Ova neobična i teška pojava, u narodnom predanju poznata kao virdžina, ostajnica ili tobelija (od turske reči koja označava zavet), vekovima je postojala u dinarskim krajevima. Bilo ih je u severnoj Albaniji, na Kosovu i Metohiji, u Dalmaciji, Bosni, pa i u delovima Srbije.

Stana iz okoline Šavnika ostala je upamćena kao poslednje svedočanstvo o tome koliko ženska žrtva na ovim prostorima može biti duboka, neprimetna i beskrajno teška.

Kad majčine suze ne mogu da promene očevu volju

Priča počinje tridesetih godina prošlog veka u jednom malom selu pored Šavnika, u severnom delu Crne Gore. U domu Ande i Milivoja Cerovića rođena je devojčica Stana, najmlađe dete u porodici koja je već imala pet kćeri. Dva dečaka, majčina i očeva velika nada, umrla su još u ranom detinjstvu. U društvu gde je kuća bez muške glave smatrana ugašenim ognjištem, a nemanje sina doživljavano kao najveće prokletstvo, rodila se zamisao da najmlađa ćerka mora da preuzme ulogu naslednika.

Tako je mala Stana, još kao dete, data na zavet. Ocu je obećala da se nikada neće udati i da će do kraja života čuvati porodično ime, majku, sestre i imanje. Dok se majka Anda svim silama protivila i pokušavala da sačuva žensko dete u svojoj kćeri, otac Milivoje je preuzeo vaspitanje. Već sa pet godina Stana je počela da puši duvan, što je u to vreme bilo pravo rezervisano isključivo za muškarce. Sa sedam godina navikavala se na teške poslove u polju, a otac ju je ubrzo naučio i da puca iz vatrenog oružja. Ženski poslovi u kući pripali su ostalim sestrama, dok je Stana rasla kao jedini “sin” u domaćinstvu.

– Meni je čast da živim kao muškarac – govorila je Stana godinama kasnije, uvek čvrsto držeći do reči koju je dala ocu, bez obzira na to koliku je cenu taj zavet nosio.

Žrtvovanje sopstvenog bića radi lažnog mira u selu

Iako nauka i etnologija navode da su virdžine fenomen koji je stvorio čovek – jer se biološki pol ne može promeniti, ali se rodni identitet u patrijarhatu menjao po potrebi – jasno je da je iza svega stajala nemilosrdna društvena konstrukcija. Žensko dete u takvom sistemu vrednosti nije imalo pravo na nasledstvo, pa je ulazak u celibat i preuzimanje muške uloge bio jedini način da porodica ne ostane bez imovine i da se obezbedi kontinuitet rodovske loze.

Profesorica antropologije i etnologije na Univerzitetu Crne Gore, Lidija Vujačić, objašnjavala je da je ovaj čin, sa današnje tačke gledišta, bio izuzetno surov. Čak i kada se čini da je devojka dobrovoljno pristala na zavet, taj izbor je zapravo bio indirektno nametnut ogromnim pritiskom okoline, kultom predaka i strahom od osude. S druge strane, književnik i profiličar Milisav Popović isticao je da je u pitanju duboko skrnavljenje ženskog principa, gde je žena morala da žrtvuje ceo svoj život i rodni identitet zarad očuvanja prezimena.

Zajednica je takve žene uvažavala i poštovala, ali se o njima govorilo sa nekom vrstom tuge. Bio je to oblik sažaljenja bez pravog očuvanja ženskog integriteta, tragična sudbina iz koje osoba koja je izabrana nikada nije mogla da izađe kao pobednik.

Život u muškim opancima i bez prava na sopstvene emocije

Kako je vreme odmicalo, Stana Cerović je izrasla u pravog domaćina. Nosila je isključivo mušku odeću, družila se samo sa muškarcima i ponašala se onako kako nalažu stara pravila. Njene rođene sestre nisu je doživljavale kao sestru, već kao brata i glavu kuće oko koje se svi okupljaju. Nikada nije pokazala slabost, niti se u javnosti požalila na sudbinu koja joj je dodeljena još u dečjem uzrastu.

Međutim, iza te čvrste fasade odvijao se život pun vernosti svojoj porodici. Nakon smrti roditelja, Stana je ostala na imanju da brine o sestrama. Posebno težak udarac zadesio ju je kada je preminula njena sestra Vukosava, sa kojom je provela decenije deleći dobro i zlo u staroj porodičnoj kući, živeći doslovno kao brat i sestra.

Težak planinski život na crnogorskim vrletima stigao je na naplatu u kasnim godinama. Kada ju je 2015. godine ozledilo jedno od goveda, Stana je, gazivši već osmom decenijom života, morala da donese tešku odluku i rasproda stoku jer više nije imala snage da obavlja teške fizičke poslove.

Odlazak u tišini i jedina želja na kraju puta

U osamdesetoj godini života, ostavši sama i u izuzetno teškom materijalnom položaju, Stana je privukla pažnju javnosti nakon jedne televizijske reportaže. Priča o starici koja je ceo život provela kao muškarac ganula je čitav region, pa su joj lokalne vlasti 2016. godine organizovale smeštaj u staračkom domu u Risnu.

Njen boravak tamo nije dugo trajao. Stana Cerović je preminula 1. avgusta 2016. godine u Risnu, u osamdesetoj godini života. Sahranjena je u selu Tušinje pored Šavnika, na porodičnom groblju, tačno onako kako je cele decenije priželjkivala.

Njena jedina i najveća želja bila je prosta – da je na groblju, pred precima i narodom, zapamte i pomenu kao jedinstvenog, jedino preživelog sina svoga oca. Time je stavljena tačka na jednu istorijsku epohu i tradiciju koja je od žena tražila nemoguće – da ponište sebe kako bi sačuvale tuđi ponos.

Ona.rs

Znamo da nitko normalan ovdje gdje živimo ne može računati na “zakon”. Svaki sudac ima svoju cijenu, neke su i javno objavljene, na “pravdu” imaju pravo samo bogati. Ali, vratimo se onoj “sirotici”. Žena je visoko obrazovana, pametna, lijepa. Je li moguće da nije znala kad je ušla u familiju s kakvim ljudima ima posla?

Načitana osoba zna za popularnu rečenicu iz Kuma, iza svakog bogatstva stoji veliki zločin. Tko nije gledao Kuma? Kome nije jasno da ne možeš biti i bogat i častan i pristojan? Kad si pametan i kad uđeš svojevoljno među bogate, nečasne i nepristojne zašto od njih očekuješ pristojnost i časnost? Jesi li glup ili ipak manipuliraš?

Gospođa o kojoj pišem trenutno je Žrtva, gospodin koji joj je protivnik trenutno je Zločinac. Je li moguće da je to postao preko noći? Je li moguće da ga je popularna gospođa upoznala u njegovom punom “sjaju” tek ovih dana? Naravno da nije. Znala je s kim ima posla, ali je bila u boljoj poziciji.

Stjecajem nezgodnih okolnosti njen se položaj u igri promijenio. Više nema asa u rukavu u ratu sa prebogatim gospodinom o kome smo mi “obični” tek ovih dana doznali s kim je za vrijeme rata trgovao, s kim se družio, koliko je usluge naplaćivao… Mi “obični” s takvim nekim sigurno ne bismo popili kavu, još manje ulazili u njegovu familiju. “Obični” ljudi su pristojni ljudi, ne vole ni suspektne kriminalce ni suspektne ratne zločince, paze s kim se druže.

Neobični muškarci i neobične žene vole avanture. Ne analiziraju porijeklo imovine svoje novopečene rodbine sve dok to znači nositi brilijante, putovati svijetom, kupovati vile, na skupim fakultetima školovati djecu. Jasno je i njima da nema besplatnog ručka. Ako si vragu prodao dušu, onda ćeš to i platiti.

Gospođa o kojoj pišem plaća svoj izbor. Mi drugačije plaćamo svoj. Ne kažem da je naš izbor pravi. Ne kažem ni da je bolji. Želim reći, sve žene koje je danas žale je zapravo vrijeđaju. Ne žalim je ni najmanje. Ima utakmica u nogama. Izvući će se iz ove frke, nije joj prva. Ona je neobična žena.

Moja prijateljica Ana je ovih dana izgubila muža. Čovjek je bio profesor, nakon posla vozio je Wolt. Ana je profesorica, jučer mi je oduševljeno rekla da je u Lidlu dobila sedamdeset kuna za boce. Iza nje je bio “dobar dan”. Kontejneri su u posljednje vrijeme najčešće očišćeni od boca.

“Sirotica” sa portala je prošle sedmice “skinula crninu”. Bila je to brejkingnjuz. Mi obični stalno nosimo crninu. Zašto se o tome ne piše?