Ta epizoda, koliko god izgledala kao artefakt jednog prošlog vremena, otvara pitanja koja nisu izgubila aktuelnost: po kojim pravilima Srbija isključuje đake iz škola? Koliko ih zapravo pada ”na godinu”? I zašto o svemu tome ne postoje pouzdani, javno dostupni podaci?

„Politički nepodobno ponašanje“ kao razlog za isključenje

U FNRJ i ranoj SFRJ, ocena iz vladanja nije bila samo pedagoška kategorija. Bila je politička. Zakonski okvir do sredine sedamdesetih nije precizirao ni postupak ni kriterijume isključenja — sve je ostavljeno u nadležnosti direktora i nastavničkog veća, uz prećutni nadzor lokalnih partijskih struktura.

Teže povrede, u praksi, obuhvatale su „versku propagandu“, „klasno neprijateljsko držanje“ i, najšire od svega, „politički nepodobno ponašanje“. Žalbeni mehanizmi su formalno postojali, ali su u praksi bili besadržajni. Kada su nastavničko veće i partijski organ bili jednoglasni, odluka nije imala kuda da se žali.

Masovno isključenje poput banjalučkog, 132 đaka odjednom, unutar tog sistema nije bilo anomalija, već logična posledica arhitekture u kojoj škola nije bila samo obrazovna, nego i ideološka institucija, a direktor nije bio samo pedagoški rukovodilac, nego i čuvar društvene discipline.

Formalizacija bez destaljinizacije: zakon iz 1974.

Republički zakon Srbije o osnovnoj školi iz sedamdesetih uveo je, prvi put, stepeničastu skalu disciplinskih mera: opomena — ukor odeljenjskog starešine — ukor odeljenjskog veća — ukor direktora — strogi ukor nastavničkog veća. Uvedena je i mogućnost prigovora direktoru, u roku od pet dana.

Ali lista „težih povreda“ ostala je politički obojena. Među razlozima za najstroži ukor i dalje su figurisali „izražavanje nacionalne i verske netrpeljivosti“ i „političko organizovanje i delovanje“.

Samo po sebi, te formulacije ne zvuče sporno. Problem je što su u praksi bile dovoljno elastične da pokriju i učenika koji je potpisao peticiju, i onoga koji se u učionici posvađao sa nastavnikom iz ideoloških razloga. Granica između zakonitog kažnjavanja i političke represije ostala je diskreciona procena onih koji su istovremeno bili i tužilac i sudija.

Posle 2000: politika nestaje, procedure ostaju

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja iz 2003. označio je strukturni preokret. Politički kriterijumi konačno su iščezli iz teksta propisa. Lista teških povreda svedena je na ono što bi pedagoška teorija prepoznala kao legitimno: falsifikovanje dokumentacije, krađa, upotreba narkotika, nasilje, diskriminacija.

Istovremeno, uveden je vaspitno-disciplinski postupak koji po prvi put funkcioniše kao nešto nalik pravnom postupku: obavezno saslušanje učenika uz prisustvo roditelja, pismena žalba u roku od tri dana koja odlaže izvršenje. Za osnovnu školu uvedena je i zabrana isključenja kao mere — učenik može biti premešten u drugu školu, ali samo uz saglasnost roditelja.

To je bio iskorak. Ali je otvorio i novu rupu.

Zabrana isključenja iz osnovne škole, logična sa stanovišta zaštite prava deteta, u praksi je stvorila paradoks. Škole koje imaju učenike sa ekstremno problematičnim ponašanjem — nasiljem, dugotrajnim uznemiravanjem — nemaju efektivan instrument reagovanja ako roditelji ne sarađuju. Udruženje direktora škola godinama upozorava na ovaj problem. Rešenje koje su zakonodavci odabrali, priprema izmena zakona krajem 2022. kojom bi „jedinica iz vladanja“ automatski vodila ponavljanju razreda, govori da ni savremeni odgovor nije jednoznačan: isti instrument koji bi zaštitio nastavnike, može kazniti socijalno ugroženog učenika iz disfunkcionalne porodice koji nema kapaciteta da se ponaša drugačije.

Hitno ispisivanje: rupa koja je — delimično — zatvorena

Savremeni zakon o srednjem obrazovanju propisuje isključenje kao krajnju meru za teže povrede vladanja, uz precizno definisan postupak. Ali godinama su direktori škola u neformalnim razgovorima opisivali pojavu koja je statistici izmicala potpuno: „tiho ispisivanje“.

Roditelju čije dete stoji pred disciplinskim postupkom škola predloži — ili roditelj sam inicira — potpisivanje „hitne molbe za ispis“. Učenik odlazi, formalnog disciplinskog postupka nema, evidencije nema. Razloga za ispisivanje nema. Narodski rečeno – pojeo vuk magarca.

„Ne postoji precizna evidencija“, potvrdio je Miloš Bjelanović, tada član Upravnog odbora Društva direktora škola Srbije, u intervjuu koji je Politika objavila 2016. „Ali na osnovu razgovora među direktorima može se zaključiti da je ispisivanje srednjoškolaca po kazni za neprimerno vladanje redovna pojava.“

Tu rupu su eksplicitno iskoristili i učenici u slučaju napada na nastavnicu u Trsteniku 2022, koji je, zajedno sa masakrom u „Ribnikaru“, bio neposredni povod za izmene prosvetnih zakona.

Izmene i dopune Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV), donete 2023. i dopunjene u martu 2025, zatvorile su tu rupu — formalnim zakonskim rešenjem. Učenik protiv koga je pokrenut vaspitno-disciplinski postupak više ne može da se ispiše iz škole dok taj postupak traje. Ako roditelj podnese zahtev za ispis, škola donosi rešenje kojim odlaže izdavanje ispisnice do okončanja postupka. Podaci o svim izrečenim vaspitnim i disciplinskim merama moraju biti uneti u obrazac ispisnice — i sledeća škola mora biti obaveštena.

Uz to, uvedeni su i skraćeni rokovi za pokretanje postupka (osam dana za teže povrede, odmah za povrede zabrana), obaveza izveštavanja MUP-a i centara za socijalni rad u slučajevima nasilja, te nova mera: društveno-korisni i humanitarni rad u okviru pojačanog vaspitnog rada, kao alternativa punoj kazni.

Ipak, ostaje otvoreno pitanje koje ni novi zakon ne rešava: ko prati šta se dešava sa učenikom koji je ipak završio disciplinski postupak i otišao u drugu školu? Obaveza obaveštavanja postoji, ali nema sistemskog mehanizma koji bi pratio da li nova škola zaista sprovodi „pojačan vaspitni rad“ ili dobijeni dosije tiho stavlja u fioku. A centralna evidencija o disciplinskim merama na nivou Srbije i dalje ne postoji.

Ponavljači: jedino sistematsko istraživanje posle tri decenije

Dok su podaci o disciplinskim isključenjima gotovo nepostojući, akademski neuspeh — ponavljanje razreda i popravni ispiti — bar je donekle dokumentovan. Donekle.

Republički zavod za statistiku godišnje prikuplja podatke o ponavljačima u okviru standardnih obrazovnih izveštaja. Ali analitička obrada tih podataka, istraživanje koje bi odgovorilo na pitanje ko pada i zašto, nije rađano decenijama.

Knjiga Dušice Malinić „Neuspeh u školskoj klupi“, objavljena 2009. u izdanju Instituta za pedagoška istraživanja, bila je, kako je sama autorka napomenula, prvo takvo istraživanje posle trideset godina.

Nalazi su bili neprijatni za sistem koji voli da sebe opisuje kao egalitaran.

Broj ponavljača u osnovnim školama kretao se u intervalu koji mnogo govori o uticaju spoljnih faktora: u školskoj 1998/99. godini, kao direktna posledica preporuke Ministarstva prosvete usled ratnih dešavanja, broj ponavljača pao je na istorijski minimum od svega 2.094. Već naredne školske godine, bez rata, ali i bez posebnih pedagoških napora, taj broj je skočio četiri puta — na 8.531.

U srednjim školama, u godini kada je istraživanje rađeno (2004/05), broj ponavljača u stručnim školama bio je oko 6.000. Distribucija nije bila ravnomerna: u mašinskoj i elektrotehničkoj struci koncentrisana je velika većina ponavljača, dok je u prirodno-matematičkom smeru bio svega — osam.

Ova disproporcija govori više od bilo koje pedagoške teorije. Ne pada ko je glup ili lenj — pada onaj ko dolazi iz porodice bez resursa, ko je upisan u školu koja nije njegova prva opcija, ko uči zanat u sistemu koji zanate ne poštuje. Osam ponavljača u prirodno-matematičkom smeru i šest hiljada u strukovnim školama nisu pedagoški, nego socijalni podatak.

„Učenici sebe vide kao krive. Greše.“

Za istraživanje Instituta za pedagoška istraživanja karakteristično je i sledeće: kada su ponavljači pitani zašto su pali, oni su krivicu pripisivali — sebi.

Da je to tačno, bilo bi lako. Znači da je sistem funkcionisao korektno, a učenici jednostavno nisu dovoljno radili. Ali istraživanje, kao i recenzija dr Nade Polovine, dolaze do drugačijeg zaključka: škola je jednako odgovorna za neuspeh, ali nije razvila alate ni kulturu da to prizna.

Šta se promenilo, šta nije

Za šezdeset godina, od banjalučke Gimnazije do savremenih pravilnika, promenilo se mnogo. Politički kriterijumi nestali su iz zakona. Proceduralna zaštita učenika postoji i funkcioniše delimično. Zabrana isključenja iz osnovne škole uvela je princip koji bi trebalo da zaštiti najmlađe i najranjivije.

Ali nešto suštinsko ostaje nepromenjeno: sistem ne voli da o sebi prikuplja podatke koji bi ga mogli osporiti.

Nema centralne, javno dostupne evidencije o isključenjima iz srpskih škola. Nema godišnje analize ponavljača po socijalnom i ekonomskom profilu. Nema sistemskog praćenja šta se dešava sa đacima koji su „na brzinu ispisani“. Poslednje ozbiljno istraživanje ponavljača objavljeno je pre petnaest godina.

Izvor. Zelena učionica

Za našu rubriku ”Mi VAS pitamo“ govorila je o stanju u školama u Srbiji, o tome koliko su se deca promenila, a mi pokušavamo da to ignorišemo, kao i o programima i planovima koji nisu prilagođeni učeniku.

”I nakon više od tri decenije rada, u učionicu ulazim sa istim uzbuđenjem i odgovornošću kao prvog dana. Jer, bez obzira na sve funkcije i projekte, moje najlepše i najvažnije zvanje ostaje – učiteljica.” – kaže učiteljica Snežana za Zelenu učionicu.

Da li je škola danas mesto na koje se dolazi sa osmehom i od čega/koga to zavisi?

Škola može da bude mesto na koje se dolazi sa osmehom, ali to danas nije pravilo, već izuzetak. To da li će škola biti bezbedno, podsticajno i ljudsko mesto zavisi od više faktora:

od klime u školi, odnosa odraslih prema deci, načina na koji se uči i vrednuje znanje, ali i od poruka kojima roditelji ispraćaju decu u školu i podrške koju sistem pruža nastavnicima.

Dete ne dolazi sa osmehom zbog zidova i planova, već zbog toga što se oseća prepoznato, prihvaćeno i bezbedno. Ako nastavnik radi pod stalnim pritiskom, administrativnim opterećenjem i bez jasne institucionalne podrške, teško je očekivati da škola zrači radošću.

Dakle, osmeh u školi nije pitanje motivacije dece, već odgovornosti sistema i odraslih.

Ali, danas nisu samo nastavnici preopterećeni – preopterećena su i deca. A umorno dete teško može da bude radoznalo dete. I o tome moramo da govorimo iskreno.

Na primer, već od prvog razreda imaju pet časova dnevno, ne računajući slobodne vannastavne aktivnosti. Za dete od sedam-osam godina to je izuzetno zahtevno. Kako dete da dolazi sa osmehom ako već u prvom razredu ima školski dan kao odrasli čovek? A da ne pričamo o starijim razredima (nastava od sedam ili osam časova dnevno, obe smene…). Gradivo je obimno, tempo brz, a očekivanja velika. Često imamo utisak da samo trčimo: obrada – utvrđivanje – nova obrada – nova tema. Prelazimo sa teme na temu, a da deca nisu stigla ni da obrade prethodnu – ni kognitivno, ni emocionalno. Nema dovoljno vremena da se stane, da se udahne, da se nešto zaista razume. Kada je škola neprekidno u režimu žurbe, tada i deca u školu dolaze sa stegom, a ne sa radošću. Osmeh ne nestaje jer deca ne vole da uče, već jer nemaju vremena da budu deca dok uče. Kada je škola u stalnoj žurbi, osmeh se gubi – i kod dece i kod odraslih.

Ipak, tamo gde nastavnici uspeju da uvedu više projektne nastave, istraživačkog rada, učenja kroz igru i razgovora – osmeh se vraća. To nam pokazuje da problem nije u deci, već u tempu i strukturi.

Uz sve navedeno, ne može se zanemariti ni način na koji se obrazovne promene uvode u praksu. Često su to brze, možda mogu reći i ishitrene odluke, donete bez suštinskih

konsultacija sa učiteljima i nastavnicima koji rade neposredno sa decom, posebno u školama van velikih centara. Kada se promene uvode bez dijaloga, bez vremena za prilagođavanje i bez uvažavanja iskustva ljudi sa terena, posledice se ne zadržavaju na nivou sistema, već se direktno prenose na decu. Ona dobijaju nejasne poruke, roditelji gube poverenje u školu, a između ministarstva, škole i porodice stvara se jaz koji dodatno opterećuje obrazovni proces. Umesto partnerskog odnosa, nastaje osećaj distance i nerazumevanja, što dodatno opterećuje sve aktere obrazovnog procesa. Škola tada prestaje da bude stabilna tačka oslonca i postaje prostor stalnih prilagođavanja, nesigurnosti i improvizacije.

Ako biste imali moć, koje biste tri stvari promenili u obrazovnom sistemu – odmah?

Prvo, smanjila bih opterećenje učenika, (rasteretila bih nastavni plan i program i jasno definisala šta je u osnovnoj školi zaista osnovno). Danas smo od dece često, čini mi se, zbog opširnosti obima nastavnog gradiva, prinuđeni da tražimo više memorisanja nego razumevanja, više brzine nego smisla. Uveli smo nove predmete, nove sadržaje, nove zahteve, ali nismo smanjili ništa od starog. Mi, nastavnici, samo trčimo kroz gradivo, a deca trče kroz detinjstvo. Tako deca svake godine nose sve veći teret.

Umesto uvođenja novih predmeta bez smanjenja postojećih, potrebna je  redukcija i integracija. Jedna životna tema može obuhvatiti više predmeta: jezik, matematiku, svet oko nas/prirodu i društvo, građansko vaspitanje. To smanjuje opterećenje, a povećava smisao.

Inovacija nije tehnologija, već pravo da se uspori (promena tempa). Kada nastavnik dobije prostor da jednu važnu temu obrađuje više časova, kroz različite aktivnosti, rezultati su bolji, a deca manje umorna.

I mi nastavnici smo, nekada i nesvesno, deo tog problema. Iskreno. Kada vidimo da imamo „jako odeljenje“, često kažemo: može još malo. A to „još malo“ se sabere – u umor, u otpor, u gubitak motivacije.

Drugo, ozbiljno bih uložila u podršku nastavnicima – ne kroz formalna stručna usavršavanja, već kroz sistemsku mentorsku podršku, manje administracije i veće poverenje u struku. Dobar nastavnik je najvažniji resurs škole. Rasteretila bih nastavnike administrativnih obaveza i vratila im vreme za decu. Dobar nastavnik ne nastaje od papira i izveštaja, već od rada sa učenicima.

Treće, uvela bih sistemsku i kontinuiranu podršku mentalnom zdravlju dece, kroz jačanje uloge pedagoga, psihologa i timskog rada, a ne kroz ad hok mere nakon krize. Jačanje pedagoške podrške – tamo gde škola sistematski radi na emocionalnoj pismenosti – kroz časove odeljenskog starešine, radionice, razgovore – primetno je manje sukoba, a više saradnje.

Da li su plan i program usklađeni sa uzrastom dece i da li osnovna škola daje „osnovno“ obrazovanje?

Osnovna škola je formalno osmišljena da da osnovno obrazovanje, ali se u praksi često udaljila od tog cilja.

Programi su obimni, često neusklađeni sa razvojnim mogućnostima dece, a tempo je takav da ne ostavlja prostor za razumevanje, logičko usvajanje znanja, praktičnu primenu istih i radost učenja.

Deca znaju mnogo pojmova, ali sve manje razumeju zašto uče i čemu to služi. Osnovno obrazovanje treba da razvija funkcionalnu pismenost, kritičko mišljenje, socijalne veštine i vrednosti – a to se ne može postići preopterećenjem.

Pitanje nije da li deca mogu da nauče više, već da li treba i po koju cenu.

Planovi i programi su često pisani kao da deca nemaju potrebu za pauzom, igrom, razgovorom, emocijom.

U prvom razredu dete još uvek ili tek uči: da sedi, da sluša, da kontroliše pažnju, da bude deo kolektiva. A mi od njega istovremeno očekujemo rezultate, postignuća, napredak, praćenje tempa. Zato se stiče  utisak da sve stižemo, a ništa ne proživimo.

Dajemo previše informacija, a premalo vremena za razumevanje.

Na primer, dete nauči pojam, ali ne ume da ga primeni u svakodnevnoj situaciji. Zna definiciju, ali ne prepoznaje problem. Osnovno obrazovanje bi trebalo da znači: da dete razume pročitano, ume da postavi pitanje, sarađuje sa drugima, upravlja emocijama i ne odustaje pri prvoj teškoći.  Kada toga nema, ni najbolji plan ne daje rezultat.

Na osnovu dugogodišnjeg iskustva mogu slobodno reći da deca stiču takozvano „enciklopedijsko znanje“ – od svega po malo, ali ni od čega do kraja. Takav pristup dovodi do prevlasti kvantiteta nad kvalitetom.

Zato je neophodno sveobuhvatno nacionalno obrazovanje, zasnovano na jasnim i promišljenim programima. Posebno je važna stroga kontrola udžbenika od strane nadležnih institucija, jer su lekcije često neprimerene uzrastu učenika. U njima nedostaje prirodan tok oblikovanja nastavne jedinice, a prisutan je „višak sadržaja“, nepotrebnih i stranih reči koje opterećuju decu umesto da im olakšaju učenje.

Obrazovanje mora biti čvrsto povezano sa jezikom, istorijom, verom, kulturom i običajima, jer upravo kroz te teme učenici stiču osećaj identiteta i pripadnosti. U suprotnom, nastavni proces se svodi na kreativnost i ličnu sposobnost nastavnika da učenicima prenesu sadržaje, bez sistemske podrške i jasno postavljenih obrazovnih ciljeva.

Sve ovo ukazuje na potrebu da se nastavni sadržaji oblikuju tako da budu razvojno primereni, jezički čisti i usmereni ka suštinskom razumevanju, a ne ka mehaničkom pamćenju. Samo tako možemo smanjiti nepotrebno opterećenje učenika i omogućiti im da znanje dožive kao radost, a ne kao teret.

Vršnjačko nasilje – zašto mere ne daju vidljive rezultate i gde je rešenje?

Problem je u tome što se vršnjačko nasilje često tretira reaktivno, a ne preventivno. Reagujemo kada se desi incident, umesto da sistematski gradimo odnose, empatiju i osećaj pripadnosti. Inovativna praksa pokazuje da tamo gde se radi preventivno – kroz vršnjačke medijatore, radionice empatije, razgovore o osećanjima – broj incidenata značajno opada. Problem je što se ti primeri dobre prakse ne šire sistemski, već zavise od entuzijazma pojedinaca.

Takođe, škola je često ostavljena sama. Bez ozbiljne i kontinuirane saradnje sa socijalnim službama, zdravstvenim sistemom i porodicom, škola ne može rešiti problem koji prevazilazi njene okvire. Bez jake podrške socijalnih službi i kontinuiranog rada sa porodicama, škola ne može sama.

Rešenje nije u strožim kaznama, već u ranoj prevenciji, jasnim protokolima, razvoju empatije, osnaživanju i podršci i deci i nastavnicima i roditeljima i radu sa celom zajednicom. Nasilje nije uzrok, već simptom – umora, nezadovoljstva, osećaja nepripadanja, nekad i napuštenosti.

Položaj prosvetnih radnika – kako ga promeniti i šta je potrebno?

Nastavnici se sve češće nalaze između prevelikih očekivanja i ograničenih mogućnosti da na njih odgovore. Od njih se očekuje da obezbede visok školski uspeh, odlične ocene i vidljive rezultate, dok se proces učenja, napor i individualni napredak učenika stavljaju u drugi plan. Ocena postaje primarno merilo uspeha – i učenika i nastavnika – a znanje gubi svoju suštinsku vrednost.

U praksi se sve češće uči „za ocenu“, a ne radi razumevanja, dok se „niže“, slabije ocene doživljavaju kao nepoželjne, gotovo nepostojeće, umesto kao merilo ili signal realnog i razvojnog procesa učenja i postignuća. Društvena klima dodatno pojačava taj pritisak kroz isticanje uspeha u javnom prostoru, poređenja i formalne pokazatelje postignuća. Pri tome je važno priznati da ni sama prosvetna zajednica nije u potpunosti izuzeta iz tog obrasca – i mi, nastavnici, ponekad svoju vrednost, svesno ili nesvesno, dokazujemo brojem uverenja, potvrda i stručnih usavršavanja, umesto kvalitetom odnosa i rada sa decom.

Tako nastavnik ostaje između očekivanja da svi učenici budu odlični, da su rezultati uvek vidljivi i merljivi, a da se pritom zanemaruju uslovi u kojima se taj rad odvija. Takav pritisak ne vodi kvalitetu, već iscrpljivanju – i nastavnika i učenika.

Sve to pokazuje da se položaj prosvetnih radnika ne može posmatrati izolovano, jer na njega istovremeno utiču sistemska rešenja, društvene poruke i porodični stavovi prema školi, učenju i uspehu. Položaj nastavnika oblikuje se na preseku sistema, porodice i društvenih očekivanja, što zahteva zajedničku odgovornost, a ne traženje pojedinačnog krivca. A to se može promeniti tek kada se obrazovanje postavi kao stvarni društveni prioritet, a ne deklarativni.

A za to je potrebno: materijalno i profesionalno dostojanstvo, jasna podrška države u kriznim situacijama, smanjenje birokratije i vraćanje poverenja u nastavničku struku.

Nastavnik koji je stalno izložen pritisku, kritici i nepoverenju ne može biti stub stabilnosti za decu.

Inovativna nastava nije moguća ako je nastavnik iscrpljen. Kada nastavnik ima previše odeljenja, previše administracije i premalo podrške, on bira najbrži put – frontalnu nastavu i „prelazak gradiva“. Suprotno tome, tamo gde su nastavnici podržani, nastaju: timski časovi, međupredmetni projekti, škole koje zaista žive.

Koliko su deca uzrok problema, a koliko kolateralna šteta sistema?

Deca nisu uzrok – deca su ogledalo.

Kada kažemo da su deca nemirna, rasejana, umorna ili agresivna, moramo se zapitati: da li je problem u deci, u tome što smo im nametnuli tempo koji ne mogu da iznesu ili da li je to signal da nešto ne funkcioniše.

Deca nisu lenja. Ona su premorena. I često nam to govore ponašanjem, jer drugačije ne umeju

Ona reaguju na ono što im sistem, porodica i društvo šalju kao poruku.

Kada je sistem nefunkcionalan, nedosledan i preopterećen, deca postaju kolateralna šteta. Od njih očekujemo zrelost i izdržljivost koju ni odrasli često ne pokazuju.

Odgovornost je na nama. Deca nas ne „kvare“ – ona nam pokazuju gde smo već pogrešili.

Deca su posledica.

Kada im damo previše, a ne damo vreme – dobijemo otpor. Kada od njih tražimo rezultat, a ne razumevanje – dobijemo anksioznost. Inovativni pristupi pokazuju da deca, kada se osete sigurno i poštovano, prirodno žele da uče.

Deca nisu problem – ona su najosetljiviji pokazatelj stanja sistema; kada su umorna, zbunjena ili otporna, to nije znak da ne mogu više, već da smo im stvorili okvir u kojem se od njih traži previše, prebrzo i bez dovoljno razumevanja. Od njih tražimo odraslo ponašanje, a ne dajemo im vreme da budu deca.

Završna poruka

Nije problem u tome što deca ne mogu više – već u tome što smo zaboravili da deca nisu odrasli. Kad usporimo sistem, deca napreduju brže. Inovacija u obrazovanju nije novi predmet, već hrabrost da smanjimo tempo i damo deci vreme da budu deca.

Ako želimo bolju školu, moramo prestati da tražimo krivce među decom i nastavnicima, i početi da gradimo sistem koji podržava čoveka – i malog i velikog. Takav sistem podrazumeva i razumevanje, podršku i poverenje u nastavnike, jer bez osnaženog nastavnika nema stabilne škole, niti sigurnog deteta. Podržani nastavnici, roditelji koji pružaju svrsishodnu podršku i poverenje i detetu i školi, koji zajedno sa školom grade i vaspitno-obrazovni put deteta i sigurna deca nisu suprotstavljene strane, već uslov jedni za druge. Srećno dete nije slučajnost, već rezultat saradnje škole, porodice i sistema.

Škola ne treba da bude problem. Škola je prilika – da usporimo, da decu razumemo, da im damo znanje, ali i detinjstvo. A to je moguće samo ako roditelji, škola i sistem deluju zajedno, sa istim ciljem: da od srećnog deteta izraste uspešan i celovit čovek.

Izvor: Zelenaucionica

Usred haosa posle napada, rečeno joj je da se vrati kući, te je ušla u autobus.

Bila je to Silvija Blum, koja je 2011. godine imala 84 godine.

Za one koji su je poznavali, to je savršeno dočaravalo njenu suštinu.

Blum je uprkos stečenom bogatstvu u tajnosti stekla, živela bez ikakvog luskuza.

Do tog trenutka već je sakupila milione dolara jednostavnom, ali neobičnom metodom: oponašala je ulaganja advokata za koje je radila kao sekretarica 67 godina.

Priča o Silviji Blum bila je nepoznata sve do 2018. – dve godine posle njene smrti.

Tada je otkriveno da će deo njenog bogatstva biti poklonjenoi školi Henri Strit setlment na njujorškom Louer Ist Sajdu kako bi se finansirale stipendije za mlade iz ugroženih porodica.

To je iznosilo 6,24 miliona dolara (nešto više od 5, 31miliona evra) što je najveća pojedinačna donacija u više od 125-godišnjoj istoriji organizacije.

Dodatnih dva miliona dolara (više od 1,7 miliona evra) dato je drugim dobrotvornim organizacijama.

Ali ko je bila ova Njujorčanka i šta ju je inspirisalo da u tišini izgradi bogatstvo za dobrobit drugih?

Pametna i prepredena

Blum je rođena u Bruklinu 1919. godine.

Kao ćerka imigranata iz istočne Evrope, odrasla je u teškim vremenima.

Poput mnogih drugih porodica, i njena je bila duboko pogođena Velikom krizom.

Uprkos nedaćama, Blum je pohađala razne državne škole.

Prema pisanju Njujork tajmsa, i noću je učila kako bi završila studije, a da bi tokom dana radila.

Postala je 1947. godine jedna od prvih službenica u advokatskoj kancelariji Klirli, Gotlib, Stin i Hamilton tada u povoju, na Vol Stritu.

Blum je tamo u tišini osmislila strategiju da ulaže skromnu platu, što je bio pristup koji će kasnije pokazati njenu izuzetnu poslovnu sposobnost

„Bila je pametna i pronicljiva Njujorčanka”, prisetila se 2018. godine njena nećaka Džejn Lokšin, za BBC.

„Kad je 1940-ih i 1950-ih počinjala da radi, sekretarice su obavljale sve poslove za šefove od popunjavanja čekovne knjižice do plaćanja računa.

„Kada je šef želeo da kupi akcije rekao bi: ‘Zovi mog brokera i kupi hiljadu akcija AT&T-a.’ Silvija bi potom nazvala vlastitog brokera i kupila sto akcija AT&T-a za sebe”, ispričala je Lokšin.

Blum, koja je jednom izrazila žaljenje što nije mogla da studira pravo, udala se za Rejmonda Margolisa, gradskog vatrogasca.

Kada se penzionisao, Rejmond je postao nastavnik.

Niko iz Silvijinog najbližeg okruženja, pa ni suprug, nije znao za bogatstvo koje je u tišini tokom godina namaknula, priča njena rodbina.

Nije imala dece i živela je sa Margolisom u skromnom iznajmljenom stanu u Bruklinu sve do smrti 2002. godine.

Blum se penzionisala u 96. godini i provela poslednje dane u domu za negu.

Na njenoj sahrani 2016. godine, gosti su se prisetili reči Silvijine koleginice.

„Bila bi sjajan advokat, pametna analitična, strpljiva, mudra i lojalna.”

Oni koji su je poznavali s toplinom su se prisetili njenog „inteligentnog humora, zaraznog smeha i blistavog osmeha”.

Drugi su hvalili njene karakterne osobine i vrednosti.

„Profesionalna, lojalna, skromna, iskrena, velikodušna, posvećena i s istrajnom radnom etikom.

„Bila je otvorena, nepretenciozna i potpuno samostalni mislilac. Njen um bio je britak, a njene reči precizne.”

Iznenađenje

Silvija Blum je želela da izvršiteljka njenog testamenta bude upravo Džejn Lokšin.

„Bio je to trenutak kad čovek kaže: ‘Oh, moj Bože!’.

„Znala sam da želi da ostavi ogroman deo vlastitog poseda dobrotvornim ustanovama, posebno da bi osnovala stipendije za decu iz ugroženih porodica.

„Poverila mi je da nastavim sa tim i to me je zaista dirnulo, ali nisam imala predstavu kolika joj je imovina kad je umrla”, rekla je Lokšin za BBC.

„Počela sam da prolazim kroz njene račune, napravila sam grafički, zabeležila tri miliona u jednom brokerskom poslovanju, milion u drugom.

„Kad sam završila i organizovala sredstva kompletne imovine, imala je više od devet miliona dolara. Bila sam zapanjena. Silvija je bila veoma povučena i zadržavala je stvari za sebe, naročito finansije”, ispričala je.

Lokšin je objasnila da su Blum i njen muž živeli u dvosobnom stanu u Bruklinu.

Često su putovali, a kako je njen teča voleo da se kocka, obično bi posećivali Las Vegas.

Silvija, obožavateljka Elvisa Prislija, bila je tamo na njegovom nastupu.

Putovali su i po Evropi i uživali u operi.

„Živeli su dobro, ali ne i glamurozno”, rekla je ona.

Pol Hajms, koji je sa Blum radio veliki broj godina, bio je zapanjen kad je saznao za bogatstvo koje je ona tiho sakupila.

„Nikad nije govorila o novcu i nije živela na visokoj nozi.

„Nije se razmetala i nije želela da skreće pažnju na sebe”, ispričao je Hajms.

I dok je veličina njene imovine predstavljala šok za Lokšin i ostatak porodice, namena tih sredstava nije.

Kao dete Velike krize i proizvod javnog obrazovanja, delovalo je prirodno da Blum želi da njeno bogatstvo pomogne mladim ljudima bez sredstava za školovanje.

„Tetka Silvija, koja je stekla diplomu sa koledža u večernjoj školi, uvek je cenila obrazovanje.

„Želela je da od njene imovine imaju koristi oni koji imaju ograničen pristup obrazovanju“, rekla je Lokšin.

Stipendije

Kao blagajnica fondacije škole Henri Strit setlment, Lokšin je saopštila organizaciji radosne vesti o milionskoj donaciji njene tetke.

„Svi smo ostali bez teksta, bili smo zapanjeni”, prisetio se Dejvid Garza, tadašnji izvršni direktor fondacije u intervjuu za jedan američki list.

Uz pomoć donacije Silvije Blum ustanovljen je Fond za stipendiju Blum-Margolis.

On podržava program za „đake od prvog srednje do diplomiranja na fakultetu, nudeći besplatno savetovalište za fakultete, pripreme za SAT (standardizovani prijemni ispit za koledže u SAD), podučavanje, posete kampusu i stalnu pomoć sve dok učesnici ne steknu diplomu”.

„Zbog veličine donacije, škola je osnovala vlastiti zadužbinski fond da bi kamata trajno finansirala stipendije”, piše na zvaničnom sajtu fondacije.

„Stresla bi se od nelagode”, rekla je ona.

„Mrzela bi je, ali mislim da bi cenila što je pažnja usmerena na fond za stipendiju i da će organizacije koje uživaju njenu podršku na kraju imati koristi u borbama koje vode”, izjavila je Silvijina nećaka za CBC u Kanadi 2018. godine.

Izvor: bbc.com

Izvor: Feministing.com, Foto: indiaexpress

Nedavno su studentkinje protestvovale danima, zbog čega je uprava Univerziteta zatvorila domove, dala dozvolu za policijsko nasilje, pa čak i promijenila rutu kojom je premijer trebao proći prilikom svog obilaska. Protest je organizovan nakon što su tri muškarca na motociklima napali jednu djevojku. Radnici obezbjeđenja koji su se nalazili u blizini nisu reagovali, a uprava Univerziteta se stidjela žrtve umjesto da joj pomogne. Zbog toga su studentkinje blokirale kapije Univerziteta, obijajući danima da se pomjere.

Kao odgovor na njihov protest uslijedilo je nasilje. Policija ih je brutalno pretukla, zbog čega su hospitalizovane, a Univerzitet je podnio prijave protiv 1.000 učesnica. Birajući da ne riješe problem i ne bave se pritužbama studentkinja, prorektor je branio stroga pravila, uključujući i policijski čas, optužio žene da su pogrešno informisane i podstaknute od strane “autsajdera”, a zatim za upravnika univerzitetske bolnice nominovao čovjeka koji je proglašen krivim za seksualno uznemiravanje.

“Uznemiravanje je jako česta pojava na našem Univerzitetu, dešava se skoro svaki dan”, navela je jedna od studentkinja, dok je druga dodala da se to dešava jer niko ne sluša kada govore zbog čega su zabrinute.

Prorektor je u intervjuu za Indian Express odgovorio na ove tvrdnje krajnje bezosjećajno.

“Kad bismo slušali svaku djevojku, ne bismo uopšte mogli da vodimo Univerzitet”, rekao je on.

Nedavno je u Indiji bilo nekoliko udara na prava žena. Što se zakonske osnove tiče, nedavna sudska presuda je žrtvu silovanja označila kao krivca za napad, ističući da je previše promiskuitetna. Druga presuda je “slabo ne” proglasila za “da”, kada se radi o intimnim partnerima. Što se obrazovanja tiče, Jawaharlal Nehru Univerzitet, jedna od kvalitetnijih ustanova za liberalnu umjetnost, odabacio je smjernice vlade protiv seksualnog uznemiravanja, tako što je raspustio univerzitetske odbore za borbu protiv seksualnog uznemiravanja, a sve u korist nekoliko članova uprave koji se sumnjiče ili su proglašeni krivima za ovaj čin.

Ovakva pravila nisu strana ženama u Indiji, gdje im se u ime “bezbjednosti” ograničava kretanje, sloboda i pristup obrazovanju. Zbog toga u studentskim kampusima ima previše radnika obezbjeđenja, policajaca, kamera i zidova koji organičavaju kretanje žena. Ne smijemo zaboraviti ni “moralnu policiju” koja se bavi time kako su se žene obukle i trudi se da se postide zbog svog seksualnog ponašanja, pretpostavljene seksualne orijentacije i rodne prezentacije, te suzbijanje političkih aktivnosti žena. I dok je centralno regulatorno tijelo zabranilo diskriminatorska pravila u vezi žena na državnim univerzitetima, privatne ustanove su u potpunosti izuzete.

Kada uprava univerziteta tvrdi da ograničava žene zbog njihove lične sigurnosti, to znači da bi žene trebalo ograničavati kako bi se zaštitili moćnici. Kada su slobodne, žene uspostavljaju pokrete, organizuju se, traže svoja prava i time tresu cijeli sistem koji je zasnovan na patrijarhatu. Ženska tijela mogu biti sputana, ali njihov bijes ne može. On razbija sve kaveze.

Početkom sedmica, Sonja Tomaš, direktorica Ekonomske škole Banja Luka, i Adriana Švraka u ime Glossa-centra – centra svečano potpisale sporazum o saradnji kojim započinji zajedničku misiju modernizacije obrazovanja i uvođenja alata vještačke inteligencije u nastavni proces.

Ova saradnja donosi:

• Biblioteku za jezike i digitalne resurse – savremeni fond knjiga, priručnika i materijala koji podstiču učenje i kritičko razmišljanje.
• Stipendije za učenike – mogućnost besplatnog pohađanja kurseva u Glossa-centru uz mentorsku podršku i pristup naprednim digitalnim alatima.
• Radionice „Karijera i AI“ – projekti i praktični zadaci kroz koje učenici uče kako da vještine jezika, analitike i tehnologije primijene u realnim situacijama.
• Prakse i job shadowing – učenici prate rad timova i stiču iskustvo iz stvarnog poslovnog okruženja.
• Dugoročni program obuke nastavnika i stručnih saradnika za rad sa AI alatima – višemjesečni proces kontinuirane edukacije i mentorska podrška koja prati nastavnike u planiranju i izvođenju nastave, razmjeni iskustava i postupnoj transformaciji uloge nastavnika u savremenom obrazovanju.

Ekonomska škola biće prva škola u kojoj će dugoročno biti obučavani nastavnici za rad sa AI alatima i u kojoj će Glossa zajedno graditi model obrazovanja koji odgovara novim generacijama učenika i zahtjevima tržišta rada.

“Ovo nije jednokratni seminar, već projekat koji traje određeni period i vodi ka stvarnim promjenama u praksi,” istakle su ove liderke u modernizaciji obrazovanja Republike Srpske.

Prve aktivnosti kreću već u septembru 2025. – od donacije biblioteke i radionica za učenike, do početka višemjesečne AI obuke nastavnika.

Ovaj sporazum je korak ka modernijem, inkluzivnijem i interaktivnijem obrazovanju u kojem učenici i profesori zajedno otkrivaju moć tehnologije i kreativnog učenja.

Online učenje: Efikasnost na dlanu

 Učenje na daljinu postaje nezaobilazan dio savremenog obrazovanja. Prema Adriani, kada je pravilno organizovano, online učenje može biti čak efikasnije od tradicionalnih metoda. “Interaktivnost i raznovrsni alati koje nude online platforme pojačavaju dinamiku učenja. Gejmifikacija, kvizovi i grupni rad omogućavaju brže usvajanje gradiva, a samim tim i veću produktivnost,” kaže ona. Webinari posebno prednjače jer okupljaju ljude iz različitih krajeva svijeta, stvarajući globalnu mrežu znanja i iskustava.

Kako je AI promijenio pristup obrazovanju i menadžmentu?

Adriana je već četiri godine fokusirana na istraživanje i implementaciju AI alata. Posebnu inspiraciju pronašla je na konferenciji u Dubaiju, gdje su teme poput blockchain tehnologija i AI u obrazovanju bile u fokusu. Zahvaljujući tim iskustvima, unaprijedila je svoju produktivnost za nevjerovatnih 500%.

“AI mi pomaže u automatizaciji zadataka, organizaciji i donošenju boljih odluka. Ova tehnologija nije samo alat u obrazovanju, već ključni faktor za uspjeh u menadžmentu,” objašnjava ona.

Interaktivni webinari: Nauka u praksi

Jedan od najupečatljivijih primjera primjene AI u obrazovanju bio je webinar koji je Glossa-centar organizovao nedavno. “Webinar je trajao 90 minuta i bio je izuzetno interaktivan. Učesnici su odmah primjenjivali predstavljene AI alate, učeći kako da generišu tekstove, slike, analize i prezentacije za svega nekoliko minuta,” kaže Adriana.

Posebna pažnja posvećena je prilagođavanju AI alata različitim profesijama: od menadžera i marketara do pravnika i arhitekata. Učesnici su takođe naučili kako da variraju “promptove” na različitim jezicima kako bi dobili preciznije rezultate, što je ključ za efikasnu primjenu AI-a.

Budućnost AI: Personalizovano učenje i efikasnije poslovanje

Adriana vjeruje da AI ima potencijal da individualizuje obrazovanje, prilagođavajući ga tempu i potrebama svakog učenika. “AI nikada neće zamijeniti ljudski element, ali može olakšati procese i učiniti ih efikasnijim,” naglašava.

Osim toga, ona vidi AI kao alat koji će transformisati poslovanje, štedeći vrijeme i resurse, ali i zahtijevajući kritičko razmišljanje i odgovornu primjenu.

Planovi za budućnost

Glossa-centar planira nove webinare i radionice koje će obuhvatiti napredne kurseve o AI alatima i njihove primjene u različitim industrijama. “Informacije o budućim događajima dostupne su na našoj web stranici i društvenim mrežama. Pozivamo sve zainteresovane da nam se pridruže i otkriju kako AI može unaprijediti njihove karijere,” kaže Adriana.

O Adriani Kušljić Švraki

Adriana je liderka sa bogatim međunarodnim iskustvom. Sa završenim MBA programom za izvršni nivo, obogatila je svoje strateške i liderske vještine. Kao trener Goethe-Instituta, obučila je stotine nastavnika širom svijeta, uvodeći inovativne metode u obrazovanje.

Posvećena implementaciji naprednih tehnologija, Adriana je prepoznata kao pokretač promjena u obrazovanju i menadžmentu. Njena strast prema inovacijama inspiriše mnoge da prigrle nove tehnologije i unaprijede svoje vještine za budućnost.

Kada je polagala malu maturu i prijemni ispit za srednju školu, nije ni sanjala da će sa drugaricom iz osnovne škole činiti gotovo trećinu novog odeljenja.

Dve godine kasnije, učenica završnog razreda smera cvećar/vrtlar spretno uređuje ružičnjak u dvorištu Poljoprivredne škole „Josif Pančić” u Pančevu sa šestoro drugova iz razreda.

Odabrala je taj obrazovni profil zato što „voli cveće i obožava da pravi bukete i dekoracije”, iako njeni vršnjaci često sa nipodaštavanjem gledaju na ovo zanimanje i nisu zainteresovani da se školuju za taj zanat, kaže za BBC na srpskom.

„Neki me pitaju kako me nije sramota da radim sa cvećem, neki me pogledaju malo čudno kad kažem da želim da budem cvećarka, ali pronašla sam se i želim ovim da se bavim”, priča sa osmehom.

Putem koji je krenula Jovana ide sve manje učenika u Srbiji, a na sve tri godine tog smera u njenoj školi ima tek dvadesetak đaka.

Cvećar/vrtlar jedan je od obrazovnih profila za koji ima „jako malo interesovanja”, dok je popunjenost srednjih poljoprivrednih škola „vrlo slaba”, kaže Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola Srbije, za BBC na srpskom.

„U budućnosti nećemo imati ni pekare, ni mesare, u građevinskim školama sve je manje keramičara, situacija je loša na smeru za zidare, tesare i armirače, a na smeru za obućara u Tehničkoj školi za dizajn kože u Beogradu u prvom roku se upisao samo jedan učenik”, nabraja Antić.

„Ako dve godine ne uspete da popunite fond đaka za neko zanimanje, treće godine od Ministarstva prosvete nećete dobiti odobrenje i sredstva za upis i ono se gasi”, priča.

Đaka ne nedostaje samo u stručnim školama, jer su i gimnazije „u mnogim manjim sredinama ostale poluprazne”.

„Primer su Velika Plana, Knjaževac, Ćuprija, pa čak i Čačak… U velikim gradovima ima dece u gimnazijama, ali to nije dovoljan broj za celu Srbiju”, naglašava Antić.

U prvom, redovnom krugu upisa za školsku 2024/2025 godinu ukupno je bilo 72.522 mesta u srednjim školama, ali je tada upisan samo 59.091 učenik, saopštila je ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović u junu.

Četvorogodišnje obrazovne profile odabralo je 48.966 učenika, od čega je u gimnazije otišlo 15.108, a trogodišnje smerove upisalo je 10.125 učenika, pokazuju podaci.

BBC na srpskom pokušao je da dobije zvanične podatke Ministarstva prosvete o tome koji srednjoškolski smerovi imaju najmanje upisanih učenika u ovoj školskoj godini i koji su nedavno ukinuti, ali nisu odgovorili do objavljivanja teksta.

Deficit zanatlija

Dok u pančevačkoj poljoprivrednoj školi pokušavaju da motivišu osnovce da se opredele za cvećarstvo, u Građevinskoj školi u beogradskoj opštini Zvezdara muku muče sa zidarima, tesarima, armiračima i gipsarima.

Ovi zanati obuhvaćeni su obrazovnim profilima operater osnovnih građevinskih radova i monter u suvoj gradnji, a u toj školi pokušavaju da ih sačuvaju od ukidanja, kaže direktor Rade Zejak za BBC na srpskom.

„Pet godina nismo imali odeljenje za operatera osnovnih građevinskih radova, što su zapravo tesari, armirači i zidari, a prošle godine nismo mogli da ga formiramo jer se prijavilo samo dvoje učenika.

„Ove godine ih imamo petoro i napravili smo kombinaciju sa operaterima građevinske mehanizacije, što je najtraženiji smer i dece ima više nego što može da bude u odeljenju, pa sada u jednom odeljenju imamo ta dva obrazovna profila”, priča Zejak.

Napravljen je „pomak u dramatično lošoj situaciji”, ali budućnost ne deluje optimistično, kaže direktor jedne od najstarijih srednjih škola u Beogradu, osnovane pre 122 godine.

Ove zanatlije nisu jedine kojih je u Srbiji sve manje, jer podaci Privredne komore Srbije pokazuju da je prošle godine ovoj zemlji nedostajalo 30.000 majstora, o čemu je izveštavala Radio-televizija Srbije (RTS).

Pomaku, ali u suprotnom smeru, svedočila je Jasmina Dimitrijević, profesorka koja 25 godina radi u Poljoprivrednoj školi „Josif Pančić” u Pančevu.

Dve godine posle dolaska u školu pokrenula je smer cvećar/vrtlar, na koji se te 2001. upisalo 36 učenica.

„Kasnije se to svelo na 32 učenice i desetak godina se održavalo, onda je spalo na 25 do ove situacije danas”, priča Dimitrijević za BBC na srpskom.

Tokom školovanja učenici proučavaju lekovito bilje, proizvodnju povrća u zatvorenim uslovima, ekologiju i organsku proizvodnju biljaka, nabraja ona.

„Deca automatski dobiju zanat u ruke, koji mogu da koriste i uz neku drugu osnovnu delatnost, pa da kod kuće gaje povrće, saksijsko cveće, prave dekoraciju, uređuju prostore za proslave…”, dodaje.

Zbunjujući nazivi i ‘roditeljska sujeta’

Rešenje problema možda se krije u rečima.

Na osnovu naziva obrazovnih profila ni učenici, ni roditelji često ne mogu da zaključe kojim bi se zanimanjem deca bavila u budućnosti, iako se radi o strukama u kojima „ima posla i zarade su visoke”, kaže Antić.

„Šta znači izvođač osnovnih građevinskih radova ili postavljač podloga? Naziv treba da bude svima prihvatljiv i jasan.

„Ako bismo naveli da se radi o zidarima, tesarima i armiračima, verujem da bi potražnja porasla”, ističe.

Taj stav deli i Rade Zejak, ali objašnjava da je postojeći naziv nastao upravo iz tih motiva.

„Ranije su u nazivu smera stajala zanimanja tesara, zidara i armirača, koja ni tada nisu bila popularna, pa se mislilo da bi mogla da se popularizuju atraktivnijim nazivom”, seća se direktor Građevinske škole.

Ali, došlo je do suprotnog efekta, pa su roditelji zbunjeni i često se raspituju o zanimanjima koja se kriju iza obrazovnog profila.

„Zbog toga smo aktuelizovali priču o vraćanju starog naziva, a odluka o tome je na Agenciji za kvalifikacije”, dodaje Zejak.

Dok u toj školi žele da pojednostave opis obrazovnog profila, u Poljoprivrednoj školi „Josif Pančić” veruju da bez đaka ostaju zbog uprošćenih naziva smerova cvećar/vrtlar i tehničar hortikulture.

„Nas ‘ubija’ sujeta roditelja, koji ne žele da se priča kako su im deca učenici poljoprivredne škole.

„Kada bi se ova škola zvala Prehrambeno-prerađivačka i da umesto smera cvećar/vrtlar imamo smer ‘fitofarmaceut’, verujem da bi nam upis bio daleko bolji”, kaže profesorka Jasmina Dimitrijević.

Kako vratiti đake u klupe?

Zejak je svestan da promenom imena neće nestati problemi sa kojima se bori početkom svake školske godine.

Percepcija društva prema građevinskim zanatima se promenila, a roditelji traže zanimanja „gde će im deca biti na sigurnom, u zatvorenom prostoru, ako je moguće u kancelariji i da budu dobro plaćeni”, kaže.

Zidari ili armirači na takav komfor ne mogu da računaju, ali bi mogla da ih motiviše dobra zarada u budućnosti.

„Sada su ova zanimanja daleko plaćenija od mnogih kancelarijskih poslova, čak i dvostruko, pa tesari i armirači danas zarađuju i više od 2.000 evra mesečno i približavaju se platama u nekim zemljama Evropske unije”, priča Zejak.

Uprkos tome, mnogi se ovim poslovima bave bez srednjoškolskih diploma, a zbog visoke potražnje za radnicima u građevinskom sektoru u Srbiji posla ima i za formalno nekvalifikovane.

„Potrebno je uvođenje licenci ili sertifikata za radnike u građevinskoj industriji, ali bi u tom slučaju 70 odsto firmi ostalo bez radnika, pa država pokušavaja da nađe neku sredinu, jer nema dovoljno školovanih majstora”, pojašnjava Zejak.

Zbog toga se pribegava kratkotrajnim obukama, a radnici postaju „priučeni”, smatra.

„Ako neformalnom obrazovanju damo primat u odnosu na formalno, neće nam doneti dobro.

„Bolje je tražiti primenu neformalnog obrazovanja u okviru formalnog, uz povećanje prakse i smanjenje teorijskog dela, možemo da nađemo fleksibilniji model formalnog obrazovanja”, dodaje.

Argument da zanat može da se radi i bez škole čula je više puta od roditelja i Jasmina Dimitrijević.

Odgovara primerom bivše učenice, koja živi sa porodicom u Nemačkoj i dobro joj je došla diploma koja je stekla u pančevačkoj školi.

„Pozvala me je i pitala kako može da dobije uverenje o broju sati na praksi, pitala sam zbog čega, a ona mi je odgovorila da može da zaradi 25 evra po satu za rasađivanje cveća uz dokaz da to ume da radi.

„Tada sam shvatila da izgleda svi više cene naše obrazovanje od nas”, kaže ova inženjerka poljoprivrede.

Njena sadašnja učenica Jovana Kačina ne planira da se iseli iz Srbije kada narednog leta završi trogodišnje školovanje.

„Ako budem mogla, počeću odmah da radim, a planiram da potražim posao u cvećari u mom naselju.

„Ako bude potrebno da završim i četvrtu godinu, onda ću, naravno, upisati hortikulturu”, priča.

„Posle nekog vremena, kada skupim znanje i iskustvo, želim da otvorim sopstvenu cvećaru”, zaključuje Jovana.

Doroti je fakultet upisala sa 10 godina. 

“U decembru prošle godine uspješno je odbranila doktorsku disertaciju i tako postala najmlađa osoba sa doktoratom u oblasti integrisanog bihejvioralnog zdravlja na Univerzitetu u Arizoni”, rekla je profesorica Lesli Menson.

Tilmanovu, koju inače zovu Doroti Genije, je unuka je nekadašnje članice gradskog vijeća Čikaga Doroti Tilman po kojoj nosi i ime, prenosi RTS.

Godine 2016, Doroti je na koledž okruga Lejk u sjevernom Ilinoisu upisala majka. Tamo je završila prve dvije godine studije psihologije 2016. godine.

Dvije godine kasnije diplomirala je na njujorškom koledžu “Excelsior” gdje je dobila diplomu humanističkih nauka.

Master studije završila je na koledžu “Unity” u Mejnu, a potom je upisala doktorat na Univerzitetu Arizone.

Većinu predavanja je pratila online, ali je došla na dodjelu diploma u Arizoni, gdje je održala i govor.

Rekla je da zasluge za uspjeh duguje svojoj baki, kao i mami koja joj je bila vodič kroz obrazovanje.

“Sve što smo radile zajedno kroz moje obrazovanje, a meni nije djelovalo kao nešto neuobičajeno, nenormalno… sve dok nije počelo da privlači toliku pažnju ljudi”, rekla je Tilmanova.

Mlada doktorka nauka je iskreno rekla da nije imala standardno djetinjstvo poput većine druge djece, i da nije imala mnogo toga zajedničkog sa vršnjacima.

Doroti osim bavljenja naukom, voli da pleše, a osnovač je i Instituta.

Na taj način pomaže studentima umjetnosti, nauke, tehnologije, inženjeringa i matematike.

Planira da se bavi javnim nastupima i da skuplja sredstva za osnivanje svog kampa.

“Nažalost, unatoč tomu što je Agencija ispunila brojne preduvjete potrebne za sudjelovanje naše zemlje u ‘PISA 2022’ testiranju, u trenutku kada je istekao i zadnji, više puta produžavani rok, postavljen od strane OECD-a, u našoj zemlji još nije postojao politički konsenzus oko sudjelovanja u spomenutom međunarodnom istraživanju”, kazala je u razgovoru za “Nezavisne novine” Maja Stojkić, direktorica Agencije.

Dodala je da se nada da će ova situacija ipak “biti škola” te kako će ulazak u sljedeći PISA ciklus, iako još upitan, biti podržan od strane nosilaca odluka.

“Država je ta koja mora izraziti spremnost za ulazak u međunarodne studije. Bez suglasnosti države, bez političkog konsenzusa, bez potpisivanja ugovora, nažalost, nema ni istraživanja”, pojašnjava Stojkićeva.

Komentarišući da li je učinjena šteta učenicima što su propustili ovo testiranje, pojašnjava da do sljedećeg ciklusa PISA istraživanja neće biti u mogućnosti da procijeni štetu.

“Nakon toga o šteti ćemo moći govoriti okvirno i to ako je definiramo kao vrijeme koje smo propustili da napravimo promjenu nabolje u našem obrazovanju. Naime, PISA testiranje je najveće svjetsko istraživanje u obrazovanju, a specifičnosti ovog ‘PISA 2022’ istraživanja su to da je provođeno odmah nakon pandemije bolesti izazvane virusom korona i da je kroz ovo istraživanje ispitivana i sposobnost učenika za kreativno mišljenje”, ističe Stojkićeva.

Dodaje da su rezultati prethodnog PISA ciklusa koji su održani 2018. godine za našu državu bili loši.

“Mit o kvaliteti našeg obrazovanja je razbijen. Imamo samo jedan odsto učenika čijim se postignućima hvalimo u medijima. To je onih jedan odsto koji idu na matematičke olimpijade i druga natjecanja. Samo jedan odsto u cijeloj državi, a svako drugo dijete od 15 godina nam je funkcionalno nepismeno”, dodala je Stojkićeva.

Ističe da bh. đaci za svojim vršnjacima iz OECD zemalja već kasne za tri godine školovanja još čekaju prve rezultate obrazovnih promjena koje su nastupile nakon prethodnog “PISA 2018” ciklusa.

“Apelujemo na donositelje odluka da zajedničkim snagama uradimo sve što možemo kako i iz narednog ciklusa PISA istraživanja ne bismo izostali i tako ostali zakinuti za odgovore na goruća pitanja, a naša djeca za kvalitetnije obrazovanje”, zaključila je Stojkićeva.

Stav Ministarstva prosvjete i kulture Republike Srpske je da je organizovanje PISA testiranja važno i potrebno za sve učenike Srpske i BiH.

“Naravno, podrazumijevaju se u tom smislu ustavne i zakonske nadležnosti koje Srpska ima u oblasti obrazovanja, a koje je u isključivoj nadležnosti entiteta. U nastojanju da se omogući Srpskoj učestvovanje u međunarodnim istraživanjima, a vezano za ciklus istraživanja ‘PISA 2021 (2022)’, Vlada Srpske je početkom februara 2020. godine donijela zaključak kojim se, pored ostalog, zadužuje nadležno ministarstvo da o svim međunarodnim projektima u oblasti obrazovanja informiše Vladu Republike Srpske, koja mora dati i saglasnost prije zaključivanja bilo kakvog sporazuma”, dodaju iz ovog ministarstva.

Ističu da u vezi sa potpisivanjem Sporazuma o učešću u Programu za međunarodno ocjenjivanje učenika (PISA) 2025, za Srpsku jedino prihvatljivo učešće je na način da se Srpska prepozna kao poseban region mjerenja, što znači da je neophodno, pored osnovnog teksta sporazuma, istovremeno potpisivanje Sporazuma o uspostavljanju pridružene regije – Republika Srpska za učešće u PISA testiranju, kako bi vaspitno-obrazovni sistem Srpske bio vidljiv na listi međunarodnog PISA istraživanja, a što nije prihvaćeno.

“Kako nije prihvaćen prijedlog za potpisivanje navedenog sporazuma, Ministarstvo nije tražilo saglasnost od Vlade Srpske na predmetni sporazum, što je dužno na osnovu naprijed navedenog zaključka.

Iz tih razloga Republika Srpska, odnosno Bosna i Hercegovina, prošle godine ipak nije učestvovala u međunarodnom PISA testiranju učenika.

Iz Ministarstva civilnih poslova BiH kazali su da međunarodna istraživanja predstavljaju eksterno ocjenjivanje učeničkih postignuća, te je tako Agenciji za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje BiH kao samostalnoj upravnoj organizacija dato u nadležnost da pregovara, organizuje i realizira kompletan proces pristupanja i provođenja međunarodnih istraživanja.

Upoznajte magičnu, obrazovanu Finsku.

Najmoćnije oružje ove nordijske države je najbolji obrazovni sistem u svijetu, a mnogi drugi pokušavaju da ga ili prepišu ili prestignu, ali bezuspješno.

Rezultati govore za sebe. U PISA (Programme for International Student Assessment) testovima mladi Finci prednjače u matematici, pismenosti i naučno-istraživačkom radu. Sve je počelo prije četiri decenije, kada je obrazovni sistem revolucionarno promijenjen.

Pa da krenemo redom.

Najmoćnije oružje ove nordijske države je najbolji obrazovni sistem u svijetu, a mnogi drugi pokušavaju da ga ili prepišu ili prestignu, ali bezuspješno.

Roditelji s radošću dočekuju djetetovu sedmu godinu, kada ono kreće u školu. Ne moraju da odvajaju više od jedne cijele plate za prvačića, jer je obrazovanje potpuno besplatno.

Tokom osnovne i srednje škole finski đaci pišu samo jedan standardizovani test. Tamošnji majstori obrazovanja tvrde da kontrolni radovi ne čine školarce pametnijima, već  stvaraju atmosferu u kojoj se učenici pripremaju samo za taj test.Nacionalna matura, kako je ime tom velikom finskom testu, radi se na kraju srednjoškolskog obrazovanja, a pitanjima su obuhvaćene i kontroverzne i kompleksne teme.

Na primjer, jedno od pitanja je bilo “u kojem su smislu sreća, dobar život i blagostanje etički koncepti”. Takođe, đaci pokazuju kako bi se nosili sa problemom zbog gubitka posla, dijetama, šta misle o političkim pitanjima, nasilju, ratu, etici u sportu, nezdravoj hrani, popularnoj muzici, drogama, seksu… Sada znate kako razmišlja Finac od tek 15 godina.

Na radost mladih, veoma malo vremena potrebno je za zadaću. Jer, Finci više cijene slobodno vrijeme i igru. U brojkama to zvuči ovako – za radnim stolom kod kuće sedmično provedu tek 2,8 sati. Osnovci imaju 75 minuta pauze dnevno. Učitelji su u razredu tek četiri sata dnevno, a dva sata sedmično se profesionalno usavršavaju. On je na tronu  i izuzetno je cijenjen. U svojoj zemlji uživa status kao profesor na univerzitetu ili advokat. Njegova prosječna godišnja plata je oko 78.000 KM.

Tokom osnovne i srednje škole finski đaci pišu samo jedan standardizovani test. Tamošnji majstori obrazovanja tvrde da kontrolni radovi ne čine školarce pametnijima, već  stvaraju atmosferu u kojoj se učenici pripremaju samo za taj test.

Besplatno obrazovanje ne odnosi se samo na osnovce i srednjoškolce, već i na studente. Novac nije potreban za preddiplomske, diplomske i doktorske studije.

Statistički gledano, zemlja troši 30 odsto manje novca po studentu od, na primjer, Sjedinjenih Američkih Država. Čak 66 odsto srednjoškolaca odlazi na studije. Srednju školu završi 93 odsto đaka, a učitelji se biraju iz onih deset odsto najboljih u državi.

Nacionalna matura, kako je ime tom velikom finskom testu, radi se na kraju srednjoškolskog obrazovanja, a pitanjima su obuhvaćene i kontroverzne i kompleksne teme.

Finska znanjem pobjeđuje, jer je odavno prepoznala Mendeline riječi da je “obrazovanje najjače oružje kojim se može promijeniti svijet”. I Frostove da “investicija u znanje isplaćuje najbolje kamate”. I Demokritove da su “nade obrazovanih jače od bogatstva neukih”.

A mi? Gdje smo mi?