Hannah Fowles jedna je od onih koji je koriste. Nakon iscrpljujućeg dana na poslu, 22-godišnjakinju iz Prova u Utahu kod kuće je svladala panika. Osjećala je kako joj se steže u prsima, misli su joj jurile, a obrazi se zažarili. Tada je ugledala malu torbicu, prijenosni komplet koji je sastavila sa svojom terapeutkinjom ispunjen predmetima za smirivanje, i u roku od deset minuta uspjela se smiriti i zaspati.

“Počela sam se jako pregrijavati i nisam se mogla smiriti”, rekla je Fowles. “Ništa što inače radim, poput vježbi disanja ili ležanja u mračnoj sobi, nije pomagalo.” Posegnula je za torbicom, popila lijek za anksioznost i stavila hladan oblog na vrat.

Uključila je mali ventilator dok je u drugoj ruci stiskala šiljastu igračku za smirenje. “Nikad mi ne bi palo na pamet imati te stvari pri ruci dok nisam napravila torbicu. To je promijenilo sve – koristim je stalno”, dodala je.

Priprema za paniku

Zovu ih anksiozne torbice, kompleti za smirenje ili torbice za paniku, no kako god ih nazivali, ove “uradi sam” kreacije brzo su stekle popularnost na internetu, osobito među ženama iz generacije Z.

U istraživanju provedenom na gotovo 1000 Amerikanaca u dobi od 18 do 26 godina, 61% je izjavilo da im je dijagnosticiran anksiozni poremećaj, a 43% reklo je da doživljava napadaj panike barem jednom mjesečno. Iako se mnogi oslanjaju na psihoterapiju i lijekove, ti alati ne djeluju uvijek u kriznom trenutku.

“Tehnike poput svjesnosti i skeniranja tijela su sjajne, ali morate se sjetiti primijeniti ih”, rekla je dr. Kyra Bobinet, liječnica i bihevioralna neuroznanstvenica. “Kada se nalazite u okruženju preplavljenom okidačima, nećete se nužno moći sjetiti što trebate učiniti.”

Tu na scenu stupaju anksiozne torbice, a držanje alata za samoregulaciju nadohvat ruke u trenucima visokog stresa je, prema riječima Bobinet, “genijalno”. “To je način odvraćanja pažnje i umirivanja”, objasnila je. “Stvara druge osjete na koje se možete usredotočiti kako se ne biste osjećali potpuno preplavljeni bujicom anksioznih ili depresivnih misli.”

Senzorički alati za suočavanje

Generacija Z, često nazivana “anksioznom generacijom”, doživljava rekordne razine mentalnog stresa. Gallupovo istraživanje iz 2023. pokazalo je da gotovo polovica mladih od 12 do 26 godina kaže da se često ili uvijek osjećaju anksiozno.

Stefany Staples, 24-godišnjakinja iz Atlante, počela je osjećati anksioznost 2024. godine, s fizičkim simptomima poput lupanja srca zbog kojih je više puta završila u bolnici. “Mislila sam da je anksioznost više stvar pretjeranog razmišljanja i osjećaja preopterećenosti, ali puno je više od toga”, rekla je. Kad joj lijekovi nisu značajno pomogli, inspiraciju je pronašla na internetu i sastavila svoju anksioznu torbicu.

Svoju je torbicu napunila predmetima koji joj pomažu, uključujući eterično ulje lavande za smirivanje živaca i kiseli bombon, čiji joj oštar okus odvraća pažnju od tjeskobnih misli. “Pomaže mi da se prizemljim”, rekla je Staples. “Definitivno me izvlači iz anksioznog ciklusa koji mi se vrti u glavi.”

Brze senzorne intervencije poput držanja hladnog obloga ili sisanja kiselog bombona mogu prekinuti eskalaciju u živčanom sustavu, objasnila je dr. Jenny Martin, klinička psihologinja. “Predmeti iz anksiozne torbice djeluju tako što preusmjeravaju pažnju s anticipativnih misaonih petlji natrag u sadašnjost”, rekla je Martin. “Nijedan od ovih alata ne rješava temeljnu anksioznost, ali mogu biti iznenađujuće učinkoviti u akutnim trenucima.”

@maliaelaine everything I bring with me everyday to help with my anxiety #anxiety #anxiousgirl #whatsinmybag ♬ original sound – Malia 

Prilagodite svoj komplet alata

Ne djeluje svaki alat na svakoga. “Poznavanje uzroka anksioznosti pomaže u prepoznavanju onoga što može smiriti vaš ‘centar za brigu'”, rekla je dr. MaryEllen Eller, psihijatrica. Onima koje pokreće prekomjerna stimulacija, kaže, mogu pomoći alati koji ograničavaju podražaje, poput slušalica za poništavanje buke.

Ako anksioznost potiču brze misli “što ako”, učinkovitije mogu biti tehnike prizemljenja, poput žvakanja žvakaće gume od mente ili korištenja fidget igračaka. Preporučuje eksperimentiranje u mirnom okruženju kako biste otkrili što vam najbolje odgovara.

Za Carrie Berk, 23-godišnjakinju iz New Yorka, bilježnica i olovka za zapisivanje misli pomažu joj da ostane prizemljena. Njezin komplet uključuje i kisele bombone, fidget prsten i kartice s vježbama disanja. “Anksiozna torbica je poput vašeg osobnog superjunačkog pribora”, rekla je.

“Sve se svodi na korištenje vaših pet osjetila kako bi vas vratili u sadašnjost, umjesto da živite u svojoj glavi.” Dodala je kako joj posjedovanje svega na jednom mjestu daje osjećaj kontrole u trenucima koji se inače čine izvan kontrole.

Učenje i otpuštanje

“Anksiozna torbica je sjajna ideja za pomoć pacijentima s anksioznošću i napadajima panike”, rekao je dr. Vinay Saranga, psihijatar. “Međutim, s vremenom je cilj oporavka postupno smanjiti broj predmeta koje nosite, možda na jedan ili dva, ili čak naučiti funkcionirati bez torbice kako ne biste postali potpuno ovisni o njoj.”

Cassie Rodgers, 27-godišnjakinja iz Oregona, svoje je svakodnevne potrepštine svela na dva predmeta: aromaterapijsku olovku s lavandom i paprenom metvicom te kisele bombone.

“Nedavno sam bila usred trgovine i osjetila sam da nailazi napadaj”, ispričala je. “Odmah sam stavila nekoliko bombona u usta i uspjela obaviti kupovinu i vratiti se do auta prije nego što je eskaliralo. Uspjela sam se smiriti zahvaljujući tim alatima.”

Samo posjedovanje tih predmeta daje joj mir. Njezin savjet drugima je jednostavan: niste sami i nema srama u traženju pomoći. “Napraviti korak unatrag kako biste zgrabili svoj komplet nije neuspjeh”, rekla je Rodgers. “Koristite ove alate da nastavite dalje kroz ono što ne možemo kontrolirati.”

Izvor: Index

Bila mu je neophodna operacija na otvorenom srcu i odjednom sam počela da osećam neizdrživi strah od svega onoga što bi budućnost mogla da donese.

Bila sam svesna da ishod može da ne bude dobar, ali sam znala i da je moguć pozitivni ishod, ako mu obezbedim najbolju moguću negu.

U takvim trenucima, bilo je teško usredsrediti se na te pozitivne strane, ali sam naučila da mogu da iskoristim anksioznost da me pokrene na delovanje.

Znajući da je budućnost neizvesna, ali da moja dela mogu da utiču na krajnji ishod, moja anksioznost mi je pomogla da funkcionišem u nečemu što bi inače delovalo kao bezizlazna situacija.

Verujem da anksioznost može da bude alatka koja će nam pomoći da izađemo na kraj sa izazovima koje nam donosi život.

Međutim, mnoge ljude anksioznost ume da guši i ona je postala sinonim za loše osećanje.

Dok sam odrastala osamdesetih, stres je bio omiljeni izraz za emocionalnu neprijatnost.

Kako vam ide planiranje venčanja?

Oh, sjajno, ali sam pod velikim stresom.

Kako ide vaša hemotereapija?

Prilično je stresna, ali nekako izlazim na kraj sa njom.

Izgleda da danas živimo u dobu anksioznosti.

Gugl trendovi pokazuju da je pretraga reči „anksioznost” od 2004. godine porasla za više od 300 odsto.

Anksioznost nam se očigledno mota po glavi i to s dobrim razlogom.

Čak 31 odsto američkog stanovništva doživeće anksiozni poremećaj u nekom trenutku života, što može da varira od opšte anksioznosti preko paničnog poremećaja do socijalne anksioznosti – što je jedan od najčešćih tipova.

Mimo medicinskih dijagnoza, čini se da je ova reč ušla i u naš svakodnevni rečnik.

Zamenila je reč stres u našem rečniku kao glavno obeležje za osećanja nelagode – anksiozni smo pred prezentaciju, pred odlazak na sastanak na slepo, pred prvi dan na novom poslu.

Reč je postala sveprisutna i upila je u sebe značenje, poput amebe, koje obuhvata sve, od jeze do prijatne anticipacije.

Njena upotreba prečesto predstavlja ta iskustva u negativnom svetlu, darujući im auru pretnje i da nije sve kako treba.

A zatim su tu i anksiozni poremećaji- najčešće dijagnoze mentalnog zdravlja, češće i od depresije i zavisnosti.

Stotine hiljada ljudi širom sveta dobije za života dijagnozu anksioznog poremećaja.

Stopa ovih otkrića, pogotovo među mladima, u stalnom je porastu, kao što je i bila tokom više od dve decenije.

A opet postoje na desetine odobrenih terapija, 30 različitih lekova protiv anksioznosti, stotine izvrsnih knjiga za samopomoć i hiljade naučnih studija.

Zašto su sva ova rešenja toliko spektakularno omanula u smanjenju razmera ovog problema?

Kao što sam istakla u svojoj knjizi Napeti zbog budućnosti, jedan od razloga za ovaj neuspeh je što su zdravstveni radnici koji se bave mentalnim zdravljem, među kojima sam i ja, u prošlosti nesvesno dovodili ljude u zabludu u vezi sa prirodom anksioznosti – što je nesporazum koji nam je izuzetno naškodio.

Predlažem novi, korisniji i pozitivniji pristup razumevanju i životu sa anksioznošću u 21. veku – naime, da se ona preokrene u našu korist.

Negativne emocije kao što je anksioznost odavno imaju lošu reputaciju – što je iracionalno u najboljem slučaju, a destruktivno u najgorem.

Drevni rimski pesnik Horacije napisao je pre više od 2.000 godina da je bes kratko ludilo.

Ali u poslednjih 150 godina, počev od Darvinovog Izražavanja emocija kod čoveka i životinja, zapravo smo počeli bolje da razumemo da su emocije kao što su bes, strah i anksioznost korisnije nego što su opasne.

Kao i palac i govor, emocije su alatke za preživljavanje, kovane i rafinirane stotinama hiljada godina evolucije da bi zaštitile ljude i osigurale njihov razvitak.

One to rade pružanjem dve stvari: informacije i pripreme.

Anksioznost je informacija o neizvesnoj budućnosti: nešto loše bi moglo da se desi, ali i dalje može da se desi i nešto dobro.

Anksioznost je čekanje da vaš test na kovid bude pozitivan ili negativan, ili iščekivanje teškog razgovora sa vašim šefom koji bi mogao da pođe po dobru, ali i po zlu.

Anksioznost, međutim, nije informacija o određenim aktuelnim pretnjama – to je strah, kao kad vidite ajkulino peraje dok izranja iz vode na par metara od mesta na kom ste plivali.

Strah nas uglavnom priprema da se borimo, bežimo ili ukočimo u mestu, dok je anksioznost graditelj civilizacija.

Ona nas priprema da istrajemo, da ostanemo budni i da delamo tako da izbegnemo buduće katastrofe, ali može i da pretvori pozitivne mogućnosti u realnost.

Kad smo anksiozni, ne samo da smo kreativniji i inovativniji, već naš mozak reaguje sa većom skoncentrisanošću i efikasnošću prilikom suočavanja sa nepredvidivim.

Anksioznost je stoga više od „strujnog kola straha” u mozgu.

Anksioznost takođe aktivira naše želje za nagradom i društvenim povezivanjem, navodeći nas da se trudimo oko onoga do čega nam je stalo, da se povezujemo sa drugima i da budemo produktivniji.

Zbog toga, iz perspektive teorije evolucije, anksioznost nije destruktivna.

Anksioznost otelotvoruje logiku preživljavanja.

A opet, teorija evolucije i istraživanja nisu se preneli u svest javnosti – ili makar u svest većine zdravstvenih radnika.

Daleko od ophođenja prema anksioznosti kao prema potencijalnom savezniku, mi se prema njoj ophodimo kao prema neprijatelju koji urliče na vratima.

I dok poremećaji anksioznosti umeju da budu parališući, široko rasprostranjena upotreba izraza „anksioznost” u opštem značenju problematično je zato što to znači da prihvatamo dve ključne zablude: (a) osećati anksioznost je opasno i destruktivno; i (b) rešenje za bol koji ona donosi je da se spreči ili eliminiše.

To je način mišljenja koji nas je doveo do toga da svakodnevne anksioznosti doživljavamo kao kvarove koje treba popraviti.

A opet, samo su poremećaji anksioznosti – kad ekstremna anksioznost i naši pokušaju da se izborimo sa njom ometaju naš svakodnevni život – zvanično priznati kao problemi mentalnog zdravlja.

Emocija anksioznosti, za razliku od njih, trebalo bi da se smatra zdravom i normalnom – čak i korisnom.

Neumoljiva logika ovog izjednačavanja sa bolešću od nas čak traži da odemo korak dalje – kao i u slučaju drugih bolesti, od zaraznih bolesti do kancera, sve dok potpuno ne potisnemo anksioznost, ne možemo se smatrati mentalno zdravim, baš kao što samo prisustvo kancerozne ćelije znači da smo bolesni.

Ovo izjednačavanje sa bolešću nas sputava umesto da nas uzdigne, zato što nas tera da mešamo normalnu anksioznost sa poremećajem i da se plašimo, izbegavamo i potiskujemo svako anksiozno osećanje čim ga osetimo.

Za razliku od zarazne bolesti ili kancera, izbegavanje ili potiskivanje anksioznosti sasvim sigurno će je samo pojačati, istovremeno praveći oportunitetni trošak sprečavanjem da pronađemo produktivne načine da izađemo na kraj s njom i steknemo veštine emocionalne otpornosti.

To je vrzino kolo anksioznosti, dok se ona otima kontroli: osećati anksioznost kao nešto opasno, strahovati od nje i na kraju bežati od nje potiskivanjem i izbegavanjem.

Šteta koju pravi izjednačavanje sa bolešću se ne zaustavlja samo na tome.

Ona nas sprečava i da uvidimo da anksioznost nije samo nešto što treba da se umiri ili kontroliše.

Anksioznost je nešto što treba da se upregne i iskoristi, zato što se razvila da bi nam pomogla da istrajemo, vršimo inovacije, društveno se povezujemo i nadamo se uprkos neizvesnosti da možemo da stvorimo bolju budućnost.

Ali ako je anksioznost tako sjajna, zašto je onda taj osećaj toliko loš?

Anksioznost mora da bude loša da bi obavila svoj posao.

Čak i poreklo same reči, koja korene vuče iz latinskog i starogrčkog za zagušenost, bolnu stegnutost i nelagodu, odražava tu suštinsku neprijatnost.

Samo nešto toliko neprijatno može dosledno da nas tera da se uspravimo i obraćamo pažnju, može efikasno da zahteva da se trudimo da izbegnemo buduće opasnosti i iscrtamo sebi pozitivniju putanju.

A opet, većina nas je naučila da izbegava ovu korisnu emociju – na vlastitu štetu.

Zamislite anksioznost kao požarni alarm, koji nas upozorava da se kuća zapalila i priprema nas za preduzimanje neophodnih koraka.

E sad, šta ako bismo, umesto da istrčimo iz kuće i zovemo vatrogasce, samo ignorisali alarm, ili mu izvadili bateriju, ili izbegavali mesta u kući gde je alarm najglasniji.

I tako, umesto da imamo koristi od tog alarma, ugasimo požar i sprečimo sve buduće požare, mi se samo nadamo i molimo da kuća neće izgoreti.

Ne smemo da ignorišemo ulogu koju igraju nepopustljivi stres i nedaće.

Život ponekad prosto ne želi da popusti i svako od nas bi u takvim situacijama osećao snažnu, gotovo neizdrživu anksioznost.

Ali bez obzira na to šta je njen uzrok, osluškivanje naše anksioznosti – verovanje da postoji mudrost u onome što nam ona govori i da možemo da je preokrenemo u našu korist – prvi je korak u učenju da budemo anksiozni na pravi način.

Ova promena u mentalnom sklopu je moćan pozitivni uticaj.

Jedna harvardska studija, na primer, pokazala je da kad ljudi koji su anksiozni u društvu dobiju istinski stresan zadatak – da govore u javnosti pred sudijskim većem bez vremena za pripremu – ali su bili i naučeni da razmišljaju o vlastitim anksioznim reakcijama kao signalu da su spremni da dorastu izazovu (umesto kao o signalu nelagode), imali su bolji učinak pod pritiskom.

Imali su više samopouzdanja, bili su manje anksiozni, imali su stabilnije otkucaje srca i niži krvni pritisak kad su se usredsredili i posvetili zadatku.

Suočavanje sa anksioznošću često je ključ izlečenja.

Uzmite na primer istraživanje o ratnim veteranima, koji smanjuju rizik od dobijanja PTSP-a kad obraćaju više pažnje na informaciju koja izaziva anksioznost, umesto da odvraćaju pažnju od nje.

Ili pomislite samo na pacijente kojima je presađivano srce i koji je trebalo da provedu manje dana u bolnici dok su čekali na transplantaciju i stoga imali veće šanse da se kvalifikuju za transplantaciju kad su anksiozni.

Naučiti biti anksiozan na pravi način znači pronaći načine da se izborite s tim umesto da ga zaobiđete, da iskoristite i usmerite anksioznost ka postizanju ciljeva i da razlučite kada anksioznost nije korisna i uvežbate kako da je pustite.

Zamislite da se taj pozitivni ciklus anksioznosti sastoji iz tri dela: slušaj, iskoristi, pusti.

Slušaj. Anksioznost nam pojačava koncentraciju i motivaciju dok smanjujemo jaz između onoga gde se nalazimo i gde želimo da budemo.

Zato anksioznost sadrži nadu – možemo da prepoznamo buduće pretnje, ali i zadržimo pogled na glavnoj nagradi i verujemo da možemo da radimo na ostvarivanju pozitivnih ishoda.

Ali da bi anksioznost to postigla, mora da bude neprijatna da bismo se uspravili, obratili pažnju i slušali šta nam ona govori.

Strašna osećanja, koja ne mogu da se ignorišu, teraju nas i da poželimo da okrenemo glavu.

Zbog toga je, kad je u pitanju slušanje anksioznosti, radoznalost naš najbolji prijatelj.

Iskoristi. Pronalaženje korisnih informacija u anksioznosti priprema nas da kanališemo i usmerimo energiju na postizanje ciljeva i ostvarivanje svrhe.

Izdvajanje vremena da se razmisli o svrsi popravlja raspoloženje, poboljšava koncentraciju i učenje.

Ove koristi mogu da potraju mesecima, pa čak i godinama.

Kada kanališemo anksioznost ka ostvarivanju cilja i prioretizaciji, tad to postaje hrabrost.

Anksioznost pokreće naš zamajac, oslobađa našu snagu.

Pusti. Ali anksioznost nije svaki put korisna niti pravolinijska. Ponekad joj treba vremena da otkrije svoju poruku.

U nekim drugim situacijama, ona je besmislena – život je istinski pun izazova i sadrži obilje emocija, ali ne i korisne informacije.

Šalje nas dezorijentisane u budućnost, napete, zabrinute i opterećene.

Najbolji način da se ona pusti?

Pronađite aktivnosti koja će vas usporiti i usidriti u sadašnjosti: pročitajte omiljenu pesmu ili pronađite utehu u muzici.

Poslušajte neki novi podkast. Vežbajte ili pođite u besciljnu šetnju.

Pozovite terapeuta ili se obratite prijatelju koji uvek pruža korisnu perspektivu.

U takvim trenucima postižemo i emocionalnu svest i stičemo veštine koje su nam potrebne da se probijemo kroz naše teške emocije – a ne da ih zaobilazimo – i da zatražimo podršku kad nam je najpotrebnija.

Anksioznost na pravi način

U ovoj eri pandemije, političke polarizacije i klimatskih promena, mnogi od nas se s pravom osećaju opterećeni anksioznošću zbog naše neizvesne budućnosti.

Da bismo s tim izašli na kraj, naučili smo da o toj emociji razmišljamo kao o nekoj boljki – želimo da je sprečimo, izbegnemo i po svaku cenu iskorenimo.

Ali činjenice je da smo sve pogrešno shvatili.

Problem nije u anksioznosti.

Anksioznost je samo glasnik – govori nam da se suočavamo sa neizvesnošću i da moramo da dorastemo tom zadatku; ili nas usmerava u pravcima kako naš život mora da se promeni ili da nam je potrebna podrška.

Umesto toga, jedan od ključnih problema je taj što nas naša uverenja o anksioznosti sprečavaju da verujemo kako možemo da upravljamo njom, od pristupa i upotrebe strategija izlaska na kraj s njom i lečenja koja već postoje, i da naučimo da ih preokrenemo u našu korist.

A kad naša pogrešna uverenja samo pogoršaju anksioznost, naći ćemo se u većoj opasnosti da se skotrljamo nizbrdo ka teškoj anksioznosti i poremećajima anksioznosti.

Glavni problem za nekoga kome je postavljena dijagnoza anksioznosti nije da oseća intenzivnu anksioznost, već da alatke koje ima na raspolaganju za smanjenje jačine tih osećanja izazivaju funkcionalnu onesposobljenost.

To ometa samopomoć, rad, povezivanje sa drugima i življenje ispunjenog života.

Promena našeg pristupa anksioznosti može da nam pomogne gde god se nalazili na spektru anksioznosti.

A svi smo negde na njemu.

Pre više od 180 godina, danski filozof Soren Kjerkegor je napisao: „Ko god nauči da bude anksiozan na pravi način, savladao je najveću lekciju.”

Svi smo rođeni anksiozni.

Čovekov posao je da nauči da, iako anksioznost ume da bude teška, ponekad i zastrašujuća, mi možemo da naučimo kako da je pretvorimo u saveznika i izvor domišljatosti.

Kad budemo spasli anksioznost, spasićemo i sami sebe.

Izvor: bbc.com

Nemam naviku pisati o onome što nisam vidjela ili pročitala, ali o većini ovoga što Nataša Škaričić spominje, razmišljala sam onog trenutka kada sam vidjela vijest o Acinoj knjizi. Sama bih bila nešto blaža od Nataše u ocjeni Stankovićevog rada, bilo koji novinarski format, a posebno najzahtjevniji, koji traje toliko dugo, zaslužuje poštovanje, ali to svakako nije tema. Usput, ne bih znala ovako posložiti i argumentirati Natašinim načinom.

Iz vlastite nemuštosti i osjećaja mučnine prilikom eksploatacije bilo koje teme vezane za mentalno zdravlje i duševne poremećaje, mogu samo reći, u nadi da griješim, da mi je tu nešto duboko pogrešno. Malo mi dođe kao i bogati plaču…

I nimalo nisam sigurna da ovakve knjige (napominjem, nisam pročitala) služe destigmatizaciji duševnih poremećaja. Knjiga možda služi, cijela kampanja nikako.

O većini stvari koje su me pregazile u životu nisam javno govorila, ne zato što imam problem s tim, a internet mi je svjedok da nemam ni najmanji, nego zato što sam u svakom trenutku svjesna vlastite privilegovanosti. Kada o bilo kojem problemu, osim ako je riječ o nekom ekstremnom iskustvu, govori privilegovana osoba, onda po meni, taj problem postaje manje važan i inklinira estradizaciji.

Iz svega na temu ove knjige nisam shvatila elementarnu stvar, da li je riječ o funkcionalnoj ili kliničkoj depresiji. Jer kad je u pitanju klinička, nema nelagode, gušenja i ostalih asesoara u studiju. Kad je klinička, buraz moj, ti si u krevetu kući i gledaš u plafon.

Pričati o depresiji u okviru nelagode u studiju može biti samo kontraproduktivno ljudima koji leže u krevetu i gledaju u plafon. Tako naime izgleda depresija. Depresija je kada se 40 dana ne možeš počešljati. Nekada i duže. O manifestacijama različitih oblika duševnih poremećaja bih mogla danima. I bila bih najsretnija kada ništa o njima ne bih znala.

I još nešto, što nema nužno veze sa ovom knjigom. Postoje iznimni ljudi koji imaju duševne poteškoće, istorija ih je puna. I potpuno prosječni ili ispodprosječni ljudi koji ih imaju. Romantizacija bilo kojeg oboljenja nikome ništa nije donijela.

Pomoći ljudima koji imaju poteškoće jedino je što donosi dobro. Pitati prvog/prvu do sebe kako je, mogao bi biti početak tog dobrog procesa.

Zahvaljujući popularizaciji tema vezanih za mentalno zdravlje, otvara se široka poljana prostora za manipulaciju. Znam čovjeka koji danas govori kako je važno potražiti pomoć kada se ljudi ne osjećaju dobro, iako je smatrao da su odlasci na psihoterapiju njegove žene ubijanje vremena, a on sam, ni mrtav, nije bio spreman otići potražiti pomoć.

Danas takođe pruža savjete nesretnicima_ama koji_e mu se obrate, jer se u međuvremenu uspostavio kao autoritet za suicid, u zemlji u kojoj se stručnjak_inja može postati za pet dana, kada se odluči.

Znam takođe osobu koja se na početku vlastitih dvadesetih godina srela sa psihičkim poteškoćama prvog srodnika, i kojoj nijedna osoba iz oblasti medicine na neuropsihijatrijskoj klinici gdje je srodnik bio hospitalizovan, nije znala reći da li će on ostati doživotno tako lud kao kupus ili ima nade.

Dočekivao bi je pjevajući „Hajde da ludujemo ove noći“, zajedno sa društvom iz istog akutnog odjeljenja. Doktorica, šefica odjeljenja, koja je cijeli život provela na najtežem pacijentima_cama, nije napisala nijedan naučni rad, uprkos nesvakidašnjem obilju materijala kojem je svjedočila.

Istovremeno, nikada nije ni noge depilirala. Što je takođe, mom prijatelju, stvaralo stanoviti osjećaj nepovjerenja prema pozitivnom ishodu liječenja njegovog srodnika.

Znam i iskustva ljudi koji su imali dva člana porodice na terapiji kod istog ljekara. Jedan član je pretekao, drugi već dugo ore nebeske njive nakon suicida. Zašto se kod najbližih srodnika desio potpuno drugačiji ishod liječenja kod istog doktora, teško da iko može znati. I teško da će nam bilo koja osoba, sa napadima panike u studiju, moći razjasniti.

Svjedočimo i demonizaciji antidepresiva, mi narod koji sam sebi prepisuje antibiotike, sablažnjavajući se nad činjenicom da se oni na Zapadu dodjeljuju pacijentima u vrlo ozbiljnim stadijima bolesti.

Nedavno mi je prijateljica, posvećena različitim metodama rada na sebi, od psihoterapije do šamanizma, rekla kako je umorna i kako bi bila najsretnija kada bi zaista postojala tableta koja bi mogla odmah ublažiti njenu bol. Koju čak ne zna ni verbalizovati, ali boli, godinama.

Iako sam napomenula da ne govorim o vlastitim specifičnim iskustvima zbog privilegovanosti koju mi je univerzum podario, spomenuću jedan fragment, koji je, hvala nebesima, dio moje prošlosti.

Za sve što mi nije bilo jasno tokom mog odrastanja, a što mi se dešavalo, moja mama je imala odgovor da je to imanentno izuzetnim ljudima ili da prebrzo rastem. S obzirom na to da sam od rođenja vrtoglavo stremila ka svojih današnjih 180 centimetara visine, vjerovala sam da je i ovo prvo tačno. Cijeli život sam težila potvrdi da sam pametna.

Moja prijateljica, nakon iskustava paničnih napada, srela je psihijatra koji joj je rekao da se pametni ljudi mogu lako izboriti sa njima, i da je najvažnije kada se napad desi, zaroniti u njega.

Zbog specifičnih životnih okolnosti, ja sam svakog dana svog života, otkako sam saznala da panični napadi postoje, bila spremna na njih. Usput nadajući se da ću potvrditi da se inteligencijom može protiv beštija. Sjećam se svih detalja, kao da je bilo juče, a prošle su godine, kada se desio prvi.

Bila sam na nekom prijemu u jednom od najljepših sarajevskih hotela. Krenuo je i ja sam ga, panični napad, pitala gdje je bio do tada. Sišla sam u prizemlje hotela, daleko od ostalih uzvanika, i izborila se.

Naredni su se događali na svakih nekoliko godina. Kada se desio najozbiljniji rekla sam sebi da je važno saznati šta je okidač. I nakon što sam se izrazgovarala sa sobom shvatila sam da su iznevjerena očekivanja.

Posljednji panični napad sam imala u trenutku dok sam jednu kćerku nosila u naručju a druga mi je bila u kenguru ili kako se već zove ono u šta se smjeste djeca i izgleda kao da smo ruksak umjesto na leđa stavili naprijed.

Do ulaska u stan dijelilo me je nekoliko stepenica. I izgledale su kao put bez kraja. I ta spoznaja nemoći, u trenutku najveće odgovornosti u životu, a što je posljedica pogrešnog izbora i iznevjerenog očekivanja, bila je istovremeno jedna od najvećih lekcija u dotadašnjem iskustvu. I signal da se bježi iz gliba koji će progutati sve osim paničnih napada, koji bi mogli ostati jedina konstanta mog života.

Panični napadi su kurac od ovce u odnosu na druge psihičke poteškoće koje ljude zadese. Zato i pišem o njima. Pisala bih i o drugima da nema onog mog statementa o privilegovanosti s kojom treba oprezno prilikom tretiranja važnih tema.

Danas sam pričala sa mužem o niskobudžetnim aviokompanijama i avionima koji unutar njihove flote izgledaju kao leteći tramvaji. Kaže on kako je svakako svejedno, jer to je trenutna smrt kad se dogodi. Kažem ja kako to nije nimalo utješno nekome ko ima strah od letenja.

Pored nas žive ljudi koji na autopilotu nekako pokušavaju živjeti svoje živote. Obilje potencijalnih radosti im promakne zato što nisu imali kapaciteta uživati u njima.
Postoje ljudi koji po nekoliko godina ne smiju izaći iz kuće. I oni koji ne smiju sami zaspati u prostoriji, a odrasli su.

Postoje vagoni nesreće s kojom se ljudi nekako nose. I njihovi bližnji. Većina njih nikada neće biti u prilici da pogleda u kameru, vidi crvenu lampicu i kaže dobar dan ili kakav drugi pozdrav. Ajmo malo misliti na njih, koliko god nam je važno da vlastitoj boli damo pozornicu. Jer nije sve show, ponešto je i život. Koji nerijetko zna biti jebeno težak.

I neke emisije se odrade nakon što voditelj obavi telefonski razgovor sa jednom od najbližih osoba, koja će se po završetku poziva ubiti. I još jedna se snimi na dan sahrane. I živi se sa činjenicom da se moglo nešto pokušati spriječiti a nije, zato kažem – napadi panike i depresija koja nije klinička, su zaista kurac od ovce. Ponosna što sam konačno opsovala ljudski u tekstu. U nadi da je i to početak procesa mog stvarnog izlječenja.