Mnogo volim i leganje u novu, čistu, krutu posteljinu, ali i da u njoj subotom ujutru jedem kifle sa golicom i srčem jogurt. Volim osećaj da za sutra ništa ne moram da radim i da mogu samo da legnem, ako želim, ili da ostanem budna celu noć, samo da znam da nemam nikakvu obavezu, i da od mene niko ništa ne očekuje.

Volim da ostanem kod kuće, učim da propustim poneki naizgled važan događaj, a opet, volim i kad je neko posebno dešavanje, da se pojavim i u njemu uživam u potpunosti, od koktela dobrodošlice, pozdravne reči, pa do same projekcije filma ili laganog prolaska izložbom. Volim stručna vođenja, izlete sa ciljem, ali i da putujem sama, pa da se malo i izgubim u nekom nepoznatom gradu, da lutam, a onda se iznenadim kada iz majušne neugledne ulice izađem na glavni gradski trg koji sam tražila.

Volim kada je na televiziji film koji volim, kada ga uhvatim makar i na polovini, pa ga završim, po milioniti put, tonući u san. Volim kad me hvale i misle dobro o meni, ali ne u mom prisustvu, jer me je tad sramota i pocrvenim. To se ne vidi, jer imam puder, a više volim one svetlije nego tamne. Volim one koji su kao pesak. Takođe, još jedan divan osećaj je skidanje šminke i mrlja na maramici – narandžasto, crno, crveno. Još jedan od divnih osećaja je taj što volim svoje osećaje.

Ali šta je najbolje? Da li su original patikice za nju najbolje?!
Nisu.
Da li su ona kolica u visini brade sa xy dodataka za nju najbolje?!
Verujem da nisu.
Markirana garderobica? Igračke po vrtoglavim cenama?
Sumnjam.

Nisam sigurna da će se moja beba zbog svega nabrojanog osećati bolje i da će se više smejati.

Roditelji preteruju, razumem to. Lako se upadne u zamku.

Pamtim sneg i kako nas tata umotane u ćebe sankama vozi na kraj sela, kod babe i dede. Brat je sedeo nazad, ja mladja napred.
Pamtim vruć hleb koji smo kupovali u oronuloj pekari, kada smo se vraćali sa stanice gde smo čekali mamu s posla.
Pamtim lutku Vidu, tako sam je zvala. Bila je obična lutka sa slepljenom kosom koju nisi mogao da četkaš.
Pamtim blato i kako ga mešam u malim posudicama.
Pamtim crtanje u velikoj svesci A4.
Pamtim miris babinih krpa i dedine priče iz rata.
Pamtim tatino pijanstvo i dan kad je prestao. Pamtim kako je i takav bio najbolji tata. Pamtim kako smo, on pripit i ja malena, zajedno nameštali krevet. Pamtim kako sam išla s njim na mobe.
Pamtim ulice. I igre na ulici.

Pamtim kupanje dedinog lovačkog psa Done sa babom. Dona je od šampona izgubila njuh.
Pamtim tatinu zabrinutost zbog mamine tromboze. Pamtim mamine suze i mamin smeh.

Pamtim kako u samoposluzi sa 6 godina sečem hleb na pola i kupujem pavlaku i mleko. Hleb uzimam papirom. Pamtim dedinu kuću i dvorište.

Pamtim kako nas leti osvežava vodom iz creva. Vrištimo i smejemo se i vičemo ” mene deda, menee!!!”
Pamtim reku i posekotinu na levom stopalu. Pamtim jogurt i paštetu na hlebu i mamu koja je iznad butine maže. Jedemo modrih usana, mokri. Prsti su nam smežurani.
Pamtim njihovu prvu svađu. Pamtim tatu koga boli čir. Pamtim njegove nervoze zbog toga. Pamtim majstora koji u vreme inflacije kaže ” otiš'o vam grejač!”. A grejač skup ko đavo, a para nigde.
Pamtim osećaje.
…
Ne sećam se šta sam imala na nogama. Ne sećam se u kakvim kolicama su me gurali. Ne znam da li su bila nova ili pozajmljena, ni boju im ne pamtim.
Ne sećam se kvaliteta odeće, niti da li je bila skupa.
…
Poneka slika…osećaj…poneka slika…osećaj, osećaj, osećaj…tek poneka slika, osećaj…
Ljubav. Kroz dodir i reč.

Pitala sam ga od čega je umoran.

Rekao je, ovim redom:

Od toga što sam šestnaest godina proveo školujući se i sedam tražeći posao.

Od toga što svakih nekoliko meseci odlazim na Biro za zapošljavanje.

Od pisanja biografija, prilagođavajući ih svaki put radnom mestu na koje konkurišem.

Od napinjanja da se predstavim u najboljem svetlu.

Od isceniranih razgovora za posao.

Od toga što sam arhitekta, a živim u propaloj staroj kući sa propalom stolarijom, napuklom fasadom i krovom koji povremeno prokišnjava.

Od toga što ne mogu da nađem devojku.

Od toga što, zapravo, mogu da nađem devojku, ali ona ne želi u propalu kuću propalog arhitekte. Devojke ne vole reč „propalo“.

Od toga što me na prvom sastanku pita kakvi su mi planovi za dalje, šta joj nudim, i mislim li da ostajem ovde.

Od toga što svaki dan sebi govorim „ti nisi propali arhitekta“ i ona nije bila za tebe.

Od majke koja svakodnevno plače nad mojim životom kao da sam sakat.

Od toga što onda razmišljam jesam li sakat.

Od rečenice „biće bolje“.

Od gledanja u sat i brojanja koliko sam godina ovde već i koliko njih je prošlo u ništa.

Onda sam ga pitala kako bi voleo da živi sa tridesetišest.

Rekao je, ovim redom:

Da majka ne plače, već da se smeje kada dođem s posla kući. Ili bar da ima nemi izraz lica.

Da ta kuća u koju se vraćam nije ni santimetar duža, ni šira, samo da je suva i sa popravljenim krovom.

Da se vraćam s posla na kome cene moje znanje i redovno plaćaju za njega onoliko koliko je potrebno da se ne bih osećao poniženo. Kao neki ker.

Da imam devojku sa kojom se ne moram pretvarati da sam neko drugi. Niti da se stidim što nemam uvek.

Da sam zaljubljen.

Da ne moram svakog dana sebe da lažem da će biti bolje.

Eto, ovo mi je rekao, arhitekta koji ne može da nađe posao i radi na skelama, na građevini da bi mogao da hrani sebe i majku. Ne smeta mu vetar, ali ga oseti pod rebrima i u kostima kasnije, dok se tušira.

Ovo je priča momka koji se od svakodnevne borbe oseća kao mlad starac ili ostareo mladić.

Ja sam njegova vršnjakinja. I baš kao i on, često se osećam starije i umornije nego što je to za moje godine normalno, iako mi ljudi stalno govore kako izgledam mlađe.

Vidite, to sa godinama je zajebana stvar. I ne mora ništa da znači.

Na ulici se mimoilazimo sa ljudima za koje samo pretpostaviti možemo koliko imaju godina. Zategnuta koža ili ona koja visi s kosti, samo je varka koja navodi na krivi sud.

Star si onoliko koliko te život potrošio.

Jovana Kešanski

Izvor: Luftika

Danas je sve bilo super, kao i obično, jer smo bili svi skupa. Podjele se i nisu toliko spominjale, jer smo svi bili dosta radosni što vidimo svoje kolege SVIH VJERA. Danas kad sam došao u školu, bilo mi je kao uobičajen školski dan, ali kad sam vidio to jedinstvo jednostavno sam bio presretan kao da sam dobio milijune.

A upravo za taj osjećaj vrijedan milion dolara vrijedilo je pokrenuti se. Pokušati, a potom i uspjeti. Ivica je bio uvjeren da će pobjediti, a njihov sljedeći cilj je ujedinjenje i drugih gradova, u kojima će kako ističe pronaći nove mlade borce koji će nastaviti njihovu bitku. Uprkos tome što im se govori o mogućim podjelama naredne godine, on ponosno naglašava kako su to “priče za malu djecu”, jer su ove godine pokazali da se mogu izboriti protiv toga. Svi su im čestitali, čak i roditelji za koje u startu nije bilo sigurno hoće li podržati cijelu inicijativu. Dajani Brizić, srednjoškolki iz Jajca izuzetno je drago što su opet svi skupa,što ljudi koji su pokrenuli podjele, nisu uspjeli.

Pokazali smo im da im nećemo dopuštati da upravljaju svime. Poslije odluke iz Skupštine, prestala sam se nadati da ćemo uspjeti,ali sada sam zadovoljna ovime što smo izborili.

Nekima su se oni na početku činili kao još jedna grupa mladih, entuzijastičnih, ali nedovoljno jakih da pobjede one jače. One jače, koji silom provode jednoumlje i nacionalizam. Međutim, pokazali su da se može. Uprkos tome što su izašli tek desetine, a hvalile se stotine. Uprkos tome što na protestnoj šetnji nije bilo profesora, roditelja i onih koji su kasnije dičili uspjehom “njihovih”. Ova djeca su pokazala da se ne daju svojatati, jer su izašli sami, ostali sami i pobjedili. Mala grupa za velika djela, to je važno naglasiti.

Ajla Vrebac, srednjoškolka iz Jajca naglašava: “U školama je ostalo sve isto kako je i bilo. Profesori, administracija, direktor, sve funkcioniše onako kako je bilo do sada. Cijela situacija je samo zataškana što, naravno, nije cilj našeg aktivizma. Mi želimo da se izborimo za ravnopravnost, jer se po novom pravilniku, ravnopravnost može dobiti. Očekujem veću borbu naših srednjoškolaca i očekujem da se ovaj glas proširi dalje”.

Njihova borba nije ni blizu kraja, jer se žele aktivirati više i čuti dalje. Zato Ajla dodaje:

Borba nije završena. Ove godine smo sigurni, ali ako želimo da se ova priča završi moramo biti još aktivniji. Uz pomoć OSCE-a i drugih nevladinih organizacija mislim da bismo mogli imati i veći uspjeh. Nadamo se da će ova naša priča uticati i na druge i nadamo se dobrim rezultatima tokom ove godine, jer nećemo stati sa našim aktivnostima”

Ovo je zapravo tek jedna stepenica na putu do vrha, koji se nekako uvijek čini daljim nego što jeste. U predizbornom vremenu kada svi sve obećavaju, vrlo je lako manipulisati događajima i skupljati bodove tako što ćete glumiti dobročinstvo. Međutim, ono što ostaje i nakon izbora, nakon što svi oni koji su se lažno borili za ove ideale sjednu u fotelju, jeste istinska upornost i nada ove djece da bolje sutra postoji. Njihovo sutra ne ovisi od vaših glasova, ono ne poznaje hoće li sjediti u fotelji ili stajati u redu na birou. Njihovo sutra ima smisla, jer njihova borba ne poznaje lični interes, već podizanje kolektivne svijesti.

Nikolas Rimac danas se osjećao kao prvačić osnovne škole. Sretan što je nastava počela i još sretniji što je sve ostalo nepromijenjeno. Međutim, baš kao i kolege dodaje kako nisu sve završili.

Kada svi sjednu vi ustanite. Prisjetite se ove djece onda kada se to ne očekuje i podržite ih na narednim protestima (ako se budu morali održati) zato što će to značiti da podržavate. Danas, kada svi podržavaju sve, danas to nije tako famozno kako se čini. Ne dozvolite da vam se pažnja skrene i da vas se stavi u tor. Ova djeca su uspjela u svojoj namjeri, ali na nama svima ostaje zadatak da ne ostane sve na tome.

Podjele nisu samo problem Jajca i srednjih škola.

Podjele su u nama, našim porodicama i gradovima.

Dijele nas i nastojaće dijeliti.

Neka vas Jajce podsjeti da ova borba traje. Još dugo školskih godina, čak i ako ste izašli iz školskih klupa.