Ne, nema traume iz detinjstva. Ništa više ili manje od prosečnog deteta s ovih prostora. Klasika. Rat, izbeglištvo, prekid svake školske godine zbog ratnog stanja, dijeljenje života na ‘pre rata’ i ‘posle rata’. Ali ništa strašno. Kakvih ima, super je.

Ne, nije zlostavljano dete. Roditelji su joj davali koliko su mogli i kako su znali i umeli. Nisu je tukli. Mama je urlala, ali ne zamera joj.

Ne, ne mrzi decu. Jer ne mrzi.

Da su joj naporna – jesu.

Da su joj vrlo često dosadna – jesu.

Da se ne zna igrati s njima – ne zna.

I da nema želju naučiti se igrati s njima – nema.

Da, ide joj na živce dečije urlanje dok sedi u restoranu i jede. Da, zna da je to problem roditelja, ali ona zaista u trenucima opuštanja i druženja ne želi da razmišlja o tome ko je kriv i odgovoran jer neko dete, eto, urla. Trči oko stola. Pada. I uzurpira prostor. Ne želi.

Da, uvek će stati na stranu deteta kada je nasilje u pitanju. Da, prijavljuje nasilje koje se dešava u njenoj okolini, a koje čuje ili vidi. Razmišljanja je – ako si ga napravio/rodila, izvoli se baviti njime/njome, a ne uništavati dete i praviti od njega/nje kretena. Istovremeno ne zna za baš puno roditelja koji su spremni prijaviti komšiju koji tuče svoje dete.

Da, radila je sa decom. I nikad, baš nikad nije imala nikakve porive da ih ima. Čak i ona koja su joj bila simpatična, to je bilo samo to. Simpatičnost.

Ne boji se starosti. Ne boji se usamljenosti. Ne boji se reakcije okoline.

Previše voli popodnevni san, previše voli mir i tišinu, previše – da bi imala dete.

U par navrata je čuvala decu za novac.

Želi ostati slobodna. I svoja.

Želi da ide na put kad joj se ukaže priika, a ne da ostane kući, jer je dete bolesno.

Ne želi da žali za propuštenim šansama.

Ne želi da u nekome vidi krivca za svoje propuštene šanse.

Čak ni podsvesno, onako sama sebi kad nema nikog. Sama sebi i u sebi.

Želi da novac troši na sebe. Jer dete je skupo. Pakleno skupo.

Dobro je sa svojom odlukom. Toliko je dobro da je ljudi ne pitaju o tome. Tako zrači. Zrači nemajčinski. Ni ginekologinja je ne pita o tome. Vidi žena s kim ima posla.

Ne treba joj neko da je timari. Da ga podiže sebi za stare dane, da ispunjava njena očekivanja. Ne.

Ne smatra se ni hrabrom ni kukavicom. Smatra se razumnom osobom svesnom svojih želja, potreba i granica. Ne misli ni da je to pitanje spremnosti. Glasa za to da je to ipak pitanje želje. Koja kod nje izostaje.

Ne pada na priče o ‘kad te pogleda, na sve zaboraviš’, ‘za to se živi’, ‘to je smisao života (žene)’ i slične rečenice. Jednostavno – ne pada. Zna da na nju to nije primenjivo.

I možda ono najvažnije je to što ne oseća da nešto propušta. Kako da bude nesretna zbog nečega što joj je nepoznato?! Jednom joj je jedna od 30 rekla – ne znaš ti kako je imati dete! Važi. Ne znaš ni ti kako je imati 30 i nemati dete. I šta sad?! Nikom ništa.

Ne misli da je njen izbor nešto univerzalno. Samo je njen.

Diže glas za one koje žele, a ne mogu. Kao i za one koje mogu, a neće.

Očekuje poštovanje svog izbora i nudi isto.

I, ne, nema psa i mačku kao zamenu za dete. Takoreći – bez kučeta i mačeta.

Poznate žene koje su odlučile nemati decu: Cameron Diaz, Dita von Teese, Jennifer Aniston, Josipa Lisac, Liza Minnelli, Ellen DeGeneres, Gloria Steinem, Oprah Winfrey…