Sakaćenje ženskih genitalija (FGM) je prema definiciji Svetske zdrastvene organizacije (SZO) tradicionalna praksa delimičnog ili potpunog odstranjivanja spoljašnjih ženskih polnih organa iz raznih nemedicinskih razloga. Za razliku od dečaka kojima se ne uklanja deo organa, devojčice preživljavaju pravu torturu dok ih seku brijačima, makazama, kuhinjskim noževima, komadima stakla, žiletima ili naoštrenim kamenjem.

Operacije se izvode u nesterilnim uslovima, bez anestezije i sa neočišćenim priborom koji se upotrebljava na više pacijentkinja, što uzrokuje prenošenje velikog broja virusa, uključujući i HIV. Proceduru FGM izvode uglavnom nestručne osobe, tačnije starije žene iz lokalne zajednice ili berberi, a zapanjujuće je da su u nekim državama uključeni i lekari.

Neverovatna je patnja i bol kroz koje prolaze ove devojčice. Posledice su strašne. Tokom zahvata dolazi do obimnog krvarenja, nekad i smrti. Kasnije, posle završene operacije javljaju se problemi sa mokrenjem, neplodnost, infekcije, komplikacije na porođaju (suženi i deformisani porođajni kanali) i poveći rizik od smrti novorođenčeda, ekstremno bolna menstruacija, brojne psihološke posledice i slično. Jasno je – ovim okrutnim i nasilnim činom žene su osuđene na patnju za ceo život.

Postoji četiri tipa sakaćenja:

• suna – sastoji se u uklanjanju tkiva koje okružuje klitoris
• klitoridektomija – uključuje delimično ili kompletno uklanjanje klitorisa, kao i struganje velikih i malih usmina
• infibulacija (faraonsko obrezivanje) – uključuje uklanjanje klitorisa, malih i velikih usmina i ušivanje preostalih delova organa. Ostavlja se samo mali otvor za mokraću i menstrualnu krv, a pre seksualnog odnosa prve bračne noći mora da se iseče, i posle opet da se zatvori
• neklasifikovani oblici sakaćenja – bockanje, bušenje, rastezanje, spaljivanje, turpijanje i slično

Obrezivanje se najčešće izvodi na devojčicama starosti od četiri do dvanaest godina, dok se u nekim sredinama vrši i na bebama, u braku ili pre prve trudnoće. Pritom, ne postoji dokumentovani dokaz koji bi nam rekao kada i zašto se počelo sa ovim ritualom. Zna se samo da datira još iz vremena pre pojave monoteističkih religija i da se ne pominje ni u jednoj svetoj knjizi, iako pristalice obrezivanja opravdanost ovog postupka traže upravo u religiji.

Zaglavljeni u vremenu: zbog čega se obrezuju

U društvenom kontekstu, FGM predstavlja inicijaciju, prelazak devojčica u svet odraslih žena i njime se obezbeđuje priznanje i poštovanje. Ako ne prođu kroz ovu proceduru, usledile bi ozbiljne posledice. Pre svega, gube status u društvu, a u isto vreme su tim činom ukaljale i čast svoje porodice. Osim toga, neobrezane žene su nerotkninje, neodgovorne, gubitnice, nečiste (nije im dozvoljeno da poslužuju hranu i vodu), teže lezbejskim odnosima i mastrubaciji.

Pored inicijacije, postoje razna druga opravdanja za ovu praksu. U nekim kulturama sakaćenje polnih organa predstavlja zaštitu od promiskuitetnog ponašanja žene – smanjuje im se seksualno zadovoljstvo i samim tim želja za polnim odnosom. Neki veruju da je klitoris muški organ, pa tek njegovim uklanjanjem postaju zaista žene, dok su drugi ubeđeni da može da izazove smrt muškarca ili da ubije bebu ako je dodirne prilikom porođaja. Ali, iza ove prakse zapravo se krije očuvanje patrijarhalnih odnosa, moć i kontrola – životi žena su oduvek bili u muškim rukama, uključujući tu i njihovu seksualnost i devičanstvo.

Afrika vreba, ali nije jedina

Teško je reći koliko je žena do sada prošlo kroz ovu proceduru. Ipak, podaci kojima raspolaže Svetska zdrastvena organizacija kažu da je do danas više od 200 miliona žena podvrgnuto FGM – u, dok je svake godine čak dva miliona devojčica u opasnosti da budu žrtve genitalnog sakaćenja. Praktikuje se u 28 afričkih zemalja, ali i u nekim zemljama Bliskog istoka (Jemen, Egipat, Oman, Saudijska Arabija, Izrael), u Indoneziji, Maleziji, Pakistanu, Indiji, pa čak i u zemljama Evropske Unije, SAD-u, Kanadi.

U Africi je najgore. U Egiptu, Gvineji, Sudanu i Somaliji više od 90 odsto žena je podvrgnuto sakaćenju polnih organa. U Sijera Leoneu je FGM bio zabranjen 2014. godine zbog vandrednih mera nakon epidemije ebole. Praksa je, uprskos zabrani, nastavljena zahvaljujući ženskom tajnom društvu, dok je osuda vlasti izostala. Naime, ukidanje ovog društva je tabu tema u celoj državi, jer su njihove veze sa tamošnjim političarima jake. Svaki pokušaj zabrane načelnice društva smatraju napadom na svoju kulturu i tradiciju. A koliko su moćne demonstrirale su pre nekoliko godina kada su četiri novinarke bile primorane da gole prošetaju gradom. Razlog je bio banalan – loše su pisale o njihovim aktivnostima.

Na drugoj strani sveta, u Indoneziji bolnice budućim roditeljima ženske dece nude po povoljnoj ceni „paket usluga“ koji uključuje porođaj, vakcinisanje, bušenje ušiju i obrezivanje. Pre deset godina Ministarstvo zdravlja je zabranilo doktorima da se bave obrezivanjem, ali zahvati nisu prekinuti već su prepušteni seoskim babicama i ilegalnoj lekarskoj praksi. Nakon nekoliko smrtnih slučajeva, doktorima je ponovo odobreno obavljanje zahvata, s uputstvom da se „ne reže previše“.

Situacija nije bolja ni u Evropi zbog velikog priliva imigranata. Tačne brojke se ne znaju, ali mnogi pokreti za ljudska prava procenjuju da postoji oko 700.000 žrtava genitalnog sakaćenja, uprkos činjenici da je ono zabranjeno u mnogim zemljama. U Velikoj Britaniji 140.000, u Francuskoj 100.000, u Italiji 35.000, u Nemačkoj 20.000 itd. Kada je reč o Srbiji, 2007. godine su se pojavile informacije o ženama koje su obrezane u Sandžaku i sve one su bile u braku sa pripadnicima vehabijskog pokreta. Ali bez zvaničnih potvrda, ovo su sve samo spekulacije i nagađanja.

Kako protiv tradicije?

U mnogim afričkim zemljama donešeni su zakoni protiv obrezivanja, a 2003. godine usvojen je protokol Maputi. To je afrička povelja o pravima žena koja poziva na otklanjanje štetnih praksi, ali vrlo mali broj zemalja je ratifikovao ovaj protokol. Ispostavilo se da su se svi pokušaji zabrane pokazali kao neuspešni i samo su prouzrokovale porast ilegalnog obrezivanja.

Takođe, ne treba zaboraviti da je FGM veoma unosan posao. Osobe zadužene za sakaćenje ženskih tela ovu proceduru ne izvode besplatno, već im se plaća životinjama, tkaninama, žitaricama ili zlatom. A to znači da je ova procedura bitan izvor prihoda izvršiteljima i njihovim porodicama. Zato i ne čudi što se tako čvrsto drže tradicije.

Suzbijanje FGM-a je dugotrajan i mučan proces, i svi treba da se uključe (države, međunarodne organizacije i pokreti za ljudska prava, prava žena i dece). Takođe, mora se napustiti stav da se u druge kulture ne treba mešati, jer sakaćenje žena nije kultura, već nasilje! Sve u svemu, ovom problemu treba pristupiti umereno i potrebno je raditi sa verskim liderima, doktorima i nastavnicima da bi ih ubedili da konačno napuste ovaj običaj.

Maja Kojadinović

Izvor: iSerbia

Zapadni svijet je počeo da se guši parolama borbe za ženska prava, a naravno, ko će iskoristiti talas nego kompanije i marketinške ustanove? Tako se, takozvano, osnaživanje žena pretvorilo u čistu prodaju – kupi opsjenu. I tako feministkinje sa Zapada često okreću glavu ka svom zalasku sunca. A negdje tamo, malo istočnije, ono izlazi drugačije.

Danas, od sinoć otkad ste legli da spavate, preko osam hiljada afričkih djevojčica, bez prava glasa, pustilo je glas bola. Od sinoć, otkad ste legli da spavate, više od osam hiljada djevojčica je bilo obrezano.

Žensko obrezivanje je termin koji se možda i nepravedno upotrebljava, jer navodi na ideju da su postupak, kao i posljedice, slični muškom obrezivanju. To ipak, ni izdaleka, nije slučaj. Procedura kojoj se podvrgavaju djevojčice u dvadeset i osam afričkih zemalja, ali i nekim zemljama Bliskog Istoka, poput Egipta ili Saudijske Arabije i Azije, iz kulturnih razloga i tradicija dugih stotinama godina, bilo bi prikladnije nazvati – rezanjem.

Iako se širenjem obrazovanja podiže i svijest stanovništva, izbor je često nemoguća stvar. U polovini od godišnjih 150 miliona slučajeva rezanje ili zašivanje dijelova ženskih genitalija, koji ostavljaju samo sićušni otvor dovoljan za mokrenje, izvrši se prije djetetove pete godine.

To za sobom, pored strahovitog bola u toku samog čina, nosi i mogućnost infekcija i raznih bolesti, naročito u selima u kojima se koriste nesterilizovani oštri predmeti. Od noža, preko žileta do običnog stakla. Da bi se udala. Da selo ne bi ogovaralo. A mora da se uda. A ko će je htjeti ako nije obrezana? A ako se ne uda, nema krava i buradi piva. Nema zemlje.

Nema škole za sinove. A sinovi su svetinja. Muškarci su svetinja. Za njihovu ruku. Da budu čiste. Da budu vjerne. Jer niti jedna neće poželjeti seks sa drugim muškarcem nikada. Niti jedna neće poželjeti seks ni sa kim. Jer je to samo bol i mučenje. Baš kao i porod, koji često zahtijeva rasijecanje da bi beba mogla da izađe van.

U nekim zemljama sa obredom se ipak čeka do prve trudnoće, što je mnogo bolja opcija, ako ovdje možemo govoriti o boljim opcijama. Ali pravi razlog zašto je to dobro, jeste što djevojčice – jer one su i dalje djevojčice, tamo gdje prva trudnoća znači tek petnaest godina – mogu da se pobune.

I to je ono što se počelo napokon dešavati. U Keniji, one koje su uspjele pobjeći iz zabačenih sela, u kojima je škola samo san, u kojima je obrazovanje luksuz, vraćaju se i pokušavaju da promijene viševjekovne običaje, pokušavaju da pokažu da udaja nije jedini izlaz.

Da nije važno šta selo misli, šta moćnici sela misle. Šta muškarci misle. Šta oni hoće. Šta društvo, najmoćniji entitet hoće iako često i ne misli i zašto smatra da se običaj, koji nema utemeljenja ni u jednoj jedinoj religiji, već počiva isključivo na kulturnim patrijarhalnim obrascima ukorijenjenim toliko da ne smju biti ni predmet rasprave, mora da se završi.

Zašto zlokobni, pogrešni krug koji ide od majke do ćerke, mora da se rastoči. Majke znaju koji bol slijedi, ali ne samo da odobravaju, već i prisljavaju svoje ćerke da urade isto. Jer tako se nalaže. Tako zajednica hoće. I zato se djevojčice očajnički bore da pobjegnu i kad ne znaju kuda. Neke od njih uspijevaju prije, neke poslije.

Ova praksa rezanja ženskih genitalija dešava se i u SAD-u. Mnogi imigranti su zadržali svoje običaje. Ali u SAD-u se dešava i nešto predivno. Odnedavno, mogući su hirurški zahvati koji omogućavaju poništavanje učinjenog zlodjela. Moguće je ponovo otvoriti staru ranu, samo to u ovom slučaju nije bol, već sloboda.

Sloboda o kojoj može samo da sanja 90% somalijskih žena i 10% Arabljanki.

A nama je škola teška. Nama ne valja obrazovni sistem. Nama smeta neulaganje u sport. I, da, treba da nam smeta i treba da se borimo za bolje. Ali nekad, kad pogled ode malo dalje, čini se da nam previše toga smeta. Samo nam tuđi bol smeta tako rijetko. Jer i ne mislimo na njega. Jer je dalek i nestvaran.

A one tamo, sanjaju da pobjegnu sa prašnjavih ulica, sanjaju o mirisu krede koja se mrvi po tabli, sanjaju da postanu doktorice i učiteljice, kako bi spasile sebe, svoje sestre i svoje sunarodnice.

One tamo sanjaju kako majku ne boli svaki pokret i mole se da neće boljeti njih do kraja života.

Pomislite nekad na one tamo.

Za njih je borba za slobodu tek počela. Borba za pravo na sopstveno tijelo.