Ovo je vijest koju je Miloš Kuprešanin primio 8. septembra 2018. dok je bio na putu za UKC Republike Srpske, u Banjaluci, sa namjerom da supruzi Aleksandri, koja se tek porodila, odnese lijekove.

Aleksandra je u osmom mjesecu trudnoće rodila djevojčicu Saru, za koju su doktori i sestre rekli da je proplakala, da je živa. Dva dana nakon toga sapoštavaju da je umrla. A, onda šok.

Djevojčicu navodno sahranjuju i to bez pitanja roditelja. Miloš i Aleksandra od tada su u potrazi za njenim posmrtnim ostacima, koji nisu pronađeni na mjestu gdje je rečeno da je beba sahranjena!

Priča počinje kada Aleksandra u 7. mjesecu trudnoće odlazi na redovnu kontrolu kod svog ginekologa koji ustanovljava da ima višak plodove vode. Upućuje je na UKC RS da obavi ekspertni ultrazvuk. Tek iz trećeg pokušaja zatiče dr Čančarević Đajić, jer je do tada bila na godišnjem odmoru.

Dr Vesna Ećim Zlojutro potom joj saopštava da hitno mora u Beograd jer „naši doktori neće to da rade“, ne objašnjavajući na šta misli.

-Tokom noći bude me i ponovo rade CTG. Da bi 6. septembra rekli da sam dobila kontrakcije i da trebam hitno na carski rez. Kao prijevremeni porod. Kada je to završeno nisam čula dijete da plače. Vidjele sam samo babicu da izlazi na vrata sa djetetom u naručju.

Drugi dio ekipe zašiva ranu i pojavljuje se doktor koji govori: „Aleksandra, čestitam, dobili ste djevojčicu. Teška je 1,9 kg, duga 45 centimetara. Proplakala je, prodisala je. Stavili smo je u inkubator, sve je uredu” – ispriča je Aleksandra ekipi Centra za istraživačko novinarstvo, u potresnom dokumentarnom filmu „Gdje je Sara“.

Da je Sara rođena živa, doktori i sestre saopštili su i njenom ocu, ali i Aleksandrinim roditeljima koji su čekali u hodniku. Drago Blagojević je kasnije uspio i da vidi ukunu.

“Bila je tamnoputa kao Aleksandra”

-Imala je kosicu tri centrimetra. Tamnoputa kao Aleksandra – prisjeća se.

Međutim, već 7. septembra dr Zec roditeljima saopštava da su se desile „određene komplikacije“ i da bi dijete trebalo u Beograd, jer Sari nedostaje dio probavnog trakta….

Kasnije im je na UKC rečeno da je Sara 11. septembra odvezena i sahranjena na Novom groblju.

U grobu pronašli samo flašu od Koka-kole

–Oni su mrvi hladni uzeli nečiju svojinu, radi se o djetetu, i sahranili kao NN lice – šokantno je saznanje do koga je došao otac.

A onda slijedi novi užasan zaplet. Na Novom groblju im je rečeno da njihova beba nije tamo, nego na Pobrđu. Tražili su i dobili odobrenje za ekshumaciju. U grobu gdje je navodno sahranjena mala Sara pronašli su samo praznu pastičnu flašu od Koka-kole, sa medicinskom rukavicom! Potom su iskopali i grob pored, ali DNK ostaci nisu bili Sarini. Uslijedio je odlazak u policiju, pa u tužilaštvo koje nije smatralo da treba da pokrene istragu.

Sarina majka Aleksandra Blagojević i otac Miloš Kuprešanin godinama bezuspješno traže grob svog djeteta, a posljednjih godinu dana su im se u potrazi pridružili novinari Centra za istraživačko novinarstvo (CIN).

Kamere su pratile Aleksandrinu i Miloševu borbu sa preprekama sistema, ali oni ni uz novinarsku podršku nisu uspjeli otvoriti sva zatvorena vrata preduzeća, ustanova i institucija koje su bile povezane sa njihovom tragedijom. Generalni direktor UKC RS Vlado Đajić odbio je da sa novinarima CIN razgovara na ovu temu.

U Univerzitetsko kliničkom centru Republike Srpske u Banjaluci godišnje umre 20-ak novorođenčadi, a ako roditelji ne preuzmu njihova tijela UKCRS ih nakon obdukcije šalje Javnom preduzeću „Gradsko groblje“, koje ih sahranjuje pored drugih beba istih sudbina, piše CIN.

Kompletnu priču pogledajte u potresnom dokumentarcu „Gdje je Sara“.

Razlike između očekivanja i realnosti su pogotovo velike kod roditelja koji su imali vrlo aktivan život pre rođenja deteta, bez obzira da li je u pitanju bilo zahtevno radno mesto, bogat socijalni život ili hobi koji je uzurpirao puno vremena. Čak i oni koji mogu da predvide ove promene slušajući iskustva drugih roditelja – retko mogu da predvide i njihov intenzitet.

Upravo iz tog razloga je prva godina po rođenju prvog deteta jedan od najosetljivijih perioda u braku ili vezi para, bez obzira na prethodno pozitivno iskustvo u zajedničkom životu i dobar i stabilan odnos koji su imali pre rođenja deteta. Velika promena u načinu života i obavezama oko deteta je izvor velikog broja konflikata, sa okidačima koji nisu postojali pre detetovog rođenja.

Neko može da pomisli da imati novorođenče pored sebe (ili na sebi) bukvalno svaki minut dana i noći dovodi do upravo suprotnog problema – do žudnje za samoćom. Ali, dok se novopečene majke mogu osećati veoma povezano sa svojom novorođenčetom, često se osećaju odsečenim od svih drugih – uključujući i  partnera.

Džensi Dan, autorka knjige za poboljšanje odnosa „Kako da ne mrzite svog muža nakon dece“, bila je iznenađena usamljenošću koju je osećala.

„Počela sam da se osećam veoma usamljeno, negde otprilike tri nedelje posle porođaja. Prve dve nedelje provela sam u kući svojih roditelja, onda sam otišla kući, a moj muž se vratio na posao. Sećam se, bilo je kasno proleće, i izvela bih bebu u šetnju kolicima, i ceo dan bismo šetale po našem kraju, i ponekad, pored jednog ili dva telefonska razgovora, ne bih pričala ni sa kim satima… U meni su bila izmešana osećanja.“

Usamljenost, pogotovo onda kada dugo traje, može da utiče na naše psihičko zdravlje. Može biti posebno problematično ako vas zatekne nespremnima.

Rejčel D’Apis u knjizi „Dobrodošli u klub: 100 prekretnica u bebinom razvoju za koje niste znali“, piše:

„Roditeljstvo predstavlja usamljenost. Nisam znala da to izgleda ovako. Postojali su dani kada sam se sama sa bebom kod kuće osećala kao – znate onaj trenutak u igri žmurke kada shvatite da vas niko ne traži? E upravo tako, samo još usamljenije.“

Zbog toga što novopečeni roditelji ne mogu da predvide da će se osećati usamljeno, često se muče da identifikuju problem i shvate koja su rešenja. „Sada kada razmišljam o tome, nikada mi ne bi palo na pamet da pozovem prijatelja ili člana porodice i kažem „Usamljena sam“, kaže Džensi Dan. „Moja razmišljanja i osećanja su bila rasplinuta i ne znam da li bih tada bila sposobna da ih identifikujem kao usamljenost. Sada vidim da sam apsolutno upravo to bila. Ako mi je trebala povezanost, umesto toga, pozvala bih nekoga i pitala nešto na temu beba, recimo: „Šta misliš, da li da je probudim iz popodnevne dremke ako je spavala više od dva sata?“

Iako su ti pozivi trenutno umirujući, ne mogu mnogo da pomognu oko usamljenosti i izolacije.

Šta  raditi kada osetite usamljenost:

1. Prepoznati da se osećate usamljeno. Zapitajte sebe da li se osećate izolovano i usamljeno. Kada shvatite da je verovatno to slučaj, biće lakše da ispunite svoju potrebu za povezivanjem. Identifikovanje problema, tj. nezadovoljene potrebe je ključno; u suprotnom, pripisaćete osećanje umoru ili hormonima, i nećete shvatiti da zaista postoji problem koji treba rešiti.
2. Negujte veze sa porodicom i prijateljima sa kojima se osećate relaksirano i rotirajte posete kako ne biste provodili previše sati i dana sami sa svojim novorođenčetom.
3. Potražite druge majke koje imaju slično iskustvo ili grupe za roditelje na internetu. Iskustva drugih roditelja mogu biti od velike pomoći, a kontakt sa njima smanjuje osećaj usamljenosti. Ako nemate širok socijalni krug ili živite daleko od porodice i bliskih prijatelja, ovo je odličan način da umanjite osećaj usamljenosti. I virtuelna konekcija je konekcija sa drugim ljudskim bićem, pogotovo ako sa druge strane imate osobu koja je u istoj situaciji i razume vaše pobleme.
4. Diskutujte o potencijalnom rešenju sa svojim partnerom – ili ako ste samohrani roditelj, sa drugim roditeljima ili članovima porodice. Perspektiva drugih ljudi često zna da pomogne. Kada imamo emocionalni problem često ne vidimo više od jednog rešenja ili uopšte ne vidimo rešenje. Drugi ljudi imaju jasniju percepciju i mogu da ponude više rešenja, posebno ako nisu emocionalno uključeni kao i vi.
5. Koristite opciju video poziva ako je to moguće. Dobro je da imate video-čet prozor otvoren na svom računaru, kako biste bili stalno u kontaktu sa prijateljima ili porodicom. Nije neophodno da razgovarate sve vreme, ali osećaćete se kao da ste zajedno ako popričate o tome kako su proveli dan/noć i to može da umanji osećaj usamljenosti.

Tako što će predvideti psihološke probleme i što će preduzeti korake kako bi ublažili njihov uticaj, novopečeni roditelji mogli bi da značajno smanje sebi nivo stresa i imaju mnogo pozitivnije iskustvo u prvim nedeljama i mesecima života svog deteta.

Beba Jelena Vesić, puštena je na kućno liječenje i brigu o njoj sada vode roditelji Jovana i Danijel Vesić, koji je državljanin Sjedinjenih Američkih Država.

Poslije golgote koje su prošili u prvim danima nakon rođenja kćerke, ogorčeni roditelji su ekskluzivno za portal UNA televizije odlučili da progovore o ovom šokantnom slučaju, navodeći da su potpuno razočarani radom, ali i ljudskošću medicinskog osoblja UB Foča koji su prisustvovali porodu.

Danijel Vesić kaže da tu prije svega misli na ginekologa dr Vladimira Čančara, pedijatra dr Vladimira Turuntaša, te babicu Biljani Kulić. Upravo su to imena protiv kojih je Okružno javno tužilaštvo u Trebinju otvorilo istragu zbog sumnje da su počinili krivično djelo nesavjesno pružanje ljekarske pomoći.

Zbog boljih uslova dogovorili carski rez u Foči

Danijel kaže da je Jelena rođena 19. avgusta u 8.20 časova, i to unaprijed dogovorenim carskim rezom koji je radio dr Vladimir Čančar. Pojašnjava da su se supruga i on odlučili za Foču, smatrajući da bolnica koja nosi epitet “Univerzitetska” ima bolje uslove od bolnice u Trebinju.

“Nakon zakazanog carskog reza u UB Foča beba je babici Biljani Kulić ispala na pod. Nakon porođaja iz sale je izašao dr Čančar i čestitao mi rođenje kćerke. Saopštio mi je da je porođaj protekao uredno, te da su beba i supruga dobro. Poslije pola sata na odjeljenju ginekologije su mi pokazali bebu i dozvolili mi da je slikam i snimim. Čančar mi je više puta ponovio da je sve prošlo uredno, da je beba odlična, pokazujući mi Apgar test na kome je pedijatar dr Vladimir Turuntaš, bebi dao ocjenu 10”, priča Danijel za UNU.

Častio osoblje, spremao proslavu pa dobio uznemirujuće vijesti

Bio je, kaže, presrećan. Zahvalio se svima u UB Foča, a potom je odlučio da počasti kompletno osoblje, kojima je odnio doručak. Obišao je suprugu i oko 14 časova krenuo za Trebinje. Zajedno sa porodicom spremao je veliku proslavu rođenja kćerke, a onda je oko 17.30 časova od supruge dobio uznemirujuće vijesti.

“Nazvala me je uplakana supruga. Bila je uznemirena i saopštila mi je da joj je rečeno da je beba prilikom poroda ispala babici. Mislio sam da je Jovana u bunilu, zbog narkoze, pa sam pozvao dr Čančara. Rekao mi je da nije siguran da je beba ispala, već da je “samo” iskliznula babici. Ponovio je da je kćerka dobro i da su mu pedijatri rekli da nema nikakvih povreda, jer su je, od 11 časova, dva puta pregledali, i radili ultrazvuk glave, te da beba nema nikakvih povreda”, ističe Danijel Vesić.

Napominje da su pedijatri i Čančar odlučili da bebu pošalju u KCU Sarajevo na pregled, jer kako mu Čančar rekao u telefonskom razgovoru, postoji mogućnost eventualnog udarca glavom.

Poslije 10 sati bilo kasno za Banjaluku

“Pitao sam zašto ide na pregled u Sarajevo, rekao mi je da je za Banjaluku kasno i da nema vremena. Pitao sam ga zašto se čekalo toliko dugo da se beba pregleda i adekvatno medicinski obradi, kada je ispuštena tokom porođaja. Već je bilo prošlo 10 sati od tada…

Pitao sam i kako je moguće da je pedijatar dr Turuntaš, koji je bio prisutan tokom carskog reza i vidio pad, bebi dao ocjenu 10 i zbog čega je sad kasno za Banjaluku? Pitao sam da li postoji još nešto što mi nisu rekli, a dr Čančar je pravdao sebe time da je carski rez za koji je on bio zadužen prošao uredno, i da briga oko djeteta nije njegova, te da su za to odgovorni babica i pedijatar”, tvrdi Vesić.

Pojašnjava i da je pitao dr Čančara zašto mu odmah nije rekao šta se desilo, a on mu je odgovorio da je za to saznao oko 11 časova, ali se, eto, nije “sjetio” da mu to javi. Rečeno mu je da će beba oko 19 časova biti upućena za KCU Sarajevo, pa se zajedno sa sestrom i on uputio u KCUS da isprati stanje djeteta…

“Na putu ka Sarajevu pozvao sam pedijatra, dr Vladimira Turuntaša i pitao ga o zdravstvenom stanju mog djeteta. Rekao mi je da je oko 11 časova s još jednim pedijatrom pregledao bebu, da je urađen ultrazvuk glave na kome ništa nije primjećeno, ali da nisu uspjeli uraditi CT ni do 18 časova, jer nisu imali osoblje koje bi to moglo odraditi.

Kada sam ga upitao zašto dijete nije praćeno nakon pada i kako je moguće da je dobilo desetku, Turuntaš nije imao nikakve konkretne odgovore već je rekao da je beba lijepo izgledala, odmah zaplakala i po njemu zaslužila ocjenu 10, izbjegavajući konkretan odgovor po pitanju pada bebe”, priča Vesić.

CT pokazao obostranu frakturu lobanje i hematom

Na putu za KCUS razgovarao je i sa doktoricom iz Sarajeva koja mu je saopštila da je stanje hitno i da beba mora hitno da se operiše, te da se nada da nije kasno dovezena jer je od pada prošlo previše sati.

“Rekli su mi da se na CT-u glave vidi obostrana fraktura i hematom koji se mora operisati, te da im je potreban moj potpis za operaciju. Na KCUS beba je operisana i maksimalno zbrinuta, uz svu potrebnu medicinsku njegu. Otpuštena je iz bolnice u Sarajevu 31. avgusta stabilnog zdravstvenog stanja”, ističe Vesić.

On kaže da o mnogim detaljima ne može da govori, da ne remeti istragu. Međutim, kaže da je odlučio da se oglasi nakon što je u medijima vidio i pročitao pojedine izjave o ovom nemilom događaju.

“Razočaran sam u medicinski rad i ljudskost navedenih doktora i svih medicinskih radnika prisutnih tokom obavljanja carskog reza. Ogorčen sam zbog prikrivanja pada i dovođenje bebe u životnu opasnost i mogućnost trajnih životnih posljedica. Posebno sam razočaran u ministra zdravlja i socijalne zaštite RS Alena Šeranica,  koji se oglasio u medijima sa zaštitnički stavom za medicinske radnike.

Nije se upitao kako je roditeljima? Nije nas pozvao i upitao da li nam treba pomoć, podrška ili bilo šta što bi mogao pružiti, jer su ipak njegovi medicinski radnici krivi za pad bebe, a najgore je od svega je njihovo ćutanje o padu”, kaže Vesić.

Čestitali rođenje, prećutali pad

Naglašava da ne može da shvati ljude koji ocu čestitaju rođenje djeteta, gledajući ih u oči, a pritom mu prećute da mu je dijete upravo palo na pod i možda zadobilo po život opasne povrede.

“Posebno me je razočarala mjera, koja je podnesena protiv tog osoblja, a to je “obuka”. Zamislite ponovo će ići na “obuku”!? Pa zar oni nisu Univerzitetska bolnica, zar dr Čančar nije predavač na medicinskom fakultetu, zar nisu prošli obuke i prakse tokom školovanja!? Bitno je da oni i dalje rade bez suspenzije, kao da se ništa nije dogodilo”, govori ogorčeni Danijel Vesić.

Naglašava da je lično protiv dr Čančara podnio prijavu, smatrajući ga direktno odgovornim kako za svoj, tako i za rad cijelog tima. Zatim protiv pedijatra dr Turuntaša, za koga smatra da nije smio prećutati pad bebe, te visokom ocjenom i nepraćenjem ugroziti život djeteta, kao i protiv babice Biljane Kulić koja je ispustila bebu.

“Oni su o tome ćutali od 8.30 do 17.30 časova, kada su sa time prvi put upoznali moju suprugu. Nadam se i vjerujem da će oni biti kažnjeni i odgovarati na adekvatan način, a očigledno se pokušavaju zaštititi od strane svojih rukovodnih radnika.

Niko od “čelnih” ljudi bolnice, države, Foče ili Trebinja nas nije kontaktirao, jer je izgleda pad bebe u bolnici problem samo moje porodice. Baš me zanima da li bi se ovako postupalo da je ispušteno dijete nekog funkcionera ili “bitnog” čovjeka ili je to ovako samo kada smo mi “obični smrtnici” u pitanju?!”, ističe za UNU Vesić.

U nesreći stekao prijatelja za cijeli život

Danijel Vesić zahvalio se medicinskom osoblju KCU Sarajevu, a posebno neurohirurgu dr Mersadu Baručiji i njegovom timu koji su spasili život njegovoj kćerki.

Zahvalio se pedijatrijma u Klinici za pedijatriju na Koševu, a posebno dr Amili Sidran, dr Kalkan, dr Spahić, dr Čengić, dr Terzić, dr Hedžagić-Ćatibušić, ali i svima koje nije pomenuo.

“Posebno su me dirnuli iskrenost, ljudskost i susretljivost ljudi koji su bili u KCUS prilikom mog dolaska i tokom operacije i cijelog boravka u Sarajevu. Pružili su mi podršku, molili se za zdravlje mog djeteta i nudili smještaj ili bilo koju vrstu pomoći u Sarajevu. Mogu reći da sam stekao i prijatelja za cijeli život poput Almira Suljagića, zaposlenog u KCU Sarajevo  i njegove porodice koji su tokom cijelog mog boravka u Sarajevu bili uz suprugu i mene”, istakao je Vesić.

On kaže da se samo nada da mu, u narednom periodu, nadležna komisija neće osporavati kontrolne preglede u KCUS, koje će njegova kćerka Jelena morati da obavlja.

Ljekari bez komentara, babica u šoku, moli se za bebu

Babica Biljana Kulić za UNU ističe da još nije došla sebi od toga nemilog događaja, te da iskreno žali što je došlo do te situacije na koju, kako tvrdi, nije mogla da utiče.

“Ja sam još tada, u sali, doživjela veliki šok, od koga se nisam oporavila. Taj posao radim 20 godina i radim ga s namjerom da pomažem ljudima. Strašno mi je žao… Nema riječi kojima to mogu da iskažem… Ništa nisam skrivala! Odmah sam u sali rekla da je beba skliznula sa stola… Bila sam potresena, plakala sam i sve sam prijavila nadležnima. Svaki dan se Bogu molim za to dijete i tu porodicu. Molim se da dijete bude dobro, da nema nikakvih posljedica”, rekla je Kulić, dodajući da je nakon toga pisala izjavu i prijavu.

Ginekolog dr Vladimir Čančar nije želio da komentariše ovaj slučaj navodeći da je sve, što je imao reći, saopštio istražnim organima.

“Ja sam uposlenik zdravstvene ustanove i samo sam jedan u čitavom lancu zaposlenih, tako da vas molim da se za sve komentare obratite u UB Foča”, rekao je Čančar.

Pedijatar dr Vladimir Turuntaš takođe kaže da, dok istraga traje, u javnost ne može iznositi bilo kakve komentare.

“Istraga će pokazati šta je i kako urađeno”, ističe Turuntaš.

Preuzeto sa: una.world

Naime, policija provjerava navode prijave koja se odnosi na nesavjesno pružanje ljekarske pomoći u Univerzitetskoj bolnici Foča, gdje je novorođenče zadobilo povrede glave.

Beba je, kako nam je juče potvrđeno iz trebinjskog tužilaštva, još u Kliničkom centru Univerziteta u Sarajevu (KCUS), a iz fočanske bolnice, pozivajući se na informacije koje dobijaju od kolega, kažu da je njeno zdravstveno stanje dobro.

“Univerzitetska bolnica Foča je u toku prošle sedmice Ministarstvu zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske dostavila iscrpan izvještaj sa svim podacima i postupcima provedenim u vezi sa nenamjernim neželjenim događajem tokom kojeg je došlo do povređivanja novorođenčeta”, rekli su za “Nezavisne novine” iz ove zdravstvene ustanove.

Dodaju da su proveli sve neophodne radnje koje se tiču uzimanja potrebnih podataka sa izjavama neposrednih učesnika događaja, od strane rukovodstva Ustanove.

“Stručni kolegijum je takođe upoznat sa neželjenim događajem, zatim je Etički odbor Univerzitetske bolnice Foča sproveo sve neophodne procedure koje se tiču dešavanja u vezi sa događajem tokom kojeg je došlo do nenamjernog povređivanja bebe prilikom porođaja”, rekli su iz Univerzitetske bolnice Foča.

Tvrde da su sve dobijene informacije proslijeđene resornom ministarstvu, sa predloženim mjerama radi unapređenja postojećih protokola i procedura, sa pojačanom opreznošću prilikom njihovih izvođenja.

“Između ostalog, one podrazumijevaju ponovnu provjeru svih radnih procedura na Odjeljenju za ginekologiju i akušerstvo i otklanjanje eventualnih nedostataka, kao i sprovođenje ponovne obuke svih zaposlenih na Odjeljenju kao i Ginekološko-akušerskoj ambulanti”, naveli u iz Univerzitetske bolnice Foča.

I iz Ministarstva zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske podsjećaju da su zatražili izvještaj ove zdravstvene ustanove te potvrđuju da im je Univerzitetska bolnica Foča dostavila kompletan izvještaj.

“Izvještaj sadrži informacije koje su medicinskog karaktera i po svojoj prirodi se ne smiju iznositi u javnost”, naveli su iz resornog ministarstva.

Podsjećaju da je postupak utvrđivanja okolnosti pod kojima se, nažalost, ovaj događaj desio, već pokrenut kod nadležnih pravosudnih organa.

Kako nam je ranije rečeno u Policijskoj upravi Foča, slučaj je 20. avgusta policiji prvo prijavio dežurni ljekar KCUS.

Policiji je rekao da je u KCUS dovezeno novorođenče sa povredama glave, rođeno u Univerzitetskoj bolnici Foča.

“Istog dana otac novorođenčeta prijavio je nesavjestan rad ljekara u Univerzitetskoj bolnici Foča.  O svemu je obaviješten tužilac Okružnog javnog tužilaštva Trebinje, koji je naložio da se preduzmu sve mjere i radnje na dokumentovanju krivičnog djela”, rekli su u PU Foča.

Preuzeto sa: nezavisne.com

Nakon što je Kajla objavila snimak majke u bolnici koja se priprema za porođaj ispod snimka su se nizali komentari u kojima je napadnuta jer je “matora” i da je dete “u problemu jer ga je rodila baba”.

Iako već ima dve ćerke ona je odlučila da želi još jedno i u dogovoru sa suprugom odlučili su se za vantelesnu oplodnju jer su bili spremni da veliku ljubav prema deci podele sa još jednim mališanom.

@kaylafilecaldwell he is finally going home!!! #nicu #ivf #ivfjourney #babiesoftiktok ♬ Forever – Labrinth

“Sebično”, “Ovo je pretužno”, “Jadna beba”, “Ovi iz vantelesne oplodnje uradiće sve za pare”, “Matora, šta se ložiš”, “51 godina je prekasno za trudnoću i vantelesnu oplodnju”, “Ko god je ovo dozvolio treba da izgubi licencu”, samo su neki do brojnih ružnih komentara.

Bez obzira na neprikladne komentare Kajlina mama je rodila zdravog dečaka i porodica je presrećna.

Nije ovo moje veliko. Premašili smo godinu, ali se još „brojimo u mesecima“. Ima tu još da se pljuska po baricama i škripi čizmicama po snegu do drugog rođendana. Slavimo mini-jubileje: te 15, te 18 meseci. Na to nas nagone pedijatri, tabele napretka, oznake na edukativnim igračkama i etikete na bodićima. (Eto, još i bodiće nosimo).

Kada sam postala mama, moj teča me je stalno zapitkivao: „A je li, nije lako biti majka?“ Na moj zbunjeni osmeh on bi kao mantru ponavljao: „Nije lako biti majka.“ Verovala sam i nisam verovala. A evo u šta tu nema da se poveruje.

Kažu: poremeti ti se ritam spavanja, zbog deteta se budiš svaki čas – pa i onda kad mirno spava, pridižeš se da proveriš zašto toliko mirno spava, bože, bože, da li diše? Muče ga grčevi ili je gladno? Kaka žuta ili zelena? Bradavice bole od neprestanog siskanja. Hoće vodu. Neće vodu. Proteže se na krevetu nemoćno da se samostalno okrene s boka na bok – ali ga ti ipak ogradiš sa 173 jastuka. Obuci, presvuci, okupaj. Namaži kremicom da ne dođe do ojeda. Pazi da ne preteraš s kremicom – da ne dođe do ojeda. Obuci, presvuci, okupaj. Podoji, ugrej stomačić, raskomoti. Ljuljaj do besvesti dok ne zaspi. Poludi zbog televizora koji se samovoljno i samostalno pojačava – baš kad je dete zaspalo. Smeškaj se traženim i netraženim savetima. Broji mu grame. Slušaj pomahnitale i smirene mame o: vakcinama, ultrazvuku kukova, prvoj spremljenoj hrani, prvim zubićima i koracima.

Kažu. A ja kažem: na jedno uvo uđe, a na drugo izađe. U glavi ostavi ono što osećaš kao ispravno i isključi strah.

Živimo u 21. veku: u doba kad su se sve moderne tehnologije, medicina, kozmetičke i farmaceutske kuće udružile da nam olakšaju život – pa i to čuvanje dece. Novorođenče, beba, dete – to je najbespomoćnije i najmoćnije stvorenje u univerzumu. Obuzme te i preplavi celog. Kako vam ostane mesta za kukumvčenje o nespavanju i prevlačenju?

Mama, ne pereš posle svakog presvlačenja pamučne pelene na ruke, ne trljaš ih dok se poslednja fleka ne skine, ne kuvaš ih u loncu, ne sušiš ih usred zime i moliš Boga da se osuše na vreme. Na kraju, krajeva, ne razmišljaš kao naše bake o tome u šta ćeš obući dete. Već se dvoumiš između tri vrste jednokratnih pelena (koje posle svakog presvlačenja uredno skolopiš u rolnicu i baciš u kantu za smeće!), između bodića sa prugicama i bodića na tufnice, između trakice sa roze mašnom i kapice sa ušima.

Mama, imaš toplu vodu u bojleru kojom možeš da se okupaš i posle svakog dojenja umiriš grudi. Postoje AD kapi kojima možeš da se masiraš, postoje pupmice kojima možeš da izvučeš višak mleka, postoje posebni tuferi kojima možeš da zaštitiš veš i odeću (koje, takođe, posle upotrebe bacaš!). Uživaj u toj produženoj simbiozi, u činjenici da te tvoje detence treba. Da si sve što mu treba kad ti nasloni svoj obraščić na grudi i krene da cokće. Priroda je čudo, a ti imaš ceo život koji se napaja životom prikačen za tvoje telo.

Mama, grčevi će proći, zubići će izrasti – pomisli kad tebe nešto boli, popiješ šaku brufena il’ trpiš, al’ znaš da kažeš, da promucaš bar to obično „jao“. Ono, malecno, živi na ovom svetu jedva dvocifren broj dana i taj ga svet već boli. Nek u tebi ima i brufene, i ljubav, i „jao“. Budi mu živi termofor, budi mu lek koji olakšava nicanje zuba, budi mu mama.

Mama, nisi dan posle porođaja morala da kuvaš ručak za desetoro. Nisi sa njive stigla u štalu u poslednji čas da se porodiš. Nisi umesto uložaka među nogama nosila pamučne krpe (koje si isto kao i one pelene morala da pereš, al’ krišom, jer je sramota).

Mama, ne razmišljaj šta su žene sve mogle i morale u prethodna dva veka. Ti sada imaš bezbroj mogućnosti. Nemoj da se hvataš za onu najbeskorisniju – za sebično razmišljanje o sebi. Jeste srećna mama najbolja mama. Ali kaži mi: gde je sreća u prevrtanju očima kad se ukaki odmah posle kupanja? Gde je sreća u jadanju drugarici kako celu noć nisi spavala? Gde je sreća u beskrajnom nabrajanju stvari zbog kojih ti je „teško otkad si postala majka“?

„Nije lako biti majka.“ Čujem teču kako ponavlja – a mislim: Nije, stvarno nije. Al’ to nikakve veze s nespavanjem nema. Nije lako, jer se brzo sve zaboravlja. Trenutak kad se prvi put okrenula na bok – jer ona uveliko trči po ulici. Trenutak kad me je prvi put ugrizla za prst – jer sad žvaće meso bez problema. Trenutak kad je prvi put probala krompir i šargarepu na vrhu kašičice – jer sad odbija da jede ako se sama ne služi viljuškom. Trenutak kad sam joj čitala prve stihove o majci – jer sad sama bira slikovnice (isključivo sa macama) uz usklik oduševljenja i mjaukanje. Trenutak kad je prvi put uzela zvečku u ruke i držala ceo minut – jer sad slaže kocke, hrani lutke po kući i kuva im čaj. Trenutak kad se prvi put nasmešila – jer se sada sa mnom smeje na sav glas. Trenutak kad je prvi put rekla „mama“ – jer sad tu magičnu reč ponovi bar 112 puta u toku dana.

Nije lako – jer sam verovala da sam stvarno prisutna i da mi ništa nije promaklo, a ono: deca brzo rastu. Kad niknu iz ljubavi, kad rastu iz ljubavi – a posebno kad je osećaju.

I zato, Mame: Zagrlite svoja čuda. Posebno kada ste umorne i ljute. Još malo, pa eto, odoše oni u školu. Još malo, pa će i taj poziv: „Mama, ipak ne dolazim za vikend, imam kolokvijum.“ Još malo, pa će umesto: „Mama!“ kućom juriti:„Bako, bako!“

Ljudi pričaju da nije lako. Olakšajte onda sebi ljubavlju.