Prvo je tu bio zamor, a onda šok.

Uskoro su usledili i strah i radovanje zbog novog života koji je stvarala, baš kao i očaj zbog rata u Pojasu Gaze u kojem će njeno dete biti rođeno.

„Plašila sam se, ne zato što nisam želela bebu, već zato što nisam znala kako ću zaštititi novi život na mestu na kom je preživljavanje već velika izazov“, kaže ona.

U tom trenutku, prošlo je već više od godinu dana otkako je Izrael započeo bombardovanje Gaze, pokrenutu iz reakcije na napade predvožene Hamasom na zemlju 7. oktobra 2023. godine.

Vodila sam razgovore sa Hudom skoro dve godine za BBC Svetski servis, ubrzo nakon što je počeo rat Izraela sa Hamasom.

Početkom 2024. godine, izgubila sam kontakt s njom sedam meseci tokom kojih sam se plašila najgoreg.

Potom mi se 13. avgusta ponovo javila – ovaj put sa drugog telefonskog broja.

Samo je napisala: „Bili smo u kontaktu 2023. godine, ali mi je to nedostajalo od tada.”

Ostali smo na vezi narednih nekoliko meseci.

Njena javljanja, ponekad redovna, ponekad retka, u zavisnosti od interneta i struje u Gazi, pružala su mi uvid u običan život daleko od dnevnih novinskih izveštaja o smrti i razaranju.

Na primer, delila je fotografije hrane koju je pripremama za decu u tabunima, tradicionalnim glinenim pećima.

Huda, marketinška konsultantkinja, i njen muž izgubili su poslove čim je počeo rat.

I zato je počela da podučava decu po šatorima.

Bila sam zadivljena njenom nepokolebljivom verom, beskrajnom zahvalnošću i optimizmom prema životu uprkos stalnim prekidima primirja i beznađem koje ju je okruživalo.

Huda je 28. jula donela na svet devojčicu u medicinskom kompleksu Al Sahaba u gradu Gazi – bolnici blizu njenog doma.

„Porodila sam se prvi put pre nedelju dana nakon što sam pretrpale čitave dane gladi i nemilosrdnih gubitaka; deluje i kao dar i kao velika odgovornost”, rekla mi je preko telefona.

Bolnicu vodi žensko osoblje za pacijentkinje i, kao i mnoge druge zdravstvene ustanove u Gazi, delimično je uništena u izraelskim vazdušnim napadima.

Kao posledica toga, dolazi do akutnih nestašica opreme i zdravstvenih zaliha.

UN izveštavaju da je neverovatnih 94 odsto bolnica u Gazi ili oštećeno ili uništeno, a više od polovine više ne radi.

‘Čudo u ovo vreme’

Među svim tim razaranjem, Huda je rekla da je ovaj trenutak bio „dragocen” i da je beba nazvala Lin.

„To znači mekoću s namerom, i znači nežnu snagu.

„Znači mir koji odbija da bude slomljen”, rekla mi je Huda, nedelju dana nakon što se porodila.

„Ona je čudo u ovo vreme, ona je kao svetlo na zemlji obavijenoj tamom ovde u Gazi. I takođe, ona je teret koji nosim s ljubavlju.

„Gledam njene nevine ruke i pitam se kako ću je zaštititi u svetu koji me je skoro slomio”, dodala je ona.

Ne postoji tačan broj koliko je majki poginulo u Pojasu Gaze od početka sukoba u oktobru 2023. godine, ali indicije su da bi taj broj mogao da bude veoma visok.

UN su upozorile da uslovi nalik masovnoj gladi za procenjenih 55.000 trudnica u Gazi povećavaju rizik od pobačaja, mrtvorođenih beba i neuhranjenih novorođenčadi.

Huda to dobro zna.

Uz izraelske blokade zaliha, obezbeđivanje prave ishrane tokom njene trudnoće predstavljalo je veliki izazov.

U proteklih devet meseci, morala je da preživi na zalihama konzervirane hrane i brašna zbog nestašice sveže hrane, povrća, voća i mesa.

Brašnom, koja opisuje kao „belo zlato”, ona pravi pecivo poznato kao manakiš koje je obično prekriveno sirom.

Poslala je BBC-ju fotografiju manakiša koji je napravila.

„Izvrstan je, ali nema više sira”, dodala je.

Dok je bila trudna sa LInom, Huda je pretrpela i druge velike probleme, kao što su izostanak medicinske nege i raseljenje.

Blokada

Od 2. marta 2025., Izrael je uveo skoro potpunu blokadu Pojasa Gaze, presekavši dotok hrane, lekova i drugih potrepština, dodatno pogoršavši već ionako tešku situaciju.

Huda se oporavlja posle porođaja, ali se neprestano brine kako će hraniti bebu.

Prijatelji i porodica su joj pomogli da obezbedi kutiju mleka u prahu – platila ju je 40 dolara.

„Oslanjam se na prirodno dojenje da ne bih morala da kupujem formulu za bebe po toj ceni.

„Kupila sam jednu da se nađe, ali treba da prehranim i sebe jer dojim”, dodala je ona.

Njena ishrana uglavnom se sastoji od sočiva, leblebija i plavog patlidžana, ali i njih teško nabaviti.

„Nekih dana imamo sardine, ali ne sve vreme.

„Ribarima prete izraelske snage”, ispričala mi je ona.

Život u ruševinama

Tu je i hronična neizvesnost.

Huda je izgubila računicu koliko puta je bila raseljena.

Kad su izraelski vazdušni napadi pogodili njen dom u Deir Al Balahu, u centralnoj delu Pojasa Gaze, 10 dana posle početka rata u oktobru 2023. godine, porazbijali su prozorska okna, i uništili zidove i nameštaj.

Potom se preselila u tetkin dom u četvrti Al Naser, a zbog izraelskih naredbi za evakuaciju i potrebe da bude blizu porodice, preselila se u severnu Gazu u januaru prošle godine.

Posle porođaja, preselila se u grad Gazu, gde sada živi.

Njen dom je priručno sklonište u bombardovanoj zgradi.

Drvene daske na hrpi cigala služe kao kuhinjska radna površina.

Vode često nema, a to joj je velika potreba zbog bebe.

Pelene se smatraju luksuznom robom i koriste se štedljivo.

Paket od 64 komada košta više od 190 dolara.

Huda kaže da pokušava da vlažnim maramicama očisti već upotrebljene pelene da bi ih ponovo koristila.

„Kad plačem, to nije zato što sam slaba.

„Nemamo struju, vodu, nema bezbednog skloništa, nema dovoljno hrane.

„Kad započne granatiranje, čitavo telo mi se ukruti da bih bila štiti mojoj bebi.

„U svemu ovome nekako treba da ostanem nežna i nasmejana”, kaže ona.

Dok izraelski premijer Benjamin Netanjahu planira dalji vojni prodor u Gazu, Hudin optimizam je odlučan i nepokoleban.

Svako malo šalje fotografije Lin, koja spava u miru, nepotresena ratom koji besni oko nje.

A kad mi se ne javi danima, pitam se da li je dobro.

Ali, srećom, čini se da na kraju uvek uspe da uspostavi kontakt.

„Zbog moje Lin, moram da nastavim da preživljavam. Sve ću ponovo da napravim rukama ako budem morala.

„Za nju ću učiniti Gazu nečim što je više od običnog mesta tugovanja, pretvorićemo je u mesto početaka, tako nam Alah pomogao.

„Odgojiću je snagom, inašalah, snagom koju nisam znala da posedujem ranije”, kaže Huda.

Izvor: bbc.com

Izvor: euronews.ba

“Nema mjesta za djecu. Od početka rata, prema podacima UNICEF-a, u Gazi ubijeno je 14.500 djece. Jedno dijete bude ubijeno svakog sata. To nisu brojke. To su skraćeni životi”, navodi UNRWA.

“Ubijanje djece ne može se opravdati. Oni koji prežive oštećeni su fizički i emocionalno. Lišeni učenja, dječaci i djevojčice u Gazi prebiraju po ruševinama”, dodaje se u saopštenju.

“Sat otkucava za ovu djecu. Gube svoje živote, svoju budućnost i uglavnom svoju nadu”, navodi agencija UN, prenosi Fena.

Izvor: nezavisne.com

“Sve stanovnike na sjeveru zemlje ćemo bezbjedno vratiti svojim kućama. Rat se, u tom smislu, neće završiti dok ne postignemo sve ciljeve. Hezbolah više nije isti, vratili smo ih tamo gdje su bili decenijama unazad”, rekao je Netanjahu na početku obraćanja.

Istakao je kao važno to što je izraelska vojska ubila Hasana Nasralaha, lidera te organizacije, kao i druge važne operativce Hezbolaha.

“Ubijena je glava zmije (Hezbolaha) kao i svi njeni lideri”, izjavio je izraelski premijer, prenosi RTS.

Izvor: Nezavisne

“Među žrtvama je 115 beba”, rekao je za Anadoliju Ismail al-Sawabite, generalni direktor Kancelarije za medije Vlade u Gazi.

Prema njegovim riječima 35 palestinske djece umrlo od pothranjenosti i dehidracije tokom izraelske blokade enklave.

“Najmanje 3.500 djece u Gazi suočeno je s rizikom od smrti zbog nedostatka hrane i neuhranjenosti zbog izraelskih ograničenja isporuke hrane u Gazu”, upozorio je.

Dodao je da je više od 17.000 djece izgubilo roditelje ili barem jednog od roditelja nakon što su ih brutalno ubile izraelske okupacione snage.

Mjesecima su međunarodne i agencije Ujedinjenih nacija upozoravale na negativan psihološki uticaj izraelske razorne ofanzive na Gazu na palestinsku djecu.

Broj ubijenih Palestinaca u napadima koje je izraelska vojska izvela na Pojas Gaze od 7. oktobra 2023. godine povećan je na 40.139, objavilo je Ministarstvo zdravlja u Gazi.

Kršeći rezoluciju Savjeta bezbjednosti Ujedinjenih nacija koja zahtijeva hitan prekid vatre, Izrael se suočio s međunarodnom osudom usred svoje kontinuirane brutalne ofanzive na Pojas Gaze od napada palestinske grupe Hamas 7. oktobra 2023. godine.

Izrael je optužen za genocid na Međunarodnom sudu pravde, čijom je najnovijom presudom Tel Avivu naloženo da odmah zaustavi vojnu operaciju u južnom gradu Rafahu, gdje je više od milion Palestinaca potražilo utočište od rata prije nego što je napadnut 6. maja.

Hamza Dahdouh, sin šefa ureda Al Jazeere za Gazu Waela Dahdouha, ubijen je u nedjelju izraelskom napadu u Khan Younisu, na jugu Pojasa Gaze kada je projektil direktno pogodio vozilo u kojem je on putovao.

Wael Dahdouh izgubio je suprugu, kćer, unuka i 15-godišnjeg sina u izraelskom napadu na njegovu porodičnu kuću u oktobru. Međutim, kako je rekao u svom obraćanju, iako je bol prevelika, on će nastaviti obavljati svoju profesiju jer je to najmanje što može učiniti.

Na početku svog obraćanja, Waela se zahvalio svima na besprijekornoj podršci i solidarnosti u njegovoj boli.

“Sva ova osjećanja i empatija koju sam dobio me dotiču, ali sve je to samo medalja časti, a ujedno je i jedna od najvažnijih stvari koja mi je pomogla da nastavim na ovom putu”, govori on.

“This pain will not stop us from continuing the road… because those who were martyred sacrificed a lot so that I continue on this path”

Al Jazeera reporter Wael Dahdouh sends a message for everyone, who is backing him in his grieve. pic.twitter.com/LHLLVgQLfH

— Quds News Network (@QudsNen) January 8, 2024

“Istina je da je bol prevelika, a svakim danom je i sve veća, a upravo cijena svega toga je bila prevelika. Hamza je bio moje sve, bio je moja duša. Ali, sav ovaj bol neće nas zaustaviti na našem putu. Naravno da je teško, ni malo lako, ali kao što sam rekao, nećemo odustati ni na trenutak. Dok god sam živ i dok god sam u mogućnosti da obavljam svoju dužnost to ću i raditi. Zato što obavljati ovu profesiju je čast, zadovoljstvo i jedna posve čovječna obaveza”, poručio je Waela Dahdouh.

Još jednom se zahvalio svima na podršci i naglasio da će upravo zbog porodice koju je izgubio nastaviti obavljati svoj zadatak, posao novinara.

Krozeto je rekao da će prvih 30 djece doletjeti iz Egipta. Još 30 djece u Italiju treba da stigne sa svojim porodicama krajem januara vojnim brodom “Vulkano”, koji će isploviti iz egipatske luke El Ariš.

Krozeto nije precizirao kada i kako će preostalih 40 djece biti prevezeno. Više od 25.700 Palestinaca ubijeno je od kada su izraelske snage pokrenule sveobuhvatni rat za eliminaciju vladajuće palestinske islamističke grupe Hamas u Gazi, nakon što su njeni militanti upali preko granice u gradove i baze na jugu Izraela 7. oktobra, ubili 1.200 ljudi i uzeli 253 taoca.

Istaknuti palestinski fotoreporter, Motaz Azaiza, biće evakuisan iz Gaze u utorak, nakon 107 dana opsežnog, detaljnog izvještavanja o brutalnim i neselektivnim izraelskim napadima na njegov narod.

Azaiza (24), koji je od početka rata 7. oktobra 2023. postao glas Gaze, saopštio je odluku o svome odlasku u emotivnom videu, u kojem se oprašta od kolega.

So,

I had to evacuate for a lot of reasons you all know some of it but not all of it.

Thank you all

Pray for Gaza. pic.twitter.com/sIqULe9d5V

— MoTaz (@azaizamotaz9) January 23, 2024

“Ovo je posljednji put da ćete me vidjeti sa ovim teškim, (press) prslukom. Odlučio sam da se evakuišem danas… Nadam se da ću se uskoro vratiti nazad i pomoći da se ponovo izgradi Gaza”, rekao je Azaiza u dirljivoj objavi na mrežama, ne otkrivajući svoju narednu destinaciju.

Azaiza je svijetu predstavio istinske užase na terenu u Gazi od prvih trenutaka rata, gdje je Izrael ubio najmanje 25.295 Palestinaca i ranio 63.000 drugih.

Azaiza je imao samo 25.000 pratilaca na Instagramu prije početka rata, a sada ima 18,2 miliona pratilaca. U posljednjih 107 dana žonglirao je između novinarskih obaveza i pomoći civilima, a brojnima je bio prva adresa za informisanje iz prve ruke.

Posle više nedelja izraelskog bombardovanja, Džehad el-Mašravi i njegova porodica su 16. novembra pobegli iz doma u severnom delu Pojasa Gaze.

Snimatelj BBC servisa na arapskom jeziku iznosi živopisno i šokantno svedočanstvo šta su on, njegova žena i deca doživeli dok su išli na jug.

Upozorenje: Tekst sadrži uznemiravajuće detalje.

Pošli smo u velikoj žurbi.

Pekli smo hleb kad smo shvatili da gađaju kuće preko puta, bombardovali su ih jednu za drugom.

Znao sam da ćemo uskoro i mi doći na red.

Još ranije smo spakovali torbe u slučaju da se to desi, ali je sve bilo toliko brzo da smo zaboravili da ih ponesemo.

Čak ni vrata nismo zatvorili.

Odugovlačili smo da odemo jer nismo želeli da selimo moje starije roditelje i godinama smo štedeli da bismo izgradili kuću u Al Zejtunu, ali smo na kraju ipak morali da pođemo.

Moj sin, beba Omar poginuo je u toj kući u novembru 2012. godine, kad ga je pogodio šrapnel koji je pao na našu kuću u drugom ratu sa Izraelom i nisam mogao da dozvolim da izgubim još jedno dete.

Znao sam da na jugu nema struje i vode, i da ljudi stoje satima u redovima da bi koristili toalet.

Ali na kraju, zgrabivši samo flašu vode i malo ostataka hleba, pridružili smo se hiljadama drugih koji su se zaputili putem Salah al-Din na jug, gde je Izrael tvrdio da je bezbedno.

Džehadov sin Omar imao je 11 meseci kada je poginuo u kući u novembru 2012. godine

Mnogo članova moje porodice je krenulo: moja supruga Ahlam, četvorica sinova, koji imaju dve, osam, devet i 14 godina, moji roditelji, braća, sestre, rođaci i njihova deca.

Put Salah al-Din

Pešačili smo satima i znali smo da ćemo na kraju morati da prođemo kroz izraelski kontrolni punkt postavljen tokom rata.

Bili smo nervozni i moja deca su uporno zapitkivala: „Šta će nam vojska raditi?”.

Zaustavili smo se na oko kilometar od punkta i stali u ogroman red ljudi koji je ispunjavao čitav put.

Tamo smo čekali više od četiri sata i moj otac je izgubio svest tri puta.

Izraelski vojnici su nas posmatrali iz bombardovanih zgrada sa jedne strane puta i još više njih sa brisanog prostora na drugoj strani.

Kako smo se približavali kontrolnom punktu, videli smo više vojnika u šatoru na brdu.

Mislimo da su odatle upravljali punktom na daljinu, gledajući nas kroz dvoglede i koristeći razglas da bi nam govorili šta da radimo.

Blizu šatora bila su dva kontejnera sa otvorenim stranama.

Svi muškarci morali su da prođu kroz jedan, a žene kroz drugi, dok su kamere bile neprestano uperene u nas.

Kad smo prošli, izraelski vojnici su tražili da vide naša dokumenta i fotografisali nas.

Sve je izgledalo kao sudnji dan.

Na ovoj satelitskoj fotografiji vidi se gomila ljudi koji čekaju da prođu kroz kontrolni punkt 17. novembra 2023.

Video sam pedesetak ljudi privedenih, sve muškarce, a među njima dvojicu mojih komšija.

Jedan mladić je zaustavljen zato što je izgubio dokumenta i nije mogao da se seti broja lične karte.

Drugog muškarca u redu kraj mene je izraelski vojnik nazvao teroristom, a onda i njega odveo.

Rečeno im je da se skinu u donji veš i da sednu na zemlju.

Nekima je kasnije rečeno da se obuku i odu, dok je drugima stavljen povez preko očiju.

Video sam kako četvoricu pritvorenika sa povezima preko očiju, među njima i moje komšije, odvode iza peščanog brda pored uništene zgrade.

Čim su nestali sa vidika, čuli smo pucnje.

Ne znam da li su streljani ili ne.

Moj kolega iz Kaira kontaktirao je druge ljude koji su prešli isti put kao i ja.

Jedan od njih, Kamal Aldžodžo, rekao je da je neposredno pošto je prošao kroz isti kontrolni punkt nedelju dana ranije video mrtva tela, ali nije znao kako su ti ljudi stradali.

Moja kolega je pričao i sa čovekom po imenu Muhamed koji je prošao kroz isti kontrolni punkt 13. novembra.

„Vojnik je tražio da skinem sa sebe svu odeću, čak i donji veš.

„Bio sam nag ispred svih tih ljudi koji su prolazili pored mene. Bila me je sramota.

„Odjednom je vojnikinja uperila pušku u mene i nasmejala se pre nego što ju je brzo uklonila. Bio sam ponižen”, rekao je Muhamed za BBC.

Ispričao je i da je morao da čeka nag oko dva sata pre nego što mu je dozvoljeno da pođe.

Iako smo moja žena, deca, roditelji i ja bezbedno prošli kontrolni punkt, dvojica moje braće bili su zadržani.

Dok smo ih čekali, izraelski vojnik je počeo da viče na grupu ljudi ispred nas koji su pokušali da se vrate ka kontejnerima da vide šta je sa njihovom rodbinom, koja je bila zadržana.

Koristio je razglas da im kaže da nastave dalje i da ostanu na udaljenosti od najmanje 300 metara, a onda je vojnik počeo da puca u vazduh u njihovom pravcu da bi ih zaplašio.

Čuli smo mnogo pucnjave dok smo čekali u tom redu.

Svi su plakali, a moja majka je jecala: „Šta se desilo sa mojim sinovima? Da li su ih ubili?”.

Posle više od sat vremena, moja braća su se konačno pojavila.

Izraelska vojskaje za BBC rekla da se „pojedinci osumnjičeni za povezanost sa terorističkim organizacijama” zadržavaju zbog preliminarnog saslušanja, a ako ostanu osumnjičeni, prebacuju ih u Izrael na dodatno ispitivanje.

Drugi se „promptno puštaju”, kaže izraelska vojska.

Navode da odeća mora da se skine da bi se proverilo da li imaju eksplozivne prsluke ili neko drugo oružje i da se pritvorenici oblače čim to postane moguće.

Dodaju i da namera nije da se „naruši bezbednost i dostojanstvo” pritvorenika i da izraelska vojska „radi u skladu sa međunarodnim pravom”.

Izraelska vojska kaže i da „ne pucaju na civile koji se kreću humanitarnim koridorom sa severa na jug”, ali kad su mladi ljudi pokušali da se kreću u suprotnom smeru, „na njih je pucano da bi se raspršili, nakon što im je rečeno preko razglasa da se ne približavaju položaju trupa, ali su ipak nastavili to da rade”.

Dodaju i da je zvuk pucnjeva uobičajen i da „zvuk puščane vatre sam po sebi ne nagoveštava pucanje sa određenog mesta ili određenog tipa”.

Moja žena i ja smo osetili olakšanje kad smo krenuli dalje i kad je kontrolni punkt nestao sa vidika iza nas, ali nismo imali predstavu da je najteži deo puta tek pred nama.

Razbacani, istruleli delovi tela bili su prekriveni muvama dok su ptice kljucale posmrtne ostatke.

Odavali su jedan od najgorih mirisa koje sam osetio u životu.

Nisam mogao da podnesem pomisao na to da ih moja deca vide tako da sam se prodrao iz petnih žila, rekavši im da gledaju u nebo i samo nastave da hodaju.

Video sam spaljeni automobil sa odsečenom ljudskom glavom unutra.

Ruke obezglavljenog, istrulelog leša još su se držale za volan.

Bilo je takođe mnogo lešina magaraca i konja, neki od njih samo kosturi, i ogromnih gomila smeća i pokvarene hrane.

Potom se na sporednom putu pojavio izraelski tenk, koji se kretao ka nama ogromnom brzinom.

Uplašili smo se i da bismo se sklonili, morali smo da trčimo preko leševa.

Neki ljudi u masi su se saplitali o tela.

Tenk je naglo promenio pravac kretanja na oko 20 metara od glavnog puta.

Odjednom, pored puta, bila je bombardovana jedna zgrada.

Eksplozija je bila zastrašujuća i šrapneli su leteli na sve strane.

Poželeo sam da nas svet proguta.

Bili smo uzdrmani i iscrpljeni, ali smo nastavili dalje prema kampu Nuseirat.

Stigli smo tamo uveče i morali smo da spavamo na trotoaru.

Bilo je ledeno.

Pokrili smo sinove mojom jaknom, uvukavši im šake u rukave da bismo ih zagrejali.

Našeg najmlađeg sina pokrili smo mojom košuljom.

Nikad mi u životu nije bilo toliko hladno.

Kad je BBC pitao za tenk i tela, izraelska vojska je rekla da se „tokom dana tenkovi kreću rutama koja se ukrštaju sa putem Salah al–Din, ali da nije bilo slučajeva u kojima se tenk kretao prema civilima koji putuju sa severa na jug Pojasa Gaze humanitarnim koridorom.”

Kažu da ne znaju za slučajeve nagomilanih leševa na putu Salah al–Din, ali da je bilo slučajeva da su vozila iz Gaze „izbacivala tela tokom putovanja, koja je izraelska vojska naknadno uklanjala“.

Potraga za sigurnim mestom

Narednog jutra smo rano krenuli za Kan Junis, drugi najveći grad u Gazi.

Platili smo nekoga da nas poveze deo puta u kolima koja je vukao magarac.

Potom smo u Deir al-Balahu ušli u autobus koji je trebalo da vozi samo 20 ljudi, ali se ukrcalo njih 30.

Neki su sedeli na krovu dok su se drugi držali za vrata i prozore spolja.

U Kan Junisu smo pokušali da nađemo sigurno mesto i da odsednemo u školi Ujedinjenih nacija koja je pretvorena u sklonište, ali je ona bila prepuna.

Umesto toga, iznajmili smo skladište ispod stambene zgrade i ostali tamo nedelju dana.

Džehad sprema hranu na otvorenom u gradu Rafa, na granici sa Egiptom, pošto je sa porodicom napustio rodno mesto

Moji roditelji, braća i sestre su odlučili da ostanu u Kan Junisu, ali kada je bombardovana lokalna pijaca, moja žena i ja smo odlučili da povedemo decu dalje na jug do Rafe da bi bila sa njenom porodicom.

Uspeli su da nagovore nekoga da ih poveze autom, a ja sam im se kasnije pridružio autobusom, ali je on bio toliko pun da sam morao da se držim spolja za vrata.

Sada iznajmljujemo mali pomoćni objekat sa krovom od lima i plastike.

Ništa nas ne štiti od šrapnela koji padaju.

Sve je skupo i ne možemo da dođemo do mnogih stvari koje su nam potrebne.

Ako želimo pijaću vodu, moramo da stojimo u redu tri sata, a nemamo dovoljno hrane za tri obroka dnevno, tako da više ne ručamo, samo doručkujemo i večeramo.

Moj sin je jeo jedno jaje svaki dan.

Jaje – možete li to da zamislite?

Sada više ne mogu ni to da mu priuštim.

Sve što želim je da napustim Gazu i da budem na sigurnom sa decom, čak i ako to znači da moramo da živimo u šatoru.

Dodatno izveštavanje: Abdelrahman Abutaler iz BBC-ja na arapskom u Kairu