U zbirci pesama „Žena bez domovineˮ detalji igraju važnu ulogu jer uspevaju da izgrade izuzetne pesničke slike, a da se pritom međusobno ne sukobljavaju i ne potiru. Uz pomoć tih detalja Boland rekonstruiše istoriju patrijarhalne opresije nad ženama, povezujući je sa problemom irske pobune i Uskršnjeg ustanka, koji je pokrenuo borbu za slobodu Iraca.

Žene u njenim pesmama žive svoje teške, oskudne i često usamljeničke živote i mirno podnose svoje sudbine, mahom u bolno lepim i siromašnim predelima Irske. U ovoj zbirci, pored rodne polarizacije, ženskog pitanja i politike imperijalizma i moći, Boland se bavi i temama kao što su ljubav i emotivno i psihičko sazrevanje – navodi prevoditeljica.

Portal „Publishers Weeklyˮ ocijenio je ovu zbirku kao snažno djelo koje istražuje kako – čak i bez zemlje ili ustaljenog identiteta – može opstati nasljeđe ljubavi.

***

Evan Boland (1944–2020) jedna je od najistaknutijih savremenih irskih pjesnikinja. Školovala se u Dablinu, Londonu i Njujorku. Objavila je nekoliko zbirki poezije, zbirku eseja i kratke proze, kao i antologiju njemačkih pjesnikinja. Dobitnica je više književnih nagrada. Predavala je, između ostalog, na Triniti koledžu u Dablinu, te na Univerzitetu u Stenfordu, kao profesor kreativnog pisanja. U maju 2018. godine, postala je počasni član Kraljevske irske akademije. Poeziju Evan Boland odlikuje bavljenje pitanjem irskog nacionalnog identiteta, irske istorije i položaja žena u irskom društvu.

IZBOR IZ ZBIRKE

EURIDIKA GOVORI 

Kako ću te prepoznati u svetu mrtvih?

Kako ćemo pronaći jedno drugo?

Živeli smo toliko dugo na Zemlji

naš nebeski svod posut stvarnim zvezdama,

smena plime i oseke u našem zalivu –

kako ćemo se izboriti sa usamljenošću mita?

Dok prolazimo pokraj kanala ispunjenih daktilima,

pored čamdžije čija stopala pomno pratimo

na obali reke pisanoj i ispisivanoj

poput elegije, epa, epode.

Sećaš li se hladnih zima našeg ovozemaljskog postojanja?

Plinski rešo je goreo plavičastim cvetovima.

Mraz se neumoljivo, podmuklo spuštao.

Sumrak je večno trajao

i niko nije morao da zapisuje,

ponavlja ili pamti, nikada nije,

niti će,

jednostavnu melodiju prepoznavanja,

da zabeleži kako sam stajala na prozoru –

brežuljci su svuda unaokolo tamneli, i izgovarala,

dok je senka postajala korak

a kabanica promicala između uličnih svetiljki

Svuda bih te prepoznala.

ŽENA BEZ DOMOVINE

Kada svane ulazi

u sobu s mirisom kiseline.

Postavlja bakarnu ploču na sto.

I poseže za drškom rezaljke.

Dablin razbuđuju konji i kiša.

Ulični prodavci se dovikuju.

Sve vesti govore samo o gladi.

Čekaju ga pljosnato dleto,

zaobljeno dleto, šilo.

Namešta se i počinje.

Kreće od glave, zaseca

obraze, određuje

zakrivljenost lobanje, urezuje

konture lica koje postaju

livnica senki, otkriva –

dubljim graviranjem bakra –

celu figuru žene nalik kosturu,

njenu suknju u fronclama, ručni zglob

čija koščatost večito narušava

skladan izgled tela sve dok

ne bude spremna za list hartije,

za uličnog prodavca, za

novi spisak stvari koji

gubitku i slobodnom tržištu sada pridodaje

i miris kiseline i tu neznatnu,

neumoljivu tragičnost uobrazilje.

Ostavlja svoje alatke,

jednu po jednu, pažljivo ih ređa

na sto od čamovine. Posao je završen.