Ulogu roditelja dobijamo onog momenta kada se rodi dete. I uopšteno gledano, to je uloga koju biramo u svom životu (ne bih mnogo ulazila u detaljisanje ove rečenice, jer nije tema ovog teksta). Ta uloga nas prati, od momenta rođenja deteta, pa sve do naše smrti.

Ali, sama uloga roditelja se menja kako beba odrasta u dete, a potom u odraslog čoveka.

Ulogu bebe mi dobijamo po rođenju, koja se jednako odrastanjem menja, pa postajemo dete, ćerka ili sin, da bi ulaskom u odraslo doba postali odrasli sinovi ili ćerke.

Dakle, kada dete odraste, on postaje odrastao čovek. I to za roditelja znači da sada ima odraslog sina ili ćerku. Ne znači da ima odraslo dete. Bez obzira na to, čujemo od nekih roditelja kako govore svom odraslom sinu ili ćerki: „Ti ćeš za mene uvek biti dete, ma koliko godina imao/la.“ Šta je problematika?

Ne samo što tako govore, nego što se zaista tako i ponašaju. Odrasle ljude tretiraju kao decu, kroz neprihvatanje da se njihova uloga mora menjati. Strah da im više neće ili nisu potrebni, koči ih u sagledavanju svoje roditeljske uloge, na drugačiji, razvojno adaptivniji način.

Mešaju im se u donošenje odluka, u veze, brakove, stalnim savetovanjima, zahtevima da budu prisutni u njihovim životima više nego što je potrebno. Ne shvataju da se njihova uloga roditelja mora promeniti. Naravno da i dalje trebaju svojim odraslim sinovima i ćerkama, ali na drugačiji, odrastao način.

Ponekad, to ode u ekstreme gde traže posebnu pažnju, posebno ophođenje, razne posebnosti jer su oni roditelji i kao takvi nezamenjivi. Ovo su roditelji koji su dopustili sebi da ne odrastu, ne samo kroz svoju ulogu roditelja, već i kao zasebne individue…

Neprihvatanje roditelja da odraste u svojoj ulozi može da ima visoku cenu po sam odnos, ali i život njihovog odraslog sina ili ćerke. Prvo, sigurno da su konflikti česti, jer svi mi manje više želimo svoju samostalnost, želimo da naš život bude samo naš.

Ako nemaju kapacitet da se izbore sa svojim roditeljima, dešava se da prosto odustanu i dopuštaju da roditelji „vršljaju“ po njihovim životima, što može skupo da ih košta na profesionalnom, društvenom, partnerskom polju. Ili, druga situacija je da iz nemogućnosti da se postave zdrave granice, odrastao sin ili ćerka ograničava komunikaciju i viđanje, a ponekad je i u potpunosti prekida.

Čovek o sebi uči dok je živ, jer kao što rekoh sve se menja, pa i naše uloge unutar svojih postojanja. Kao što bi potpuno besmisleno bilo da svom tinejdžeru dajemo flašicu sa mlekom da jede, kada je odavno naučio da vlada sobom po pitanju ishrane, jednako je besmisleno i nezdravo tretirati svog odraslog sina ili ćerku kao tinejdžera i svojim ponašanjem ga pozivati nazad u razdoblje koje je savladao, samo zato što ne znamo kako sada treba da izgleda naša roditeljska uloga.

Ovde je važan rad na sebi i shvatanje da bez obzira što su odrasli ne znači da vas više ne trebaju, vi ste stariji i vaša mudrost može da im bude od velike pomoći, vi ste prešli put koji oni nisu. Ali, sada komunikacija treba da ide iz pozicije odraslih i granice moraju da postoje.

Imati samo roditeljsku ulogu u životu nije dobro. Tu su i druge uloge, uloga partnera, prijatelja, možda ste i vi još uvek sin ili ćerka, profesionalna uloga…

Postoje razna životna polja koja jednako traže vašu pažnju. Komunicirajte sa njima, poštujte granice, čujte ih šta vam govore, kako žele da im pomognete, ne pomažite onako kako vi mislite da treba, usklađujte se, tako ćete pozicionirati sebe u njihovim životima. Na nov i drugačiji način, i pre svega, na obostrano zadovoljstvo.

A tamo gde se sve probalo i ne ide komunikacija i ne ide uspostavljanje granica, ok je i prekid odnosa. Svako ima pravo na svoj život.

Na našim prostorima, roditelji predugo drže decu vezanu uz sebe, prave od njih smisao svog života i ne dozvoljavaju im da budu jedinke za sebe. Do 18. godine roditelji su i u zakonskoj obavezi da vode računa o detetu, do 21. šta ste ga naučili, naučili ste ga, ostalo treba da je isključivo njegov život, ali ono što je naučen, nadalje se preslikava.

Mnogi roditelji se i uvrede kada kažem da nije dobro da im dete bude smisao života, jer kod nas se takvo mišljenje predugo prenosi bez promišljanja. Svaki roditelj, nakon što se dete osamostali, ima još mnogo svog životnog puta i svojih ličnih spoznaja kroz koje treba da prođe kao individua. Što dovodi do ponovnog preispitivanja prioriteta. Ako koči svog odraslog potomka da živi svoj život, koči ujedno i sebe.

Roditelj je psihološki, emocionalni, duhovni, telesni učitelj svom detetu, ali dete ne može doveka biti učenik.

Autor: Vanja Orlović

Ono u kojem dopuštate djeci sve što vam traže i ne branite ništa. Robert Rejland, praktičar ovakvog pristupa objašnjava kako to izgleda kada na taj način odgajate djecu. Prvenstveno to znači i odstupanje od formalnih formi obrazovanja, jer se djeci dopušta da istraže i pronađu najbolji način za učenje. Njegov mlađi sin nikada nije bio u učionici niti je iskusio kako izgleda formalno obrazovanje. Pohađao je školu na daljinu, a sada se sprema za fakultet. Ne mari mnogo za ocjene, ali ni on sam ne misli da je to mjerilo znanja. Ono što mu je važno jeste da shvata kako učenje ne prestaje kada dođe raspust ili kada je vikend. Svakodnevno se razvija i usvaja neophodna znanja.

Davali su im povremeno savjete o tome kako je nešto malo bolje, ali nikada nisu mislili da je to naredba već konstruktivno mišljenje.

– Zašto, mila?
– Zato.
– Pa nije valjda da se tolika devojka plaši mraka?
– Molim te, ostavi upaljeno – ponavlja.
– Ok, ali poješće te komarci, samo da znaš.
– Neka će. Mama?
– Molim?
– A je l’ se ti plašiš nečega? Al’ onako baš baš?
– Ko, ja? Mama se ničega ne plaši, dušo.

Mama se ničega ne plaši. Osim da ćeš mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim, i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sećati dana koje smo proveli zajedno, i da će ove naše godinice izbledeti kao stara hartija. Plašim se da će te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voleti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smejalo se, nekada davno.

Plašim se da ćeš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje kćerke inače prebacuju majkama, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrećna zbog svih onih nesreća koje, nekako, idu u paketu kad imaš petnaest, šesnaest godina. Da ćeš mrzeti svoj nos i kriviti mene zbog toga jer su tvoj nos i moj nos isto. Plašim se da ćeš bežati od mene kao od kuge, da ćeš me se stideti, da više nećemo pričati ni grliti se kao sada, da nećeš utrčati u kuću, baciti ranac na pod i sva zadihana mi reći – znaš šta se danas desilo u školi?

Plašim se da ćeš se kriti od mene, da ćeš me lagati, zatvarati se u sebe, da više neću biti drag gost u tvome svetu, u tvojoj sobi. Treskaćeš vratima, govoriti jezikom koji ne razumem, plakati za svaku sitnicu, tražiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da ćeš se promeniti, da ćeš gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za sobom – prosute mrve, šolju s jogurtom, omote od žvaka. Da ćeš se obilato koristiti mojom šminkom, oblačiti moje stvari bez pitanja, terati kontru, dokazivati da si valjda jača.

Plašim se da ćeš se povući u sebe i da više neću umeti da te nađem. Da ćeš prekidati vezu svaki put kad uđem u sobu pod izgovorom da nešto tražim. Tražiću tebe, a ti ćeš biti sve dalja. Onako kako sam ja svojoj majci bivala, a ona svojoj i tako redom. Strah me je da ću pričati, a da me nećeš čuti. Da ćeš, meni u inat, raditi protiv sebe. Da će te na brzinu smotati neki pogrešan tip, mulac koji te ne zaslužuje, koji neće umeti da voli svaku tvoju pegu na licu i da ću zalud govoriti “nije za tebe, mila, možeš i bolje”. Plašim se da će te nešto boleti, a da nećeš smeti da mi kažeš. Plašim se da ćeš jednog dana ležati sama, u nekom tuđem mraku i da neće biti nikoga da upali svetlo.

Plašim se da ću, jedne sparne junske večeri u 22:02, zuriti u sat i pitati se što te još nema. Da će mi glavom proći sve one strašne slutnje na koje smo, mi, majke, pred bogom pretplaćene. Plašim se da ću te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da će mi uljudan ženski glas s druge strane reći da “birani korisnik trenutno nije dostupan”.

Plašim se da neću biti uz tebe – kada ti bude najteže. Da me neće biti ni kada ti bude najlepše. Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potrebna i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Pre nego što, listajući albume, primetiš kako, gle čuda, na isti način sklanjamo kosu s čela, na isti način se smejemo, podižemo obrve, solimo supu, mrštimo kad nam nešto nije potaman i da će proći ledeno, kameno, bronzano doba pre nego što shvatiš da smo sličnije nego što možeš i želiš da veruješ.

Plašim se da ćeš ličiti na mene. Da ćeš nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao beleg na čelu, da će te po tome poznavati i govoriti ti kako si “ista majka”. Plašim se da ćeš zbog toga neke škole skupo platiti, a lekcije učiti po više puta. Plašim se i da nećeš ličiti na mene. Da nećeš umeti da grliš onako kako ja grlim. Da se raduješ životu onako kako se ja radujem. Da ćeš u želji da što dalje pobegneš od mene, dosadne, naporne, posesivne majke – pobeći i od sebe i da neću stići da ti kažem koliko te volim.

Eto, toga se mama plaši. I to, onako – baš baš.

Daniela Bakić

Preuzeto sa sajta Lepota&Zdravlje