Skeptik sam i cinik, pomalo. Nisam čitala nikakve prosvećujuće knjige niti posećivala kakve radionice u kojima se uči kako biti srećan i zadovoljan, kao što je to danas moderno, već sam se bavila svojim duševnim i duhovnim stanjem na one staromodne načine, tražila pomoć tamo gde joj je mesto, nadugačko sa sobom vežbala da prevaziđem izvesne tegobe i stresove, borila se sa svakakvim demonima i avetima, ali jednu stvar nikako nisam uspevala da savladam, a to je oproštaj. Ni sebi ni drugima.

Proces praštanja, kome god,  najmukotrpniji je od svih koje sam u životu prošla a neoprost je teška, zloćudna bolest koja te jede iznutra i ne, nije tihi ubica, već galopirajuća neman koja razara sve pred sobom. Ako uspeš njome da ovladaš, da pobediš ego, ponos, sujetu, povređenost, ako uspeš da shvatiš da je oproštaj najvažnije što za svoju dušu i zdravlje možeš da učiniš – tada više neće biti bitno ko i šta ti je nažao učinio, jer ne praštaš njemu zbog njega, već sebe radi.

Svima koji prolaze kroz ovaj proces najteže je objasniti upravo ono što će ih tegobe osloboditi.

“OPROŠTAJ JE SUŠTINSKI VAŽAN ZA SOPSTVENU DUŠU I NJENU DOBROBIT”

Moja kuma je od malena bila jako pametan stvor. Kad bismo se šta svađale ili bi joj ko šta nažao učinio, nikada se time nije previše zamarala a daleko od toga da je ikada, pa čak i tako mlada, bila površna. Naprotiv. Sećam se da mi je sa nepunih 16 godina rekla: „Šta imam od toga što ću da zlopamtim,  kad će samo meni od toga da bude loše?“ Čitava mala životna filozofija stala je u ovu njenu rečenicu – praštam jer neću ja da se osećam loše.

“OPROŠTAJ NE ZNAČI DA SE NEKO „LAKO IZVUKAO“ I DA NIJE KRIV”

Oprašta se sebe radi, ne zbog onog ko vas je povredio, a to je najteže shvatiti. Jer oproštaj nekome u nama često zvoni kao konačno opravdanje i abolicija onome ko nam je zlo naneo. Međutim, opraštanje je čin stavljanja tačke na ono što nas boli, bez toga da smo se tim činom nismo oslobodili svakog pa i negativnog osećanja vezanog za onoga ko nas je ili šta nas je povredilo.

Sebi sam prečesto postavljala pitanje „Kako oprostiti nekome ko se ne kaje?“. Ali, opraštanje je proces u kome pre svega sazrevamo mi i izdižemo se iznad situacije koja nam je nanela bol. Zato je oproštaj blagoran po nas same.

Oproštaj ne znači da ćemo izbrisati prošlost, ili zaboraviti ono što se dogodilo. To čak ne znači da će druga osoba promeniti svoje ponašanje – to je nešto izvan naše moći i to ne možemo kontrolisati. To jedino znači da ćemo se oslobađajući se besa i bola, okrenuti nečem boljem. Nije uvek lako, naprotiv. Ali može se naučiti. Jer ako se držimo za bol, iznova preživljavamo određenu situaciju i time je stalno ponovo oživljavamo i čaprkamo tu možda tek srasku krastu, nema mesta za praštanje.

“OPRAŠTANJE JE STVAR LIČNE ODLUKE ZA USPEŠAN NASTAVAK ŽIVOTA”

Opraštanje drugima  je jedna od najboljih stvari koje možete za sebe učiniti, nije ovo dovoljno jednom naglasiti. Ponavljam nije nimalo lako, nekada će trebati puno vremena, ali će vam na kraju biti drago što ste uspeli. Dozvolite sebi sva osećanja koja imate jer ste na kraju samo čovek, imate pravo na bes i ljutnju, tugu i razočaranje, povređenost i bol, dajte sebi vremena da zacelite ali dozvolite sebi i šansu da se od svega oslobodite. Dug je put pred vama, ne treba vam dodatni kofer bespotrebnog tereta.

Nakon nebrojanih neprospavanih noći, iz najličnijeg iskustva na svetu ovom vam pišem. Poslušajte taj vapaj u sebi i dozvolite da mir uđe u vaš život. Na kraju, oprostite i shvatite da ste time omogućili sebi da budete srećni i krenete dalje. Pobedite sebe i budite jači od svega.

Postanite sami svoj uspeh.

Raskid kao raskid (to sigurno znate), često može da bude samo kraj agonije koja traje već izvesno vreme. Možda ste vi ili vaš partner čekali pravi trenutak da završite vezu, ali ono što je sigurno jeste da tu odluku niste dobili danas za sutra, već ste izvesno vreme razmišljali o tome.

Za žene kažu da je ona raskinula u svom srcu mnogo ranije, a da li je zaista tako… Zavisi od osobe do osobe.

Danas postoji kurs za društvene mreže, samoodbranu, slikanje, pevanje, scenski govor, pa sasvim normalnim tokom dolazimo i do kursa, odnosno škole za raskid. Reč je dakle o programima koji vas vode korak po korak do bržeg i zdravijeg oporavka nakon raskida. U nastavku teksta, otkrivamo detalje!

Ne morate da znate zašto se vaša veza završila

Kada je partner raskinuo, dao je jednu sasvim dovoljnu infomaciju – ne želi više da bude sa vama. Dalje tumačenje vodi u pogrešnom smeru, i ono što je najbolje da za sebe uradite u tom trenutku jeste da ne pokušavate da saznate zašto je to tako.

Raskidi se uglavnom dešavaju uživo (osim u ekstremim situacijama kada neko raskine preko poruke, ali sam taj čin je kukavički i ta osoba sigurno ne zalužuje da ga zovete i zahtevate da čujete razlog raskida). Ako je neko presekao i odlučio da ne želi da bude više sa vama, to nije vaša krivica. Jednostavno, držite do sebe i zaboravite da poruke, pozive i potrebu da saznate detalje.

Potpitanja, preispitivanje i osećaj krivice

Prestanite da krivite sebe. Ne tražite razloge koji i ne postoje. Bili ste fer igrač od početka do kraja veze, radili ste ono što vam je srce govorilo i ono što ste smatrali prikladnim.

Pustite drugu stranu da se preispita i oseti osećaj krivice jer ste vi, samo mesec dana nakon raskida počeli da trenirate, pronašli novi hobi ili otišli na planinarenje. Da li je vašoj vezi nedostajala upravo akcija? O tome ne razmišljajte, već osvajajte vrhove i uživajte u toploj čokoladi pored kamina.

Raskid je šansa da promenite budućnost

Partner je vašu zajedničku budućnost zamišljao u stanu, bez cveća i toplih tonova. Želeo je da imate samo jednog psa i da na odmor idete jednom godišnje. Često ste ulazili u raspravu jer ste tip koji želi da izađe, prošeta, ode na drugi kraj sveta na sladoled. Niste videli sebe u četiri zida sa samo tri obaveze dnevno. Zar onda raskid nije idealna šansa da konačno napravite listu želja i ispunite ih? Šta čekate! Ceo svet je vaš!

Ne odgovarajte na glupa pitanja

Raskid je privatna stvar i ne dozvolite da se u to drugi mešaju. Nakon raskida sreli ste poznanicu koja je u neverici jer se njen najdraži, najskladniji i najlepši par rastao. Bez problema vas pita za detalje veze i raskida i ne može da veruje da ste već nakon mesec dana izašli na piće sa drugim.

Život ide dalje i važno je da radite ono što vas radi. Samo vi znate kako je vama bilo u vezi i samo vi znate kako se osećate. Zbog toga, ne odgovarajte na nebitna pitanja i uživajte kao nikada do sada.

Raskid donosi promenu, a promena je dobra!

Nikada nećete biti ista osoba kao pre ili u toku svoje veze. Emotivno ste zreliji, stariji za nekoliko godina i sada sigurno znate šta želite. Koliko ste puta čuli da je neko izašao iz duge veze i, recimo, nakon pet meseci našao partnera i zakazao svadbu.

Ljudi se čude takvim stvarima, ali poenta priče je da nakon raskida veze apsolutno znate šta želite! Znate sa kakvom osobom vidite budućnost ili ako ne planirate udaju, znate kakvu budućnost želite za sebe. Raširite svoje krila i poletite u život!

Preuzeto sa: wannabemagazine.com

Tasha Doornink iz Sundancea, Wyominga imala je 24 godina kada se udala. Razvela se sa 28, a kraj braka je želio njen tadašnji muž.

“On je jednostavno odlučio da me prestane voljeti i nije više htio da budemo u braku”, izjavila je Tasha.

Dogovorili su da se kulturno ponašaju, pa su čak mjesec i po dana po donišenju odluke o razvodu komunicirali. No, tada je on našao djevojku i prekinuo svu komunikaciju sa Tashom. Zbog toga je unedogled razvukao njihov razvod, jer se nije javljao svom advokatu. Tasha priznaje da je plakala kad je potpisala papire za razvod, te da su te suze bile i srećne i tužne zato što ga je i dalje voljela, ali je i shvatila da joj je bez njega mnogo bolje. Za izlaske još uvijek nije spremna zato što želi da neko vrijeme provede razmišljajući o sebi i svom životu i tek tada bi mogla započeti vezu sa drugim muškarcem.

Prva reakcija ljudi iz njenog okruženja bila je da joj kažu da im je žao i ona je mislila da to govore zato što ne znaju šta bi joj drugo mogli reći. Nakon toga su je svi počeli pitati kako je, izlazi li sa drugim muškarcima i da li je razgovarala sa bivšim mužem.

“Uvijek mi je neugodno, ali se osjećam snažnije kada im to trebam reći, zato što znam da sam danas bolja osoba od one koja sam bila s njim i ponosna sam na sebe što sam krenula naprijed. Pokušavam da razgovor skrenem sa teme bivšeg muža i da više govorim o onome što radim i planiram”, priča Tasha.

Kao dobru stranu razvoda Tasha navodi to što sada ima slobodno vrijeme samo za sebe. Oduvijek je zaljubljenik u naučnu fantastiku i, kako kaže, sada nema nikoga ko bi joj prigovarao riječima: “Zar nema ništa produktivnije što bi mogla da radiš?”. Loša strana je u tome što se ponovo treba navići na samoću.

“Još uvijek mi je teško kada imam slobodan dan i želim da ga provedem s nekim, da pričamo o svemu. No, radije bih bila sama, nego s njim”, zaključila je Tasha.

Jessica Lawrence iz Cantona, New Yorka je sudbonosno DA izgovorila sa 25, a razvela se sa 33 godine. Osjećala se jako loše i mislila je da uništava život svojoj petogodišnjoj kćerkici.

Da stvar bude još gora nakon razvoda je izgubila mnogo prijatelja i smatra da veoma malo ljudi shvata koliko on utiče i na stvari koje se uopšte ne tiču braka. Otkrila je i to da su je stariji ljudi uglavnom osuđivali i govorili joj stvari poput: “Sigurno niste bili dugo u braku” i “Brak jednostavno više nije ono što je bio nekad”.

“Ljudi vide očeve sa djecom kako šetaju gradom i to im je divno, No, to nije slučaj sa ženama i taj dvostruki standard uopšte nije u redu”, izjavila je Jessica.

Na kraju svoje priče, Jessica kaže da je dobra strana razvoda ta što opet ima kontrolu nad svojim životom, dok je loše to što ništa u kući ne može da popravi bez muža. Kada su u pitanju izlasci ona se i dalje susreće sa stigmom koja prati razvedene žene i samohrane majke. Trenutno je u vezi sa čovjekom koji je 20 godina stariji od nje i kojeg je upoznala putem Tindera.

Simmone Taitt iz Brooklyna, New York, se sa svojim bivšim mužem prvo zabavljala 12 godina. Udala se sa 28, a razvela sa 34 godine. Ne voli mnogo pričati o svom razvodu, ali kada ga neko spomene, ona ima spreman odgovor.

“Ne moram da pričam kompletnu sagu o svom razvodu. Kada se to spomene, ja samo kažem da sam 50% propalog braka i da smo bili srećni sve do trenutka kada smo postali nesrećni”, izjavila je Simmone.

Ona je odlučila da suprugovo prezime zadrži sve dok se opet ne uda. No, prije novog braka treba i da izlazi sa drugim muškarcima, a njoj je i sama pomisao na to dugo bila veoma teška, zato što je još uvijek samu sebe smatrala udanom ženom. Iako je njen bivši muž našao drugu ženu i s njom čeka dijete, Simmone se još neko vrijeme pridržavala bračnih zavjeta.

Najgore od svega je to što je nekadašnji suprug vodio računa i o njenim finansijama, a to je nastavio da radi i nakon razvoda. Sve dotad ona nije ni shvatala koliko je njihova veza ustvari bila toksična. No, sa druge strane, nije izgubila vjeru u ljubav.

“Ima vremena i za ljubav i za život. Čvrsto vjerujem u to da negdje postoji bolji čovjek za mene. Poznajem samu sebe više nego ranije i sada radim stvari koje moj bivši partner nikada ne bi odobrio”, ispričala je Simmone.

Caitlin Fillmore iz Salinasa u Kaliforniji je jedno jutro pitala svog muža šta želi za doručak, a njegov odgovor je glasio: “Razvod”.

Pred matičara su stali kada je ona imala 22, a papire za razvod su potpisali šest godina kasnije. Jedna od najvažnijih lekcija iz tog perioda njenog života bilo je i to što je shvatila koliko ljudi ne znaju kako da vode razgovore o neprijatnoj temi.

“Kada bih spomenula da sam mlada i razvedena neke osobe su me znale pitati: -Pa, šta nije u redu s tobom?-. Osim toga, znali su me pitati i da li se osjećam kao da sam neuspješna. Razvod i otpornost su sinonimi”, izjavila je Caitlin.

Trenutno ima tri prezimena – djevojačko, muževo i jedno koje je sama izabrala. Nakon razvoda nije željela da vrati djevojačko prezime zato što, kako kaže, ona više nije ta djevojka. Prezime koje je sama izabrala predstavlja mjesto gdje žive njeni roditelji i to je asocira na dom.

Bivšeg muža je upoznala kada je imala 14 godina i on je bio njen jedini momak. Odrastala je u malom gradu i nikad nije izlazila sa drugim muškarcima – sve do razvoda.

“Bila sam ubijeđena u to da će ti izlasci biti dosadni ili da će me neko povrijediti. Još uvijek sam nova u svemu tome, nedavno sam se razvela i sada se borim sa zmajevima na Tinderu”, ispričala je Caitlin.

Njen život je bio pun očekivanja od kojh je većinu i ispunila – završila je fakultet, našla posao, udala se i kupila kuću. Razvod joj je uzdrmao sva ta očekivanja i prije 30. godine je, kako kaže, izgubila sve za što je toliko vrijedno radila.

Elizabeth Powers iz Clevelanda, Ohio se udala sa 23, a razvela sa 26 godina.

Kada je njenom braku došao kraj osjećala se usamljeno i postiđeno. Nije imala resursa i teško se nosila sa legalnim aspektima brakorazvodne parnice. Većina njenih prijatelja u to doba nije bilo ni u ozbiljnoj vezi, niti se iko od rođaka razvodio.

Dok su se još sređivali papiri za razvod, Elizabeth je našla novi posao. No, postojao je razlog zbog kojeg ni na novom radnom mjestu nije mogla zaboraviti na brakorazvodnu parnicu.

“U e–mail adresi je moralo biti moje trenutno prezime, a pošto razvod još nije bio gotov, nisam mogla da napišem djevojačko. To mi je svakog dana bio još jedan nepoželjan podsjetnik na muku kroz koju sam prolazila”, ispričala je Elizabeth.

Izlasci su je dugo plašili jer nije znala kada je pravi trenutak da potencijalnim budućim partnerima kaže da je razvedena. No, iako je razvod za nju bio pravi pakao, Elizabeth odlučno tvrdi da ju je to iskustvo ojačalo kao osobu i učinilo da bude zadovoljna onim što je postala. Omogućilo joj je da razvije oslonac za život koji želi da živi, a ne onaj koji je mislila da treba da vodi.

Hannah J. iz San Diega u Kaliforniji imala je samo 18 kada je ušla u bračnu zajednicu, a svemu je došao kraj nakon sedam godina.

Ona je željela da njihov brak uspije, ali njen bivši muž je bio lošeg duševnog zdravlja i zato je želio da se razvedu. Srećom, njih dvoje su uvijek bili srdačni i dan-danas se čuju i pomažu jedno drugome kad mogu. Između njih nema ni bijesa, niti svađa koje bi cijelu situaciju dodatno otežavali. Hannah priznaje da je za nju bio pravi izazov da počne ispočetka.

“Osjećala sam se kao da mi je opet 18 godina, zato što sam posljednji put bez njega bila u tom dobu svog života. Kada se mladi udate i razvedete čini vam se da ste već proživjeli čitav jedan život dok su za to vrijeme vaši prijatelji studirali i diplomirali. Osjećala sam se mudrije, ali istovremeno kao i da sam u velikom zaostatku”, ispričala je Hannah.

Ono sa čim se takođe morala suočiti su bile i reakcije okoline. Zbog njenih godina, ljudi su često umanjivali to što joj se desilo. Boljelo ju je kad joj neko kaže da je mlada i da je cijeli život pred njom, te da ima dovoljno vremena da nađe dobrog muškarca. Iako je znala da nisu mislili ništa loše i da je ta njihova tvrdnja zaista i tačna, to joj nije nimalo smanjilo bol zbog onoga što je tada izgubila. Tek nedavno je počela da razmišlja o izlascima i veoma joj je zanimljivo da otkriva novi način na koji se ljudi danas upoznaju i zabavljaju.

Dok smo veče pre toga sedeli i ćaskali, kao i mnogo puta ranije u malom iznajmljenom stanu zajedničke prijateljice, meni ozbiljno nije bilo dobro. Pištalo mi je u ušima, podbadalo pod plećkom, znojili su mi se dlanovi a u stomaku mi se uzmuvalo k'o onomad kad smo se u Sutomoru potrovali. Gestikulirala sam mnogo dok sam probala da se saberem, nesvesno ga često dodirujući.

Ispostaviće se kasnije da je i on imao ista podrhtavanja, ali kako je u daleko boljoj „kondiciji“ od mene on je odmah znao šta je. Ja nisam. Ja sam kao najbolju opciju imala da mi je proradila štitna žlezda, jer u mojih godinama, svi sad nešto boluju od toga i zato verovatno oka nisam mogla da sklopim, nit’ mi se šta jelo i samo su mi kroz glavu prolazile, pomalo konfuzne, slike i delovi razgovora i neko moje cerekanje koje nestaje u noć….

Sledećih nekoliko dana me je uporno zvao, sve me nešto zamajavajući oko tobože nekih mojih priča koje je hteo da pročita, pa te nešto oko posla… Kako bilo, kad god bi zvao meni bi se neko kamenje kotrljalo po stomaku, zamuckivala bih kad bih probala da sastavim rečenicu dužu od „E, ćao, ti si…“ i sve tako…

Ispričam to mojoj doktorki dok mi je merila pritisak, slušajući me preko naočara i ona zaključi: „Lutko, ti se se, bre, zaljubila! Ajde beži kući.“

Lupa ova matora, pomislih, eto sad ću morati da menjam lekara, jebem ti i ovo naše zdravstvo više…“Dajte mi taj karton“ derem se na onu što čklji iz šaltera.

U međuvremenu su stigli rezultati i sve beše dobro.

„Ma kako zaljubila? Ko se još u mojim godinama zaljubljuje? Svašta, zaboga, pa nemam ja vremena za takve gluposti. Ajte molim vas, budalaština, čista. Ja sam samohrana majka, ja moram da radim od 9 do 5…ja imam domaći, engleski, košarku…imam dečije rođendane, roditeljske sastanke, posete zubaru da se dotegne proteza… Nemam ja logistiku za zaljubljivanje. Nema baba, deda, tetki koje će da uskaču da ja mogu da ljubavišem. I neću da se zaljubim bre…Jesam li patila onoliko? Jesam li onomad htela da umrem od toga?…Ma kakva ljubav, kakvi bakrači. Neću i tačka.“

I opet zvoni telefon. On je. Ima predlog  za neku kafu, neke kratke dokumentarne filmove, ima neka tribina i književno veče….ili bi se možda samo ljubila, pita.

Lele, i šta ću sad ako kažem: „Bih“ – jer stvarno bih. Da li će se srušiti moj mali mirni svet same mame u koji će uleteti on sa svojim očima i pričama pisanim meni. Šta će se dogoditi, kako ću, otkud mi vreme, šta ako opet…?

Udahnula sam duboko. Ja nisam cava, ja prihvatam ovaj izazov života koji ne želi da digne ruke od mene … „Da, možda bih se ljubila malo“ rekoh.

Potpuno je blesavo, zaista, ali niotkud, svet je postao mnogo glasniji oko mene, ulice šarenije, dani duži, život nije više tako siv. Zbog čega pevušim dok kuvam ručak il’ đuskam dok peglam?  Zašto manje vičem, više se smejem, što mi je toplo svuda oko mene? …  Odjednom je sve moguće. Sve i svud stižem i ništa mi nije teško. Nisam čangrizava i ljuta stalno.

Moj sin reče pre neko jutro: „Mama, baš si lepa kad se stalno smeješ i kosa ti sija“.

Da, lepa sam, neko me voli, pita me kako sam, piše mi priče…ej!
I dok se spuštamo niz stepenice, nestaje svetla u hodniku, on me uzima za ruku, upliće nam neraskidivo prste i kaže: „Drži se za mene, klizavo je…“.

A to, pa to je meni sasvim dovoljno, jer šta je drugo ta ljubav već „drži se za mene kad je mračno i klizavo…..“, zar ne?