Način na koji su roditelji govorili o drugim ljudima može snažno oblikovati sliku koju dijete kasnije ima o svijetu.

Ako je u kući bilo mnogo kritike, ogovaranja i osuđivanja, odrasla osoba može nesvjesno nastaviti živjeti prema pravilima koja je usvojila u djetinjstvu.

Jedan od čestih obrazaca je osjećaj da vas drugi stalno procjenjuju. Neutralan pogled, kratka poruka ili nečiji tiši ton mogu vam djelovati kao znak nezadovoljstva, čak i kada za to nema stvarnog razloga.

Drugi znak je stalno traženje negativnog u tuđim reakcijama. Kada ste navikli očekivati kritiku, lako je početi analizirati svaki izraz lica ili promjenu tona i u njima tražiti potvrdu da nešto nije u redu.

Možda ste razvili i naviku skrivanja dijelova sebe. Ako ste kao dijete mijenjali ponašanje, mišljenje ili izgled kako biste izbjegli kritiku, moguće je da i danas prešućujete ono što zaista mislite ili želite.

Četvrti obrazac može se pojaviti u vezama. Kritičan partner ili prijatelj možda vam neće odmah djelovati problematično jer vam je takva komunikacija poznata od ranije.

To ne znači da ste osuđeni na iste obrasce. Prepoznavanje onoga što ste naučili u djetinjstvu može biti prvi korak ka većem samopouzdanju, zdravijim granicama i odnosima u kojima se ne morate stalno dokazivati.

Izvor: oslobodjenje.ba

Frojd je smatrao da mentalna snaga nije urođena osobina, već rezultat stalnog rada na sebi, spremnosti da učimo i hrabrosti da preuzmemo odgovornost za sopstveni život. Prema njegovom razmišljanju, postoje četiri stvari koje ljudi sa snažnim karakterom jednostavno ne rade.

Ljudi koji žele da napreduju ne misle da već znaju dovoljno. Naprotiv, radoznalost i želja za učenjem prate ih tokom celog života.

Frojd je verovao da upravo sticanje novih znanja, iskustava i veština širi način na koji razumemo svet i sebe. Zato mentalno jake osobe ne beže od promena, već ih koriste kao priliku da rastu.

Ne troše život na samosažaljenje

Svako prolazi kroz teške periode, ali razlika je u tome kako na njih reagujemo.

Prema Frojdu, zrele osobe ne grade identitet na ulozi žrtve. Umesto da se neprestano vraćaju na ono što im se dogodilo, fokusiraju se na ono što mogu da promene. Prihvataju odgovornost za svoje odluke i energiju usmeravaju ka rešavanju problema, umesto ka žaljenju koje ništa ne menja.

Ne ulaze u besmislene rasprave

Potreba da po svaku cenu nekoga ubedimo da smo u pravu retko vodi bilo čemu dobrom.

Frojd je smatrao da ljudi koji imaju samopouzdanja nemaju potrebu da svoju vrednost dokazuju kroz sukobe i beskrajna nadmudrivanja. Poznata je i njegova misao:

– Psi vole svoje prijatelje i ujedaju neprijatelje, sasvim suprotno ljudima koji nisu sposobni za čistu ljubav i koji uvek mešaju ljubav sa mržnjom.

Drugim rečima, emocionalna zrelost često znači znati kada je bolje ćutati i sačuvati mir nego pobediti u raspravi.

Ne zanemaruju ono što zaista žele

Jedna od Frojdovih najpoznatijih ideja bila je da čovek može da ostvari svoj puni potencijal tek kada upozna sebe.

Verovao je da mnogi žive prema očekivanjima drugih, umesto prema sopstvenim željama i vrednostima. Zato je smatrao da je važno osloboditi se straha, otkriti šta nas iskreno ispunjava i imati hrabrosti da upravo tim putem krenemo.

Kako je govorio, čovek ne sazreva onda kada počne da radi ono što se od njega očekuje, već kada pronađe ono što istinski voli.

Šta je za Frojda bio znak zrelosti?

Frojd je često isticao da se prava emocionalna zrelost prepoznaje po dve sposobnosti, da volimo i da stvaramo.

Jedna od njegovih najpoznatijih misli glasi:

– Voleti i raditi srodne su sposobnosti koje su znak pune zrelosti.

Iako je psihologija od njegovog vremena značajno napredovala, ova poruka i danas podseća da mentalna snaga ne znači odsustvo problema, već sposobnost da učimo, preuzmemo odgovornost za svoj život i ostanemo verni sebi čak i kada to nije najlakši izbor.

Ona.rs

Tajna njenog izgleda, kako i sama ističe, nije u čudotvornim trikovima, već u dugogodišnjim navikama kada je riječ o ishrani, zdravlju i načinu života.

Fonda već decenijama dosljedno primjenjuje principe zdrave ishrane i umjerenosti, a upravo te navike smatra ključem svoje energije i vitalnosti.

Odbacuje brze dijete

Džejn Fonda je još 2012. godine u videu za BeFiT istakla da brze dijete treba izbjegavati, jer nude kratkoročna i često nezdrava rješenja.

„Brze dijete su one koje obećavaju nerealne rezultate. Ne bi trebalo da pokušavate da izgubite više od 1 do 2 kilograma nedjeljno“, poručila je tada.

Ona naglašava da je mnogo važnije usmjeriti se na zdravlje nego na same dijete i brze rezultate.

Nikada ne preskače doručak

Prema njenim riječima, doručak je najvažniji obrok u danu i ključan za dobar početak dana.

„Započnite dan hranljivim doručkom. Ljudi koji to rade lakše održavaju težinu“, kaže Fonda.

Istraživanja takođe pokazuju da preskakanje doručka može usporiti metabolizam i povećati osjećaj gladi tokom dana.

Nije striktna i teži balansu

Tokom godina, Fonda je naučila da je ravnoteža u ishrani mnogo važnija od strogih pravila.

Ona smatra da pretjerano ograničavanje dovodi do frustracije i odustajanja.

„Ne želite da se osjećate uskraćeno. Ako pojedete parče čokolade, u redu je — samo nemojte pojesti cijelu tablu. A onda sutradan možete duže prošetati“, objašnjava ona, prenosi B92.

Ne jede puno mesa

Džejn Fonda svoju ishranu bazira na voću i povrću, a unos mesa i ribe je svela na minimum.

„Jedem svježe voće i povrće svakog dana. Gotovo da ne jedem meso i znatno sam smanjila unos ribe“, navodi glumica.

Ovakav način ishrane, uz umjerenost i dosljednost, prema njenim riječima, pomaže joj da ostane energična i vitalna.

Nezavisne

Plate su bile skromne, izbor robe ograničen, nestašice česte, ali se živjelo s jasnom sviješću o vrijednosti novca. Upravo zato, iz tog vremena izdvajaju se četiri životne lekcije koje i danas mogu biti zlata vrijedne.

1. Popravi, ne bacaj – kultura odgovorne potrošnje

Nekada se ništa nije bacalo bez pokušaja popravke. Rajsferšlusi su se mijenjali, dugmad prišivala, cipele lijepile, a kućni aparati nosili kod majstora.

Danas je često lakše kupiti novo nego popravljati staro, ali takav pristup dugoročno opterećuje kućni budžet. Popravka produžava vijek trajanja stvari, smanjuje troškove i podstiče odgovorniji odnos prema novcu i resursima.

2. Zimnica – pametna strategija za niže troškove hrane

Priprema zimnice bila je dio svakodnevice. Džemovi, sokovi, turšija, kiseli kupus i paprike punili su špajz prije zime. Znalo se šta se ima i koliko će trajati.

I danas ova navika ima smisla. Ljeti su voće i povrće jeftiniji i kvalitetniji, pa se zamrzavanjem i konzerviranjem može značajno uštedjeti tokom zime. Osim toga, domaća hrana često je zdravija i bez dodatnih aditiva.

3. Štednja kao navika, a ne izuzetak

Skoro svaka porodica imala je štednu knjižicu. Iako kamate nisu bile visoke, postojala je svijest da se dio prihoda mora sačuvati za „crne dane“.

Danas postoje brojni oblici štednje – od klasičnih računa do digitalnih aplikacija – ali princip ostaje isti: redovno odvajanje makar male sume novca stvara finansijsku sigurnost i smanjuje stres u nepredviđenim situacijama.

4. Vještine koje vrijede više od novca

U školama se učilo domaćinstvo, a mnogi su znali da šiju, pletu, popravljaju ili sami izrađuju namještaj. Te praktične vještine nisu samo štedjele novac, već su razvijale samostalnost i kreativnost.

Danas, u vremenu brze potrošnje, upravo te sposobnosti mogu biti velika prednost – od sitnih kućnih popravki do hobija koji može prerasti u dodatni izvor prihoda.

Da li je zaista prije bilo bolje?

Život u Jugoslaviji nije bio ni idealan ni potpuno težak – bio je drugačiji. Postojale su nestašice i čekanja u redovima, ali i kultura racionalnog trošenja, solidarnosti i snalažljivosti.

Možda danas imamo veći izbor i savremenije tehnologije, ali stare navike poput popravljanja umjesto bacanja, pravljenja zimnice, redovne štednje i razvijanja praktičnih vještina i dalje mogu pomoći da pametnije upravljamo novcem i živimo stabilnije.

Izvor: Buka

Od malena, u društvu odraslih o njoj se priča glasno i ponosno, kao o modelu deteta koje je san svih roditelja. Ona to sluša godinama. A ko bi želeo to da prokocka…

Kada je krenula u osnovnu školu znala je i ćirilicu i latinicu. Bila je vredna, domaći zadatak radila je samostalno, a torbu i garderobu spremala je uveče pred prvu smenu, a ne ujutru. Imala je sve petice. Na vannastavnim aktivnostima prebacili su je u naprednu grupu.

Upisala je najbolju gimnaziju sa skoro 100 bodova. Imala je sve petice, ali mama je primetila da se ne smeje baš puno.

Tata je smatrao da mama fantazira i da je to samo faza. Previše je ponosan na nju i ozbiljno je  naviknut na  udobnost uloge njenog oca, da bi priznao mogućnost postojanja bilo kakvog problema.

Koga god su pitali da li je sve u redu (u školi, u društvu, na vannastavnim aktivnostima..) odgovor je bio isti: “Sve je u najboljem redu, ona je predivno dete, budite ponosni”. I jesu. I  to jako.

“Da li se smeje?” , pita mama odrasle koji sa devojčicom rade. Zastanu, zapitaju se, razmisle i zbunjeni teškim i neočekivanim  pitanjem kažu: “Pa onako….da…valjda..”. Nisu na to obratili pažnju, jer osmeh pristojnosti je svakako uvek tu.

Mamu brine odsustvo kikotavog smeha njene  tinejdžerke i počinje da se raspituje.

Saznaje da njeno dete nosi ogroman, teški džak odgovornosti da bude najbolja i ostane na samom vrhu lestvice, jer je tako navikla. Tu je rođena. Nije morala posebno da se trudi oko toga do dvanaeste godine, ali nakon toga postajalo je sve teže i teže ostati na tronu gde si rođen. Sa 16 godina ona dane provodi u raspoloženju hirurga pred operaciju. Spremna, odgovorna, ozbiljna, svesna rizika i BEZ prava na grešku. Greške se jako plaši.  Tu nema mesta kikotanju, a ona je samo dete.

Osvestite sebe i svoju decu oslobodite težine titule: najbolji. Opasna je za kvalitet života, jednako kao i etiketa  “najgori”.

Iskusne kolege savetuju da se niz uspeha, postignut uglavnom zbog urođenih predispozicija, prekine još u drugom razredu lošom ocenom iz muzičkog, pa kasnije iz likovnog.

Poenta je da deca saznaju da su prihvaćena, voljena, cenjena i važna… i kada nisu najbolja. Ako to ne probaju na vreme, a mnogi ne dobiju priliku, kako će znati da se planeta isto vrti i kada kada kiksneš?!

Dok glasno hvalite svoje malo dete u društvu, čak iako je svaka pohvala realna, trpate nesmotreno visoka očekivanja u džak na njihovim malim leđima.

“Kažu da je najbolji u svojoj generaciji…” se ne izgovara pred decom, ako hoćete kikot.

Nažalost, prečesto se u praksi srećem sa sličnim tužnim pričama, svakako  popločanim dobrim namerama, uglavnom uspešnih  roditelja. U ovom slučaju, nisu u pitanju neostvarene ambicije roditelja, već visok nivo razvoja deteta u ranom detinjstvu, koji previše naglašen od strane okoline.

Napomena: čast izuzecima, koji se pod teškim džakom nisu savili!

Poznata po svom tradicionalnom ukusu u hrani i ljubavi prema jednostavnoj britanskoj kuhinji, za kraljevsku porodicu se kaže da sledi utvrđeni raspored obroka sa unapred planiranim jelovnicima napisanim na francuskom, koji tečno govori.

Ali šta je sa neka od njenih najneobičnijih navika u ishrani? Sakupili smo neke od stvari koje su bivši kraljevski kuvari rekli o hirovima u ishrani Njenog Veličanstva…

Beli luk je zabranjen

Dobro je poznato da kraljevska porodica nikada ne jede beli luk. Osim što Njeno Veličanstvo nije uživalo u ukusu, vojvotkinja od Kornvola je ranije potvrdila da je ova namirnica bila veliko „ne-ne“ tokom nastupa na MasterChef Australia.

Upitana da li je to veze sa bontonom susretanja sa ljudima tokom kraljevskih veridbi, Kamila se složila i našalila se da „uvek morate da odbacite beli luk“.

Bez skroba za večeru

Možda je tajna Elizabetine duge vladavine njena zdrava navika na večeri sa malo ugljenih hidrata. Za kraljevsku porodicu se kaže da nikada ne jede skrob kada jede sama – što znači da testenina, krompir i pirinač nisu na meniju. Voleli bismo da imamo disciplinu!

Jelo iz plastičnih posuda

Kraljica voli sveže voće, ali čini se da nije posebna u tome kako joj se ono predstavlja. Njena posuda po izboru? Plastika za hranu!

Bivši kraljevski kuvar Daren Mekgrejdi jednom je rekao Mari Kler: „Ljudi uvek kažu: ‘Oh, kraljica mora da jede iz zlatnih tanjira sa zlatnim noževima i viljuškama.’ Da, ponekad… ali u Balmoralu bi jela voće iz plastične žute Tupperware posude.“

Bez korice na sendvičima

Kraljica uživa u sendviču kao i mi ostali, a kaže se da je njen omiljeni fil od tunjevine i majonez sa krastavcem. Međutim, ona navodno ne voli da jede koricu. Bivši kraljevski kuvar, Oven Hodžson, priseća se za Telegraf: „Jedan kuvar me je grdio što sam poslužio sendviče sa korama.“

Jesti banane nožem i viljuškom

Možda je jedan od najčudnijih izveštaja o prehrambenim navikama kraljice Elizabete njen način jedenja banana.

Da ne bi izgledali „kao majmun“ za trpezom, Njeno Veličanstvo ih jede nožem i viljuškom! Očigledno bi nožem odrezala vrh i dno, pre nego što bi voće isekla na male komade i jela viljuškom…

Nosi tortu na svoja putovanja

Kraljica voli čokoladnu tortu od keksa i smatra se da svaki dan gricka po komadić. To znači da gde god ona ide, s njom polazi i kalup za torte!

„Putovao sam vozom od Londona do zamka Vindzor sa tortom od keksa u plehu na kolenu. Bila je napola pojedena“, rekao je Daren za Huffington post.

Pravila za večeru

Pratioci na večeri moraju da ponavljaju kraljičino ponašanje tokom obroka. Dakle, ako monarh prestane da jede – i svi ostali moraju da spuste nož i viljušku. To će sigurno nekoga učiniti bržim dok jede, prenosi Hellomagazine.

Preuzeto sa: 6yka.com

8 do ∞

Osam koraka kako da živimo ispunjen život – iz perspektive tinejdžerke

Nama mladima nedostaje životnog iskustva, pa nam svi izazovi deluju još teže i ceo nas svet zbunjuje. Svako od nas ima neki svoj način da se nosi sa svetom, ovo je moj način. Sabrala sam u 8 koraka ono što radim kako bih živela srećnije. Moje putovanje počinje od mene same i onoga što mogu da uradim na sebi.

Zahvalnost

Koliko puta na dan kažemo hvala? Obično hvala. Hvala suncu što je izašlo i zasijalo za mene, hvala mama što si me rodila. Budimo zahvalni na domu u kojem živimo, znanju koje nam je dostpno, koje imamo i koje nam niko nikada ne može oduzeti. Cenimo ono što imamo, znajmo vrednost svega što je naše i budimo zahvalni na tome. Ovo je prvi i najvažniji korak, zato je i najteži mada deluje baš jednostavno.

Carpe diem – prigrli dan

Budimo svesni. Budimo svesni da ono što imamo u ovom trenutku možda nećemo imati u sledećem. Podeliću sa vam jednu od mnogih priča koju mi je pričala moja mama kad sam bila mlađa. Priča je o bratu i sestri u vreme Drugog Svetskog Rata. Nisu imali roditelje i živeli su sami u kući. Jedan dan, dečak je prišao svojoj starijoj sestri i rekao da je izgubio cipelu. Sestra je bila očajna. Vikala je na mlađeg brata i grdila ga je. Nazivala ga je svakakvim imenima. Bila je ljuta. U tom momentu, neko je zakucao na vrata. Devojčica je otvorila. Na vratima su bili vojnici i tražili su od njenog mlađeg brata koji je imao samo sedam godina, da pođe sa njima. Odveli su ga u logor. Sestra je plakala i plakala sve više i više. Ona nije mogla znati da je to bio njen poslednji razgovor sa bratom, poslednje izgovorene reči bratu su bile reči ljutnje upućene tom dečaku koga više nikad neće videti.

To je priča koju svako treba da čuje i nauči nešto vredno iz nje, a to je da će neki razgovor koje vodimo sigurno biti i poslednji sa ljudima koje volimo… poslednji zagrljaj, poljubac, reč i zato mesto da razgovore i rastanke završavamo u ljutnji i besu, završimo ih sa osmehom i u miru.

Hajde da prestanemo samo da postojimo u svetu, hajde da počnemo da ga živimo.

Volite sebe i svoje telo

Trebalo mi je malo više vremena da naučim ovu bitnu lekciju, da pređem ovu lestvicu – da budem zadovoljna i da prihvatim svoje telo takvo kakvo jeste, a baš takvo je savršeno. Ovo je veliki izazov za mnoge moje vršnjakinje i vršnjake, pa i za mnogo starije. Umesto da tražim nesavršenosti, mane, nepravilnosti na svom telu ja ću da mu se zahvalim za sve što sam prošla zahvaljujući njemu. Zahvaliću se svom telu koje se izborilo sa bolestima i bolovima. Naše telo nije skulptura, objekat, statua… Ono je mnogo više od toga. Naše divno telo ima svoju funkciju i besprekorno je ispunjava kad malo bolje razmislimo, zar ne? Leči nas, hrani, neguje, bori se za nas. I ako se na njemu pojavi neka nesavršenost, to je isto u redu.

Žvimo u takvom vremenu, takvom svetu gde je sve nametnuto. Nameće nam se kako da izgledamo, kako da se oblačimo, da pričamo; kako da se izražavamo, šta da volimo, a šta ne i to je veoma naporno. Jedino rešenje je reći ne. Reći ne svemu što nam je nametnuto na socijalnim mrežama, reklamama, TV-u, časopisima i raditi i uživati u onome što mi mislimo da je najbolje za nas. Devojke, ne moramo izgledati kao Victoria’s Secret modeli. Momci, ne morate da izgledate kao Calvin Klein modeli. Koliko god da ovo zvuči kao cliché, svi više čeznemo da ispoljimo ono što je unutar nas, a ne spolja nametnuto od drugih. Zato prihvatite sebe takvim kakvi jeste. Tek tada će vas i drugi prihvatiti. Hajde da zaboravimo šta ljudi misle o nama, o našem izgledu, našim navikama i postupcima. Hajde da živimo. Hajde da radimo ono što nas čini srećnima, ispunjenima.

Mali koraci svaki dan

Radite drugačije ako hoćete drugacije. Ako planirate da počnete da vežbate, počnite sada ne čekajte ponedeljak, kako ljudi uglavnom rade. Počnite sada. Pročitajte prvo poglavlje nove knjige, nacrtajte jedan mali crtež, meditirajte samo par minuta. Samo počnite, jer najteže je početi ali kada počnete teško je zaustaviti se. Za dobar početak ostvarivanja ciljeva bitno je imati dobar plan. Definišite male ciljeve koji vas dovode do ostvarenja većeg cilja. Zapišite plan na papir i kako budete prolazili kroz plan i ispunjavali neke manje zadate ciljeve, prectravajte ih prateći napredak. Verujte mi to je najbolji osećaj na svetu – pobediti sebe i ispuniti cilj koji smo sami sebi zacrtali. To je najteža bitka, ali i najslađa nagrada.

****

Postoje i mnoge stvari koje možemo raditi da unapredimo svet oko sebe i pomognemo drugim ljudima. Evo nekoliko predloga.

Moć je u rečima

Najopasnije oružje u svetu, ono koje izaziva svu mržnju i tugu, koje nesmotreno uništava i poražava sve nas; oružje jače od svih svetskih sila, bombi i armija…  to oružje su reči. Ako malo bolje razmislimo reči tako mnogo utiču na nas. I to reči koje sami sebi svesno ili nesvesno kažemo, ili koje nam drugi kažu namerno ili nenamerno. Mi se plašimo reči, mnogih reči. Plašimo se reči odbijanja, tužnih reči, ružnih reči. One nas menjaju, čine srećnim, ispunjenim, depresivnim, bojažljivima, gordim. Da li smo svesni šta izgovaramo svakodnevno? Da li smo svesni koliko to utiče na ljude oko nas, koliko na nas same? Kada vam neki potpuni stranac na ulici kaže da izgledate lepo, kako se osećate? Srećno i zadovoljno ma koliko loš dan imali. Kad neka žena prođe pored vas “neuobičajeno” obučena nemojte prokomentarisati na glas “Jao šta je obukla” jer zamislite kako bi se vi osećali da vam to neko kaže. Ko zna kroz šta svaka osoba prolazi, koja je njihova priča, kroz šta prolazi i sa čime se suočava ta žena ili taj muškarac. Mi to ne znamo, a sudimo. Izgovaramo reči koje bole. Umesto da bole, reči mogu da vole. Volimo rečima.

Reči na čudan način pomažu ljudima, a u isto vreme odmažu. I šta sada da radimo, kako da ih koristimo, šta da kažemo?! Pa jednostavno samo razmislite kako se osećate kada neko vama nešto ružno kaže. Kakav li dan ima osoba kraj nas? Možemo li možda nekom lepom reči  da ga učinimo bar malo boljim?

Jednog jutra dok sam čekala autobus za školu jedna baka je sela na klupicu do mene. Počela je da priča. Umesto da stavim slušalice, okrenem glavu, ignorišem je, igram igrice ili prelistavam stare poruke, ja sam je slušala i povremeno se ubacila i dodala ponešto. Zašto bih ćaskala sa nekom nepoznatom bakom na autobuskoj stanici? Većina nas mlađih to ne radi. Nije kul, smara nas, šta bismo uopšte mogli da čujemo?! Ali to je nečija baka. Ta baka možda nema decu, unuke, prijatelje, ljubimca. Ona možda nema kome da ispriča svoj dan pa je izabrala nepoznatu devojku ili dečaka da se požali, pohvali, da podeli deo svog dana ili života. Imam vremena za nju. Vreme je naše, naši su svi ljudi oko nas. Hajde da brinemo jedni o drugima. Hajde da pokažemo svima da ljudskost i pristojnost nisu nestale.

  6.Nađite razlog da budete srećni

Pokažite osmeh svetu. Ma koliko da nam se čini da nekad ništa nema smisla, da je uzaludno; ma koliko da se pitamo kako dalje, koliko god da smo tužni ili uznemireni uvek ima razloga za osmeh. Uvek. Budimo srećni što smo živi, što imamo svoj život, svoj dom u kom živimo, vodu za piće, hranu, porodicu, prijatelje, znanje koje nam niko ne može nikad oduzeti. Budimo srećni što imamo sebe. Umesto da očajavamo u krevetu pod pokrivačem, gledajući tužne filmove, ili besciljno skrolujući po mrežama prejedajući se hranom i praznim pričama, hajde da se setimo nečeg lepog, da zamislimo nešto lepo što bi moglo da se desi. Naša kuća je san svakog beskućnika, naš posao svakog nezaposlenog. Šetala sam jedan dan i razmišljala da kupim nove patike. Na pločniku je prosio beskućnik bez stopala. Znala sam priču o tome i baš to mi se i dogodilo. Događa se svima, ali ja sam to primetila. Želim mnogo, ali sam na svemu što imam zahvalna i biram momenat i način da ostvarim svoje želje svesna svega što imam. Budimo srećni na onome što imamo. Uvek ima razloga za sreću, samo treba da otvorimo oči. Treba da otvorimo oči i vidimo na kako predivnom mestu živimo.

7. Pomozite nekome

Mnogo znači kad znamo da nismo sami u nečemu što radimo. Kad vidimo da nekom treba pomoć, pomozimo. Osećaćemo se bolje, ponosnije, korisnije, a osoba kojoj pomognemo biće zahvalna. Ako vidimo da neko ne može da podigne i ponese sve kese, pomozimo mi mlađi bar to možemo. Mi nismo sami na ovom svetu. Potrebni smo jedni drugima. Od momenta kad krenemo da pomažemo nekome, bilo da su to naši roditelji, prijatelji, kolege, komšije, ili stranci iskusićemo istinsko zadovoljstvo. A onda, onda to počnemo da radimo nesvesno, bez ikakvog specijalnog razloga, iz iskrene želje. Tako ljudi počinju da volontiraju. Takvih organizacija ima svugde samo treba malo da se istraži. Jer ipak mi smo zajedno u ovome, ovo je naš svet – svet svih nas. Ako jedni drugima ne pomognemo, ko će nam pomoći? Ako se ne pobrinemo jedni o drugima, ko će? Mi smo jedna velika zajednica. Zamislite koliko bi ovaj svet bio lepši kada bismo jedni o drugima mislili kao o porodici.

8. Ponavljajte svih 7 koraka što više možete svaki dan.