Pa, shodno odgovoru, možete dizvučete sledeće zaključke:

– Toyota Prius, onaj hibrid, znaš, vodim računa o okolini i ekologiji, i našoj životnoj sredini – ZNAČI JEDI GOVNO ekolog! Kod ovog odgovora predlažem tri klika, gde je poslednji opcija block. Ovaj kad odete na večeru naručuje brokoli, pije flaširanu malu negaziranu vodu, plaća karticom i priča kako se loži na ravnopravnost polova, a kad bi se našli na Titaniku prvi bi skočio u čamac, a tebe i dete ostavio da se udavite ki pacovi sa gudačkim kvartetom.

Vegan je i ponosi se time, stoga ovo preskočite u širokom luku. Onaj od likova što te izblamira pred ćaletom na slavi i stričevima iz Krajine jer piča kako ne jede NIŠTA ŠTO IMA OKICE, pa u isto vreme dobiješ želju da ga ubodeš viljuškom u oko ili da mu ubaciš kroz zatvoren prozor njegovog hibridnog automobilčića na baterije flašu Jack Daniels-a sa zapaljenom masnom krpom ‘msro zatvarača. Liberal, i to onaj najgore sorte, što nije prikriven niti latentan, nego onaj što je navodno OSTVAREN u životu, al’ ko do mojega.

– Vozim biciklo – Ovaj ne mora nužno da bude loš, ako ništa drugo ima jake noge i Stamina Over 9000, što bi rek'o naš narod mož’ da tera do letnji dan u podne. Ako vam ne smeta da vas na prvi sastanak vozi na guvernali, onda možda i mož’ da se napravi neki pos'o. Mislim, navikao je dokreće pedale do besmisla i nazad, i repetitivne radnje kao takve mu nisu strane, pa kad dođe do seksa, naročito oralnog, ne staje dok ne ukrstite okicama i naglas počnete da prizivate bebu Isusa, pokojnu nanu, Jezdu, Dafinu i svih sedam Snežaninih patuljaka, po starosti i broju patika.

– Golf dvojka, godište Arkanovog sina, dizelaš, isto kao Arkanov sin – Znači ovde imate samo da ga pitate – KOLIKO DECE HOĆEŠ DA TI RODIM?! Ovaj lik je otelotvorenje muškosti, kad se i brije, brije se sekirom, ima stisak šake da kad te uhvati za dupe napravi ti podliv, u kafani naručuje 30 ćevapa i odmah tri točena piva i paziće te kao Đorđe David svoja oba fana.

Grli ženu samo kad vozi u rikverc, ali pored njega će ti sve potrebe kao žene i kao majke biti zadovoljene. Možda te malo izbalmira kad ga odvedeš na slavu kod tvojih, jer od muzike traži ČIČA DRAŽO GDE JE TVOJE DETE, ali će rodbina brzo da ga zagotivi jer iscepa četiri metra drva dok traje Žikina Šarenica, i uvek ima kvalitetnu rakiju.

– Vozim kamion, sve od FAP-a do VOLVO-a – E ovaj je primarek za anale, nekad i bukvalno. Navikao je da je stalno na putu, jede na šatorskom krilu, kad ima sreće spava po motelima i generalno ima jako male prohteve, pa stoga minimum minimuma koji mu pružite će da smatra darom samih Bogova i voleće vas više nego rođenu majku, tako da ovde možete i da pokvarite onaj čuveni Edipov kompleks, da Frojd počne da se okreće u grobu, jer je umro u ubeđenju da je to prosto neizvodljivo.

Kad voli, voli onako da puca'u pragovi na pruzi, hoće nekad da podvikne, ali sve je to iz dobre namere i za vaše dobro, jer često nije tu, a želi da bude miran znajući da umete sami da se odbranite od ovih podmuklih, koji voze hibridne automobile. Ako vam kojim slučajem neko naudi ili čak i nagovesti nešto loše da može da se desi i ugrozi vam bezbednost, ili gazi kamionom ili udara takav šamar da vraća u detinjstvo i potomstvo počne da muca tom nesrećniku koji se našao na drugoj strani šake od četiri ara. Prostodušan, ali retko dobar i neiskvaren lik, ima onaj pogled od koga ne možete da skrenete pogled sve i da hoćete.

– Ja idem taksijem – E ovom liku da kažete da hoćete da se upoznate lično kad se dopisujete, i onda kad izađe iz taksija i krene ka vama, da mu udarite šamar iz petinih žila, i onda pozovete svog kamiondžiju didete negde na klopu i da ga mazite iza uha, dok on zadovoljno prede i drži vas za guz.

Eto, to bi otprilike bilo to. Mislim, ako neko od vas dama ima druga iskustva i još neki primer, slobodno dodajte, svaka sugestija ovdI je dobrodošla.

Još nešto moram da naglasim pre nego što pređem na stvar: zbog prirode posla i načina na koji se tim poslom bavim, svakodnevno mi se kače kreteni koji imaju potrebu da mi kažu da sam kurva, ili pak nedojebana, da sam ružna, debela, glupa. Povremeno prete batinama, silovanjem, ponekad i smrću. To ide u rok službe i opis posla, pa sam vremenom naučila da ne obraćam pažnju. Na mrežama imam dovoljno iskustva da intuitivno razlikujem ozbiljnu od neozbiljne pretnje, tako da me u najvećem broju slučajeva zaista zabole šta dokoni imaju da mi poruče.

Ono o čemu je ovde reč jeste stvar s kojom se suočava svaka žena koja je aktivna na društvenim mrežama: poruke nepoznatih muškaraca koji odmah idu s neba pa u rebra i startuju te. Ranije mi je to bilo smešno, donekle čak i zabavno. U poslednje vreme hvatam sebe na ivici nervnog sloma kad mi neko takvo sranje stigne u inboks. Podjednako se razbesnim bez obzira na to da li je pošiljalac pristojan ili ne.

Kad smo kod pristojnosti, “pobednik” mog inboksa je car koji mi je poslao samo “aj dodaj”. Kao da sam ker kom je dobacio štap, pa treba da aportiram.

Naravno da sam tu, kao i svaku sličnu poruku ignorisala i pošiljaoca blokirala, ali čekaj malo… Da li je ta “aj dodaj” fora ikada igde upalila? Da li on misli da je takav način obraćanja kul, opušten, duhovit? Ili, ipak, misli da su žene stoka kojoj se treba obraćati samo takvim polu-onomatopejama? Ne znam i ne zanima me. Jedino što hoću jeste da muškarci shvate da niko, apsolutno niko, ne zaslužuje da mu se tako obraćaš, a pogotovo ne žena koja ih uopšte ne poznaje, a za koju su, tobože, zainteresovani.

Ima i pristojnih. To su oni što pretražuju žene po mrežama, pa na sto adresa pošalju identičnu poruku: “Zdravo Jovana, nadam se da nije nepristojno ovako slati poruku jer se ne znamo, ali bih voleo da te upoznam. Sem što si jako privlačna baviš se i zanimljivim stvarima i mislim da možda možemo da ostvarimo kvalitetnu komunikaciju. Ako želiš pusti mi zahtev. Pozzz”

Na prvi pogled, sve je OK. Dečko misli da sam privlačna i da se bavim zanimljivim stvarima, te je zainteresovan da me upozna. Ali, ali, ali, stani malo prijatelju: na mom Fejsbuk profilu, osim imena i profilne slike, nijedan jedini podatak nije javan, nego mogu da ga vide samo moji prijatelji. Povremeno stavim neki “public” post, ali isključivo kad šerujem neki oglas za posao, kad neko traži svog izgubljenog kera, ili kad baš hoću da neki status ljudi šeruju dalje, ali takvi statusi retko kad govore nešto o stvarima kojima se bavim. Što će reći, i ovo je tipična masovna poruka, poslata na ko zna koliko imena, sa nadom da će se bar jedna devojka upecati. Znate one likove na žurci što zaređaju od žene do žene, muvaju svaku, u nadi da će im bar na jednom mestu upaliti? Znate zašto im ne upali nikad? Zato što takav obrazac startovanja suštinski dehumanizuje ženu: takav samo hoće da ga te večeri metne, a žena, osoba, je svedena tek na ono ometajuće tkivo koje okružuje rupu u koju bi on da metne. Pa, isto važi i za likove koji šalju masovne poruke, koliko god da ih pažljivo sroče.

Posebna sorta su kreteni koje već imaš na listi prijatelja, a u životu ih nisi video. Moj kriterijum za dodavanje ljudi na Fejsbuku je jednostavan: koliko imamo zajedničkih prijatelja i ko su ti ljudi. To ko su, daleko je važnije nego koliko ih ima. Ako imamo 150 zajedničkih prijatelja, ali su svih 150 javne i polujavne ličnosti koje, sasvim legitimno, koriste FB za promociju svog rada, ne, neću te dodati, jer kačim mnogo ličnih stvari, a mrzi me da pravim liste ili za svaki post sređujem “settings” oko toga ko može da ga vidi. S druge strane, ako imamo samo pet zajedničkih, ali znam da na FB ne dodaju nepoznate ljude i mogu da ih pitam ko si i šta si, dodajem bez problema.

Ali, ni to nije neka zaštita. Recimo da mi je lik kog lično zna bar troje mojih kolega s posla, a s kojim u životu nisam imala nikakvu interakciju, jednog dana mrtav ladan poslao poruku da sam “presočna” (greškom sam prvo pročitala da sam “prosečna”), i ljubazno me zamolio da mu pošaljem sliku svojih nogu, ali u štiklama.

Verovatno najogavnije iskustvo imam sa čovekom sa kojim mi je zajednički friend bila – moja rođena majka. Odnekud su poznanici, ne zna ga ni ona dobro, a ja sam ga dodala računajući da sam bezbedna kad je reč o FB prijateljima mojih roditelja. Međutim, lik mi je prvo lajkovao neki status u kom sam besnela zbog društveno-političke situacije ili neke belosvetske nepravde, nemam pojma, sećam se samo da je bilo osam ujutru. Odmah zatim mi je poslao poruku: “Mala, mnogo si temperamentna, imam nešto od 18 cm da te malo smiri.” Naravno da sam ga blokirala i javila majci da uradi isto, ali, alo, matori, da li si normalan i da li je moguće da u tim godinama ne znaš da kontrolišeš jutarnje polucije?

Nego, lako ćemo za mene. Šta raditi kad vam se neki FB stalker okomi na drugaricu, pa počne da ti šalje poruke sa pitanjima da li je poznaješ, koliko dobro, da li je slobodna, i tako dalje. Jednog takvog sam oterala u tri lepe i zapretila policijom. Izgleda da drugi sa njene liste prijatelja nisu bili dovoljno bistri, pa joj je taj, za kog nije ni znala da postoji, jednog dana pozvonio na vrata. Sve se završilo srećno, progonitelj je jednim kraćim smirenim razgovorom udaljen, što ne znači da nije našao novu žrtvu.

Tu dolazimo do glavnog razloga zbog kog mi, žene, mrzimo kad nas apsolutno nepoznati muškarci startuju preko društvenih mreža. Plašimo se, brate. Od malih nogu smo naštelovane da ne razgovaramo sa nepoznatima, da ne idemo mračnim sokacima, da se noću ne vraćamo kući same, i tako dalje, jer bismo mogle da budemo silovane. Taj oprez nam je duboko usađen, tu je, u malom mozgu stalno, i kad smo budne i kad spavamo, a muškarcima sličan strah nije ni na kraj pameti. E zato nije u redu da nas zaskačete, da nam šaljete poruke u kojima nam nudite da nam ga uvalite, da, iako nikad nismo čule za vas niti vas videle, pišete kako vas privlačimo. To je kao da nas zaskačete na sred ulice. Koleginica i ja smo se jedne noći vrale kući s posla i rešile, pošto je bila lepa letnja noć, da otpešačimo preko Brankovog mosta. Na pola mosta naletela je grupa pijanih likova. Jedan je navalio na moju koleginicu da mu da broj telefona. Žena se doslovno ukopala od straha. Procenile smo ko je najtrezniji u grupi i zamolile ga da skloni drugara od nas. Upalilo je.

Nedavno mi je prijatelj ispričao nešto od čega mi se digla kosa na glavi. Njegova drugarica stajala je na semaforu i čekala zeleno, kad joj je neko prekrio oči rukama, u fazonu “pogodi ko je”. Bio je u pitanju potpuno nepoznat čovek koji nije hteo da je pusti dok mu nije dala broj telefona. Lažan, nadam se.

Izložene smo, i u opasnosti smo u situacijama koje muškarci ne mogu ni da zamisle kao potencijalno opasne. Njima je dolazak majstora u kuću smor koji treba da otrpe, eventualno malo pripomognu. Meni je to iskustvo od kog i sad dok ovo pišem osećam mučninu. Pokvarila mi se veš-mašina, broj majstora sam dobila po preporuci. Mašinu je popravio, ali je onda mene bukvalno, a ne metaforički, pribio uz zid, jer, “pa valjda sam zaslužio poljubac”. Spaslo me to što sam visoka metar i po, a on dva, pa sam mu se provukla ispod ruke i pobegla iz sopstvenog stana. Moj strah mu je bio smešan, ali bar je pokupio prnje i otišao. Sećam se da sam od straha prvo povraćala, a onda sam se toliko tresla da nisam mogla da zabodem telefon drugara koji je živeo par spratova iznad mene da vidim da li je kod kuće, jer mi je boravak u stanu bio nepodnošljiv. I dan-danas, kad mi se nešto pokvari, prijatelji mi dolaze da drežde sa mnom dok je majstor tu. Posle tog iskustva, taksista koji me je iz čista mira vozio tri kilometra duže, jer mu se sviđalo društvo, i kome sam izašla iz kola u pokretu, sočno psujući, da skrenem pažnju radnika u prodavnici koja radi celu noć, bio mi je tek mala neugodnost.

Kakve sve to veze ima sa društvenim mrežama, kad se tamo sve odvija posredno i nema šanse da te neko nabije u zid ili vozi protiv tvoje volje? Na prvi pogled, nikakve. Ali, nemojte biti veverice, moja strašna iskustva su tek delić onoga što je svaka žena doživela bar jednom u životu. Koliko god mi, heteroseksualne žene, volele muškarce, sve žene, bilo koje seksualne orijentacije, programirane su da ih se plaše. Da, znam da tek mali procenat muškaraca čine monstrumi spremni da napadnu i siluju ženu. Ali u momentu kad se uopšte ne poznajemo, nema načina da znam da li je taj koji mi se obraća baš iz te grupe. Ne znam koliki je procenat muškaraca na mrežama spremnih na pokušaj silovanja ili maltretiranja žene. Ali kad se nađeš oči u oči sa jednim takvim, procenat je 100 posto. Zato, smanjite doživljaj kad ste u teranju, naučite nešto o tom urođenom ženskom strahu i probajte da ga razumete. Ako ni zbog čega drugog, a ono zato što ne želite da vas neko sumnjiči da ste manijak.