Paganski koreni Prvog maja

Prvi maj, poznat i kao Međunarodni praznik rada, ima duboke korene u paganskim običajima, koji sežu u duboku prošlost, od antičke Grčke, preko rimskih i germanskih pa do slovenskih običaja. Posebno se ističe u keltskom festivalu Beltane, koji se i danas tradicionalno obeležava 1. maja, i Valpurgijskoj noći, koju je čak čuveni Gete opevao u svom neverovatnom „Faustu“.

Kako objašnjava naša sagovornica, ono što danas nazivamo prvomajskim urankom ima mnogo dublje i starije značenje:

“Ovo što mi zovemo Prvomajski uranak je u stvari jedan od najstarijih paganskih običaja koji je ostao u kontinuitetu da se slavi već preko 3-4 hiljade godina, za šta sa sigurnošću znamo. To je takozvana Valpurgijska noć koja se dešava u vreme između 4 i 5 ujutru, kada se po običaju svetovi spajaju i kada slobodno šetaju veštice i razna onozemaljska bića po poljima. U suštini, po tom verovanju, to je trenutak kada dan pobeđuje noć – i to je negde glavna karakteristika Valpurgijske noći.”

Grčke i keltske svetkovine proleća

Stari Grci su proslavljali Prvi maj u čast boginje Maje, po kojoj i ovaj mesec nosi naziv do danas, a svetkovine su bile posvećene preporodu i blagostanju. Po starim običajima, u ranu zoru se odlazilo u šumu, gde se, uz pesmu i igru, seklo majsko drvo, donosilo u selo i postavljalo na trgu ili centralnom delu mesta i kitilo raznim cvećem i ukrasima. U keltskim i germanskim običajima, majsko drvo je ukrašavano i trakama koje su se plele oko njega i oko kojih su se izvodili ritualni plesovi.

Beltane – početak svetle polovine godine

Beltane je bio jedan od četiri glavna keltska sezonska festivala, zajedno sa Samhainom, Imbolcom i Lughnasadhom, i označavao je početak leta. Za ovaj festival karakteristični su običaji paljenja velikih vatri na brdima, kroz koje su prolazili stanovnici tog kraja, zajedno sa stokom, jer se verovalo da vatra ima zaštitna svojstva – kako bi se zaštitili od bolesti i zlih duhova.

U nekim delovima Evrope, kroz ovu vatru su prolazili mladi parovi ili je preskakali, kako bi se očistili od zlih sila. Kuće, vrata i prozori su se ukrašavali žutim i belim cvećem, poput jagorčevine i gloga, koje je simbolizovalo vatru i sunčevu energiju, dok su se hrana i piće ostavljali kao ponude vilama kako bi se osigurala njihova naklonost i zaštita useva i stoke.

Valpurgijska noć – granica između svetova

Međutim, ono po čemu je ovaj praznik najpoznatiji jeste tzv. Valpurgijska noć, nazvana po hrišćanskoj svetiteljki Valpurgiji, zaštitnici od veštica i vradžbina, koja se dešava u noći između 30. aprila i 1. maja. Verovalo se da su u ovoj noći granice između svetova tanke, pa su duhovi i natprirodna bića mogli lakše komunicirati s ljudima.

Prema verovanjima, veštice su tada napuštale svoja skrovišta i okupljale se na visokim mestima, poput zloglasne planine Brocken u Nemačkoj. Tamo, među oblakom dima i iskrama, igrale su svoje sabate, prizivale sile prirode i slavile dolazak nove sezone. I dok je noć odmicala, verovalo se da se svet duhova i ljudi prepliće. Veštice, vile, duhovi predaka, pa čak i oni izgubljeni između svetova – svi su mogli da se kreću među živima.

Sagovornica dodatno osvetljava ovaj trenutak prelaza:

“Veštice slobodno šetaju, a u principu ono što kažu – kako dan pobeđuje noć – u stvari se dešava sa prvom jutarnjom rosom. Tada devojke odlaze na polja da se umiju i tim činom počinje jedno novo razdoblje u njihovom životu.”

Moć jutarnje rose

A kada bi zora napokon svanula, dolazilo je vreme najnežnijeg čuda: jutarnje rose. Stari narodi su verovali da će oni koji se umiju rosom skupljenom na Beltane ili Valpurgijsko jutro zadržati mladost, zdravlje i lepotu kroz celu godinu. Tako su žene i devojke, još u polusnu, izlazile u polja, prstima kupile biserne kapljice sa svežeg cveća i umivale lica, noseći sa sobom tiho obećanje proleća.

Poruka i Beltane festivala i Valpurgijske noći su iste – život pobeđuje smrt, a svetlost pobeđuje tamu.

Kako su nastale kobasice koje danas pečemo za 1. maj

Zanimljivo je da i ono što danas smatramo neizostavnim delom praznika – roštilj – ima duboke istorijske korene, koji sežu hiljadama godina unazad.

“Kada pričamo o kobasici, ona je jedno od najstarijih jela koje je čovek stvorio. Sa sigurnošću znamo da se prvi put pominje još u Staroj Mesopotamiji, u Akadu, i da već pre oko 4000 godina postoji recept za kobasicu koja se tada pravila.”

Sagovornica objašnjava i kako je ovaj običaj stigao na naše prostore:

“Kobasica kod nas počinje da se pravi na teritoriji Vojvodine, gde su je doneli stari Rimljani – pravili su je od čistog mesa, uz kombinaciju badema, bosiljka i drugih začina koje i danas koristimo. Sa druge strane, kasnije migracije nemačkog stanovništva donose način pripreme koji danas prepoznajemo – kobasice za kuvanje, za prženje, kao i sve one varijante koje danas povezujemo sa kulenom i savremenim proizvodima.”

Tako su se kroz vekove ukrštali običaji, verovanja i ukusi – pa današnji prvomajski roštilj nije samo druženje u prirodi, već i deo jednog mnogo starijeg kulturnog nasleđa.

Današnje obeležavanje Valpurgijske noći

Danas se Valpurgijska noć obeležava širom Evrope kroz različite običaje. U Nemačkoj ljudi se oblače u kostime veštica i demona, pale velike vatre i učestvuju u plesovima i festivalima. U Češkoj se spaljuju lutke koje predstavljaju veštice, dok se u Švedskoj okupljaju građani oko vatri i pevaju tradicionalne pesme.

Kod nas, Prvi maj je postao mesto tradicionalnog ranog okupljanja ljudi po šumama i parkovima – prvomajskog uranka – koji i dalje nosi snažne tragove ovih drevnih verovanja. Slovenski narodi će sličnu simboliku preneti i na Đurđevdan, koji se slavi 6. maja, sa gotovo identičnim značenjem i običajima.

Sećanje na večiti krug života

I dok vatre plamte, a miris roštilja ispunjava izletišta, možda i danas, u toj noći kada se smenjuju tama i svetlost, svet još uvek pamti vreme kada su ljudi, duhovi i priroda živeli u istom ritmu – u večitom krugu života.

Izvor: Ona.rs

Tibetanska deca

Indija – Dečija svadba

U Indiji je običaj da se po rođenju deteta ugovori i njegov brak. Budući supružnici moraju pripadati istoj kasti – staležu, moraju poslušati savet astrologa i postići dogovor sa prijateljima. Potom sledi venčanje. Česte su i grupne svadbe. U indijskoj pokrajini Radžastan na aka  meej, ceremoniju venčanja, jedne godine u brak je stupilo deset hiljada dece.

Imali smo sreću da prisustvujemo jednom takvom događaju.

Mlada ima 10 meseci, a mladoženja 3 godine. Dečak je svečano obučen; na glavi nosi beli turban, za pojasom kratku srebrnu sablju. Još beba, devojčica je u svetlucavoj odeći od organdina, ručice i članci na nogama ukrašeni su joj zlatom.

Oboje sede na podu.Mlada se rita i plače. Mladoženja zeva i ubrzo pada u san. Odrasli ih štipkaju, bude i smiruju. Podižu ih u naručje i sa njima kruže oko ritualno upaljene vatre. Sve vreme pokušavaju da mladence stave na noge. Ali, od gustog dima, oni još više plaču. Čuju se bubnjevi i reski zvuk gonga, a sve nadjačava sveštenik koji čita molitvu. Kad i četvrti put naprave krug – dečko i devojčica postaju muž i žena.

– Da li je brak i danas, u 21. veku ugovoren? – pitali smo grupu mladih Indusa. – Jeste – odgovorili su. – Tradicija u našoj zemlji je jaka, a roditelji se veoma poštuju! Ako u toj zajednici i ne dođe do ljubavi, muž i žena se potrude da ostvare bar prijateljstvo.

Japan – Festival deteta

Jedan od najradosnijih festivala u Japanu je festival dece koja u toj godini navršavaju tri, pet ili sedam godina. Slavi se svakog 15. novembra, već četiri veka unazad.

Za Ši-ći-go-san, kako se na japanskom zove ovaj praznik, devojčice prvi put oblače kimona i od tog dana nose frizuru za odrasle. Tu su i dečaci obučeni u hakamu – široke japanske pantalone crne ili plave boje. Poslužuju se specijalitetima sa tri poslužavnika: na najvećem je 7 odabranih jela, na srednjem 5 i na najmanjem su 3 jela. Posle toga svi dobijaju poklone.

U Japanu je brojanje godina drugačije.Kad se dete rodi, računa se da je već staro godinu dana. Dalja starost mu se ne računa po danu rođenja, već po godini u kojoj je rođeno.

Tradicija koja se prenosi s kolena na koleno, a recepture za farbanje „najljepših“ jaja čuvaju se kao najvažnija porodična tajna, piše Naissus.info.

U nekim krajevima domaćice prvo jaje, čuvarkuću, farbaju u četvrtak u ranu zoru čim sunce svane, dok se ostala jaja farbaju petkom, mada ima i onih koji vjeruju da na Veliki petak ne valja ništa raditi pa se običajima prepuštaju u subotu dan uoči Uskrsa. Na pitanje „kada se farbaju jaja“ odgovaraju etnolozi.

Ne možete mnogo pogriješiti jer etnolog i antropolog Vesna Marjanović kaže da se jaja mogu farbati od Velikog četvrtka do Velike subote.

Jaja bojena crvenom bojom su starijeg porijekla nego ova današnja šarena i prema arheološkim izvorima, pominju se u zagrobnim kultovima kod starih evropskih naroda još od 4. vijeka nove ere.

Postoje različiti nazivi za prvo obojeno jaje u kući. Kako god je nazivali, čuva se pored ikone do sljedećeg Uskrsa.

Vjeruje se da pucanje kore na jajetu simbolizuje Hristovo uskrsnuće, ali i buđenje prirode, prenosi Krstarica.

U startu sam već blago nervozna, al drugačije ne može, znači prihvati. Ništa, stojim, malo se vrpoljim, razmišljam kako gubim vreme, gledam oko sebe, ljudi uglavnom gledaju u telefon, čovek pored mene igra neku igricu na telefonu, meni se ne gleda u telefon, boli me vrat. Smislim kako da iskoristim vreme čekajući, počnem da radim vežbe za vrat. Ne, ne osetim nikakvo zadovoljstvo ni korisnost.

Onda pomislim koliko je današnji čovek zatrovan idejom o dostizanju najveće koristi, kako vremenom treba ekonomisati, praviti planove, strategije upravljanja vremenom, bla, bla, bla.

A šta zapravo većinski radi današnji čovek? Gubi vreme učeći najbolje strategije upravljanja vremenom, a to ne praktikujući, ili praktikujući na kratke staze. To su sati, dani i godine praznog hoda, sa idejom da se radi, uči nešto korisno. Apsurd.

Dobro, znači ja trenutno postojim, stojim u redu ispred ribarnice i u jednom momentu pažnju mi privuče jedan stariji čovek. Taj dekica, vrlo mirno, onako dostojanstveno stoji, malo pogureno, godine učinile svoje i čini mi se samo on nije nervozan. Pomislim, eto, kako on može bez tenzije da čeka, i on sigurno nije učio tehnike strpljenja i upravljanja vremenom. Pomislim sigurno mu je važno.

Da li je meni važno da čekam 45min za porciju ribe, možda i nije toliko, ali kažem sebi prestani više da analiziraš i čekaj.

Kad sam bila negde treća na redu, pomislim eto me, blizu sam cilja i tu počne da me hvata nemoć, osetim glad i hladan znoj, baš ne volim da čekam. Onda pomislim neću valjda da se onesvestim sad kad sam došla pred sam cilj, tu me uhvati još veća tenzija. Onda opet apsurd, moj lični apsurd, ponašam se kao da sam pred ciljem od životne važnosti i sad ne smem da se onesvestim, jer ako se to desi sve ću upropastiti.

Ovde se već smejem sama sebi: Dobro, Bojana, ako ti je do onesvešćivanja, onesvesti se, neko od ovih ljudi će te osvestiti, onda ćeš stati na kraj reda i ponovo čekati svoju porciju ribe. Tad mi se malo razbistri, a i već sam došla na red, čim dekica kupi svoje, nastupam ja.

Deda poručuje svoju ribu, traži tri parčeta oslića. Odzvanja mi u glavi: tri parčeta oslića?! Tri parčeta oslića za čekanje od skoro sat vremena?! Devojka mu pakuje ribu, napravila je neki mali zamotuljak, čovek uzima svoje i hoće da krene, ja ga gledam i dekica mi ne deluje da baš živi raskalašno.

Hoću sve ovo da zaustavim i naručim tri kilograma oslića za dedu, da dam sve para što imam u novčaniku da deda kupi šta hoće. Preplavljena, preplavljena raznim osećanjima.

Onda pogledam dedu, ne, ne verujem da bi ovaj čovek bio oduševljen mojim sažaljenjem, moja namera da mu nadomesti ono što ja mislim da mu nedostaje bila bi uvreda.

Deda se okreće i odlazi, gledam za njim i shvatim da se jedva penje uz stepenice. Pa ovaj čovek jedva i hoda. Budalo! Budalo nezahvalna!

Vičem u sebi na sebe. Dam mu ruku da se popne, on samo klimne glavom i ode. Porazilo me ovo dostojanstvo, čak me nekako sramota.

Dok deda odlazi devojka u ribarnici pita me šta želim. Šta želim? Želim pameti, dostojanstva, zahvalnosti, strpljenja, smirenosti… je l imate to na prodaju? Ona je već nervozna, žuri joj se, a ja valjda blenem u nju i ne znam šta da kažem, pa me opet pita šta sam htela, kažem joj dajte bilo šta. Pogleda me upitno.

Kažem da mi da oslić.

Pita koje pakovanje, kažem da je svejedno, nije mi više do ribe, hoću samo da odem, negde da odem.

Krenem kući sa mislima o dedi i pitanjem kako mu je. Verovatno mu je dobro, delovalo je da zna i ima one neke stvari koje većina nas nervoznih koji mogu više od njega da kupe nema, a problem je to što nam fali ne može se kupi, a teško da se može i nabildovati tehnikama. Mislim može, zasijaćemo spolja, zavarati se na trenutak, al iznutra će ostati buđ. Ona nervoza, to je ta buđ koja probija.

I to vreme za kojim stalno jurimo, što ga više jurimo to nam više izmiče. Pa šta ako stojiš u nekom redu, šta ako nešto čekaš. Ej, živ si i sposoban da nešto čekaš! Je l to nije dovoljno? Samo kad bi podigli glavu, “izašli” iz telefona i videli život oko sebe, malo pogledati i unutar sebe, a posebno kako stojimo u odnosu na taj život, osetili bi da je to dovoljno.

Usporiti, osetiti, razmisliti, biti, zahvaliti… Usporiti, tako samo možeš dobiti.

Hvala ti deda.

Kada je pravi trenutak da nasljednik postane glava kuće i preuzme ovu dužnost na sebe, daje odgovor diplomirani teolog i psiholog Darko Nikolić i ističe da je to često pitanje i dilema.

“Odgovor je dao Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve koji je doneo 15. maja 1985. godine ovu odluku: “Budući da je krsna slava praznik “Male crkve”, to jest porodice, to i najmanja porodica treba da je slavi. Kad se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovo kad se oženi, dužan je da proslavlja krsno ime, bez obzira na to što ga otac slavi u starom domu.

U znak poštovanja roditelja, tako važnu stvar, kao što je osnivanje porodice i samostalnost slavljenja krsnog imena, sinovi su dužni da o tome obaveste oca i zamole ga da im to blagoslovi. Ako bi otac odbio ili ne bi hteo “predati” slavu, sinovi treba da se obrate svešteniku u mestu gdje žive, za savet i blagoslov”.

Dakle, prema ovim riječima sin, čim se odvoji od kuće, trebalo bi da slavi slavu bez obzira na to da li je osnovao svoju porodicu ili ne, ali ukoliko je sin u mogućnosti da dolazi u roditeljski dom, onda i nije obavezno da on sam obilježava slavu.

“Dešava se da se zbog zaposlenja ili pak nekog drugog razloga odselimo iz zemlje u kojoj nam borave roditelji i nismo u mogućnosti da dolazimo na dan slave i zajedno sa njima proslavljamo našeg zaštitnika, te je iz tog razloga potrebno da sin započne, uz blagoslov oca, da proslavlja svetitelja i zaštitnika njegove porodice. Jednom kada se odlučite da počnete da slavite, onda je potrebno to da ima kontinuitet i da se ne prekida.

Ukoliko je sin u mogućnosti da dolazi u dom roditelja, onda mogu proslavljati zajedno sve do momenta kada sin formira svoju porodicu i zasebno domaćinstvo, te samim tim treba da počne da slavi zajedno sa suprugom i njihovim naslijednicima, jer je krsna slava zaštitnik ognjišta i Božji blagoslov za ukućane. Po dobijanju blagoslova sina od strane oca, to ne znači da otac prestaje da slavi slavu u svom domu.

Naprotiv, on nastavlja da slavi zaštitnika doma dok god je u mogućnosti, a sin počinje da slavi slavu u okviru svoje porodice radi blagostanja i svakog napretka članova svoje porodice”.

Crkva predodređuje običaj da otac predaje komad kolača svom nasljedniku, pa mnoge zanima kako izgleda to predavanje – gdje ono treba da se obavi.

“Prve godine, kada sin zasnuje samostalno domaćinstvo, on dolazi kod roditelja na slavu. Kad se slavski kolač iseče, otac iz svoje desne ruke predaje sinu deo slavskog kolača, jedan drugom čestitaju slavu, a otac uz najlijepše želje i blagoslove poželi sinu da sa svojom ženom i decom, dugo u zdravlju i dobrom raspoloženju slavi slavu.

Blagosiljanje slavskog kolača i njegovo rezanje je najbolje da se obavi u crkvi od strane sveštenika, ili pak ako je sveštenik u mogućnosti da dođe u dom slavara, ali deo slavskog kolača sin svakako dobija na blagoslov od oca, a ne od sveštenika. Sin dobija jednu četvrtinu slavskog kolača i taj deo nosi kući, podeli ga sa svojom porodicom, i već naredne godine počinje da sprema kolač u svom domu i da slavi slavu koju je nasledio”.

Ovo je lijep običaj koji jedna porodica može da ima i da obavi, koji objedinjuje jednu familiju. A šta ako ne ide sve po planu? Šta se dešava ako sin, iz nekog razloga, ne želi da naslijedi slavu i da produži ovaj običaj?

“Slavljenje krsne slave je ostala jedina neprekinuta tradicija kod Srba od vrijemena pokrštavanja pa do današnjeg dana. Mnogo se toga promenilo u narodnom životu i običajima, ali se slava sačuvala kao najveća svetinja našeg naroda. Srbin je slavio slavu u najslavnijim danima svoje istorije, ali isto tako i u toku robovanja, u ratu i izgnanstvu, u žalosti i radosti, u bedi i siromaštvu isto kao i u vrijemenima blagostanja.

Međutim, može da se desi da sin iz ličnih ubeđenja, ili nekih drugih razloga ne želi da nastavi tradiciju slavljenja slave. Nešto najlijepše što nam je Bog dao jeste sloboda, mogućnost da biramo da li želimo da živimo sa Njim ili bez Njega. U odnosu na to, svako ko ima želju da nastavi da slavi slavu predaka to treba da čini zajedno sa porodicom, onako kako je to činio i sa roditeljima, braćom, sestrama”.

Sve je sagovornik lijepo objasnio kada je situacija “jednostavna”, ali šta se dešava kada porodica ima dvojicu ili više sinova? Kako onda otac treba da postupi?

“To je zaista veliki blagoslov. Moram da se osvrnem na tu činjenicu i iskrenu radost kada čujem da je neka porodica sa više članova, posebno dece i naslednika roditelja. U odnosu na to ko nastavlja tradiciju i da li je to najstariji sin, mogu da kažem da slavu slavi svaki sin koji po osnivanju zasebnog domaćinstva oseti želju i potrebu da proslavlja zaštitnika u svom domu te zatraži blagoslov od oca. Shodno tome, ne podrazumeva se niti je pravilo da najstariji sin nastavlja tradiciju proslavljanja slave, već svaki ponaosob, a po formiranju porodice i odvojenog domaćinstva”.

Sada se postavlja pitanje koje zanima ženske pripadnike. Šta ako u porodici nema muških potomaka, već jedna ili više kćerki? Žena udajom počinje da slavi muževljevu slavu, ali da li bi trebalo i da nastavi svoju djevojačku?

“Poznato nam je, kako ranije tako i danas, da, kako se prenosilo prezime sa oca na sina, tako se nasleđivala i slava. Ali isto tako moramo da znamo koliku važnu ulogu ima žena u Crkvi. Presveta Bogorodica je bila izabrana od Boga Oca da rodi Sina Božijeg radi spasenja svakog od nas. Ima li veće i važnije uloge od ove? To ne smemo nikada zaboraviti i moramo imati uvek na umu.

Međutim, ako nema muških potomaka, nema razloga da žena ne može da nastavi da slavi slavu roditelja, sve do momenta kada se uda za supruga kada zajedno počinju da slave krsnu slavu koju je suprug nasledio od svog oca. Ali i tada, s obzirom na to da nema muških naslednika, kćerka neće pogrešiti ako ima želju da obeleži slavu koju su slavili njeni dedovi i otac.

Uz slavsku sveću, slavski kolač i žito, u krugu porodice ili i prijatelja i gostiju, uvek može da prinese blagodarne molitve zaštitniku doma u kojem je odrasla sa svojim roditeljima”, daje odgovor Darko Nikolić, a prenosi Ona.rs.

Nane Satkova kaže: “E, jes cura blentava! Kud u Otoku da se ukrade. Da je barem u Krupu otišla. Najbolje bi joj bilo da je brala šljive oko svoje njive.”

Njezina druga dodaje kako Zejna vileni po kući. Ostavila je samu mater, staru i bolesnu, a otišla kokano za svojom srećom. Uh, jebala je tak’a sreća.

More biti i da se vrati. I te bruke, onda. Otišla curom, a vrati se k’o polovna roba.

Mevlidina mati veli da je Šuhra još i pametna, šta je njojzi njena Mevlida priredila. Barem je uradila kako Bog zapovida. Po redu!

Ma, kakav red!? Utekla! Ukrala se!

Ko će sad jadnu Zejnu paziti, ko će je poslužiti. Satko je već sutradan saznao odgovor, kad je otišao u Apoteku kupiti ili Kafetin ili kombinovani prašak za Zejninu glavu.

Kad je Baja ukrao Hatkinu kokoš grahu, pa bio uhvaćen, branio se da je graha sama utekla kod njega te pošto onaj Krajišnik ne odgovara za Šuhru kako on mora odgovarati za jednu običnu kokoš.

Nakon četiri dana došla je vijest kojom Krajišnici pitaju hoće li Zejna primiti mirdžije.

“Kako da se pomirim?”, pitala se Zejna. “Ja neću da znam za nju. Na taj način materi zabiti nož u leđa. Dal’ sam ja to zaslužila? I, ščime? Ha?”

“Šuti, Zejno, bogati”, odgovara Mevlidina mati. “Cura se ukrala, što jest – jest, ali barem se udala. Nemoj joj otežavati. Svoje se meso ne jede, draga Zejno.”

Slušao je Satko naninu priču kako će se do subote Zejna smiriti i kad dođu ti Krajišnici, primiće ih, kafu popiti i rahatlokum prijateljima ponuditi. Slatko jesti i slatko pričati.

“Ja, nane, neću nikad curu ukrasti!”, obećavao je Satko.

“Hm, dijete drago, cura se, moj sinko, sama ukrade. Dođe joj tako, uhvati je hamprc i misli da se u tuđoj kući samo med jede. Možda to sve sa Šuhrom ispadne još i dobro.”

“E, ja ne mislim tako. Šuhra nije uradila dobro, nije mater svoju slušala.”

Na kraju ovog razgovora, Satko je ostao zapanjen, otvorenih usta, u ušima mu zvonilo: “I tvoja se mater ukrala, pa et’… Šta joj fali?”

****************************************************************

Napomena: Autor Ismet A. Čaušević je profesor matematike i fizike, iako bi se reklo da je književnosti i lijepog pisanja. Tim prije ako znamo da je autor i knjige “Dubički ključevi” te vjerni hroničar istorije i ljudi svog rodnog mjesta, mada godinama živi i stvara na drugom kontinentu, tačnije u Brizbejnu, u Australiji. Inače, na Loli smo objavili i priču o njegovoj kćerki Uni, koja je takođe u literarnim vodama.

Psiholog Frenk Martela kaže da ga ljudi često pitaju zašto su Finci toliko zadovoljni svojim životom, a on je rešio da podeli tri stvari koje pripadnici ovog naroda nikada ne rade.

Ne porede se sa komšijama

U Finskoj je poznata rečenica jednog pesnika: „Ne poredite se sa drugima niti hvalite o svojoj sreći“, a oni to definitivno shvataju ozbiljno.

Martela kaže da je jednom na ulici video jednog od najbogatijih ljudi u zemlji kako svog sina gura kolicima ka tramvajskoj stanici, bez obzira na to što ima pare i za kola i za vozača, jednostavno je ovako odlučio.

Tako se svi ponašaju kao obični ljudi i svi postavljaju svoje standarde, nezavisno od toga koliko su drugi uspešni ili šta sve poseduju.

Ne uzimaju prednosti prirode olako

Po jednom istraživanju od pre par godina, čak 87% Finaca smatra da je priroda veoma važna jer im pruža mir, vraća energiju i omogućava da se opuste. Ona je mnogima veoma blizu, jer zelenila ima i u velikim gradovima.

Jedna specifična stvar tiče se godišnjih odmora, jer zaposleni u Finskoj imaju pravo na četiri nedelje letnjeg odmora i jednu nedelju zimskog, tako da mnogi koriste letnji za odlazak u prirodu i isključivanje sa mreža.

Ne sumnjaju u druge, već imaju poverenje

Statistika pokazuje da su ljudi srećniji što je veći stepen međusobnog poverenja u okviru jedne zemlje, a to se odnosi i na iskrenost i poštenost.

Eksperiment sa „izgubljenim novčanikom“ iz prošle godine pokazalo je da je u Helsinkiju 11 od 12 novčanika vraćeno vlasnicima. Finci cene poštenost i poprilična je verovatno da ćete pronaći ono što ste negde zaboravili, odnosno da ga niko neće ukrasti.

To se pokazuje i kroz činjenicu da se mnoga deca voze sama gradskim prevozom i da se igraju na otvorenom bez nadzora.

Preuzeto sa: 6yka.com

Jedan od njih je i vladika Grigorije koji vrlo često iznosi svoje stavove o brojnim društvenim, političkim, moralnim, kao i verskim temama, a na društvenim mrežama postavlja pitanja građanima da li smatra da mogu biti od koristi većem broju ljudi.

Nedavno je progovorio i o ustaljenom običaju nošenja crne boje nakon smrti voljene osobe, kao i o tome da li je uopšte potrebno na taj način pokazati svoju tugu.

ДА ЛИ ТРЕБА НОСИТИ ЦРНИНУ НАКОН СМРТИ БЛИСКИХ ЉУДИ?!

На ово питање најрадије бих одговорио потпитањем: Да ли је црнина уистину потврда да жалимо и тугујемо за неким?!

Процес туговања одвија се у нама и за то нам није неопходан никакав спољашни доказ. 1/5

— ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ (@EpGrigorije) September 4, 2022

Sada se osvrnuo na još jednu dilemu velikog broja vernika, a to je da li raditi za velike praznike.

“Često dobijam pitanja da li sme da se obavljaju kućni poslovi na crkvene praznike? Da li je dozvoljeno uključiti veš mašinu, očistiti stan, peglati veš? Odgovor je: da, dozvoljeno je.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Григорије Дурић (@vladika.grigorije)

U većini slučajeva, uverenje da se ne sme obavljati kućni poslovi na crveno slovo proizlazi iz sujeverja, a ne iz istinskog poštovanja prema svetitelju ili prazniku koji se tog dana proslavlja.

“Ako je uistinu posredi poštovanje, onda bi ono trebalo pre svega da se iskazuje odlaskom na liturgiju, molitvom ili, recimo, izbegavanjem ogovaranja i psovanja, a ne da se svede na puko uključivanje ili neuključivanje veš mašine” navodi vladika Grigorije.

“Zaista verujem da Bog ne gleda ko je šta uključio, isključio ili pomerio. Njega mnogo više zanima kako se ponašamo prema drugima, bliskim i dalekim, zanimaju ga naša osećanja, namere i volja”, napisao je biskup u opisu objave koju je podelio na svom Instagramu, a potom je dodatno potkrepio primerima u videu.

Ljudi su mu se u komentarima zahvalili na detaljnom objašnjenju.

“Zamislite samo da je praznik i mi kažemo: danas ništa ne radimo, nego idemo u restoran. Onda nas tamo služe konobari, koji su hrišćani kao i mi i trčimo i radimo, a mi mislimo da malo smo bolji od njih. Međutim, nismo, jer su oni u tom trenutku bolji od nas jer nam služe”, počeo je on prisećajući se svog djetinjstva.

“Zanimljivo je i moje sećanje na detinjstvo, kada su se u mom selu odmarali od rada u polju. Na taj praznik nisu išli u crkvu, već su se kartali i svađali”.

Zatim je zaključio primerom sa Svete Gore i manastira u kome je živeo.

“Na Svetoj Gori, koliko se sećam, i u manastiru gde sam živeo sa vladikom Atanasijem, posle bogosluženja, ako je liturgija, naravno, bila praznik i crveno slovo, ručali smo, a onda bismo radili. Išli smo na svoja poslušanja. Zato rad sam po sebi nikada ne može biti zlo.

Međutim, nepoštovanje praznika i sveca kojeg slavimo na taj dan se ogleda u tome šta mislimo i kuda su usmerene naše misli i postupci, a ne u sedenju i ne radeći ništa”, rekao je vladika.

Preuzeto sa: luftika.rs

Kadidžina priča i priča trojice braće za koju se udala je priča o ratu i tradiciji tako tragično tipičnoj u Avganistanu. Ona obuhvata svu surovost avganistanskog rata u njegovoj najnasilnijoj tački, južnom talibanskom uporištu provincije Helmand, talibanskom uporištu gde su mnoge porodice rastrzane lojalnošću prema vladi ili pobunjenicima.

Ovo je takođe priča o ženi u društvu koje se bori sa nedostatkom izbora u životu. Paštunsko društvo smatra da je dužnost braće da se ožene udovicama svoje braće – a udovice nemaju mnogo izbora osim da se pokore ili da ostanu bez dece i doma.

Kadidžino putovanje počelo je u seoskoj oblasti Mardža koja je nekada bila najveći uspeh marinaca, a sada je svestan neuspeh avganistanske vlade. Farmeri su tamo mahom gajili mak za opijum i redovno plaćali porez talibanima.

Čak i pre nego što je rođena, Kadidža je bila verena za svog brata od strica Ziju Ćul Haka. Njihovi očevi su živeli blizu jedan drugog u Mardži. Kada je imala šest godina, Kadidža koja se poput većine Avganistanki iz ruralnih oblasti predstavlja samo jednim imenom, udala se za Haka, koji je 15 godina stariji od nje – iako njihov brak nije trebalo da se konzumira dok ona ne napuni 11 godina ili uđe u pubertet, šta se prvo desi, rekla je porodica. Dečji brakovi su nezakoniti u Avganistanu, ali se tolerišu.

Pre nego što se to dogodilo, 2010. su američke snage pogodile obližnju kuću gde su se navodno krili talibani. Šrapnel je ubio osmogodišnju sestru njenog muža, Faridu. Mardža je tada bila uporište talibana i marinci su bili odlučni da ih unište. Tih dana, u vazdušnim napadima je nastradao rekordan broj civila i bes javnosti je bio ogroman.

Posle napada, Hak se pridružio talibanima. “Isprali su mu mozak”, rekao je najmlađi Hakov brat Šamsula Šamsudin (19). “Prvo su ga naterali da im se pridruži, a onda su ga ubedili.”

S vremena na vreme, njihov brat taliban bi dolazio u posetu. Ali je situacija postajala sve teža sa sve većim brojem marinaca u Mardži.

Godinu dana nisu čuli ni reč od Kadidžinog supruga sve dok jedne noći talibani nisu doneli njegovo telo u pokrovu – rame mu je bilo razneto mecima, a to je bila samo jedna od brojnih povreda – i predali ga porodici.

Kadidža je postala udovica sa 10 godina.

Dvojica Hakove braće su postali policajci, jer je plata bila dobra, a u to vreme nije bilo mnogo poslova na raspolaganju.

Kadidža se udala za jednog od njih: Hakovog starijeg brata Aminulaha. Bila je to odluka njenog oca: ona se nije ništa pitala. Aminulah (22) je bio poznat kao borac u policiji, kaže njegova porodica. “Mogao je da izađe na kraj sa svakim oružjem i talibani su ga se bojali”, kaže Šamsudin.

Kadidža je isto tako puna reči hvale o Aminulahu. “Obećao mi je da ću moći da skinem burku kad on dođe kući, da će mi doneti lepu odeću i da ću imati dobar život”, rekla je ona. “Bio je dobar čovek i dobar muž.”

Bio je isto tako žestoko posvećen vladi, za razliku od svog brata talibana, dodala je Kadidža. “Govorio bi: ‘Nikada im neću prepustiti zemlju, dokle god ima krvi u mom telu, boriću se protiv njih.’ Kad god bi otišao, gledala sam vrata i čekala ga da se vrati.”

Bila je trudna sa njihovom ćerkom kada se Aminulah nije vratio 2014. Ubila ga je bomba na putu. Talibani su bili oduševljeni, kaže Šamsudin, i zaklali su ovcu kako bi to proslavili, prosledivši meso u njihov kvart u Mardži.

“Izgubila sam ga i pitala sam se šta će se sad dogoditi sa mnom. Ali bila je to božija odluka i ja se tu ne pitam”, rekla je ona.

Šamsudin je ispričao da je porodica pobegla iz Mardže i preselila se u Laškar Gah. Sa 14, Kadidža je rodila ćerku Rokiju. Pošto je sačekala obavezna četiri meseca i 10 dana posle smrti Aminulaha, koje propisuje Kuran, udala se za Šamsudina 2015.

Šamsudin, koji je engleski naučio od američkih vojnika, radio je kao prevodilac za marince. Taj posao se završio kada su marinci napustili Avganistan, 2013. godine. Danas, Šamsudin zaradi pet dolara dnevno vozeći rikšu.

Kadidža i Šamsudin imaju jednogodišnjeg sina Sajeda Ramana. Talibani imaju Šamsudinov broj i često ga zovu. “Kažu da će me ubiti i da će ubiti Sajeda Ramana.”

Kadiža i Šamsudin otvoreno govore o svojim razočaranjima iako ne pokazuju nikakvu ogorčenost jedno prema drugom.

“Moja supruga je veoma snažna. Neka slabija osoba ne bi preživela to što je ona preživela”, kaže Šamsudin. “Ne očekuje mnogo od mene; finansijski ne mogu mnogo da joj pružim, samo lepu reč i lepo ponašanje. Iako mislim da muškarci treba da tuku žene kada ih ne slušaju, ja nikada nisam morao da je bijem. Mislim da je poštujem još više zbog braće.”

Kaže da je ženidba udovicom svog brata bila tužna odgovornost. “Kada je pogledate, uvek vidite svog brata.”

To je tuga i za Kadidžu. “Nekada sam imala snove, ali ne mogu da pričam o snovima ni sa kim jer sam žena”, kaže. “Nekada sam želela da idem u školu i da budem obrazovana, samostalna žena, ali u mojoj kulturi to nije moguće. Sada mi je najveći san da mi ovog muža ne ubiju talibani. Molim Boga da ga zaštiti.”

Kadidžino srce zauvek pripada Aminulahu. “Niko me nije poljubio osim njega”, kaže. “Sada, ja mogu da ljubim samo sina.” Kada razmišlja o Aminulahu, teško joj je da diše, kaže. “Plačem kad sam sama.”

A nikada nikog osim nas četvoro bilo nije.

Rerna oslabljena, mrcvari ono meso, zapeca ga s jedne, ostavlja da se koprca živo s druge strane. Ne zna kako više da ga ispremešta, gde još viljuškom da probode da bude koliko toliko pečeno. Da može da se sažvaće i proguta.

Sarma se gore, na ispravnoj ringli, krčka. Hleb nakupovan za nekoliko dana, i sokovi, i voće, ko da smak sveta stiže. Dobro opran kiseli kupus isečen u činije, posut po tatinoj želji s malo aleve paprike. Napravljena ruska salata koju samo mama i brat vole da jedu. Skoro će šest a ni torticu, kako smo zvali natopljen keks postavljen među dve vrste pudinga, nije spremila.

Deca smo, ali osetimo tu neku tenziju. To nešto „mora se, jer je Nova godina, jer tako svi“. Mora se i ta bogata trpeza, i to meso što se nejednako peče u rerni koja odbija da rikne skroz, i svo to nakupovano piće, suhomesnato i trapist sir od bogzna kojih para, i osmeh kad besniš zbog starog šporeta, i miran ton kad bi najrađe opsovao, jer kako drugačije 31.?!

Bilo je jasno ko dan da mama i tata nisu slavljenički tipovi i da sve „ovo“ priređuju nas radi. A i kako mimo sveta?

Moglo se to osetiti u vazduhu. Između svakog zalogaja, svakog gutljaja gaziranog soka, svakog prebačenog kanala sa nasmejanim raspevanim pevačima narodne muzike.

Tata bi najrađe obukao pižamu i u njoj večerao, jer to inače voli da radi. Legao bi u krevet odmah posle večere, pokrio se jorganom do grla i prebacio na neki crno beli ratni dokumentarac ili opstanak sa zmijama. Zahrkao bi već posle 15 minuta, pre prvog dokumentovanog vazdušnog napada.

Ovako je „morao“ da jede obučen i ispeglan, da sluša vesele programe i čeka ponoć.

Mama je volela da kuva, ali ju je činilo napetom očekivanje (od sebe najviše) da sve na novogodišnjoj trpezi bude meko ko duša, pečeno, rumeno, šupljikavo, naraslo, dekorisano. Jer sve koleginice s posla su, eto, već pripremile pet vrsta kolača po receptima iz Praktične žene.

Brat i ja smo sve to gledali i nismo se mnogo radovali, jer napetost nisu uspevali da sakriju, koliko god se trudili.

Zašto sve ovo pišem trideset godina kasnije?

Zato što hoću, uz dobro zdravlje, da vam poželim da uvek budete svoji. Bez obzira na sve. Bez obzira na datume. Na tuđa očekivanja. Na ustaljeno i usvojeno „ponašanje i navike“ u određenim momentima. Bez obzira na činjenicu da „tako svi“. Jer ne mora ono „kud svi Turci, tu i mali Mujo“ značiti sreću. Nismo svi od istog satkani. Ne raduju nas iste stvari.

Ne moramo kako drugi!

Hoću da vam poželim mnogo smeha. Onog od kog stomak boli, od kog se telo savija, od kog suze idu.

Hoću da vam poželim udobnost u sopstvenoj koži, kakva god da je. Jer drugu pazariti ne možete, nema buvljaka kože. Hoću da se na svoju naviknete, u njoj da vam bude lepo.

Hoću da vam poželim mir. Onaj najvažniji, onaj unutarnji, onaj zbog kog se osećate dobro i zadovoljno gde god da ste, bilo u nakićenom restoranu u skupoj haljini ili odelu sa trista raspevanih i pijanih gostiju, bilo da sedite goli, u staroj fotelji, u svom domu, sa sendvičem u ruci. Sa upaljenim lampicama ili bez njih. Taj mir vam želim. Onaj zbog kog je srce tamo gde treba da bude, živo, prokrvljeno. Onaj mir zbog kog ne morate da se utrkujete sa drugima, jer ste zadovoljni sobom, svojim danima, jer ste shvatili da se sreća ne juri, niti se meri spram drugih.

Hoću da vam poželim da u ovoj 2017. budete sve ono što ste oduvek želeli da budete, ali niste imali petlje da to probate. Da ostvarite ono o čemu godinama sanjate, ono što godinama tiho priželjkujete.

Hoću da vam poželim slobodu. Onaj magični osećaj kad znate da vas ništa ne sputava, da sve možete, da nikome za svoje odluke ne morate da se pravdate.

Da vam poželim pluća puna dobrog čistog vazduha.

Srce puno dobre, čiste krvi.

Ruke pune želje da dodirnu i budu dodirnute.

Oči pune lepote.

Noge pune želje da hodaju, da nikad ne stanu, koliko god da su prepreke visoke.

Usta puna meda. Spremna da ljube, da budu ljubljena.

I dušu mirnu.

Dosta je bilo gorčine.

…

Hoću da vam kažem da ću ovu godinu provesti sa svojim detetom i svojim mužem, možda očešljana, možda čupava. Možda doterana, možda u pižami. U našem domu.

Ješćemo sarmu moje mame, koja je vremenom shvatila da je ok i kada ne stigneš sve, kada zaboraviš na rusku salatu, kada ti meso zagori. Kupila sam nam kolače. Svratiće onaj lutajući divni čovek, moj tata, da popije kafu i sok, onako s pola dupeta na stolici, jer je vremenom shvatio da je ok i kada hoćeš da što pre obučeš pižamu i legneš u svoj krevet pre deset. Da gledaš rat ili zmije, da se ponašaš ko svaki drugi dan. Da opsuješ ili kukaš, ako ti tako došlo.

I neće mi biti bitno dal mi je kuća dovoljno puna svetlećih lampica, jer sad, po prvi put u svom životu, osećam kako na hiljade lampica svetli na najvažnijem mestu.

U meni.

Živi i svoji bili!