Svetlana Aleksijevič je rođena 1948. godine u malom ukrajinskom gradu Ivano – Franovsku. Njen otac je Belorus, a majka Ukrajinka. Nakon očeve demobilizacije, porodica se vraća u Belorusiju. Oba roditelja radili su kao seoski učitelji i porodica je uspela da se izvuče iz siromaštva i izgradi život koji je pripadao srednjoj klasi, makar po sovjetskim standardima. Svetlana je upisala novinarstvo na beloruskom državnom univerzitetu, jer je to bilo najbliže onome čime je želela da se bavi – pisanjem.

Nakon završetka studija, radila je kao vaspitačica, učiteljica istorije i nemačkog jezika u nekoliko škola na jugu Belorusije i kao novinar u lokalnim beloruskim novinama. Pisala je poeziju i pozorišne drame, ali je uvek tragala za stvaranjem novog žanra. Inspiraciju je pronašla u radovima njenog tadašnjeg mentora, Alesa Adamoviča. On je pisao knjige na osnovu priča i dokumentacija koje su sadržavale lične informacije u vezi sa životima pojedinaca.

„Tražila sam metodu pisanja koja bi dozvolila najstvarniji opis života. Stvarnost me je oduvek privlačila, kao magnet, mučila me je i hipnotisala, želela sam da je zarobim na papiru. Želim da predstavim kako ja vidim i čujem svet- kao hor individualnih ljudskih glasova i kolaž svakodnevnih detalja. Tako ispunjavam sav svoj mentalni i emocionalni potencijal do maksimuma. Ovakvim pisanjem mogu simultano biti novinar, pisac, psiholog, sociolog i propovednik“, rekla je Svetlana na jednoj konferenciji za novinare.

Svetlana je rođena tri godine nakon Drugog svetskog rata i želela je da sjedini sve priče o ratu koje je čula u detinjstvu. Te priče najčešće su pripovedale žene, jer mnogo muškaraca u ratu je poginulo, a oni koji su ostali živi, retko su bili trezni. Tako je nastala jedna od njenih prvih knjiga, ,,Rat nema žensko lice“, u kojoj opisuje žensko iskustvo u ratu.

Najviše je razgovarala sa ženama koje su bile u vojsci i koje su u ratu imale razne uloge – bile su snajperistkinje, pešadinci, doktorke, medicinske sestre.

,,Nije me zanimalo koliko su ljudi ubile i na koji način su to činile. Zanimalo me je kako se žena oseća u okolnostima rata. Žene sve pričaju na zanimljiviji način. Žene više osećaju, više posmatraju sebe i život. Žena može biti sestra, prijatelj, supružnik, majka, a sama srž ovih koncepata je saosećanje. Sve što znamo o ženi, opisano je rečju „saosećanje“ “, rekla je Svetlana u jednom intervjuu za ,,New Yorker Magazine“.

Prvo izdanje ove knjige nije bilo objavljeno u Belorusiji. Opisano je kao previše pacifističko delo. Knjiga koja se sastojala od serija monologa žena koje su preživele rat, nije se smela naći u državi. Posao socijalističkih pisaca bio je da veličaju moć sovjetske vojske, a umesto toga, žene su u ovoj knjizi podsećale na krvav nered i tragedije koje su videle u ratu. Cenzurisana verzija objavljena je u Rusiji 1985. godine, a necenzurisana tek šest godina nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Svetlana je kreirala narative zasnovane na svedočenjima žrtava rata. U svojoj knjizi ,,Cinkani momci“ predstavlja tužne živote sovjetskih majki. Naslov knjige je takav jer su poginule mladiće u ratu, vraćali kući u cinkanim kovčezima. Delo se sastoji od priča žena koje su izgubile svoje sinove u ratu u Avganistanu. Knjiga ,,Začarani smrću“ posvećena je problemu samoubistva u vreme oštrih društvenih promena u bivšem Sovjetskom Savezu. Nakon knjige ,,Černobiljske molitve“, koja joj je donela svetsku slavu i objavljena u 4 miliona primeraka, objavila je knjigu ,,Poslednji svedoci – nimalo dečje priče“ u kojoj o Drugom svetskom ratu na području tadašnjeg Sovjetskog Saveza govore svedoci koji su tada bili deca.

Početkom 2000. godine napušta Belorusiju, delom, jer je bila protiv diktatorskog režima Aleksandra Lukašenka, a delom da bi sačuvala energiju za pisanje.

,Niko me nije jurio sa „kalašnjikovom“ puškom. Ali, bila sam umorna od borbe na barikadama. Shvatila sam da se predajem strastima borbe. Revolucije i barikade su opasne, one su zamke za intelekt. Ruska kultura je kultura barikada, i morala sam da se oslobodim ovoga. Shvatila sam da živim u okolini gde se niko nije oslobodio ovih zamki, i da nije postojao primer koji bi mogla da pratim“, rekla je Svetlana za ,,New Yorker Magazine“.

Nakon toga, živela je u Italiji, Nemačkoj, Francuskoj i Švedskoj. U Belorusiju se vraća tek jedanaest godina kasnije.
Aleksijevičeva i danas živi u malom dvosobnom stanu u centru Minska. Usvojila je ćerku svoje pokojne sestre, još kad je ona imala četiri godine. Njen dugogodišnji partner živi u stanu do njenog.

Nobelovu nagradu za književnost dobila je 2015. godine. Ovu nagradu dobila je, kako tvrdi švedska komisija, zbog svog slikovitog pisanja kojim gradi spomenik patnjama i hrabrosti našeg vremena.

,,Ako se osvrnemo na našu istoriju, sovjetsku i postsovjetsku, jasno vidimo da je u pitanju veliki zajednički grob i krvavo kupanje. U pitanju je večni dijalog između žrtava i dželata. Sve to pokreće glavna ruska pitanja– šta raditi i koga da krivimo? Revolucija, pad velikog carstva, pad velike socijalističke zemlje, gulazi, Drugi svetski rat, Sovjetsko – avganistanski rat koji je sakriven od naroda, Černobilj… Ovi događaji su izazov za sve živo na zemlji i utiču na ceo svet. Takva je naša istorija. To je tema mog pisanja, to je moj putˮ, rekla je Svetlana na konferenciji za novinare koja je održana povodom njenog osvajanja Nobelove nagrade.

Čitavu svoju karijeru, što je više od trideset godina, posvetila je opisivanju i određivanju sovjetskog i postsovjetskog pojedinca. Uradila je više hiljada intervjua sa ženama, muškarcima i decom koji su prošli kroz neke od najvećih užasa svetske istorije. Svojim radom predstavila je istoriju čoveka i njegovih emocija na jedan sirov i realan način.

iSerbia.rs

Kada govorimo o slobodi govora u medijima, reprezentativni ste primjer osobe koja je zbog iznošenja svog stava dobila mnogobrojne prijetnje, koje su u konačnici rezultovale odlaskom iz države. Gdje je nestala sloboda?

Sloboda nikad nije ni postojala. Sloboda je, u ovom kontekstu, prilično apstraktan pojam i nema veze sa stvarnošću. U stvarnosti je sloboda koncept koji se ne može posmatrati odvojeno od posljedica. Apsolutna sloboda ne postoji. Ukoliko želite da budete slobodni na način da govorite i radite sve što želite, onda istovremeno morate biti spremni na to da snosite posljedice za to. Istina je, moja sloboda prestaje tamo gdje počinje tuđa. Apsolutno sam za to da postoji sloboda govora, svi imaju pravo da se izraze i kažu šta misle i osjećaju o određenoj temi i to im niko nikad ne bi trebao oduzeti niti zabraniti, ali u isto vrijeme, moraju biti spremni na to da snose posljedice za svoje akcije. Sloboda je skupa i ona traži žrtve. 

S obzirom na to da je jedna od prijetnji upućena od strane pripadnika Oružanih snaga BiH, koji i dalje nije sankcionisan zbog istih, ostavlja li se prostor za vjerovanje kako pravda ipak nije jednaka za sve?

Naravno da pravda nije jednaka za sve, to je tako svugdje u svijetu, ne samo kod nas. Pravda je, baš kao i sloboda, apstraktan pojam i vrlo relativan koncept koji zavisi od konteksta o kojem govorimo. Ja nisam idealista, ne vjerujem u pravdu, vjerujem u vladavinu jačih, ma kako to okrutno zvučalo. Mirza Džidić, pripadnik Oružanih snaga BiH, koji je javno pozvao na moje silovanje nije kažnjen niti će biti iz razloga što je on simbol sistema, a ja sam tek pojedinac. Bila sam prinuđena da povučem prijavu protiv Mirze Džidića iz razloga što mi je u Kantonalnom tužilaštvu u Sarajevu vrlo direktno rečeno kako “neće biti ništa od toga” i kako Mirza Džidić neće biti kažnjen. Uslijedilo bi, dakle, povlačenje po sudu i poznat rezultat, shvatila sam kako nemam ni vremena ni živaca za to i kako je bolje da svoj život posvetim nekim produktivnijim stvarima od borbe s vjetrenjačama i dokazivanja sebi i drugima nečeg što je unaprijed osuđeno na propast. Pojedinac ne može niti će ikad moći protiv sistema, moje je mišljenje da sebi to treba priznati na vrijeme i uštedjeti si potrošeno vrijeme i živce.

U svom oproštajnom pismu BiH rekli ste da ste srećni što odlazite, jer je stanje u državi i više nego haotično. Međutim, je li rješenje odlazak i znači li to da čovjek slobodnog stava i mišljenja ne može živjeti u Bosni?

Ne postoji univerzalno rješenje koje bi se moglo odnositi na sve, odluka o tome da li ćete ostati i nastaviti da se borite ili otići i graditi svoj život u nekoj zdravijoj sredini je potpuno individualna i svako mora da je donese za sebe. Ja sam odlučila da ne želim više trošiti svoje živce i vrijeme na borbe s vjetrenjačama jer život može biti mnogo više od toga. Ostajanje u Bosni i Hercegovini i borbu protiv svega onog što ne mogu promijeniti sam stoga nazvala mazohizmom, što je zapravo definicija ludila – iznova raditi jednu te istu stvar i očekivati drugačiji rezultat. Ne smatram to odustajanje svojim porazom, tek odlukom da na prvo mjesto stavim sebe i svoje zdravlje i duševni mir. Mladim ljudima u BiH i generalno na Balkanu se dosta zamjeri to što odlaze i odustaju od pokušaja da promijene situaciju u svojoj zemlji. Logično je da mladi ljudi traže bolji život za sebe i da je to razlog zbog kojeg se odlučuju na odlazak, a svjesni su toga da u svojoj državi ne mogu ništa promijeniti jer im to sistem ne dozvoljava. Ja nisam otišla jako mlada jer sam vjerovala kako stvari mogu biti bolje, međutim, kad me država nije zaštitila kad mi je to bilo potrebno, shvatila sam da ja nemam šta više da tražim tu.

Jesu li vjerska obilježja zaista opasna po zdravo i normalno funkcionisanje društva?

Vjerska obilježja nisu “opasna” sama po sebi, opasna su tek kao simbol određenih ideologija koje predstavljaju. Nikab i burka, “ekstremna” vjerska obilježja koja sam u spornom Facebook statusu ja kritikovala simbol su agresivne i primitivne ideologije islama, opresivne filozofije za koju smatram da, između ostalog, ženama oduzima pravo izbora i slobode, te u potpunosti poništava individualnost. Dakle, nije problem samo pokrivanje lica budući da se ovdje ne radi o načinu oblačenja, problem je u tome što je ona simbol nečeg mnogo opasnijeg što se nastoji nametnuti. Radikalni islam je ideologija kojoj, prema mom mišljenju, nije mjesto u 21. stoljeću i civiliziranom društvu.

Kada ste pisali sporni status, jeste li mogli pretpostaviti ishod situacije i kako ste se nosili sa reakcijama koje su uslijedile?

Apsolutno ne, nije mi palo na pamet da bi jedan obični Facebook status mogao dovesti do toga. Čitavoj je situaciji na težini dala činjenica da sam ja u tom periodu radila kao novinarka na najčitanijem informativnom portalu u BiH, pa su ljudi bili skloni tome da moje privatno mišljenje posmatraju kao neki zvanični stav medijske kuće za koju sam radila. Iako sam u nekoliko navrata pokušala objasniti kako moj lični stav o određenim temama nema nikakve veze sa politikom kuće za koju radim, bilo je bezuspješno, u ljudskoj je prirodi da traže žrtvenu jagnjad koju će nabiti na kolac. Sa reakcijama sam se nosila na način da sam ih javno dijelila sa ljudima, imala sam potrebu da ljudima pokažem na koji način se tretiraju neistomišljenici u Bosni i Hercegovini i generalno. Nije nikakvo iznenađenje da je došlo do uvreda, psovki i prijetnji, sve to je zapravo bilo očekivano s obzirom na društvo u kojem živimo, mada je u tom trenutku bilo prilično teško biti racionalan i sagledati stvari objektivno.

Ako govorimo o političkom sistemu u BiH i vladavini, na čemu se oni zasnivaju prema Vašem mišljenju?

Na vladavini jačeg, kao i svugdje drugo. Jači nije uvijek najkompetentniji niti najsposobniji, jači je naprosto jači jer se našao na pravom mjestu u pravo vrijeme. U BiH su na vlasti stranke koje manipulišu narodom koristeći najprimitivnije nagone i želje za podjelom kako bi u konačnici dobili ono što žele – moć, a sve po načelu “zavadi pa vladaj”. A vođe su uvijek bili gladni krvi, više nego hljeba.

Koliko vam je to što ste žena odmoglo (ili možda pomoglo) u iznošenju vaših stavova javno i kakva je generalno slika žena u medijima?

Brojne kolege novinari u BiH su se nosili sa sličnim problemima zbog iznošenja vlastitog mišljenja koje se ne slaže sa mišljenjem većine. Ipak, vjerujem da biti žena u takvoj situaciji ima svoju težinu s obzirom na stvari koje su nam urođene biološki i kojima kao društvo robujemo bez obzira na svu emancipaciju. Primjerice, nekom kolegi novinaru zbog kritike relgije nikad ne bi prijetili “silovanjem bodljikavom žicom”, niti govorili kako je “četnička kurva koju treba silovat dok joj se ne raspadne utroba”. Žena je u očima većine uvijek slaba, jadna, nezaštićena, a kad odbije da robuje tom stereotipu, treba je kazniti, poniziti, uništiti, dokazati svoju moć. Žena nije dostojna toga da misli i razmišlja svojom glavom, ona mora da bude tiha, mirna, pokorna. Ja nisam takva žena.

Jeste li se pokajali što ste otišli?

Ne, i opet bih uradila isto. Bosna i Hercegovina je zemlja u kojoj sam ja rođena i odrasla, ali to više nije zemlja u kojoj sam ja sretna.

Uskoro slijedi emitovanje prve epizode, čiji gost je bila Slađana Mandić, a već su snimljene epizode i sa spisateljicom Vesnom Dedić, ali i sa influensericom Naidom Pehilj, poznatijom kao Bojankova.

Ko je Eldar ispred, a ko kad se kamere i društvene mreže ugase?

– Eldar je jedan, prije svega emotivan “dječak”, koji uživa da provodi vrijeme sa prijateljima,  ali i da bude u miru i tišini. Neko kome je dovoljna kafa, dobra knjiga ili zanimljiva serija. Sanjar koji voli da mašta o svemu što može da uradi, ali i realista koji često sam sebi ističe mane.

Eldar je sin, brat, prijatelj i mega car (smijeh).

Šta je obilježilo tvoju karijeru novinara?

To da sam proglašen propalim novinarom, a da mi karijera nije ni krenula. Šalim se naravno. Moja karijera novinara tek sada, mogu slobodno da kažem, ide u pravcu u kojem sam želio. Na početku sam se pronalazio, kao što to rade vjerujem svi koji su tek ušli u ovaj posao. Tražio sam se, i onog trenutaka kada sam se pronošao, kockice su se slagale. Tako sam i napustio mediji gdje sam radio i zatvorio to poglavlje. Nakon toga postajem novinar Magazina Gracija i Naj portala, i mislim da je to najvažnije obilježje moje karijere, bar u ovom nekom trenutku.Ko su za tebe uzori u novinarstvu danas?

– Zaista sam neko ko nema uzore, nekako ne volim da slijedim ničiji put, jer smatram da velika novinarska imena u BiH možda ne bi bila toliko velika da su počeli da grade karijeru u vremenu kakvo je sada. Jedino koga slijedim, tačnije šta slijedim, jeste moje srce i intuicija. I tako i donosim odluke, i time se vodim. Jedini uzor sam sam sebi, a rad svih kolega, kako moje generacije tako i onih starijih, uvijek poštujem i pružim podršku.

Kako si došao na ideju za podcast i po čemu će se on razlikovati od ostalih koje imamo sad na sceni?

Ideja podcasta je uvijek bila u meni, tačnije to snimanje i kamera su nešto što me uvijek privlačilo. Međutim, ono što ja volim i da pratim, čitam ili gledam, nije toliko priznato na televizijama u Bosni i Hercegovini, a to je taj neki JetSet, estrada i zabava.

Neko sam ko voli da radi sa svima, ma čime se oni bavili. Jer smatram da dobar novinar mora da zna razgovarati i sa političarom, pjevačicom ili akademikom podjednako dobro.

Tako da ta ideja podcasta i ta sloboda koju bih ja imao došla je spontano i prirodno, a Gracija je to realizirala. Ono što će da izdvaja moj podcast, mada ja više smatram da je to emisija, jeste pristup. Tačnije, imat ću slobodu da i sam diskutujem sa gostima, da iznosim svoje mišljenje, jer svi znaju da novinar mora ostati suzdržan. Cilj koji želim da postignem jeste upravo da svaka emisija izgleda kao razgovor dvoje prijatelja na kafi. Isto tako, svi koju me poznaju, znaju da mogu očekivati od mene svašta, tako da možda jednu od emisija budem vodio u kostimu Superman-a, a možda o odijelu za vjenačnje – nikad se na zna!

I na svom Instagramu njeguješ trend istine koja nekad i zaboli. Hoće li tako biti i u podcastu?

– Znate kako kažu, prvi mačići se u vodu bacaju. Ono što ja želim da postignem emisijom “Pravo lice”, vjerujem da će tek do izražaja doći nakon nekoliko emitovanih emisija, jer dok se i ja opustim, dok budem vidio puls publike, mišljenje, komentare, vjerujem da će tu svoju zamisao tek iskristalistati kroz epizode. Zašto sam ovo sve rekao, pa baš iz razloga što sve ono što sam na instagramu, taj moj jezik i stav po kojem sam i poznat će biti prenijet upravo u emisiju, ali isto tako moramo biti svjesni da moj instagram je ipak Abaz Eldar, a moja emisija koliko god bila autorska, iznad sebe ipak ima brend s historijom od 19 godina, a to je Magazin Gracija.

Prema tome, nekada ću možda morati da se “ujedem za jezik”, ali to ne znači da ću da prešutim, jer ipak sam ja taj koji postavlja pitanja, a pitanja mogu biti jako, pa u krajnju ruku, zaninljiva.

Ko su gosti koje možemo očekivati?

– Sve! Od fudbalera, umjetnika, političara pa sve do estrade. “Pravo lice” i jeste emisija u kojoj poznati pričaju o svemu.

Djetinjstvo je provela na selu, a Osnovnu školu je pohađala u dvorcu barona Rauha, te u Varaždinu. Od 1883. godine je pohađala Višu djevojačku školu u zagrebačkom samostanu Sestara milosrdnica, gdje je 1885. kratko uređivala đački list “Samostanske novine”.

Sam baron Rauh je htio da finansira njeno dalje školovanje u Švajcarskoj, ali se tome usprotivila Marijina majka. Umjesto nastavka školovanja, u 17. godini života dočekao ju je brak. Majka ju je nagovorila da se uda za Andriju Matraja, mađarskog željezničkog činovnika kojeg Marija nije ni poznavala. Iako se njen otac protivio tom braku zbog prevelike razlike u godinama, nije joj zabranio da se uda.

Nažalost, Marija nije bila nimalo srećna u braku – često je bila gladna, muž je prema njoj bio grub i ona je na kraju pretpjela nervni slom. Nakon tri godine braka pobjegla je od supruga i svekrve, prvo kod ujaka u Sremsku Mitrovicu, a nakon toga u Zagreb. I upravo tu i tada počinje priča koja će je upisati u stranice istorije.

Marija je odlučila da se izdržava isključivo svojim pisanjem i zbog toga odbija roditeljsko skrbništvo i novac. Njen prvi novinarski tekst je bio “Egy percz” (“Jedan minut”) koji je u oktobru 1896. godine anonimno objavljen u zagrebačkom “Obzoru”. Zahvaljujući preporuci Josipa Juraja Štrosmajera (Josip Juraj Strossmayer) Marija je postala članica redakcije “Obzora”. U početku je radila kao korektorica, ali je uz Štrosmajerovu podršku napokon ostvarila svoju veliku želju i postala prva novinarka u ovom dijelu Evrope!

“Vi i ne slutite kako ste sretni što vam je danas prirodno da možete pisati istinu o svemu i svačemu što vas je volja. U moje vrijeme nije bilo tako”, izjavila je Zagorka u jednom od rijetkih intervjua.

Novinarstvo se u to vrijeme smatralo isključivo muškom profesijom. Vijeće direktora se protivilo samoj ideji da se ona bavi novinarstvom – govorili su da će ugled “Obzora” pasti ako publika sazna da “tamo radi neka žena”. No, Štrosmajer nije odustajao od toga da je uvede u svijet novinarstva i tako je Marija na kraju primljena na mjesto političke saradnice i referentice za mađarsko-hrvatsku politiku.

Mogla je da piše šta god je htjela, ali anonimno. Ta diskriminacija ju je jako ljutila, ali nije bila iznenađena takvim stavom. U redakciji “Obzora” je sjedila u posebnoj sobi, zapećku, kako je niko od posjetilaca ne bi vidio. Marija Jurić je u svom životu često pisala pod raznim pseudonimima (M. Jurica Zagorski, Iglica, Petrica Kerempuh, Jurić Vodvařka, Ružica Zagorska), ali je “Zagorka” na kraju postala sastavni dio njenog pravog imena.

Marija je za “Obzor” izvještavala o političkim dešavanjima, iz Parlamenta, bila je dopisnica iz Budimpešte i Beča, aktivna učesnica u političkim borbama, glasno i oštro se protivila mađarizaciji i germanizaciji, društvenoj diskriminaciji, te se zalagala za ženska prava. Ugledni francuski list “Figaro” je o njoj svojevremeno pisao da je “malo čudo talenta i upornosti”.

Kada su 1903. godine zatvoreni glavni urednik “Obzora” i njegov zamjenik, Marija je sama uređivala novine. Te iste godine organizovala je prve ženske demosntracije u Zagrebu koje je uspjela dovesti pred samu bansku palatu. Uzvik: “Dolje krvnik Hedervari!” nije čuo samo ban Hedervari (Héderváry), već ga je prenijela i svjetska štampa, a Zagorka je završila u zatvoru.

Godine 1917. Marija napušta “Obzor” i pokreće i uređuje ilustrovane sedmične novine “Zabavnik” te piše društvene i kriminalističke reportaže za “Jutarnji list”. Osam godina kasnije, pokreće i uređuje prve novine u Hrvatskoj namijenjene isključivo ženama pod nazivom “Ženski list”, a nakon toga osniva i “Hrvaticu”. Pored uredničkog posla, sama je pisala većinu članaka koji su imali i feminističke i domoljubne note.

“Ja ne znam za što bih drugo bila sposobna u životu osim za novinarstvo. Ponekad mi se čini da sam se udala za žurnalistiku. Danas mi je krivo što ne mogu više sudjelovati u novinarstvu kao nekad”, izjavila je jednom prilikom.

Štrosmajer je bio i ostao njena najveća podrška. Nije je ohrabrivao samo za novinarstvo, nego ju je podstaknuo da počne da se bavi i književnim radom. Upravo zahvaljujući njemu, 1899. godine je Zagorkin prvi roman “Roblje” izlazio u “Obzoru”. U svojim feljtonskim romanima, koji su uglavnom objavljivani kao dodatak “Obzora”, Zagorka je ljubavne priče isprepletala sa elementima nacionalne istorije. No, iako ju je publika obožavala, kritičari je nisu štedjeli.

“Svakako neka jednom za uvijek svi upamte, da sve ovo što ova autorica piše ili bi imala drskosti napisati, jest i ostaje ‘šundliteratura za kravarice'”, te uvredljive riječi joj je, kako se navodi na stranici Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu, 1899. godine u “Agramer Zeitungu” uputio pozorišni kritičar Oto Kraus (Otto Krauss). Navodno joj je isto rekao i Ksavor Šandor Đalski (Ksaver Šandor Gjalski), uz preporuku da se umjesto pera primi motike i kuhače. Srećom, nije ga poslušala.

“Žao mi je kad me svrstavaju među bofl robu, ja to nisam. Ja sam pisala prema podacima i dokumentima koji postoje i koji se mogu provjeriti, čini mi se da sam ipak nešto poklonila svom voljenom gradu. Žurnalistika me naučila na pisanje u nastavcima, na etape od danas do sutra. Tako je radio i Dostojevski, pa nikome ne pada na pamet da ga osuđuje”, izjavila je Zagorka.

Čitaoci su željno iščekivali nastavke “Gričke vještice”, “Kćeri Lotrščaka”, “Gordane”, “Plamenih inkvizitora”, “Kneginje iz Petrinjske ulice” i drugih Zagorkinih romana, koji su je za sva vremena krupnim slovima upisali u stranice književnosti. Iako se za života često susretala sa kritikama i uvredama, Zagorka je danas jedna od omiljenijih književnica u ovom dijelu Evrope.

Razočarana i nezadovoljna zbog toga što je stalno kritikuju i govore da je autorica šunda, Zagorka je pred samu smrt napisala pismo “Što je moja krivnja?”. Njime je htjela objasniti da je posljednih godina, sticajem okolnosti, ostala “živa zakopana u grobu nerada” i da publici nije dala samo “Gričku vješticu”. To njeno pismo je danas pohranjeno u Sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu.

Marija Jurić Zagorka je do kraja života živjela na Dolcu, u srcu Zagreba, gdje se danas nalazi njen memorijalni stan. Umrla je 30. novembra 1957, a sahranjena je na zagrebačkom groblju Mirogoj u arkadama zaslužnih građana.

U prethodnom tekstu o PRVIM LOLAMA, ženama koje su prokrčile put nama ostalima u nekoj od sfera, odnosno oblasti, bilo da je riječ o nauci, politici, umjetnosti, kulturi, sportu ili društvenom djelovanju, pisale smo o Alaski Pekard Dejvidson.

„Jesi li studirala? Šta si završila?“, pita me.

„Novinarstvo“, odgovaram pomalo nezainteresovano.

„E kad sam ja sedamdeset i neke upisao mašinstvo, nama je profesor na prvom predavanju rekao, pola vas će iduće godine završiti na novinarstvu“, ponosno me pokušava provocirati.

Kiselo se smješkam već naviknuta na ovakve površne opaske. Moja mama automatski uzbuđeno dobacuje: „Ona je bila super đak, mogla je studirati šta je htjela“. Ima potrebu da me opravda. Ja ne.

Ja poštujem svakoga ko se svojim radom i intelektom dokazao i ostvario. Mnogo je inteligentih ljudi koji nikada nisu završili fakultet. Neki nisu imali novca, neki nisu imali priliku, neki podršku, da li to znači da ih sve trebamo strpati u jedan veliki koš sa etiketom „manje vrijedni“, „manje pametni“, „manje ljudi“?

Kao takav „super đak“ ja sam smatrala da novinarstvu nisam ni dorasla. Bilo je mnogo onoga što nisam znala. Znaš ti šta čovjek sve mora znati da bi bio odličan novinar? Znaš li koje sposobnosti transformacije mora imati da bi razgovarao sa predsjednikom države i bakom na pijaci? Znaš li sa kakvim informacijama mora raspolagati da bi radio intervju sa nekim eskpertom, a da pri tom u njegovim očima ne bude glup ili neobavješten?

Da bi se čovjek uspješno bavio mašinstvom, on mora da dobro ovlada svojom strukom.  Da bi se uspješno bavio novinarstvom on mora znati dosta od svega. Barem bi tako trebalo biti.

Ja nikada nisam željela biti osrednja.

Malo je danas uspješnih novinara i onih kojima se divim. Novinar se danas pretvorio u daktilografa. Nekim novinarima lektor odvaja negaciju od glagola. I onda su ljudi spremni da ti sude zbog šačice takvih.

Da sam kojim slučajem rekla da sam završila medicinu, vjerovatno bih automatski zaslužila poštovanje mog sagovornika. Iako o meni ne bi znao ništa više. Među mojim kolegama je bilo mnogo inteligentnih, koji danas nisu novinari. Bilo je i onih koji jesu, pa ih je sistem sputao. Među mojim poznanicima mnogo je neinteligentih ljekara, priglupih ekonomista i loših pravnika. Nemojte suditi čovjeku prema onome što mu na diplomi piše!

Ja sam oduvijek voljela da pišem, zato je novinarstvo bilo moj izbor. Jedini fakultet na kojem se pisalo. Nije se pisalo onako kako sam ja željela da pišem. Izbaci pridjev, izbaci opis, izbaci emociju. A kako da pišem bez emocije kada me emocija pokreće?

Sjećam se i kako su me dvojica kolega u Savezu studenata našeg fakulteta odmjerila kada sam došla da uplatim članarinu za savez.

„Šta studiraš?“

„Žurnalistiku“, odgovaram ponosno.

Odmjeriše me, nasmijaše se: „Aha, pa da“.

Valjda su  moja odjeća i moj odgovor tog dana bili presudni da me okarakterišu kao glupaču koja je došla na fakultet po svojih pet minuta slave.

Od tog dana je prošlo gotovo dvaneast godina, a ja ga se jasno sjećam. Osjećala sam se poniženo i degradirano.

I danas smatram da nisam dovoljno dobra da bi novinarstvo bilo posao od kojeg živim. Nemam potencijal da budem Zoran Šprajc ili Branko Stanković, Goran Milić ili Jovan Memedović. Njihove emisije mijenjaju svijet i poglede na svijet. Nikada se ne bih mogla zadovoljiti da u nečemu što volim i poštujem budem prosječna.

Ne postoji nijedna emisija “Kvadrature kruga” koju sam pogledala, a da nisam zaplakala. Nijedan RTL direkt, a da se nisam nasmijala. Nijedna Milićeva reportaža, a da nisam poželjela da se spakujem i odmah krenem. Takvi ljudi te tjeraju da se pokreneš.

Jesi li spreman da njima ispričaš priču sa svog uvodnog predavanja na Mašinskom fakultetu?

Ja sam možda i zaslužila prezirni komentar i osuđujući pogled. Ja novinar i nisam, osim što mi tako piše u diplomi i radničkoj knjižici. Ja sam neko ko piše srcem i spreman je da se bori protiv nepravde i predrasuda, ma koliko koštalo. Mnogo je sjajnih ljudi koji bi sa ponosom trebali da govore da su novinari i da zaslužuju tvoje poštovanje.

Možeš li zamisliti samo jedan dan bez vijesti ili novina? Ja mogu. Većina ne može.

Potrebna im je doza informacija kao što su im danas trebali vazduh, hrana ili voda. Potreban im je novinar da im kaže o čemu će da misle i kako. On oblikuje tvoju svijest, a da ti to i ne znaš.

Promisli malo o tome sljedeći put kada budeš želio da pljuneš i degradiraš.

Premijer Malte Joseph Muscat okarakterisao je njenu smrt kao varvarski napad i udar na slobodu govora. Prilikom osude njenog ubistva, samu novinarku je opisao kao jednu od njegovih najvećih kritičarki, kako na političkom, tako i na ličnom nivou. Kaže da je od američke vlade i agencije FBI tražio pomoć u rasvjetljavanju ovog zločina.

Zanimljivo je da je Caruana Galizia tokom istraživanja otkrila i objavila da je Muscatova žena Michelle, koja je takođe zaposlena u vladi Malte, imala kompanije u Panami, raju za ljude koji izbjegavaju plaćanje poreza. Naravno, bračni par Muscat je demantovao te tvrdnje.

Opozicioni lider Adrian Delia okarakterisao je napad kao političko ubistvo.

Prozvana je najkontroverznijom novinarkom sa Malte, a opisivali su je kao WikiLeaks sadržan u jednoj ženi. Karijeru je započela kao kolumnistkinja u maltaškom časopisu Sunday Times 1987. godine. Kasnije je postala pomoćnica urednika časopisa Independent, kao i kolumnistkinja za to izdanje. Posljednjih godina je vodila svoj blog pod nazivom Running Commentary, koji je dnevno posjećivalo i po 400.000 ljudi, što je skoro pa cijela populacija Malte.

Magazin Politico proglasio je Caruanu Galizia za jednu od 28 ljudi koji oblikuju i potresaju Evropu. U publikaciji je navedeno da niko nije oslobođen njenog unakrsnog, digitalnog ispitivanja, te da je njen jezik uvijek opasan.

Zbog tekstova na blogu Running Commentary su je tužili za klevetu, a dvije sedmice prije ubistva se žalila policiji da dobija prijetnje. Njena porodica tražila je da se sudija Consuelo Scerri Herrera smijeni sa ovog slučaja, jer je vodila sudske postupke protiv novinarke u tužbama zbog klevete.

Iza sebe je ostavila supruga i tri sina, od kojih je Matthew bio dio tima istraživačkih novinara koji su osvojili Pulicerovu nagradu za priču o aferi “Panama Papers”.

Veza sa aferom “Panama Papers”

Caruana Galizia prva je izvijestila da malteški su ministar Konrad Mizzi i šef premijerovog kabineta Keith Schembri povezani sa aferom koja je uzdrmala moćnike širom svijeta. Čak dva mjeseca prije globalne afere, objavila je su Mizzi i Schembri imali fondove na Novom Zelandu, putem kojih su osnovane kompanije u Panami.

“Potpuno sama je dovela vladu Malte na ivicu kolapsa”, napisao je Politico EU.

Ove godine je otišla korak dalje i dokazala da je vlasnica kompanije Egrant iz Paname ustvari premijerova žena Michelle Muscat. Ovi navodi su donijeli opšte izbore u junu, izvijestio je Times of Malta.

U februaru ove godine je za samo 36 sati prikupljeno oko 70.000 evra za podršku njenom radu, kako bi uspjela da plati kazne zbog presude za klevetu. Naime, tužili su je ministar ekonomije Chris Cardona i zvaničnik Joseph Gerada. Povod za to bili su tekstovi u kojima je Caruana navela da su njih dvojica tokom zvanične posjete njemačkoj vladi takođe posjetili bordel u gradu Velbert. Novac za podršku novinarki prikupljen je putem crowdfunding stranice, a učestvovalo je 1.225 ljudi, koji su donirali između 3 i 1.000 dolara.

“Ljudi su mi i lično davali donacije. Jedan čovjek je donio 5.000 evra, drugi 1.000 evra, treći 2.000… Jedan stariji par se 90 minuta vozio autobusom da bi mi predao 5 evra”, navela je ona.

Višak prikupljenog novca uplaćen je dondaciji Dar Merħba Bik, koja se brine o žrtvama porodičnog nasilja.

“Hvala svima koji su ministra ekonomije sa dva prsta”, napisala je Caruana Galizia.

Posljednji blog objavila je sat vremena prije smrti. Tekst pod nazivom “Lopov Schembri je danas na sudu tvrdio da nije lopov” odnosio se na povezanost sa aferom “Panama Papers”.

“Prevaranti su na sve strane, situacija je očajna. Gospodin Schembri tvrdi da nije korumpiran, iako zajedno sa omiljenim ministrom Konradom Mizzijem ima tajnu kompaniju u Panami”, napisala je ona.

Nakon sat vremena je ubijena.

Abc.net.au / Timesofmalta.com

Naslovna fotografija: Times of Malta

Njegov životni put je dokaz da svaki problem ima rešenje, a da su greške, u stvari, lekcije koje dobijamo da bismo iz njih izvukli pouku i iskoristili ih za lični razvoj. Za uspeh nikad nije kasno i potpune transformacije su moguće ukoliko strpljivo i uporno radimo na sebi.

Nezainteresovanost za učenje počela je u osnovnoj, a nastavila se u srednjoj školi, gde sam imao uspone i padove i unutrašnje borbe koje su naročito nastale kada su svi moji drugari upisali fakultete, a ja nisam. U četvrtoj godini pao sam iz astronomije i fizike na popravni ispit i posle toga izgubio volju da bilo šta upisujem sve do ključne dvadesetčetvrte godine kada sam upisao fakultet i kad su počele da se dešavaju moje unutrašnje promene, koje su zahtevale radikalan preokret. Osetio sam da je sve što sam do tad živeo lažno i pogrešno. Zadao sam sebi cilj da, za početak, budem dobar i pošten, da nikom ništa ne treba da dugujem i da budem pametan. Tek tada kreće moja zainteresovanost za knjigu. Lek za svoje stanje našao sam u Pravoslavnoj crkvi. Pravoslavlje me je naučilo da je ego korisna stvar, ukoliko ga oblikujem ljubavlju.

Kako se održava ravnoteža između ega i rada na televiziji?

Pravoslavlje je veličanstveno zato što nudi najbolja sredstva čoveku da se izbori sa egom. Ono nam ne nudi da ga mi uništimo i potiskujemo, nego da taj ego bude ispunjen ljubavlju. Mislim da je to suština pravoslavlja. Sveti Oci, svetootačka literatura koja crpi iskustvo dve hiljade godina, tako briljantno nam kaže da ne mislimo uvek visoko o sebi, jer smo tad apsolutno promašili cilj našeg postojanja. S druge strane, samopoštovanje ne sme da nestane. Zato kažem da ego ne sme da nestane nego mora da postane ljubav. Crkva i liturgija su najbolji učitelji. To je najbolja vežbaonica. Takođe, ako imamo takve autoritete ispred sebe kakav je Vladeta Jerotić, čovek koji je napunio devedeset godina, od toga skoro šezdeset godina sluša samo hvale, i to hvale od ličnosti kakve su bile Isidora Sekulić, patrijarh Pavle, Meša Selimović, Ivo Andrić i Hugo Klajn. To su osobe sa kojima je on vršio razne prepiske, bio intimus. Ako taj čovek, kad ga vidite, ima takvu otmenost, ne samo duha nego i oblačenja, koje je dosta skromno, šta reći? Ko smo onda mi, ako takvi ljudi tako čine.

Porodicu je najteže održati, ali ona najviše pruža

Porodica ti daje priliku da počneš da živiš za drugog, odnosno da tvoj ego više nije na prvom mestu, niti tvoje razne dečačke navike, spavanje do podne i sve ostalo što si mogao sebi da pružiš, nego počinješ da živiš za drugog, za suprugu, za dete i ostale ljude

Kako onda objasniti ljudima da sveprisutna narcisoidna kultura nije izraz prave ljubavi prema sebi i da istinska ljubav ima drugačiji vid?

Treba da pošaljemo poruku kroz medije, da damo javni prostor ljudima kao što su Vladeta Jerotić, naši dragi episkopi, književnici, slikari… Kada je reč o privatnom životu, pravoslavlje kaže: “Ti ne možeš  promeniti drugoga, ali možeš promeniti sebe. Ne možeš pobediti zlo u svetu, možeš pobediti zlo u sebi”. Ljudi će primetiti tvoju dobrotu. Pogotovo ako si nenametljiv. Kako kaže Džoni Štulić: “Ako želiš da saznaš, pristani na sve. Ako želiš da menjaš ljude, ne odmeći se”.  Ne možeš sebe stavljati kao autoritet  i reći: “Nemaš ti pojma! Ja ću da te naučim”. To je ono što mi smeta kod političara, građanske provenijencije, ili kod novinara i književnika koji žele da podignu nivo života u Srbiji, a sa druge strane, sa mnogo gneva, osude i uvreda govore o tom tzv. “primitivnom Srbinu”, koji bi trebalo da se promeni. Ne. Tu mora ljubav da postoji. Treba da voliš tog čoveka za koga misliš da je na niskom nivou života u svakom pogledu. Pomoći mu kroz ljubav ili ličnim primerom, pa da taj Srbin kaže: “Gle ovog gospodina. Daj da vidim kako bih ja mogao da budem kao on”.  Ako taj gospodin krene da te pljuje, da te vređa i ponižava, onda se ne može ni nazvati gospodinom.

S jedne strane, toliko je komercijalnih medija usmerenih na promovisanje instant, površnih vrednosti “jer to publika traži”. S druge strane, u manjem obimu, imamo emisije poput Vaše koja svojim decenijskim postojanjem predstavlja drugu krajnost. Kako objašnjavate taj paradoks?

To je tema koja me takođe intrigira. Mislim da u svemu postoje nivoi. Kao što Radomir Mihajlović Točak kaže da postoje nivoi u slušanju muzike, od najgoreg tehna do najuzvišenijih harmonija, simfonija i opera. Ne možemo reći da ti ljudi ne uživaju uz tu muziku. Pitao sam Aleksandra Serdara “Kako to da neko oseti tu muziku i ostane uz nju, a neko ne?” On kaže da u onoj meri u kojoj se mi razvijamo kao ličnosti, imamo i dubinu da percipiramo tu vrstu muzike. Kao i književnost. Možemo li čitati Dostojevskog na pravi način ako smo prizemni, ako u našim životima vlada filozofija “U se, na se i poda se” ili onaj koji je krenuo ipak duhovnim životom odricanja, askeze, ljubavi i neke dublje introspekcije? Mislim da je jedan od osnovnih problema duhovna lenjost i samo kada bi ljudi znali koliko gube time što su zarobljeni na nižem nivou, kolika u stvari zadovoljstva i ogromno ispunjenje radosnim osećanjem života sleduju ako bismo preskočili barem jedan nivo. Primera radi, da čovek odluči da neće da gleda rijaliti program. Da oseti da je to stvarno ispod njegovog nivoa, pa odluči da gleda emisije zabavnog karaktera. Onda posle nekog vremena kaže: “Čekaj, pa ima nešto još kvalitetnije! Hajde malo da se posvetim tome duže vreme”. E, to je to – strpljenje i upornost da nešto što možda i ne prepoznajemo trenutno kao kvalitet, ali poverujemo nekim ljudima koji su nam svojim ličnim autoritetom rekli da tu ima nešto što je lepo, dobro, bitno i onda da istrajemo u tome.

Rad na sebi se uvek isplati

Plodovi rada se ne ubiraju odmah, već je za sve potrebno vreme i strpljenje. Treba da pripremiš njivu, da je očistiš, pa da posadiš seme, da je zalivaš… E, onda krene plod, pa ti tek tad uživaš! Uživa se i u tom radu. Svi znamo koliko smo radosni čak i prilikom najmanjih odricanja kao što je držanje dijete, na primer. Budeš ponosan, pa kažeš:“Aha, pobedio sam sebe! To je dalo rezultate”.

Kada bi vlasnici komercijalnih i tabloidnih medija jednoglasno odlučili da prestanu sa emitovanjem programa na nedelju dana i dozvolili  javnom medijskom servisu da jedini izveštava, mislite li da bi to dovelo do promena?

Kako da ne. Imali smo eksperimente kao što je bio slučaj na radiju Studija B, pre nekoliko godina, kada se uveče puštala narodna muzika. Tada su se slušaoci javljali i tražili određene pesme. U njihovim željama bilo je turbo folka i nekih groznih pesama. Međutim, voditeljka je rekla: “Slušajte. U narednih mesec dana nema želja, ja biram muziku”. Tih mesec dana birala je sve starogradske bisere, gradske pesme i sevdalinke. Nakon tog vremena, ljudi su naručivali isključivo kvalitetne pesme. Dakle – šta daš čoveku to će i da sluša, gleda, čita. Menjajući svest ljudi, “nesvesno” menjamo njihov pogled na život. Mi smo izgleda pod nekom hipnozom i navikli smo na takve sadržaje da više ni ne osećamo koliko “rendaju naše mozgove”. Tek kad napraviš pauzu i kad se odvojiš, vidiš razliku. Uh!

Koje knjige biste preporučili kao duševnu hranu?

Mislim da svi treba da pročitaju “Ep o Gilgamešu” i kao pripremu da pogledaju emisiju o tome. Gostuju Vladeta Jerotić i Jovan Popov. Koliko je to duboko i božanstveno. Potom, meni omiljena knjiga “Braća Karamazovi”, jer je tu Dostojevski  najdublje zahvatio  ljudsku prirodu kroz razne tipove karaktera, gde je suštinski problem taj da je čovek počeo da gubi veru i doživeo obezduhovljenost, odnosno – početak života bez Boga. Od likova koji su u velikom očajanju, do starca Zosime koji iznosi najdivniju teologiju ljubavi, gde imamo i fanatike u okviru monaštva, dakle, kao da gledate današnje vreme. Od duhovne literature voleo bih da preporučim knjige o starcu Porfiriju, fantastičnom Grku koji je živeo na Svetoj Gori. Kad čitate ta životna iskustva, njegovu mudrost i takođe teologiju ljubavi, biva vam mnogo lakše. U toj knjizi divno opisuje momenat dobijanja blagodati Svetoga Duha i preporuke za pedagogiju. Potom mistični događaji u običnom životu i dar prozorljivosti koji je imao. On kaže da postoje monasi koji kreću strašnim putem kažnjavanja, strogoće i onda krvavo dođu do Boga, dok postoji i drugi,  jednostavniji put. To je put ljubavi, slobode, razumevanja i tolerancije, gde je sve mnogo lakše i gde nije potrebno da “oderete kožu s leđa”, jer oba puta imaju isti cilj. Zašto ne izabrati ovaj divniji?

Strah je majka agresije

Starac Porfirije se jednom prilikom vozio autobusom, a vozač je bio besan tip koji je psovao i kritikovao sve – od politike do crkve. Ljudi uplašeni ćute, on urla. Posle nekog vremena, starac mirno reče: ”Drvo”. Vozač ućuti. Nije progovorio dok nije došao do stanice i sačekao da svi putnici odu, nakon čega je pao na kolena pred starcem. O čemu se radilo? Taj vozač je izvršio zločin. Ubio je nekoga, a zločin je ostao neotkriven, tako što je telo sakrio kod jednog drveta u šumi.To je, u stvari, njega mučilo. Najagresivniji ljudi imaju neki žestoki potisnuti strah iz nekog perioda. Možda su i sami bili pod nekom vrstom agresije, mentalne ili fizičke, i onda se kasnije to odražava na njihovo ponašanje.

Osim ljubavi kao “glavnog jela” na Vašoj trpezi “Agape”, koje biste nam osobine preporučili da negujemo kako bismo poboljšali svoje živote?

Borbu za slobodom. Osloboditi se od svega što te čini robom. Da pokušamo da mi, umesto naših strasti, vladamo sobom. Pored toga ima nešto važno, čemu me je moj kum Vlada naučio. Kada smo jednom prilikom štrajkovali na televiziji Politika, stajali smo ispred zgrade. Međutim, neke kolege nam se nisu pridružile. Jedan od njih je zbog toga pretrpeo gomilu uvreda od nas. Ja kažem Vladi: “Kako ga nije sramota!”, a on odgovara: “Nemoj tako da govoriš. Znaš da mu je otac vojno lice, da bi ga izbacio iz kuće i ne bi mogao više da se vrati.” Možda mi tad nije bilo baš najjasnije, ali sad vidim koliko je to bilo apsolutno tačno i hrišćanski. Tada sam promenio pogled na ljude. U svakom čoveku treba da vidimo vrline. Mane su uvek jasne i one prve isplivavaju na površinu, ali uvek treba da imamo i svest o onom što hrišćanstvo govori – da vidimo svetitelja u svakom čoveku. Svi smo pozvani da budemo svetitelji. Treba da gledamo kakav bi neko mogao da bude, a ne kakav jeste. Tako i Bog voli i gleda na nas – ne onakve kakvi jesmo, nego onakvi kakvi bismo mogli da budemo, kao najbolju verziju sebe.

Autorka: Tamara Markić

Naslovna fotografija: Ana.rs

Njihova moć leži u neposrednosti. Dok je mafija krajem sedamdesetih započinjala surovu i nemilosrdnu kampanju za preuzimanje kontrole nad ostrvom, Batalja je bila potpuno prisutna, ne želeći da od toga okrene glavu.

“Ponekad gledam u svoje fotografije i kažem: ja sam bila tamo?”, rekla je Batalja.

“Troje ubijenih ljudi. Gledam ih i razmišljam: kakav horor, troje ubijenih?”

U njenom stanu u centru Palerma, nekoliko fotografija velikog formata – uključujući i fotografije trostrukog ubistva – ležalo je nasumično naslonjeno na kauč, čekajući da budu dostavljene na još jednu izložbu u nizu.

“Ne mogu više to da prihvatim”, rekla je sa iskrenom tugom u glasu.

U godinama kada reč mafija jedva da je smela da se prošapuće u javnosti, Batalja (82) je beležila njihovu brutalnost. Hrabro je 1979. godine na glavni trg mesta Korleone, sedišta sicilijanskog ozloglašenog, nemilosrdnog mafijaškog klana, postavila ogromne fotografije žrtava mafije. Bila je svesna mogućih posledica.

“Pravila sam izložbe protiv mafije u Palermu, na ulicama, u Korleoneu. Plašila sam se”, nastavila je. “Eto, rekla sam, plašila sam se. Istina je.”

Ali strah je nije zaustavio. Kao ni telefonske pretnje. Pljuvanje koje je usledilo dok je hodala ulicama, polomljene kamere. Jednom je primila anonimno pismo sa savetom da zauvek napusti Palermo, “jer je njena kazna već određena”.

“U to vreme ponudili su mi obezbeđenje, ali odbila sam jer bih izgubila svoju slobodu”, rekla je. “Bilo je previše važno. Osećam dužnost da nastavim, dužnost da se ne plašim.”

“Na kraju je sve bilo u redu, jer me nisu ubili”, izgovorila je kao činjenicu.

Danas su te fotografije postale deo italijanskog kulturnog nasleđa. Nadmašile su svoje novinarsko poreklo ponovnim pojavljivanjem na muzejskim izložbama i u prvoklasnim umetničkim knjigama.

“Kada sam napravila fotografije, niko mi nije rekao ‘Bravo’, niko”, rekla je. Samo je radila svoj posao, što nije mali uspeh za Sicilijanku koja radi u dominantno muškom svetu.

Batalja je već bila zagazila u četrdesete kada je 1974. počela da fotografiše za palermski levičarski dnevni list L'Ora. Ali nije planirala da se bavi fotografijom.

Udala se sa 16, do sredine svojih dvadesetih imala je tri ćerke, a nakon deset godina ostavila je muža i preselila se u Milano. Radila je kao novinar kada su urednici počeli da traže da prilaže i svoje fotografije. Naučila se sama, ugledajući se na fotografe kojima se divila, kao što su Meri Elen Mark, Jozef Koudelka, a najviše Dajen Arbus.

Foto: Youtube Screenshot

Dok je bila u Palermu, Batalja se našla na prvim linijama fronta takozvanog “drugog rata mafije”, koji je počeo krajem sedamdesetih i nastavio se i tekao još čitavu deceniju, podstaknut upadom gangstera iz Korleonea. Na stotine mafijaša ubijeno je na ulicama, ali i tužilaca, političara i službenika. Ljudi su godinama kupovali list L'Ora da bi videli ko je ubijen prethodnog dana.

Ona i Franko Zekin, njen tadašnji partner, kako životni, tako i za fotografiju, često su prvi stizali na mesto zločina, jer su imali ilegalni policijski radio-skener, priča Batalja. “Uvek smo bili spremni, oprani i čisti – noću, preko dana, uvek spremni da odletimo tamo”, priseća se.

“Sad imate knjige i muzejske izložbe”, dodala je, “ali taj život provincijskog novinara fotografa bio je iscrpljujuć.”

Leticija Batalja napustila je fotografiju da bi otišla u vladu, dobivši najpre 1985. godine mesto u gradskom veću Palerma, a onda i u regionalnom parlamentu.

Iako je najpoznatija po svojim fotografijama sa mafijskom tematikom – što je opisala kao svoju “arhivu krvi” – posao ju je vodio širom Sicilije.

Jedna od retkih fotografija okačenih u njenom stanu je sicilijanska devojčica koja drži fudbalsku loptu i gleda u kameru zabrinutih, upečatljivih očiju. “San o njenoj budućnosti u njenim očima”, Batalja komentariše u dokumentarcu Franka Mareska iz 2016.

Godinama kasnije autorka se vratila u zaboravljeni kraj u kojem je napravila tu fotografiju da traži ženu u koju je devojčica izrasla, ali nikada nije uspela da joj uđe u trag. Možda je i dalje sve isto, rekla je. “Ne verujem da je baš dobro završila.”

Batalja je u poslednje vreme svoju energiju usmerila na otvaranje prvog muzeja posvećenog fotografiji u Palermu – Centro Internazionale della Fotografia. Kada bude završen, centar će sadržati arhivu fotografija Palerma. Biće to mesto “poezije, muzike, koncerata i panka”, rekla je.

“Još imam da uradim mnogo stvari, osećam u sebi snagu koju nisam osećala kada sam imala 20, 30 ili 40”, rekla je.

“Možda se osećam snažno jer sam danas sama svoj majstor i to mi daje snagu. Kao Napoleon”, nasmejala se.

Izvor: Nedeljnik.rs

Jedna od takvih septembarskih kafa iznjedrila je ovu priču. Žensku, punu poruka, sa nogama na zemlji. Priču o stavu i karakteru. Priču o povjerenju. Priču o ljubavi prema televiziji.

Tatajana Trninić godinama nas je pozdravljala svakog dana tačno u 19 časova, jer je nemoguće da dan zaključite, a da ne pogledate Centralne vijesti Alternativne televizije. Danas se povukla, ali ne iz novinarstva, već iza kamera. Uređuje i pomaže novim generacijama da zavole novinarstvo. Jer, ono nije posao koji obavljate od sedam do tri, već način života. Život!

“Osamnaest godina sam na ATV-u. Za vrijeme rata počela sam na Radio Banjaluci i to mi je jedno od najvećih iskustava. Tada nije bilo ove moderne tehnike, nosili smo one ogromne uhere. Bila sam djevojčica. Kao dijete sam se suretala sa vrlo ozbiljnim novinarskim stvarima. Tada sam prvi put primila tu drogu sa koje ni danas ne mogu da se skinem”, priča Tatjana za “Lolu”.

Znači li to da nam nema života bez novinarstva?

Da ti budem iskrena, sada sam se malo opametila. Godine idu i shvatila sam da televizija može bez mene. Posao moraš obavljati maksimalno profesionalno, ali ipak bi u životu trebalo malo promijeniti redosljed prioriteta. Dolaze nove generacije i njima treba dati više prostora. Sada je vrijeme i za posao, ali na prvom mjestu za porodicu. Nažalost, svi smo svjedoci da novinari jako kratko žive. To je posljedica posla i života koji nosimo na leđima jer novinarstvo ne ostavljaš u kancelariji, već 24 časa moraš da pratiš šta ko radi, šta radi konkurencija, kako su drugi mediji prenijeli ono što si ti objavio. Ako želiš da budeš dobar, ne možeš reći:”Baš me briga”, ma koliko želio.

To, valjda, ima veze i sa godinama provedenim u redakciji?

Svakako. Ali, ovome moram da dodam i “novinarsku žicu”. Obrazovanje je važno, ali bez one “žice”, sve titule ti ništa ne znače. S tim se rodiš. Ili jesi ili nisi. Školovanje je nadogradnja. Govorila sam to i mladim kolegama. Moraju da rade na sebi i da šire talenat. Novinarstvo je takvo, uvijek se nešto uči.

Kada si prije 18 godina došla na ATV, pred kamerama je bilo više žena. ATV mi izgleda kao kuća žena-novinara kojima vjerujem. Ne ostavljate prostor za predrasude. Kako ste uspijevale?

Ne želim da budem ravnopravna. Zaista postoje stvari koje nisu za ženu i one koje nisu za muškarca. Čak i u novinarstvu. ATV nekako jeste “ženska” kuća. Tada su na rukovodećim mjestima bile žene. Evo i sada je to djelimično tako. I sada, kada nam dolaze mlađi kadrovi vidim da žene pokazuju više borbenosti i želje da nauče. Muškarci prilično lako odustaju. Kada dođu, veoma brzo shvate koliko je ovo težak posao. U ženama je više te želje da izdrže i da postanu novinari.

Zbog borbenosti nam vjeruju?

Nisam to nikada posmatrala s te strane. Muškarci kad slušaju, zapravo gledaju šta žena govori. Manje razmišljaju o tome šta govori. Šalim se. Ali, valjda ti iskustvo daje kredibilitet pa ti i gledaoci vjeruju.  Takođe, i kredibilet kuće je taj koji osvaja, a ja vjerujem da nismo iznevjerili svoje gledaoce ni u jednom segmentu.

Jesi li se u novinarstvu susretala sa šovinističkim i seksističkim komentarima?

Ne, ali moje koleginice jesu. Možda se to meni nije desilo, jer nisam dopustila da mi se takve stvari dešavaju. Zapravo, do stava je. Onako kako se predstaviš i nametneš, tako i radiš posao. Ne znam da li je to kompliment, ali meni kažu i da “vozim muški”. Uvijek su me doživljavali kao neku barabu i nikada nisam došla u situaciju da imam potrebu da me neko štiti. Možda sam, eto, nekada, kao žensko, brže dolazila do informacija.

Danas nas negdje i društvo tjera da budemo gender senzibilni. Jesi li ti novinar ili novinarka?

Nisam senzibilna i počelo me malo nervirati to “ka” na sve moguće. Zvuči rogobatno. Ja sam žena novinar!

Od tvoje koleginice Rajne Radosavljević, koju sada gledamo u Temi dana, mnogo sam naučila o novinarstvu, ali i stavu koji novinar mora da ima. Znači, svakako je do stava i karaktera.

Tako je. U redakciji smo predugo zajedno. Jedno vrijeme sam više bila na poslu nego kod kuće. Moje dijete je progovorilo i prohodalo, a da nisam bila tu. Vlatko, Milijana, Rajna… Svakog dana jedni od drugih učimo. Svako od nas je u nečemu najbolji. Ja možda nikada neću uraditi neke stvari kao Rajna, ali ni ona neke stvari ne bi uradila kao ja. Tako i Vlatko i Milijana. Nemamo taj problem konkurencije niti da kažemo ono što mislimo. Tako učimo. Tako smo postali i prijatelji.

Novinarstvo je gotovo jedina profesija u kojoj je još moguće stvoriti iskrena prijateljstva. Šta ti misliš?

Ne poznajem nijedno preduzeće u kojem ima više brakova kao na televiziji. Evo moj suprug i ja. Naš brak je plod televizijske ljubavi. Valjda toliko vremena ljudi provode zajedno i nemaju kada se odmaknu od tog svijeta. Na ATV-u ima četiri-pet uspješnih brakova. Ima i onih neuspješnih, ali to je dokaz da je televizija zaista specifična. Ko nije radio, ne može da osjeti sve to.

Kada dođeš kući čekaju te Aljoša i Atina. Kako balansiraš kao majka novinar?

Moj tata mi je davno rekao:”Ako ne znaš da organizuješ, radi sama”. imala sam tu sreću da su i svekrva i mama u svakom momentu bile od pomoći. S nama je već deset godina i divna teta Marica i bez njihove podrške teško da bih uspjela. One su shvatale i radne vikende i izbore i referendume. Količina vremena provedenih s djecom nije bitna, već kvalitet. Moja djeca nisu uskraćena za moju beskrajnu ljubav. Ali, ljubav koju pružaju bake i dede katkad prevazilazi i onu moju. Sreća, mi imamo tri bake. Bitno je i razumijevanje supruga, jer da on ne shvata, sve bi bilo teže. Potrebna je velika logistika.

Kada se vratiš 18 koraka unazad, da li bi ponovo izabrala novinarstvo?

Mislim da bih. To odgovara mom karakteru, brza sam, volim sve da znam, da sam uvijek na izvoru. Sad to malo doziram, ali od novinarstva ne odustajem.

Žena si. Šta je za tebe feminizam?

Još jedna revolucija koju su pojela njena djeca. Pojam feminizma se tumači pogrešno. Bilo koja žena koja ima stav smatra se feministkinjom, a to nije tako. Ljudima bi trebalo pojasniti.