Jedna od njih je Milica Vasković Đorđević koja se 30. avgusta porodila u Beogradu u klinici “Narodni front”. Kako je rekla, slučaj iz Sremske Mitrovice ju je podstakao da ispriča svoju priču “od početka do kraja”.

Kao i mnoge druge žene, svoju traumu je iz porodilišta odnela u tišini i nikome od institucija je nije prijavila.

„Pacijentkinja primljena na Kliniku 30.08.2023. godine u 37. nedelji gestacije zbog bolova po tipu kontrakcija i prsnuća vodenjaka sa stanjem nakon frakture karlice, hroničnom hipertenzijom i bronhijalnom astmom… Operacija protekla uredno…

U daljem postoperativnom toku nakon primene antiobiotske terapije (Longacef) pacijentkinja razvila sistemsku alergijsku reakciju kada je ordinirana antihistaminska i antialergijska terapija na koju je pacijentkinja dobro odreagovala i stanje se stabilizovalo uz intenzivan nadzor ginekologa i interniste. Zbog izrazite anemije pacijentkinja primila transfuziju krvi… Otpušta se sa klinike oporavljena, dobrog opšteg stanja, urednog ginekološkog i ultrazvučnog nalaza…“

Ovo je deo iz otpusne liste Milice Vasković Đorđević, koju je redakciji N1 dostavila na uvid.

Reklo bi se da je manje-više sve bilo u redu. Žena se porodila carskim rezom, desila se alergijska reakcija na lek, osoblje pravovremeno odreagovalo. Ona se oporavila i zdrava otišla kući sa svojim zdravim detetom.

Ni reči o tome kako je do alergijske reakcije uopšte došlo, kako to da je primila Longacef iako je prijavila da je alergična na lekove, ni reč o tome sa kakvim je zdravstvenim tegobama iz Narodnog fronta otišla, od kojih se i dalje oporavlja i to o svom trošku u privatnim zdravstvenim ustanovama.

O tretmanu, vređanju, nepoverenju i uzimanju olako tegoba koje ima – posebno ni reč.

„Rano ujutro 30. avgusta 2023. godine u osam sati mi je pukao vodenjak, pa smo hitno otišli u Narodni front kako bi me pregledali i poslali na hitan carski rez, jer nisam smela prirodno da se porađam zbog visokog pritiska i prethodne povrede kuka. Pri dolasku u bolnicu u Savetovalištu nisu hteli da me prime odmah, iako mi je plodova voda vidno oticala“, počinje svoju priču Vasković Đorđević, što je bio i početak muka koje će pratiti porođaj i postporođajni period.

Nastavlja da je posle čekanja od 40 minuta u čekaonici, priključena na CTG. Sestre su dolazile i odlazile, gledale nalaz i govorile joj da nema konktrakcije i da „nema pojma kako izgleda kada pukne vodenjak“.

Bila je uporna i insistirala da je neko od lekara pregleda da bi posle više ubeđivanja završila na ginekološkom stolu.

„Primila me je starija doktorka, isto jako neprijatna, ali pregledom je uvidela da je meni stvarno pukao vodenjak“, kaže Vasković Đorđević i dodaje da je odatle poslata na porođajno odeljenje gde su odlučili da ide na hitan carski rez.

Navodi da ni dan danas ne zna kako se zvao dežurni lekar koji je izvršio porođaj, pošto je otpusnu listu pisala druga doktorka, a njega od tada više nije videla.

„U sali, na operacionom stolu vređao me je i ponižavao, govoreći kako sam debela krava sa 120 kila, iako nisam imala toliko. Kako me nije sramota da imam toliko razvijenih alergija, odakle meni astma i da ćutim i trpim kontrakcije. Molila sam Boga samo da moja beba i ja preživimo oboje i uskoro su me uspavali“, priseća se ona.

Iz anestezije se probudila u jakim bolovima, a kao da to nije dovoljno, sačekale su je neljubazne medicinske sestre. Kako kaže, jedna joj je pretila rečima „Nečeš da sarađuješ? Sad ću ti zovem doktora“, a druga na Odeljenju carskog reza „napravila je dramu jer zašto mora da mi diže krevet – uništiću joj kičmu“.

„Dva dana od carskog reza, 1. septembra, medicinska sestra Milica, ne znam joj prezime, dala mi je nekoliko injekcija zbog upale, među kojima je bila i Longacef injekcija. Ali tu injekciju je dala direktno u venu uprkos tome što sam joj rekla da mi nije dobro. Nastavila je da daje inekciju i to pod velikim ubrzanjem. Posle svega par sekundi počeli su da mi trnu zubi, osećala sam jaku mučninu, počela sam da se gubim, jezik mi je utrnuo, nisam mogla da pomerim ni ruku, ni nogu“, priča Vasković Đorđević.

U tom trenutku doživela je jaku alergijsku reakciju na lek, odnosno anafilaktički šok koji može da bude poguban po život. Medicinska sestra je odmah reagovala i oko porodilje se stvorio veliki broj lekara i sestara. Kako kaže, došli su da je spasavaju.

„Sećam se svega, ali znam da nisam mogla da pričam, niti da se pomeram. Jedna scena mi je obeležila život, odnosili su moju bebu da ne gleda. Nikad to neću zaboraviti“, kaže ova mlada majka.

Vasković Đorđević je trudnoću vodila u „Narodnom frontu“, ali ne od početka već posle prvog ležanja u toj ustanovi zbog visokog pritiska. Kaže da je navodila na šta je sve alergična i da je to upisivano u medicinsku dokumentaciju, ali da alergija na Longacef nigde nije zabeležena. Dodaje da nije zabeleženo ni to da ima oboljenja koja usled komplikacija mogu da dovedu do oštećenja vida, iako je lekarima, tvrdi, više puta to rekla.

Pošto su je lekari spasili teške alergijske reakcije opasne po život, sestra koja joj je ubrizgala lek uprkos upozorenju, rekla joj je: „Nije ti ništa, samo si se uplašila“, tvrdi ona.

Anafalaktički šok je doveo do toga da joj se pogorša anemija, zbog čega je primila dve jedinice krvi.

Nekoliko sati kasnije, kako priča, medicinska sestra koja je davala Longacef odvela ju je do toaleta i tamo je ostavila. Kako sama nije mogla da ustane i vrati se u sobu, dozivala je sestre sa odeljenja da joj pomognu.

Tu sestru koja mi je ubrizgala Longacef nisam videla više nijednom. Znali su da sam alergična, a dali su mi je. Nakon tog događaja došla je samo jednom doktorka koja je dežurala nedeljom da me pogleda. Lekar koji me je operisao nije došao, niti znam kako se zove i preziva“, ističe sagovornica.

Iako sve ovo zvuči dovoljno dramatično, ona napominje da njena borba počinje tek po izlasku iz porodilišta. Naime, još u porodilištu je počela da gubi vid, što je i prijavljivala, ali je odgovor bio da – po odlasku kući ode kod oftalmologa.

„Kada sam otišla kod oftalmologa saznala sam da su se od pritiska na krvne sudove od alergijske reakcije na očima stvorili cistoidni edemi zahvaljući kojima mi se navlači magla. Lečim se po privatnim bolnicama već skoro pet meseci. Vid mi se popravio, ali vidna oštrina je idalje nestabilna jer se edemi vraćaju. Imam oštećenje vida na oba oka od 10 do 15 posto. Moj ginekolog i oftalmolog su mi rekli da zbog mog zdravstvenog stanja neću više smeti da imam decu jer bih mogla u potpunosti da izgubim vid“, navodi Vasković Đorđević.

Njena medicinska dokumentacija, u koju je N1 imao uvid, pokazuje niz poseta privatnim zdravstvenim ustanovama desetak dana posle porođaja, kao i niz injekcija i drugih lekova koje je o svom trošku primala kako bi povratila vid.

Ono što je preživela nije prijavila ni zaštitniku prava pacijenata, ni upravi Klinike „Narodni front“, niti zdravstvenoj inspekciji. Kaže da je dugo skupljala hrabrost da sve ovo ispriča.

„Podršku, pomoć i razumevanje dobijam svakodnevno od svog muža, majke, prijatelja i kolega. Ali svaki put kad mi se vid pogorša ja se setim svega što se desilo 1. septembra i nakon toga i jednostavno osećam da izdajem sebe i svoje dete što ćutim i ne iznosim u javnost svoju priču.

Moje dete me je ostalo uskraćeno u prvim danima života dok sam išla po privatnim lekarima da rešavam mnoštvo zdravstvenih problema. Ovo pišem i zbog svih ostalih trudnica, porodilja, majki. Niko ne zaslužuje da se ophode loše lekari i sestre u porodilištu. Nama treba podrška, saosećanje, pomoć, sigurnost“, zaključila je Milica Vasković Đorđević.

Rukovodilac projekta genetičar Miloš Brkušanin u razgovoru za medije objasnio je da se ti rezultati ne saopštavaju roditeljima, te da je izostanak poziva zapravo dobra vest. Prema njegovim navodima, takva je praksa za svaki skrining.

– Ako se niko ne javi, znači da je test negativan. Porodica se kontaktira tek ako postoji problem – navodi. – Onda treba se uzme dodatni uzorak krvi od te bebe – kaže nam uz napomenu da se time zapravo traži dodatna potvrda o bolesti: – To dete potpuno normalno izgleda, samo mi vidimo u laboratoriji da ono ima SMA. Teorijski govorim, još nismo imali tu situaciju.

Kaže nam i da rezultati testa obično stižu nakon što beba i mama već napuste porodilište. Objašnjava da to ima veze sa brojem rođenih beba i kapacitetom aparata za testiranje.

– Pošto se uzorak uzima oko trećeg dana po rođenju, a bebe već četvrtog, petog budu puštene, desi se da rezultat ne stigne dok beba ne izađe. Ranije smo išli svaki dan po uzorke. Danas za juče pokupiš 20 uzoraka. Ipak, najbolje je ako može da se odjednom testira 91 uzorak.

Kada pustiš mašinu, ona troši reagense kao da testiraš sve. Tu se puno gubi, pa da bismo bili ekonomični, sačekamo da se skupi taj 91 uzorak – objašnjava razloge.

– Ako je beba uzorkovana danas, mi ćemo sutra preuzeti uzorak, ali ćemo ga testirati možda tek za dva dana. Analiza bude u istom danu gotova. Od momenta kada je dete uzorkovano, prođe neka tri dana dok mi ne dobijemo rezultat.

Ako bi rezultat bio pozitivan, tog trećeg, eventualno četvrtog dana bi se već kontaktirao lekar da se pozove dete i roditelje da dođu na pregled – govori uz napomenu da nema bojazni da se sa rezultatima kasni.

Ono što je sa druge strane možda razlog za brigu jeste podatak od oko pet odsto majki koje su odbile testiranje. To je oko 80 majki koje su se porodile u “Frontu”. Iako nije reč o velikom broju porodilja, time ni beba, doktor Brkušanin razmišlja da li bi pet odsto na nivou cele Srbije, kada projekat bude proširen, bilo jednako malo.

– Verujem da je u unutrašnjosti sumnja veća. Ono što je moj utisak jeste da su ljudi izgubili poverenje u nauku kada je krenula epidemija korone, poverenje u medicinu i da razmišljaju o teorijama zavere. Bilo je nekih komentara.

Moja koleginica je podelila članak na Instagramu i čovek joj je napisao: ‘Vi uzimate DNK dece, ugrađujete čipove itd’. Mi prosto živimo u toj realnosti teorija zavera – kaže navodeći da veruje da je moguće uticati na nepoverljive.

Navodi i razloge koje majke navode kada odustaju od testiranja novorođenčeta.

To su, dodaje, podaci “sa terena”. Ono što lekari čuju u razgovoru sa majkama podelili su u dve grupe razloga.

Iz njihovih komentara, koji su slični, lekari su izvukli dva zaključka: da se boje se da nešto ne prouzrokuju kod bebe i da su toliko srećne u momentu da ne žele ni da pomisle da nešto tako grozno može da se desi.

Dr Brkušanin navodi i jedan prećutni razlog. Kako je reč o naslednoj bolesti, roditelji teško podnose mogućnost da je dete baš od njih nasledilo – bolest.

– To stvarno često vidimo. Ljudi ne mogu da se pomire sa tim da su oni nekome preneli nešto. Mi to ne biramo, to se jednostavno desi – kaže navodeći da niko od nas nije imao kontrolu nad svojim genetskim nasleđem.

Smisao neonatalnog skrininga, dakle, odmah po rođenju, jeste u tome da se bolest otkrije laboratorijski – pre ispoljavanja simptoma – i da se tada da potrebna terapija, upravo kako bi se razvijanje očekivanih simptoma potpuno sprečilo. Deca bi i dalje bila nosioci gena, ali bi odrastala kao njihovi zdravi vršnjaci.

Preuzeto sa: zelenaucionica.com