, i što nikada nije bar ni pokušao da bude drug i ljubavnik, u isto vreme. Kada sam njemu oprostila, sa sobom sam ustanovila da ću tek kad se prijatelj i ljubavnik stope u jedno, istovremeno, bez teskobe biti sigurna da više nisam nejednaka s onima koje volim, i u koje se zaljubljujem.

Do tada, sedeću sama na reci, ali neću plakati jer nemam ljubavnika u prijatelju. Slaviću život u kom nesputano sanjam slobodnu ljubav svog života.

Preuzeto sa: elle.rs

Uprkos našoj bliskosti, do tada nismo imali seks. Bili smo samo prijatelji. Nekako smo uspjeli na prstima da zaobiđemo tačku bez povratka sve do jedne noći kada smo prešli granicu.

Niko od nas dvoje nije zastao da bi pitao ono očigledno – šta ovo sada za nas znači?

“Jutro poslije” razgovor

Sljedećeg jutra skoknuli smo na doručak prekoputa zgrade, držeći se za ruke dok smo ulazili unutra. Obmotao mi je ruke oko struka i stisnuo me. Shvatila sam da je to bilo ono za čim sam žudila mjesecima.

On je trebao da bude moj momak. Ostalo je samo da on da svoj pečat odobravanja, ali sam se suzdržala od pitanja, nadajući se da će on pokrenuti temu.

Kada je konobar spustio naše tanjire sa palačinkama, navalio je na tanjir i postalo je očigledno da ću ja morati da napravim prvi korak.

“Dakle”, rekla sam.”Šta je sljedeće?”

Prvo je skrenuo pogled, a zatim skupio dovoljno snage da se osmijehne svojim primamljivim osmijehom, prije nego što se odlučio za još jedan ciklus zalogaja, žvakanja i gutanja palačinki.

“Vjerovatno ćeš me mrziti”, rekao je.

Kada je ovakva uvodna rečenica prethodila pozitivnim vijestima?

Nastavio je. “Možemo li da se vratimo na to da budemo najbolji prijatelji?”

Možda je njegov strah uticao na njegovu prosudbu. Možda mu je samo trebalo vremena da razmisli i jasno odgovori. Ovi izgovori su tada zvučali razumno, pa sam odložila diskusiju.

Konfrontacija

Dva dana su prošla nakon našeg viđenja. Našli smo se uz flašu vina koja nam je oboma bila potrebna za hrabrost.

Razgovor je tekao naprijed i nazad, pričali smo o našoj budućnosti. Pritisnula sam ga da pokuša. Praktično smo bili u vezi prije naše noći strasti, objasnila sam mu. Ništa se zaista nije promijenilo.

Ipak, uprkos mom emotivnom prodajnom nastupu, mogla sam da osjetim njegovu neodlučnost.

“Idemo na sastanak, da vidimo kako će biti”, rekla sam. “To bi moglo oboje da nas iznenadi.”

Iz nekog razloga, pristao je.

Na moje iznenađenje (a možda i njegovo), oboje smo uživali u našem sastanku. Bio je uhvaćen u trenutku i proglasio je naš status para.

Period medenog mjeseca

Živjeli smo san, ali samo dvije nedjelje. Iza svojih osmijeha, naklonosti i napada požude skrivao je nepobitnu istinu. Njegovom srcu je nedostajalo ono što je njegova glava htjela.

“Nisam siguran zašto smo zajedno”, govorio bi kada sam ga pitala šta mu smeta.

Na našu tronedjeljnu godišnjicu smo prekinuli. Uložili smo nekoliko napora da povratimo neki privid našeg ranijeg prijateljstva, ali se to pokazalo nemogućim. Poslije runde djetinjastih prozivki i optužbi, odlučili smo se za kratak period hlađenja dok se naše emocije ne slegnu.

Zagrlili smo se i oprostili posljednji put.

Muško-ženska prijateljstva mogu postati komplikovana.

Nije da seks uvijek stane na put kada se muškarci i žene upuste u prijateljstvo. To nije tačno. Imam nekoliko muških prijatelja više od dvadeset godina. Takođe sam izgubila prijateljstva zbog neuzvraćene ljubavi ili kao u posljednjem slučaju, pokušali smo, ali nismo uspjeli.

Ovo može zvučati depresivno, ali postoji dobra strana. Ne mora svaki put da uspije, dovoljno je samo jednom.

Dvije godine nakon raskida sa mojim prethodnim momkom, zaljubila sam se u drugog prijatelja, drugara sa kojim sam trenirala. Ta veza se pretvorila u brak. Vidite, ipak može da uspije. Ipak, ako razmišljate o tome da pokušate, učite iz lekcija mojih brojnih neupsjeha i jednog uspjeha.

1. Ne dopustite emocijama da prevladaju

Osjećanja su često prolazna. Možda ćete osjetiti peckanje želje na početku prijateljstva, ali kako postajete bolji prijatelji, zaljubljenost jenjava i shvatate da vam prijateljstvo sasvim odgovara. Budite strpljivi i dopustite vremenu da učini svoju magiju.

2. Obratite pažnju na male signale.

Da li zadržava pogled još koju sekundu nakon što se oprostite? Da li bi radije provodio vrijeme sa vama nego da gleda fudbal sa svojim prijateljima? Da li ste ljubazniji nego što ste inače prema prijateljima? Da li se ovi signali povećavaju i eskaliraju u intenzitetu tokom vremena?

Intuicija možda nije dovoljno, ali je solidan pokazatelj, pogotovo kada su znakovi protiv vas. Kada im se ne sviđate, nije teško shvatiti.

3. Odlučite da li ste voljni da rizikujete prijateljstvo.

Ako ste oboje toliko zaljubljeni da ste spremni da rizikujete prijateljstvo da biste uspjeli, onda iskoristite šansu. Ako neko od vas previše cijeni prijateljstvo da bi rizikovao, onda se zapitajte da li zajednička želja uopšte postoji.

4. Odgodite intimnost.

Jednom sam izlazila sa prijateljem sa posla. Družili smo se jedne noći, oboje usamljeni, oboje pripiti, oboje uzbuđeni. Postali smo seksualni partneri koji su požalili zbog svoje odluke čim se završilo. Naše prijateljstvo je stalo i nikada se nije vratilo na ono što je bilo.

Dvije odrasle osobe koje su pristale da imaju seks može da rade šta hoće, ali seks može i često uništi prijateljstva, pa razmislite o tome da sačekate prije nego ste sigurni.

5. Pažljivo pređite liniju.

Ni u jednom od mojih odnosa iz prijatelja u ljubavnika, nisam iz vedra neba objavila svoja osjećanja. Svaki odnos je napredovao prirodno do tačke kada smo se prvi put poljubili, a zatim razgovaarali. Nije bilo rasprave dok nismo razvili intenzivnija osjećanja i prešli liniju prijatelj-ljubavnik.

To ne znači da ne trebate da kažete svoja osjećanja iz vedra neba, ali može stvoriti neprijatnost kada vaš prijatelj ne dijeli ista osjećanja.

Da li vrijedi biti u vezi sa svojim prijateljem?

Apsolutno da. Da, vjerovatno će propasti i izgubićete prijatelja, ali šta ako uspije?

Doživotni prijatelji su rijetki i još rijeđi kada gajite skrivena osjećanja na koja ne možete uticati. Ako oboje dijelite zajedničku želju, pokušajte. Šanse možda ne idu u vašu koristi, ali tako obično biva.

– Alo, Ana! Slušaj kretena, molim te! Kaže, ona mu je drugarica oduvek, ne može on tek tako da prestane da se druži s njom zbog mene. Kako su muškarci glupi! Kakva drugarica, pa iz aviona se vidi da balavi za njim. Aha. Pa znam. Jaooo. Nije mi dobro više, majke mi! Sve nekako, al’ kad ono veče nismo izašli da bi je tešio što je pala ispit! E pa neće moći!

Okrenula sam glavu još jednom kad sam shvatila da je ponovo gledam pravo u oči. Nije trebalo da budem toliko nepristojna, ali me je nešto u njoj vuklo da je pogledam i kažem: „Hoćeš li prestati da smaraš čoveka! On je tvoj, opusti se i uživaj! Vi devojke, nikad nećete shvatiti kako je biti na mestu te drugarice!“

Muško-ženska prijateljstva postoje. Kao što postoje iskre između prijatelja. Nema generalizacije. Nekad se jednostavno desi da se zvezdice uznemire unutar obruča zvanog prijateljstvo. Gledaš ga u oči i znaš da to nije običan pogled. Al’ ništa ne preduzimaš, „da ne pokvariš prijateljstvo“. Samo što ne znaš da su ga te ptice što lepršaju krilima u tvom stomaku svaki put kad ga vide ODAVNO iskljucale. Njemu, naravno, ništa ne kažeš, nisi ni glupa, ni luda.

On možda nešto slično oseća, al’ i dalje priča kako mu je devojka juče rekla ovo, kako ne zna šta da joj kupi za rođendan, kako joj se razboleo pas ili nešto slično.

– Znaš šta se desilo smešno?

– Šta?

– Jovana mi napravila ljubomornu scenu.

– E? Opet?

– Da. Ne pitaš zbog koga?

– Zbog koga?

– Zbog tebe.

Preznojim se deset puta pre nego što kažem.

– E svašta! Njoj je baš dosadno u životu!

– Kaže, drugarice ne šalju poruke posle ponoći.

– Ma je l’ moguće? Pa ja učim noću, žao mi je. Glupo je očekivati da ti ne pošaljem poruku.

– I ja sam joj to rekao, ali ona je uporna. Kaže kako joj mnogo smeta.

– Šta ću joj ja?

– Pa možda neko vreme da mi ne šalješ poruke, znaš?

Srce mi se popne u grlo. Progutam ga kao kamen i kažem:

– Nemaš frke. Ne neko vreme, srce, prestaću za zauvek ako treba.

– Baš si drug!

– Ma sve za Jovanicin mir.

Njemu, vidim, smešno, okreće priču na neku drugu stranu, malo mu je i glupo.

Meni nije smešno. Družimo se od osnovne, donosila sam mu školsku svesku kući i pomagala da uradi domaći kad je bio bolestan. On se potukao sa dečacima iz VI-2 kad su me zadirkivali što ne mogu da preskočim kozlić, nosio mi je ranac i govorio mojoj mami stvari poput: „Teta Nadice, ova Vaša ćerka ništa ne jede, vetar će je oduvati!“ ili „Kako Vi izdržavate s njom ceo dan, ja je jedva preživim u školi!“

Zajedno smo rasli i ja sam srasla s njegovim očima, sa svim što je njegovo. Nismo se odvajali, pa nekako i nije bilo šanse da se primetimo i sagledamo. Mislila sam – poznajemo se oduvek, normalno je što ga volim. Nisam ni znala da sam se zaljubila. Jedne večeri smo se vraćali kući iz grada i on je viknuo mojoj mami u dvorištu:

– Teta Nadice, vraćam je živu i zdravu!

„Nepoljubljenu.“, prošlo mi je kroz glavu i zamalo kroz usta. Tu me spucalo. Ispred sopstvene kuće.

– E moram da idem! – pobegla sam glavom bez obzira. Nisam smela u oči da ga pogledam. I tako narednih pet dana. Folirala sam da sam bolesna. Šestog dana je došao i rekao:

– E znam da si bolesna, ali ne mogu da izdržim da tebi ne kažem. Ja sam ti se opasno zaljubio! Znaš onu Jovanu iz IV-3?

I tako je u naše živote ušla Jovana Ljubomorna. Smeta joj ovo, smeta joj ono. Sve nekako i nikako. Kad smo zajedno, smeška se i ćuti, ali su nam susreti sve ređi i ređi. Do tog „smešnog“ trenutka i „njene zabrane“. Ne znam zašto je on pristao na to. Ja sam pristala, jer me je grizla savest, jer nisam htela da budem „ona što rastura vezu“. Prolazili su dani, pa nedelje, pa meseci. Posle nekog vremena i on sam je prestao da se javlja. Ugušila nas je. Deset godina drugarstva je ugasila jedna veza od godinu dana.

Jednom mi je u prolazu samo rekao kako bih mogla da se javim, nema me, šta se sa mnom događa, a videla sam da ga je stid, da ne misli to što kaže i da nas je smestio u taj „radi reda“ poziv. Nasmešila sam se i ništa pametno nisam rekla. Pustila sam da veruje da sam zauzeta ili ne znam ni ja šta. On više nije bio onaj moj drug, jer me je pustio.

– Ako to njihovo nije ljubav, onda ne znam šta je, mislila sam.

Upisala sam faks i odselila se. Sklanjala se od svake mogućnosti da ih sretnem kad dođem u rodni grad. I nisam ih srela godinama. Sve do jutros. Ona je nosila neku markiranu tašnu i isto tako markiranog i krznenog psa u rukama. On je bio u pantalonama i košulji zakopčanoj do poslednjeg dugmeta. Izgledali su kao par iz novina. Besprekorno lepi i prazni. Kao da ničeg između njih nema. Kao da su samo došli da se slikaju za neku naslovnu stranu, pa da posle idu, svako svojoj kući.

Da je tako, ne znam kuda bi Jovanica otišla, ali znam da bi on mogao lagano da ušeta u naš stan i skine se u šorts. Viknuo bi iz kupatila:

– A gde mi je sad ona Supermen majica?

A onda bi me ugledao u njoj.

– Ova majica stvarno ima supermoći, ispod nje nestaje sva odeća! – rekla bih sa osmehom. – Možeš i da proveriš ako hoćeš.

Ali umesto te moje fantazije, u susret su mi išli njih dvoje. Moj drug i njegova devojka. Nasmešio se onoliko koliko se ona namrštila.

– Pa dobro, gde si ti?

– Fantaziram nešto.