Nisam nosila periku.

Jedno vrijeme sam nosila marame, ali su me užasno umarale, stalno sam pipala hoće li se raspasti ta skulptura na glavi, pa je li prevelik turban ili nije, a o vrućini ispod toga da ne pričam. Znoji se glava, svrbi ono ćelavo, ma haos. Nećemo pričati o tome da sam, prije odlaska u bolnicu kupila 12 marama – pola mi nikad nije zatrebalo.

Moja divna Andrea mi je dala a la Ceca periku koju su mi čak dovezli u Beograd kad su došli po mene. Druga djevojka mi je poslala svoju kratku plavuškastu. Marija mi je jednu poslala iz Zagreba. Nijednu nisam nosila.

Nije mi prijalo.

Nisam to bila ja.

A i nisam htjela da Lola (ćerka) danju ima mamu s perikom, noću mamu bez ijedne dlake.

I nekako mi ništa oko tih perika i ćelavih glava koje nosimo kao ordenje, kao dokaz da smo preživjele (pišem u ženskom rodu jer muškarci nekako lakše budu ćelavi), kao simbol borbe od koje nismo odustale, nije baš kako treba.

Dok Besima, urednica portala fbl.ba, sjajna žena, nije na jednom panelu rekla: Izvinite, ali zašto se stalno pokreću kampanje u kojima sječemo kosu i pravimo perike za male djevojčice oboljele od raka? Čemu ih učimo?

Učimo ih da je kosa jednako ženstvenost. Da su manje žene, djevojčice, curice ako nemaju kosu.

Učimo ih da nije u redu da budu onakve kakve jesu – a u tom trenutku su ćelave.

Učimo ih da moraju da se uklope – u familiju, u razred, u društvo, a da im je za to neophodna kosa.

Učimo ih da to što su bolesne i prolaze kroz pakao liječenja nije dovoljno, već de da još sakrijemo i vaše lijepe, mile ćelave glave.

Zato bih ja da mi okrenemo sve to.

Da promijenimo kampanje, da ne dokazujemo svoju dobrotu sječenjem kose, već da recimo napunimo dječije onkologije knjigama, posteljinama, uslovima u kojima je mnogo lakše ozdravljivati (ako postoji uopšte ta riječ.)

Da stavimo te djevojčice na bilborde i pričamo o tome šta one super rade, ne šta im nedostaje.

Da nekako prestanemo da se baziramo na korigovanje i sakrivanje nedostataka, već da se posvetimo jačanju njihovog samopouzdanja, njihove poljuljane vjere u dobre dane, njihove brigu i nježnosti prema njima samima.

Kosa će narasti.

Djeca će ozdraviti (moraju!).

A mi ćemo se, sljedeći put kad sretnemo neko ćelavo stvorenje, koliko god godina da ima, nasmješiti.

Neka taj osmijeh bude nagrada za sve ćelave junake današnjice!

To bi bilo sve što imam reći o Danu Republike.

Bilo je hladno da popizdiš. Tačno da ostaneš kod kuće. Zato je valjda i ona slika dronom pokazala šačicu ljudi na zabijeljenom asfaltu, a bio je tako velik dan. Bila sam izdajnik. Ali ne zato što sam odlučila, već sam bila na poslu. Na rođendan naše Republike Srpske sam radila, a trebalo je slaviti.

I bilo je toliko hladno da sam bogarala Neletu i onom apsrtraktnom, a tako živom sinu Draganu, jer glupo je da prođe taj dan bez te numere, koja me već jutrom zapuhnula iz radija. Iako je višim instancama ona vjerovatno samo bespotrebni podsjetnik na maršala, koji je crk’o, nema veze što su nam s Trga poručili da je brat Mile naš novi Tito.

Bilo je hladno da popizdiš. Tačno da ostaneš kod kuće. Zato je valjda i ona slika dronom pokazala šačicu ljudi na zabijeljenom asfaltu, a bio je tako velik dan. Bila sam izdajnik. Ali ne zato što sam odlučila, već sam bila na poslu. Na rođendan naše Republike Srpske sam radila, a trebalo je slaviti.

Jer, danas je Dan Republike i stari je popio malo… A moj stari, star sve više na sve više načina, je negdje pored peći grijao penzionerska leđa i gledao paradu. Nigdje ga nije bilo; na pozivnici, u nekom redu, u stroju, u parku.

Taj moj stari, gledam ga, često, ali sve umornija u ljutnji na njega jer nije znao bolje, drugačije, više osim da bude pošten, je ratni vojni komandant. Sve dane u kojima se rađala Republika Srpska je proveo u rovu, odgovarajući za tuđe živote, daleko od kuće. MOJ DAN REPUBLIKE JE ONAJ KADA JE TATA POSLJEDNJI PUT SPUSTIO TORBU S RATIŠTA. Ovaj, u kojem on nema nikakvo mjesto, ne osjećam kao svoj…

Jer, danas je Dan Republike i stari je popio malo… A moj stari, star sve više na sve više načina, je negdje pored peći grijao penzionerska leđa i gledao paradu. Nigdje ga nije bilo; na pozivnici, u nekom redu, u stroju, u parku.

Imam li nešto protiv 9. januara? Nemam, samo me ne interesuje. Jesam li izdajnik? Vjerovatno jesam, ali me to još manje interesuje. Ovaj i ovakav 9. januar nije dan u kojem slavim pobjedu, slobodu, život, ono za šta se moj otac borio. Slavi se ono u šta se vjeruje. To je isto kao kad vjeruješ u neku višu silu, ne treba ti crkva ili džamija da joj se moliš. U ovu našu Republiku više ne vjerujem. Više nije moja, jer ne osjećam da sam ja njena. I tu je ta rogobatna poveznica između slavljenika i izdajnika – da bi bio jedno ovdje ne možeš biti drugo, iako je prosto prirodno da ne osjećaš pripadnost nečemu iz čega si isključen. Moj tata, borac za Republiku Srpsku, i ja, dijete nekoga ko se izborio za nju, gledali smo to slavlje, on pored šporeta, ja uz tastaturu, a stegao debeli minus.

MOJ DAN REPUBLIKE JE ONAJ KADA JE TATA POSLJEDNJI PUT SPUSTIO TORBU S RATIŠTA. Ovaj, u kojem on nema nikakvo mjesto, ne osjećam kao svoj…

Išli smo na referendum, pa to nije bilo po Ustavu, pa su bila saslušanja, pa prijetnje, pa svakojaka zajebancija. Pozivali su na rat, pa se slikali zajedno na svakojakim skupovima. Pa je bio revolt međunarodne zajednice, pa su bile sankcije, pa je bio višestruki strah među ljudima. I tako već mjesecima, svi smo i dalje tu, svako u svojim ulogama. I stiglo je slavlje, a neustavno je. I niko ne zna šta Ustav kaže za treći puk i za limeni orkestar, jer ovdje niko ne zna ko kakve obaveze ima. A nacionalistička infuzija samo kruži. Zastavice su visoko podignute, snage su postrojene. Kao totalni ustavni amater vidim da to nije igranka za nas male. Vidim da ni zapaljiva nacionalistička retorika neće ugrijati svu našu promaju, kao što znam da se od srpstva ne živi. I kao što još bolje znam da sutra neću da ispraćam brata ili sina sa hljebom i puškom. Ako je to cijena proslave, znam da ne želim da slavim. Ništa, osim onog što se proslaviti može i u svoja četiri zida.

Danas, 25 godina kasnije, na taj rođendan pričamo o povratku grijanju na drva. Dok cijeli svijet prelazi na solarno. Danas spominjemo toplane, dugove, hladne radijatore, a slavimo nešto što je stvoreno u nekoj hladnoj rupi, nečijim golim životom. Danas sam tužnija nego prije tih 25 godina, ne samo što sam za bar toliko pametnija, pa me više boli, već što smo nakon tog četvrt vijeka zaslužili bar da nam bude toplo. Ako već štošta nije.

Imam li nešto protiv 9. januara? Nemam, samo me ne intaresuje. Jesam li izdajnik? Vjerovatno jesam, ali me to još manje interesuje. Ovaj i ovakav 9. januar nije dan u kojem slavim pobjedu, slobodu, život, ono za šta se moj otac borio.

Hladno je bilo ovog 9. januara. Meni, ne zbog te žive i tog minusa, već zbog one mrtve nade. I što sam gledala nasmijana lica kojima je podjednako, ako ne i više, hladno. Al njima je bila dovoljna logorska vatra u daljini i Lepa Brena.

Jebi se, Nele, glupa ti je pjesma. Samim tim što govori o nama.

(Naslovna fotografija Aleksandar Čavić)

Ležao si na mom krevetu i pravio se da je to najnormalnija stvar na svetu. Sedela sam na podu, naslonjena na ormar, na knjige, na nestabilnu sebe i trudila se da te s vremena na vreme pogledam u oči.

Nije lako kad se zaljubiš u nekog ko ti je bio blizak i pre nego što je to nešto u tebi kvrcnulo. Odjednom, čini se da taj neko najšarmantnije priča o promeni ulja na autu ili o košarci za koju nikad nisi marila.

Odjednom, čini se da umesto očiju imaš ona srca na federe iz crtanih filmova koja iskaču i ljube ga svuda po licu, kosi i vratu. (Na ostale delove tela ne smeš ni da pomisliš, jer istog trenutka pocrveniš kao bulka, a već je dovoljno neprijatno).

Šta je to sa zaljubljenošću i klišeima? Kad srcima i ispraznim poređenjima objašnjavamo šta osećamo?

To je ovih narednih 45% – nada. Nada koja zna da je uzaludno tražiti reči objašnjenja, formule jedinjenja, definicije onog što se šeta kroz ceo organizam (posebno kroz onaj najmanje jasan mekani deo – dušu).

Kada sam se zaljubila u tebe, moj strah se uvukao u neki stari zimski kaput i pustio nadu da se gola šeta svuda. A posebno da se ispred tebe šepuri. Stidljivo bestidna. Da pleše po nekom svom taktu i s vremena na vreme ti šapne: voli me!

Svima nam je bilo jasno da će se nada smrznuti, a da će strah ispod kaputa ostati zaštićen i spreman da me muči svake noći – jer strah kaže: Zašto bi te on voleo?

U tom natplesavanju, natpevavanju i nadigravanju, nismo ni primetili kada se onih magičnih 10 procenata nežne ljubavi probudilo između nas.

Prvo nas je uzela za ruke, pa nam je pomirila srca. Proročki nas je vodila kroz godine gde nećemo biti ni mladi ni srećni. Gde će neotplaćena rata kredita da posvađa naše prste. Gde ćemo umorni zaspati bez tuširanja, u odeći, na trosedu u dnevnoj sobi.

Gde ćemo se buditi sa bolom u vratu u ranim tridesetim. Gde će biti normalno reći: opet pada ova kiša, baš je dosadno. Gde ćemo se pogledati preko šoljica nekog voćnog čaja i pomisliti: nemam srca na federe koja iskaču iz očiju, al’ ja bih da ga ljubim, ja bih da je ljubim. Gde ćemo napraviti ta četiri koraka, obići sto i ceo odrastao život i zagrliti svojih 10% jedine stvarne sreće.

Dobra stvar kod života i prave ljubavi (jer šta ima „pravije“ od toga da ga voliš i da te voli) zapravo je to što se ovih 45% straha i 45% nade preseli u druge sektore. 10% ljubavi postane 100%. Nada i strah ušetaju u priču o računima, o napornom šefu, o umoru bez kraja. Razmenjujete ih uz kafu, u jutarnjoj vožnji do faksa ili posla. Ponekad i u kupatilu pošto operete zube.

Od ljubavi ostane samo ljubav. A u ljubav staje sve: i klišei, i stereotipi. I razumevanje i nežnosti. I poljupci i zagrljaji. Briga za ono drugo – koje se, na kraju, pretvori u ono prvo. Spolja budete isti, iznutra odavno dišete u dvojini. Spolja slabo ko razume kako vas nije strah da se volite u ovo beznadno nedoba za ljubav. Al’ spolja nije bitno sve dok vam je toplo jedno u drugom. 100%.