Slažemo se odmah, i prije nego što pročitamo objašnjenje stručnjaka, ono slijedi u članku…

Kada si zadnji put doista imala slobodno vrijeme za sebe? Ako je tvoj sljedeći odmor još uvijek udaljen tjednima ili mjesecima (jer si, na primjer, ispucala godišnji krajem u kolovozu), to bi moglo biti štetno za tvoj mentalni oporavak. Evo zašto stručnjaci preporučuju svjesno planiranje odmora barem svakih 43 dana.

Evo kako funkcionira ‘pravilo 43 dana’

Biznis trenerica Hazel Anderson-Turner poziva se na britanska istraživanja koja pokazuju da osjećaj oporavka i punih baterija nakon odmora traje u prosjeku oko 43 dana. To znači da bismo trebali planirati jedan ili više slobodnih dana od posla otprilike svakih šest tjedana.

Oni koji dosljedno propuštaju odmor povećavaju rizik od kroničnog stresa i iscrpljenosti. Redoviti odmori, s druge strane, mogu pomoći u jačanju mentalne otpornosti.

Mnogi zaposlenici prenose neiskorištene dane odmora u sljedeću kalendarsku godinu, što ih stavlja pod pritisak da ih iskoriste na vrijeme. Možda bi bilo vrijedno svjesno rasporediti vrijeme odmora tijekom cijele godine umjesto da ga čuvaš za kasnije.

Ovo bi mogao biti znak da ti je očajnički potreban odmor

Možda ti poznat sljedeći scenarij: dok ti radiš, tvoji prijatelji objavljuju fotografije s odmora. Odjednom se javlja FOMO (strah od propuštanja) – ne samo zato što nešto propuštaš, nego zato što i sama očajnički trebaš odmor. Hazel Anderson-Turner to vidi kao potencijalni znak upozorenja. Naime, taj osjećaj može ukazivati na to da tvoje tijelo žudi za odmorom.

Ovaj osjećaj „straha od propuštanja“ često nije samo prolazni bljesak ljubomore, nego signal tvog tijela. Signal za što? Da je vrijeme za odmor. To se odnosi na svjesni odmor koji ti istinski puni baterije.

Prema Hazel Anderson-Turner, vrijedi razmisliti o odmorima koji će te istinski potpuno opustiti te treba identificirati ključne elemente za trajno opuštanje. Anderson-Turner tvrdi da si trebaš postaviti sljedeća pitanja koja ti mogu pomoći:

• Tijekom kojih pauza se osjećam posebno povezano s vlastitim vrijednostima?
• Na temelju onoga što znam o sebi i svojoj razini energije, koliko često mi je potrebna pauza?
• Jesu li najbolji redoviti produženi vikendi, rjeđi dulji odmori ili kombinacija oboje?
• Koja ravnoteža odmora i aktivnosti mi najbolje odgovara?
• Što trebam učiniti kako bih isplanirala svoj odmor za sljedeću godinu do kraja ovog tjedna?

Kako jednostavno primijeniti ‘pravilo 43 dana’

Umjesto čekanja sljedećeg velikog odmora, male mikro-avanture mogu ti pomoći: dan na jezeru, vikend u kolibi ili jednostavno 24 sata bez ustaljenog svakodnevnog života. Važno je tada također odložiti mobitel ili ga barem prebaciti u zrakoplovni način rada.

Dakle, zaključak je sljedeći: ako baš ne možeš odmah isplanirati svoj sljedeći odmor, ne moraš provesti mjesece bez opuštanja. Čak i kratki odmori mogu ti pomoći da napuniš baterije – a upravo o tome se radi u „pravilu od 43 dana“.

Miss7

Ako vam je ovaj osećaj poznat, niste jedine. Sve više psihologa govori o fenomenu koji nazivaju produktivna rana (productivity wound) – duboko ukorenjenom uverenju da naša vrednost zavisi isključivo od toga koliko smo produktivne. Kada se tome dodaju društvena očekivanja, perfekcionizam i mentalno opterećenje koje žene svakodnevno nose, nije iznenađujuće što mnoge osećaju krivicu zbog odmora, čak i onda kada su potpuno iscrpljene.

Šta je zapravo „produktivna rana“?

Psiholozi ovim izrazom opisuju obrazac razmišljanja u kojem osoba svoju vrednost meri brojem obavljenih zadataka, postignuća ili količinom posla koju uspe da uradi tokom dana. U takvom načinu razmišljanja odmor nije prirodna potreba, već nešto što prvo treba „zaslužiti“. Mnoge žene zato imaju osećaj da ne smeju da uspore dok sve nije završeno, iako dobro znaju da lista obaveza zapravo nikada nema kraj.

Unutrašnji glas tada neprestano ponavlja iste poruke: „Mogla bih sada da uradim nešto korisno“, „Nisam dovoljno uradila danas“ ili „Druge žene uspevaju da postignu mnogo više od mene“. Vremenom ove misli postaju toliko automatske da više ni ne primećujemo koliko utiču na naše raspoloženje.

Zašto žene češće osećaju krivicu zbog odmora?

Iako pritisak produktivnosti pogađa oba pola, žene se sa njim suočavaju na drugačiji način. Od njih se često očekuje da budu uspešne na poslu, prisutne u porodici, emocionalna podrška partneru, organizatorke svakodnevnog života i osobe koje vode računa o domu. Uz to, društvene mreže svakodnevno prikazuju žene koje naizgled bez napora balansiraju karijeru, majčinstvo, treninge, putovanja i negu o sebi.

Takve slike stvaraju iluziju da svi drugi uspevaju da postignu više, dok samo mi zaostajemo. Psiholozi upozoravaju da upravo poređenje sa idealizovanim životima drugih ljudi povećava osećaj krivice kada odlučimo da usporimo. Umesto da odmor doživimo kao način da obnovimo energiju, počinjemo da ga posmatramo kao izgubljeno vreme.

Mentalno opterećenje ne završava kada završite posao

Jedan od razloga zbog kojih je ženama teško da se odmore jeste takozvani mental load, odnosno mentalno opterećenje. Čak i kada sede na kauču ili pokušavaju da čitaju knjigu, njihov um često pravi spisak svega što tek treba da urade. Razmišljaju o sastancima, kupovini, rođendanima, dečjim obavezama, računima ili planovima za narednu nedelju. Drugim rečima, telo možda miruje, ali mozak nastavlja da radi. Zato mnoge žene kažu da ne umeju da se opuste ni tokom godišnjeg odmora, jer osećaju da bi uvek trebalo da rade nešto korisnije.

Majčinstvo dodatno pojačava osećaj odgovornosti

Kod majki se krivica zbog odmora često javlja još intenzivnije. Mnoge imaju osećaj da svaki trenutak koji provedu same znači da su nešto uskratile svojoj deci. Istraživanja pokazuju da veliki procenat majki oseća nelagodu kada izdvoji vreme samo za sebe, čak i kada su iscrpljene. Popodnevno spavanje, odlazak na masažu ili nekoliko sati provedenih sa prijateljicama često izazivaju osećaj da nisu dovoljno posvećene porodici. Istovremeno, društvo i dalje mnogo lakše prihvata kada muškarci izdvoje vreme za odmor ili hobije, dok se od žena često očekuje da budu stalno dostupne drugima.

Odmor nije isto što i self-care

Poslednjih godina wellness industrija često nam poručuje da je dovoljno da kupimo novu masku za lice, odemo na masažu ili napravimo toplu kupku kako bismo se oporavile od stresa. Iako sve to može biti prijatno, psiholozi upozoravaju da to nije isto što i pravi odmor. Pravi odmor zapravo podrazumeva da sebi dozvolite da na neko vreme prestanete da budete produktivne. To znači da ne planirate naredni projekat dok šetate, ne odgovarate na poslovne poruke tokom vikenda i ne osećate potrebu da svaki slobodan trenutak pretvorite u još jednu obavezu. Našem mozgu potrebni su periodi u kojima ne rešava probleme. Upravo tada dolazi do emocionalnog oporavka, kreativnog razmišljanja i obnavljanja energije.

Burnout ne nastaje preko noći

Kada mesecima ili godinama ignorišemo potrebu za odmorom, telo počinje da šalje signale koje više nije moguće zanemariti. Prvo dolazi hronični umor. Zatim problemi sa koncentracijom, razdražljivost, osećaj da vas i najmanji zadatak iscrpljuje, poremećaji sna i gubitak motivacije. Mnoge žene tada pokušavaju da rade još više, verujući da će tako „stići sve“, iako upravo takav obrazac dodatno produbljuje iscrpljenost. Burnout nije posledica manjka otpornosti ili loše organizacije. Najčešće je rezultat dugotrajnog života pod pritiskom da stalno budete dostupne, efikasne i odgovorne za sve.

Zašto je odmor važan i za produktivnost?

Paradoks je u tome što odmor ne smanjuje produktivnost – on je povećava. Istraživanja pokazuju da redovne pauze poboljšavaju koncentraciju, donošenje odluka i kreativnost, dok hronični umor povećava broj grešaka i smanjuje sposobnost rešavanja problema. Mozak funkcioniše u prirodnim ciklusima pažnje i energije, zbog čega nije predviđen za višesatni rad bez predaha. To znači da odmor nije nagrada za dobro obavljen posao. On je njegov sastavni deo. Kada sebi dozvolimo da zastanemo, vraćamo se obavezama sa više fokusa, strpljenja i energije nego kada pokušavamo da radimo bez prestanka.

Kako da se oslobodite krivice zbog odmora?

Prvi korak jeste da prepoznate unutrašnji glas koji vam govori da niste dovoljno uradile. Umesto da mu automatski poverujete, zapitajte se da li biste isto rekle svojoj prijateljici ili sestri kada biste je videle potpuno iscrpljenu. Većina žena pokazuje mnogo više saosećanja prema drugima nego prema sebi.

Važno je i da prihvatite činjenicu da lista obaveza nikada neće biti potpuno završena. Uvek će postojati još jedan mejl, još jedna mašina za veš ili još jedan sastanak koji treba zakazati. Ako čekate da sve bude gotovo kako biste sebi dozvolile odmor, velika je verovatnoća da se to nikada neće dogoditi. Odmor planirajte jednako ozbiljno kao i poslovne obaveze. Pauza za ručak, večernja šetnja, sat vremena bez telefona ili slobodno popodne ne bi trebalo da budu luksuz, već sastavni deo svakodnevice.

Ne zaboravite da je važno i da postavite jasne granice. To znači da ne morate odgovoriti na svaku poruku istog trenutka, prihvatiti svaki dodatni zadatak ili biti dostupne svima u svakom trenutku. Granice nisu znak sebičnosti, već način da zaštitite svoje mentalno zdravlje.

Menjanje kulture koja veliča neprekidan rad

Sve više stručnjaka smatra da je vreme da promenimo način na koji govorimo o uspehu. Godinama smo veličali zauzetost kao dokaz ambicije, dok je odmor često bio predstavljen kao slabost ili gubljenje vremena. Međutim, nova istraživanja pokazuju upravo suprotno. Ljudi koji redovno odmaraju imaju bolje mentalno zdravlje, donose kvalitetnije odluke i dugoročno postižu održivije rezultate. Drugim rečima, uspeh ne bi trebalo meriti brojem sati provedenih u radu, već kvalitetom života koji gradimo.

Posebno je važno da žene prestanu da osećaju potrebu da svoju vrednost neprestano dokazuju produktivnošću. Naša vrednost nije određena brojem obavljenih zadataka, urednošću doma ili količinom obaveza koje možemo da iznesemo na svojim leđima tokom jednog dana.

Na kraju, možda je najvažnije da zapamtite jednu stvar: krivica zbog odmora nije dokaz da ste lenje. Ona je posledica društva koje je godinama učilo žene da moraju biti dostupne, korisne i produktivne u svakom trenutku. Ali odmor nije nešto što treba da zaslužite. On je osnovna ljudska potreba, jednako važna kao san, hrana ili voda. A kada sebi dozvolite da usporite bez osećaja krivice, ne odustajete od svojih ciljeva. Naprotiv, gradite život u kojem uspeh neće biti plaćen vašim fizičkim i mentalnim zdravljem.

Fempiria

Kako piše American Skin Association sunce emituje nevidljive ultraljubičaste (UV) zrake. Ultraljubičasti B (UVB) zraci kratke su talasne dužine i velike energije, a apsorbuje ih epidermis, odnosno spoljašnji sloj kože. Kada izgorite na suncu, koža reaguje na UVB zrake stvaranjem hemijskih supstanci koje se nazivaju medijatori upale. Neki od njih prodiru u dermis, srednji sloj kože, gde iritiraju sitne krvne sudove. Oni se šire, što izaziva crvenilo karakteristično za opekotine od sunca.

Istovremeno, UVB zraci utiču na genetski materijal ćelija epidermisa, izazivajući oštećenja koja mogu dovesti do raka kože. Drugi UVB zraci mogu da utiču na imuni sistem i oslabe sposobnost kože da se sama obnavlja.

UVB zračenje takođe napada melanocite, ćelije odgovorne za pigment kože. One reaguju pojačanom proizvodnjom melanina i slanjem melanozoma ka površini kože kako bi delovali kao zaštitni filter od sunčevih zraka. Međutim, sami sunčevi zraci oštećuju DNK pigmentnih ćelija. Takva genetska oštećenja dovode do pojave pega i tamnih staračkih fleka, ali još ozbiljnije – doprinose razvoju melanoma i drugih oblika raka kože.

UVA zraci i starenje kože

Ultraljubičasti A (UVA) zraci, koji imaju dužu talasnu dužinu od UVB zraka, takođe mogu izazvati trajna oštećenja. Oni prodiru dublje u kožu, utiču na DNK ćelija u dermisu, oštećuju ćelijske membrane i menjaju proteine koji čine kolagen i elastin – osnovu čvrste strukture kože.

Na taj način UVA zraci direktno doprinose nastanku bora i opuštanju kože. Takođe slabe potporu sitnim krvnim sudovima, koji se trajno šire, što se ispoljava kao trajno crvenilo ili vidljive kapilarne mreže na nosu, obrazima i bradi. UVA zraci imaju značajnu ulogu i u razvoju raka kože.

Kako tinejdžeri gledaju na preplanulost

Uprkos svim ovim činjenicama, istraživanje Američke akademije za dermatologiju pokazalo je sledeće stavove među tinejdžerima:

• 63 odsto tinejdžera smatra da izgledaju lepše kada su preplanuli.
• 59 odsto veruje da ljudi generalno izgledaju zdravije kada su preplanuli.
• 43 odsto kaže da se namerno sunča.
• 28 odsto devojaka i 14 odsto mladića nikada ne koristi kremu sa zaštitnim faktorom.
• Samo troje od 10 tinejdžera koji se sunčaju kaže da uvek koristi zaštitu od sunca.

Oštećenje ozonskog omotača povećava rizik

Nekada je ozonski omotač u atmosferi pružao zaštitu od štetnog sunčevog zračenja. Međutim, on se stanjuje zbog zagađenja vazduha. Zbog toga štetni UV zraci lakše dopiru do Zemljine površine, što je dovelo do porasta broja slučajeva raka kože.

Solarijumi

Verovatno kao posledica rasprostranjenih mitova o preplanulosti, povećana je i upotreba solarijuma. Stručnjaci upozoravaju da je to veoma opasna praksa.

Prema podacima Američke akademije za dermatologiju, korišćenje solarijuma pre 35. godine života povezano je sa značajno većim rizikom od melanoma, najsmrtonosnijeg oblika raka kože. Ipak, više od milion Amerikanaca svakodnevno posećuje solarijume, a čak 70 odsto njih čine devojke i žene uzrasta od 16 do 29 godina.

Smanjenje izloženosti ultraljubičastom (UV) zračenju najbolji je način da se umanji rizik od svih oblika raka kože, uključujući melanom. Budite odgovorni prema suncu. Ne koristite solarijume. Zaštitite svoju kožu i smanjite rizik.

Zaštita kože

Da biste zaštitili kožu od štetnog delovanja sunčevih zraka, važno je da izbegavate boravak na suncu između 10 i 16 časova, kada je UV zračenje najjače, da nosite zaštitnu odeću i koristite kremu za sunčanje sa zaštitnim faktorom (SPF) od najmanje 15.

Izloženost UV zračenju obično je najveća između 10 i 16 časova tokom letnjeg računanja vremena, kao i u kasno proleće i rano leto u Severnoj Americi. Ipak, zaštita od UV zraka važna je tokom cele godine. UV zračenje može biti veoma jako i tokom oblačnih ili maglovitih dana, a ne samo kada je nebo vedro.

Jačina UV zračenja direktno zavisi od položaja Sunca na nebu. Pravilo senke omogućava da to procenite posmatrajući dužinu svoje senke tokom dana. Kada je vaša senka kraća od vaše visine, UV zračenje je dovoljno jako da poveća rizik opekotina od sunca.

Zaštitna odeća

Najbolju zaštitu pruža široka, komotna odeća od gusto tkanog materijala. Tamnije boje obično štite bolje od svetlih, a suva odeća pruža veću zaštitu od mokre.

Šešir sa širokim obodom, koji pravi mnogo hlada, najbolji je izbor za zaštitu glave, lica i vrata. Ako zbog visokih temperatura ne možete da nosite duge pantalone i košulju dugih rukava, važno je da obučete suvu majicu. Što više boravite u hladu i obavezno koristite kremu za sunčanje.

Krema za sunčanje

Kreme za sunčanje štite kožu tako što upijaju, odbijaju ili raspršuju Sunčeve zrake. Neke sadrže i hemijska jedinjenja koja dodatno štite kožu od UV zračenja.

Njihova efikasnost označava se zaštitnim faktorom (SPF). Broj SPF pokazuje koliko dugo će vas krema štititi pre nego što je ponovo nanesete, odnosno koliko dugo možete da boravite na suncu pre nego što izgori koža.

Kreme za sunčanje štite kožu tako što upijaju, odbijaju ili raspršuju UV zrake. Njihova efikasnost označava se zaštitnim faktorom (SPF), koji pokazuje koliko dobro štite od UVB zračenja koje izaziva opekotine od sunca.

Stručnjaci danas preporučuju korišćenje širokospektralne kreme sa zaštitnim faktorom od najmanje SPF 30, a osobama svetle puti ili onima koje duže borave na otvorenom često se savetuje i viši SPF.

Da bi zaštita bila efikasna, kremu treba naneti u dovoljnoj količini 15 do 30 minuta pre izlaska napolje i ponovo je nanositi na svaka dva sata, kao i nakon plivanja, obilnog znojenja ili brisanja peškirom. Nijedna krema za sunčanje ne pruža celodnevnu zaštitu, pa se ne treba oslanjati samo na visok SPF, već i boraviti u hladu, nositi zaštitnu odeću i izbegavati sunce kada je UV zračenje najjače.

Ako uzimate lekove, pitajte lekara ili farmaceuta da li mogu povećati osetljivost vaše kože na Sunce. Pojedini antibiotici, kontraceptivne pilule, diuretici, antihistaminici i antidepresivi mogu povećati osetljivost na UV zračenje.

Kod nekih ljudi krema za sunčanje može izazvati alergijsku reakciju. U tom slučaju treba isprobati drugi proizvod ili se obratiti dermatologu.

Bez obzira na boju kože, preporučuje se korišćenje kreme za sunčanje sa zaštitnim faktorom od najmanje SPF 15. Čak i osobe sa veoma tamnom kožom mogu dobiti opekotine od sunca i oboleti od raka kože.

Izvor: forbes.n1info.rs

Nije slučajno što se mnogi ljudi pored vode osećaju lakše, smirenije i srećnije. Taj osećaj ima i svoje objašnjenje, a zove se Blue Mind Theory — teorija koja govori o tome kako more, voda i plava boja utiču na naš mozak, telo i raspoloženje.

Prema ovoj teoriji, posmatranje vode ili boravak u njoj može da pomogne u smanjenju stresa, opuštanju nervnog sistema, boljem raspoloženju i osećaju unutrašnjeg mira.

Plava boja deluje kao pauza za mozak

Plava je boja koju najčešće povezujemo sa morem, nebom, tišinom i prostranstvom. Za razliku od intenzivnih boja koje nas bude, ubrzavaju ili privlače pažnju, plava ima mekši i mirniji efekat.

Zato se često doživljava kao boja mira, sigurnosti i predaha. Kada gledamo u more, naš mozak ne dobija agresivan vizuelni stimulus, već nešto ritmično, poznato i umirujuće. Talasi se ponavljaju, horizont je stabilan, a prostor deluje otvoreno — i sve to telu šalje signal da može da uspori.

Zbog toga mnogi ljudi pred morem osećaju da im se misli raščišćavaju, čak i kada ne rade ništa posebno.

Zašto nam more toliko prija

More nije samo lepo za gledanje. Ono istovremeno angažuje više čula: vidimo plavu površinu, čujemo ritam talasa, osećamo vazduh, miris soli i vlagu na koži. Taj spoj deluje kao prirodan reset.

Boravak pored vode može da smanji osećaj napetosti, dok samo posmatranje talasa često ima efekat sličan meditaciji. Ne moramo posebno da se trudimo da se opustimo — more to nekako uradi umesto nas.

Zato se posle dana provedenog na plaži često osećamo umorno, ali na lep način: telo je opuštenije, glava lakša, a raspoloženje bolje.

Šta se dešava kada uđemo u vodu

Efekat postaje još jači kada uđemo u more. Plivanje, plutanje ili samo stajanje u vodi stvaraju osećaj lakoće jer telo više nije pod istim pritiskom gravitacije. Mišići se opuštaju, disanje se usporava, a um dobija priliku da se odmori.

Boravak u morskoj vodi ne opušta samo psihu, već i telo. Zbog minerala, plutanja i osećaja bestežinskog stanja, more pomaže da se telo oslobodi napetosti, disanje uspori, a nervni sistem umiri.

Talasoterapija, odnosno korišćenje morske vode i morskog okruženja u svrhu oporavka i relaksacije, zasniva se upravo na toj ideji: more nije samo kulisa za odmor, već prostor koji može da pomogne telu da se vrati u ravnotežu.

Plava nije samo boja leta, već boja unutrašnjeg mira

Plava boja ima posebno mesto u našem doživljaju sveta. Ona nas istovremeno smiruje i poziva na introspekciju. Nije nametljiva, ne traži pažnju, ali je snažno osećamo.

Možda baš zato more ima toliku emocionalnu moć. Ono nas podseća da ne moramo stalno da budemo u pokretu, da ne moramo sve da rešimo odmah i da ponekad zaista pomaže samo da gledamo u daljinu i dišemo.

Kako da iskoristite Blue Mind efekat i kada niste na moru

Ne morate uvek biti na plaži da biste osetili makar deo ovog efekta. Pomaže i šetnja pored reke ili jezera, gledanje u bazen, slušanje zvuka talasa, tuširanje bez žurbe ili unošenje plavih tonova u prostor u kom boravite.

Naravno, ništa ne može potpuno da zameni more, ali ideja Blue Mind teorije je jednostavna: voda nas vraća sebi. Smiruje nas, usporava i podseća da je odmor ponekad najlekovitija stvar koju možemo da uradimo za sebe.

Zadovoljna.hr

Shvatam: Pišem ovaj tekst tokom prazničnog vikenda.

I zato sam odlučila da konsultujem eksperta. Rašel Ajsip (Rashelle Isip), konsultantkinja za produktivnost i trener za upravljanje vremenom iz Njujorka, bukvalno je napisala knjigu: Vodič eksperta za upravljanje vremenom.

Znam da nisam dobra u udaljavanju od posla. Delom je to zato što sam kontrol frik (brinem da stvari neće biti završene), a delom zato što želim da moji klijenti i saradnici budu srećni (očigledno je da sam srednje dete).

Prema studiji Pju istraživačkog centra, jedan od najčešćih razloga – i onaj koji poreski, računovodstveni i pravni profesionalci bez sumnje ističu – jeste briga da bi mogli da kasne s poslom ako uzmu više slobodnog vremena. Drugi brinu kako to utiče na njihovu mogućnost za napredovanje ili zbog opterećenja koje bi nametnuli kolegama.

Bez obzira na razlog, Ajsip kaže da moramo da normalizujemo uzimanje slobodnog vremena od posla. „Ljudi idu na odmore, posebno tokom leta“, prosto objašnjava Ajsip.

Zašto treba uzeti slobodno vreme?

Dok otpuštanje može da izgleda kao luksuz, ne bi trebalo da bude. Prema rečima Ajsip, postoji praktičan razlog zašto treba odmarati: Ako ste iscrpljeni, ne možete da uslužite klijente na najbolji mogući način.

Ustvari, to je jedna od prvih stvari koju ćete čuti kada uđete u avion i krenete na odmor: letačko osoblje uvek upućuje da „stavite prvo svoju masku za kiseonik pre nego što pomognete drugima“. Ne možete efektno da pomognete drugima ako ste sami na „rezervi“.

Iako znamo da je to tačno, u teškim biznisima usluživanja klijenata, kao što su porezi, računovodstvo i pravo, može da bude teško uvideti vrednost uzimanja vremena za sebe. Ali Ajsip predlaže da ako je to primarna briga, verovatno je odlično vreme da preispitate kako radite i ko bi mogli da budu vaši klijenti.

Kada je reč o klijentima koji zahtevaju vaše celokupno vreme, možda je dobro da se zapitate, „Da li je to klijent kakvog želim?“.

Planirajte da se opustite

Za neke od nas, samo bukiranje slobodnog vremena može da bude veliki korak. Šta onda?

Ajsip savetuje da bi deo odmora ili planiranja odsustva trebalo da uključuje pravljenje mini plana za povratak tako da vas ne sustigne sve odjednom. Ja sam neko ko pravi liste, tako da Ajsip predlaže izradu kratke liste stvari koje treba prvo uraditi kada se vratim u kancelariju. Na taj način, one To Do stvari koje čekaju neće biti prve i glavne misli dok nisam tu.

Šta još treba da bude deo tog mini plana? Zakazivanje sastanaka koje bi trebalo da imate kada se vratite. Često nagomilamo sastanke da nadoknadimo vreme dok smo odsustvovali. Ali Ajsip kaže da zakažemo te sastanke za kasnije – mnogo kasnije.

Kada se vratite, dodaje, poželećete da imate vremena da se organizujete i nadoknadite ono što ste propustili pre nego što uronite u novi krug sastanaka. Zakazivanje tih sastanaka nekoliko dana (ili nedelja) nakon što se vratite, omogućava vam da lakše uronite u radnu rutinu.

Postavite granice

Deo vašeg plana trebalo bi da uključuje i postavljanje granica. Pre nego što odete na odmor, Ajsip savetuje da razmislite da li želite da omogućite ljudima da vas kontaktiraju dok niste tu. Iako znamo da je cilj da se potpuno isključite, realno posmatrano, odgovor na to pitanje mogao bi da bude DA. Ako jeste DA, kaže Ajsip, morate da upravljate očekivanjima.

Ajsip je fan automatskih odgovora. Često imam osećaj krivice kada ih uključim, ali Ajsip da njihova efikasna upotreba može da bude dobra ideja. Komuniciranje vaše raspoloživosti klijentima i kolegama može da pomogne smanjivanju stresa povezanog sa osećajem da bi stalno trebalo da proveravate mejlove.

Isto važi i za govornu poštu. I, dodaje, sugerisanje kada ste na raspolaganju je isto je kao i kada prodavnice istaknu radno vreme – to je dobro oglašavanje i omogućava ljudima da znaju kada realno mogu da očekuju da će nešto moći da urade s vama.

Ako ne možete u potpunosti da se isključite, razmislite o podeli i blokiranju vremena. Priznaću da sam veliki fan ove strategije. Kada moram da uzvratim pozive klijentima, pokušavam da ih zakažem jedan za drugim u vremenskim segmentima tako da moj dan ne bude niz prekidanja. Isto radim za mejlove koji nisu hitni – obeležim mejlove nižeg prioriteta kako bih na sve odgovorila u okviru jednog sata.

To mi pomaže da budem produktivnija tokom radne nedelje. Ajsip kaže da bi to mogla da bude efikasna strategija i ako morate da radite na odmoru – raspoređivanje vremena za rad (i pridržavanje) mogu da vam omoguće da se osećate bolje kada je reč o oslobađanju vremena kasnije tokom dana radi opuštanja.

Trebalo bi, međutim, da budete konzistentni i, Ajsip naglašava, eksplicitni. Ako ste dostupni za pozive u određeno vreme svakog dana – što je idealno – to jasno naglasite. Vaš mejl ili govorna pošta treba jasno da komunicira, „biću na raspolaganju samo od jedan do tri popodne“ ili kada god da imate taj prozor.

Slično tome, ako apsolutno morate da se javite kancelariji dok niste tu, recite kolegama ili asistentu kada da očekuju vaš poziv.

Van tog vremena, ona kaže, pojasnite da ste dostupni samo „ako je apsolutno urgentno“. Ključno za ovu strategiju? Obezbedite da vaše kolege ili asistent razumeju šta je urgentno. Ako je u toku projekat povezan sa revizijom ili povratom poreza, na primer, istaknite aktivnosti koje bi zasluživale odgovor i budite što određeniji.

Pismo od Poreske uprave u kojem kažu da su primili vaš dopis ali im je potrebno više vremena da odgovore? To nije toliko vremenski osetljivo da zahteva poziv ili mejl.

Klijent vam je konačno dostavio svoju dokumentaciju? To može da čeka na vaš povratak.

Ali službenik Poreske uprave na vratima vašeg klijenta? To bi zaslužilo poziv ili mejl (srećom, neočekivane posete malo su verovatne ovih dana).

„Ako može da čeka“, savetuje Ajsip, „neka čeka“.

Otarasite se ometanja

Može da pomogne ukoliko se otarasite ometanja. To uključuje isključivanje notifikacija na telefonu – možete ponovo da ih aktivirate kada se vratite. I ako imate aplikacije koje koristite za rad, poput Slack-a, razmislite da ih privremeno obrišete. Ne morate da znate oko čega su Dejv iz računovodstva ili Marian iz HR-a zabrinuti u ovom trenutku.

A što se tiče društvenih mreža? Ajsip savetuje da ne gledate društvene mreže dok ste na odmoru. Veoma je lako da vas usisaju informacije šta se dešava negde drugde – i da se ne fokusirate na to gde ste u ovom trenutku. Dok ste na odmoru, kaže ona, „uživajte u svetu oko vas“.

Može da bude teško opustiti se, posebno za neke od nas koji imamo osećaj da uvek nešto radimo. Ajsip kaže da odmor može da ponudi odlično vreme da vežbate da ne zakazujete bilo šta u vašem kalendaru, uključujući obilaske i događaje. Oni koji preteruju u zakazivanju skloni su da isto rade i na odmoru, ali dodaje, ne mora svaki deo dana da bude popunjen.

Priznaću da je taj savet prilično izazovan. Volim da sam zauzeta. Za nas kojima je teško da ne radimo ništa, Ajsip ima alternativni predlog – vežbajte da ne zakažete ništa tokom jednog sata ili više svakog dana kada niste na poslu. Nemojte da popunjavate to vreme i samo gledajte šta se dešava.

„Povezujemo to što ne radimo ništa sa lenjošću“, kaže ona, „ali postoji vrednost u opuštanju. Budite dovoljno hrabri da vidite koliko možete da se opustite“.

Potrudite se

Ako jednostavno ne možete da kažete ne poslu, razmislite o načinima da odvojite deo vremena, a da nemate osećaj kao da radite. To može da bude profesionalni razvoj – čitanje teksta ili gledanje seminara koje ste odlagali.

Priznajem da sam potrošila deo prošlogodišnje zimske pauze na gledanje kurseva edukacije u oblasti prava – bili su mi potrebni dodatni sati, ali nisam mogla da nađem vreme. Iako nije bilo u potpunosti opuštajuće, pomoglo mi je da skinem neke stvari sa to-do liste i da se osećam kao da sam postigla nešto dok mi je to i dalje dozvoljavalo da provedem deo vremena sa porodicom.

Dok je maksimalno opuštanje na odmoru prioritet, korisno je razumeti da to ne mora biti potraga u stilu sve ili ništa. „Potrudite se“, kaže Ajsip. Morate da budete svesni svojih ograničenja i da planirate u skladu s tim.

U najvećem delu, međutim, ona naglašava – odmor je odmor. Pročitajte neku laganu knjigu ili radite nešto drugo što vas opušta. Većina drugih stvari može da sačeka.

Povratak u kancelariju

Pod pretpostavkom da imate vremena da se opustite, šta je sledeće? Ako ste kao ja, jedan od najgorih delova odmora je povratak u kancelariju jer moj um automatski prelazi u razmišljanje šta moram da uradim kad se vratim. Želim da sve bude urađeno što je brže moguće.

To može da bude greška, prema Ajsip. Ako žurite da se vratite na posao, poništavate bilo kakvo opuštanje koje ste upravo postigli. Morate da se lagano vratite u rutinu, upozorava ona. Kada se vratite, razmotrite izradu liste svih stvari koje mislite da treba da uradite – ne obavezno po redu.

Izbacivanje iz glave svih stvari kojima bi trebalo da se bavite može da bude olakšanje samo po sebi. Zapišite sve, kaže ona, i onda počnite da planirate vaše naredne korake.

I sećate li se onih sastanaka koje ste odložili zakazujući ih nekoliko dana ili nedelja kasnije? To je korisno jer vam daje prostor za predah. Umesto žurenja na sastanke, možete da prođete kroz mejl i pobrinete se za ono što je najznačanije tako da budete spremni da se na kraju vratite na staro.

Vežbajte tokom godine

Ajsip kaže da su neke od naših radnih rutina samo to – rutine – i ne računaju se u to koliko dobro koristimo naše vreme. Ostavljanje vremena da razmislite kako možete bolje da uredite raspored rada može da bude prekretnica. Na primer, ne morate uvek da budete za vašim stolom samo zato što se to očekuje od vas. Zapitajte se, „da li radim zbog rada ili zapravo završavam neke stvari?“.

Ako imate problem da odete iz kancelarije, Ajsip savetuje da se proba sa mini pauzom. To može da bude u formi kraćeg rada tokom leta ili tokom manje napornih dana tokom godine. Kada ste u poslu koji ima rokove, kao što su porezi, računovodstvo i pravo, znate kada će naići period gužve. Ako znate da ćete da radite ceo dan u martu, a da ćete imati malo slobode u novembru, planirajte da prilagodite raspored tome.

Ako vaš rad nije sezonski, može da varira i u zavisnosti od dana u nedelji. Obratite pažnju na prirodnu oseku i protok rada tokom nedelje, kaže Ajsip, i razmotrite kako da napravite pauzu. Vežbajte da uzmete pun sat za ručak, na primer. To je jedan način da date sebi pauzu, a da ne uzmete puno od svog dana.

Sada napravite plan

Ako niste imali vreme za sebe – bez obzira na razlog – nemojte da se obeshrabrite. Ajsip vas ohrabruje da sada razmislite o sledećem odmoru. „Napravite plan“, kaže ona. A za one kojima je teško da odgurnu posao, kaže da sklone osećaj krivice.

„To vam se duguje“, objašnjava. Vreme odmora i plaćenog odsustva nisu samo preporuke. Većina poslova sa punim radnim vremenom podrazumevaju vreme za odmor plus plaćeno odsustvo svake godine – zapisani su u vaš opis posla. „Deo vašeg posla je da napravite pauzu“, naglašava ona.

Keli Filips Erb, novinarka Forbes

Ruski psiholog Mihail Labkovski tvrdi da takvi ljudi ne pate od viška discipline ni ambicije, već od nečega mnogo ozbiljnijeg – anksioznosti.

Ljudi koji ne umeju da stanu često ni ne umeju da uživaju

Kako kaže, mnogi su odrasli uz ideju da čovek vredi samo dok radi, juri, trudi se i dok je konstantno umoran. Odmalena slušaju iste rečenice: “Nemoj da ležiš”, “Radi nešto korisno”, “Ne budi lenj”, “Ko će sutra živeti umesto tebe?”. Vremenom čovek više ni ne zna kako izgleda pravi odmor, jer mu mir postaje neprijatan.

Labkovski opisuje ljude koji čak i na plaži moraju da imaju misiju. Ne mogu samo da sede i gledaju u more. Oni moraju da organizuju pecanje u zoru, obilazak tvrđava, planinarenje, večernji izlazak i još deset aktivnosti usput, samo da ne bi ostali sami sa sopstvenim mislima. Problem je što u svemu tome uglavnom ni ne uživaju.

– Problem je što su mnogi od nas ispunjeni dubokom anksioznošću, tvrdi psiholog i dodaje da ljudi često zatrpavaju sebe obavezama samo da bi ugušili unutrašnji nemir. Imaju osećaj da će, ako stanu, nešto strašno da se dogodi. Kao da će ih tišina sustići pre nego što stignu da pobegnu od nje.

Anksiozni ljudi ne podnose ni sopstveni mir, ni tuđi

Upravo zato, kaže on, današnji ljudi više ne umeju ni da šetaju bez cilja. Sve mora da ima svrhu, rezultat i poentu. Ako izlaze iz kuće, onda idu nešto da završe. Ako odmaraju, onda moraju da “napune baterije”. Ako sede, odmah uzimaju telefon. Sama ideja da nešto rade samo zato što im prija mnogima danas zvuči gotovo nemoguće.

Posebno upozorava na roditelje koji sopstvenu anksioznost prenose na decu. Na onu decu kojoj se ne dozvoljava da samo leže, maštaju ili gube vreme, jer odrasli u svemu vide lenjost i neuspeh. A upravo je slobodno vreme, tvrdi psiholog, ključno za zdrav razvoj mozga i psihe.

Njegova poruka je brutalno jednostavna: čovek ne mora stalno da bude iscrpljen da bi bio vredan.

– Pobednik nije onaj ko je stalno zabrinut i nervozan, već onaj ko ume da bude miran, sabran i siguran u sebe, kaže Labkovski.

I možda je baš to danas najteža stvar na svetu – leći, ćutati, ne juriti nigde i ne osećati grižu savesti zbog toga.

Izvor: ona.telegraf.rs

Kada putnici imaju pravo na naknadu

Prema Uredbi EU 261/2004, putnici mogu tražiti naknadu u tri osnovne situacije: kada let kasni više od tri sata, kada je let otkazan ili kada im je uskraćeno ukrcavanje. Ova prava važe za sve letove koji polaze iz Evropske unije, bez obzira na aviokompaniju, kao i za letove koji stižu u EU ukoliko ih obavlja evropski prevoznik.

Iznos naknade određuje se prema dužini leta. Za kraće letove do 1.500 kilometara putnici mogu dobiti 250 evra. Srednje distance između 1.500 i 3.500 kilometara donose naknadu od 400 evra, dok za najduže letove preko 3.500 kilometara putnici imaju pravo na 600 evra.

Šta aviokompanije moraju da obezbede

Pored novčane naknade, avioprevoznici su dužni da putnicima pruže odgovarajuću brigu tokom čekanja. To podrazumeva besplatne obroke i osvežavajuća pića, pristup komunikacijskim kanalima poput telefona ili interneta, a u slučaju dužeg čekanja i hotelski smeštaj sa prevozom.

Kada ne možete dobiti naknadu

Važno je napomenuti da aviokompanije nisu uvek obavezne da isplate naknadu. Ako su putnici obavešteni o otkazivanju leta najmanje dve nedelje unapred ili im je ponuđeno alternativno putovanje u razumnom roku, kompanija se oslobađa obaveze plaćanja naknade.

Takođe, u slučaju vanrednih okolnosti koje se nisu mogle izbeći, avioprevoznik nije dužan da isplati naknadu. Pod vanredne okolnosti spadaju ekstremni vremenski uslovi, političke nestabilnosti, bezbednosni rizici i tehnički problemi koji mogu ugroziti sigurnost leta.

Kako ostvariti svoja prava

Prvi korak u ostvarivanju prava na naknadu je kontaktiranje aviokompanije. Putnici moraju imati potvrđenu rezervaciju i moraju se prijaviti na let najmanje 45 minuta pre planiranog poletanja. Zahtev za naknadu podnosi se direktno prevozniku koji je trebalo da obavi let, a ne posredniku preko kojeg je karta kupljena.

Ako aviokompanija ne odgovori na zahtev u roku od dva meseca ili odbije isplatu naknade, putnici se mogu obratiti nacionalnom telu za zaštitu prava putnika u zemlji gde se incident dogodio. Za međunarodne slučajeve, pomoć pruža i Evropski potrošački centar koji može posredovati u komunikaciji sa avioprevoznikom.

Značaj poznavanja svojih prava

Statistike pokazuju da oko polovine zahteva za naknadu bude odbijeno. Ovo nije iznenađujuće s obzirom na složenost propisa i brojne izuzetke koje aviokompanije mogu iskoristiti. Zato je ključno da putnici budu dobro informisani o svojim pravima i načinima njihovog ostvarivanja.

Pored toga, važno je čuvati svu dokumentaciju vezanu za let, uključujući kartu, boarding pass i potvrde o kašnjenju ili otkazivanju. Ovi dokumenti mogu biti presudni u procesu dokazivanja prava na naknadu.

Iako je proces ostvarivanja naknade često komplikovan, poznavanje svojih prava i uporno insistiranje na njihovom poštovanju može dovesti do značajne finansijske kompenzacije. Putnici treba da budu svesni da je ovo njihovo zakonsko pravo, a ne dobra volja aviokompanija.

Izvor: forbes.n1info.rs

U javnom sektoru i humanitarnim organizacijama mogućnost dužeg izostanka potvrdilo je 62 odsto ispitanih rukovilaca, a u privatnom sektoru 44 odsto.

Istraživači napominju da produžena odsutnost sa posla povećava zadovoljstvo zaposlenih i pridonosi njihovom ostanku zaposlenja u postojećim organizacijama.

Ova vrsta odsutnosti traje nekoliko sedmica, ali može trajati i više od godinu dana, a često je povezana sa putovanjima po svijetu, što je važan cilj milenijalske generacije, ili željom za novim iskustvima i vještinama i znanjima.

Zaposleni ovo vrijeme ne koriste samo za pasivni odmor, već za istraživanje raznih profesionalnih ciljeva i mogućnosti, a neke kompanije su to već prepoznale i pokušavaju zadržati kreativne i kvalitetne zaposlene koji su izgorjeli od previše posla.

Tehnološki div Microsoft je među kompanijama koje svojim zaposlenima, koji su kod njih zaposleni više od deset godina, nude duži plaćeni odmor, ukupno osam sedmica.

Mesec kada, u pauzama između nesnosnih vrućina i letnjih pljuskova, svet naizgled uspori i povuče korak nazad. Čak i mnogi veliki gradovi postaju mirniji, spokojniji.

Avgust.

Mesec kada svi biramo da lako poverujemo da naša nasušna sreća leži u tih nekoliko dana i sedmica odmora. Rezervisani smeštaji, spakovani koferi, “out of office” mailbox tekstovi pripremljeni…
Čekajući da uskočimo u svoje, listamo beskrajni niz tuđih prelepih sekvenci te relaksirane sreće po mrežama. Nestrpljivi i pomalo zavidni od neizdrža da uplovimo u sopstveni relax mode, potajno verujemo da ćemo tamo, na odabranoj destinaciji, napokon pronaći taj magični trenutak apsolutnog mira i zadovoljstva, koji toliko dugo čekamo.

Ali, pazi sad – šta ako je ta potraga pomalo besmislena?

Odmor je važan, ali je život važniji.

First ili last minut, all inclusive i sve zvezdice ovog sveta, luksuz po meri i vašoj želji onoje što vam želimo… ali da li je to ono što nam je zaista potrebno? Da li iko od nas možeda priušti sebi luksuz da živi samo za tih nekoliko dana godišnje, zanemarujući
preostalih 350? Pa na Zemlji smo nakratko predivni, kako glasi naslov jedne divne knjige, zašto to tako lako i tako često zaboravljamo?!

I da odmah bude jasno – odmori su divni i potrebni! To su naše oaze za sanjarenje, a sanjarenje je pogonsko gorivo za naše tanane želje, snove i nadanja, za naše duše. Tu možemo da pobegnemo od svakodnevne rutine i zamislimo sebe u nekim drugim
okolnostima. Možemo biti astronauti, pisci, putnici oko sveta… Mašta nema granica. Ali odmor ima. I šta onda radimo? Da li ta sanjarenja pretvaramo u radost malih koraka svakodnevice kojoj se vraćamo ili ostavljamo kao lebdenje u oblacima za sledeći
godišnji odmor i neuhvatljivu čežnju?

Sećate li se kada ste poslednji put stali i osvrnuli se oko sebe?

Da, taj trenutak kada ste pomislili: „Zašto ovo radim?“. Ironično je, zar ne? Svi ti saveti o pronalaženju sreće u malim stvarima, o magiji svakodnevnog života, često zvuče kao klišei. I možda jesu, ali samo zato što smo zaboravili kako da ih primenimo.

Ne kažemo vam da sada odjednom postanete pesnici svakodnevnice. Ne moratemodmah početi da pišete dnevnik ili da meditirate u parku. Ali, šta ako bismo prestali da čekamo tih deset, petnaest dana odmora i počeli da živimo? Šta ako bismo prihvatili nesavršenosti i pronašli lepotu u njima? Jer, život je upravo to – nesavršen i nepredvidiv, sa čudnim načinima da nas iznenadi. I da, istina je da ne možemo uvek biti sretni, ali možemo biti prisutni. Sad i ovde.

Imam sebe! I ovaj trenutak, baš ovakav, savršeno nesavršen. Neka to bude naša mantra!

Prihvatiti sebe, prihvatiti život

Kao što prihvatamo da će nam se šminka razmazati na kiši, da ćemo ponekad reći nešto glupo ili da ćemo se spotaći na ulici, tako moramo prihvatiti i svoje nesavršenosti, nesavršenosti sopstvenih života. I to je u redu. Zapravo, to je divno!

Kad postanemo manje strogi prema sebi i drugima, prema životu, otvaraju se nova mora. I nove destinacije. Lepe, svakodnevne. Lako dostupne, uhvatljive. Vidljive.

I zato sledeći put kada se uhvatiš kako sanjariš o novom odmoru, seti se – svaki dan je nova prilika za jedno malo putovanje. Bez magije, bez klišea, samo život, takav kakav jeste. Život nije trka.

Nema ciljne linije koju treba preći. I seti se još – ti imaš moć da učiniš dan ili trenutak posebnim. Neka ti onda svaki dan bude malo poseban.

P.S.
A što se tiče tih savršenih fotografija sa letovanja? Napravi ih par, za sebe i uspomene, ali i kreni u jedan novi izazov: Umesto što ih gledaš sa čežnjom, pokušaj da nađeš svoj kutak, svoj trenutak u svakodnevnom životu koji bi mogao biti vredan Instagrama i
#savršentrenutak objave.

Napravi odmor tu gde jesi. Učini to za sebe. Budi svoj najbolji odmor. Savršeno nesavršen.

Za početak, hajde da utvrdimo šta odmor – nije. Skupo i komplikovano putovanje ne može da bude odmor. Ako se pretvori u fantastičnu avanturu i lepa uspomenu, to znači da smo imali mnogo sreće. Nažalost, takve pustolovine najčešće izazovu niz razočaranja jer je nemoguće ispuniti sve stavke sa spiska, a često dobar deo zadataka pođe naopako. Nakon svega toga se povratak u svakodnevnu rutinu čini skoro kao… Pa, odmor od odmora. Još ako u svemu tome niste sami, već sa partnerom, decom, prijateljima, širom ili daljom familijom, ili (ne daj bože) kolegama sa posla, umor se eksponencijalno uvećava i zauvek uvlači u kosti. Ispunjavanje tuđih želja vezanih za “vannastavne aktivnosti” je težak emocionalni rad. Okej, fotografije za mreže često ispadnu baš lepe, ali do sad smo, valjda, svi naučili da Instagram nije stvarnost.

Moj neuobičajeni doživljaj odmora nastao je tako što sam prestala da taj pojam vezujem za očekivanja i domaće zadatke, već za sopstveni osećaj u stomaku. Tačnije, za izostanak bilo kakvog osećaja. Kada je u želucu sve mirno i blaženo, e – to je prava stvar.

Krenimo redom:

1. Složili smo se da su komplikovana putovanja naporna. Međutim, duge vožnje (nebitno čime i nebitno kuda) su apsolutna poslastica za namučene nerve. Suština je u tome da vas sam proces vožnje onemogućava da radite bilo šta drugo, tako da ste primorani da se odmorite.

Ja nisam vozač, ali vučem sa sobom prokletstvo mučnine ukoliko tokom vožnje čitam ili gledam u bilo šta osim puta ispred sebe. A to prokletstvo je, uistinu, blagoslov. Svest da ću povratiti čim se dohvatim telefona, knjige, novina, bilo kakvog teksta ili snimka me tera da isključim sve postojeće radne (i ne samo radne procese) i uđem u alfa stanje dok gledam kako se smenjuju pejzaži. Što su ti pejzaži bezvezniji, to je moja meditacija dublja. I muzika i podkasti se brzo izgube u brujanju motora, a glava odbija da zaspi. Nakon nekoliko sati ove hipnoze, događa se čudo. Oslobođen pritiska vremena i spoljašnjih okolnosti, mozak iz čiste dosade počinje da stvara. Da radi! Mnoge dileme sam rešila i silnu inspiraciju dobila vozeći se Ibarskom magistralom.

2. Ponoviću: komplikovana putovanja su naporna. Ali, ako tokom tog putovanja uspete makar delić svog vremena da provedete u nekom lokalnom muzeju, to je relaksacioni džek pot. Ne morate čak ni da budete posebno zainteresovani za temu tog muzeja, istorijski period, eksponate ili suvenire. Ništa od toga nije presudno. Suština leži u atmosferi.

Muzeji ne egzistiraju u realnom vremenu i prostoru. Oni su svojevrsne kapsule izmeštene iz stvarnosti. Neizvežbanom oko će ih locirati na glavnim trgovima ili u velikim ulicama. Iskusni odmarač poput mene zna da im se tu nalazi samo ulaz. Unutrašnjost muzeja pluta u kosmičkom čvorištu multiverzuma. O čemu to bulaznim? Jednostavno je: svetlo se sporije kreće u muzejima, zvuci su prigušeni, a svi posetioci su smireni i zamišljeni. Kad se susretnete s predmetima starim preko hiljadu godina koji očuvani i očišćeni stoje tu naizvolte, a nekada ih je držao u rukama jedan centurion, neka kraljica ili čak svetac, počinjete da uviđate sopstvenu prolaznost i nebitnost. Ovaj uvid je u svakodnevnim okolnostima zastrašujuć i tužan, ali u muzejima je, naprotiv, utešan. Suočena sa eonima istorije pre mene i nagoveštajem jednako beskonačne budućnosti koji će doći nakon mene, osećam se – zbrinuto. Zurenje u remek dela koja su izdržala vekove ratova da bi na kraju bila izložena u vitrinama i oduzimala nam dah vraća veru u čovečanstvo. Sjajna stvar za opuštanje.

3. Opet ću ponoviti: komplikovana putovanja su naporna. Ipak, ako na tom putovanju, na aerodromu, recimo, sretnete osobu sa kojom vam prija da spontano uđete u neobaveznu konverzaciju, a onda, tokom čekanja prtljaga lagano uplovite i u slojevit, smislen, pa čak i dirljiv razgovor, napor se značajno umanjuje.

Moja omiljena razbibriga u tim situacijama je da probam finog stranca ili strankinju da navedem da mi ispriča neku svoju tajnu. To, verujte, uopšte nije teško. Ljudi su generalno mnogo spremniji da se povere potpuno nepoznatoj osobi nego članu porodice. Pretpostavka da me neće videti više nikada u životu me čini bezbednim izborom za ispovesti. I ponekad, tokom takvih razgovora, vaš saputnik će se požaliti i neki velik, gotovo nerešiv problem. Nešto što nju ili njega muči već dugo, a sada, u ovom momentu, baš tu, pred vama, prvi put jasno uobličava i izgovara niz tih neprijatnih misli. I onda, sasvim volšebno, jer je magija i satkana od reči, isti taj veliki i gotovo nerešiv problem će početi da se odmotava kao klupko i rešava sam od sebe. Da li ste vi tu nešto uradili, da li ste vi pomogli? I jeste i niste. Bili ste zainteresovani, saslušali ste, možda ste ponudili nov ugao gledanja na temu. A možda nista uradili ništa od toga, ali ste, prosto, bili prisutni i to je bilo lekovito. Osoba će vas pamtiti do kraja života kao nekog ko je pomogao. A vi ćete tih nekoliko sati zapamtiti kao vreme oslobođeno vaših sopstvenih muka i problema – vreme provedeno u blaženom odmoru.

4.  Ponavljam, jer je važno: komplikovana putovanja su naporna. I baš zato je povratak nakon njih velika sreća. Čak i onda kada se vraćamo sa fenomenalne, egzotične destinacije u svoj skromni, nimalo impresivan dom. Jeste, grad je prljav i dosadan, ljudi su nervozni i neljubazni, od ponedeljka treba opet ići na posao i seći jedan deo života kako bi se krpio drugi. Međutim, kuća, uprkos svemu, miriše na dom.

I, najbolje tek predstoji.

Nakon što ste torbe ostavili netaknute u predsoblju jer vam se još uvek ne prebira po prljavom vešu koji miriše na pesak i udaljena mora, uključićete televizor i i obuveni leći na kauč prekoputa. Emitovaće se neka jeziva rijaliti emisija koja bi vam u normalnim okolnostima bila dosadna, ali sada prija njena bahata predvidljivost. Muči vas pomalo to što kasnije morate na neki rođendan. Međutim, stiže poruka: slavljenica se razbolela i žurka se pomera za sledeći vikend. U tom trenutku prolama se grmljavina i počinje jaka kiša. Ne samo da se otkazuje rođendan, otkazuju se i svi događaji na otvorenom koji su bili zakazani za to letnje veče. Nećete samo vi sedeti kod kuće – čitav grad će sedeti kod kuće te večeri. Neko u kosmosu je upravo odložio život za malo kasnije. Kakvo olakšanje i kakva prijatnost!

U tom čudnovatom liminalnom prostoru između putovanja i povratka nalazi se pravi, iskonski odmor. Jedno nežno, ali odlučno nemoranje ničeg. To parče univerzuma oslobođeno pritiska i odluka je, tvrdim, najbolja turistička destinacija.

Čuvena je jedna domaća urbana legenda koja je inspirisala nekolicinu studentskih filmova, par pozorišnih predstava i gomilu kolumni. Naime, članovi jedne porodice, želeći da ostave utisak imućnosti i dobrog ukusa u svom krugu prijatelja, a nemajući sredstava za luksuzan život, rešavaju da svima saopšte kako su otišli na glamurozno letovanje negde po belom svetu, a u terminu namenjenom tom letovanju oni se hermetički zatvaraju u svoj stan kako ih niko ne bi video u gradu. Zvuči suludo, ali ja sam uverena da se ta porodica (izmišljena ili stvarna, nije važno) tokom te nedelje izolacije provedene u samonametnutom kućnom pritvoru odmorila najbolje na svetu. Spojili su odsustvo svakodnevnih obaveza koje donosi putovanje sa udobnošću i predvidljivošću koje pruža ostanak kod kuće. Ingeniozno.

Priznaću vam da sam više puta u životu bila u iskušenju da pribegnem ovakvoj prevari, ali nisam bila dovoljno hrabra da baš toliko lažem ljude. Grizla bi me savest danonoćno, pa tako ceo koncept odmora propada. Mir – telesni i duševni, postao je toliko retka roba, da ga je teže i skuplje priuštiti nego all inclusive boravak u prestižnom rizortu. Ali, kada se dese čarobni trenuci koje sam opisala, to su prave premije. Odmori za pamćenje.