Većina ljudi upoznata je sa činjenicom da za većinu destinacija pasoš mora imati rok važenja najmanje tri mjeseca nakon planiranog datuma dolaska ili povratka, s tim da se pravila razlikuju ovisno o zemlji koju posjećujete. Ono što možda ne znate je da vam može biti odbijeno ukrcavanje i ako se utvrdi da vaš pasoš ima premalo praznih stranica.

Nešto manje poznata politika u brojnim zemljama, posebno u Africi, Aziji i Bliskom istoku, zahtijeva od putnika da u pasošu imaju dvije do četiri prazne stranice za vizu ili pečat. Neke aviokompanije vam mogu zabraniti ukrcavanje ako vaš pasoš ne ispunjava uslove.

Zemlja koja zahtijeva najviše praznih stranica je Namibija, gdje se očekuje da imate šest praznih stranica pasoša. Pečat Namibije zauzima gotovo cijelu stranicu, a ako vam je potrebno produženje dozvole u ovoj južnoafričkoj zemlji, oni će vam pečatirati dodatnu stranicu.

Druge zemlje koje zahtijevaju tri prazne stranice pasoša uključuju Bocvanu, Mozambik, Zambiju, Brunej, Južnu Afriku i Madagaskar. Za putnike koji posjećuju destinacije poput Bahama, Kube, Kine, Singapura ili Indije, morat ćete se pobrinuti da imate dvije prazne stranice.

Stručnjaci preporučuju da uvijek putujete s najmanje dvije prazne stranice u pasošu kako biste osigurali nesmetano putovanje. Dobra vijest je ta da sakupljanje pečata tokom putovanja širom Evrope brzo postaje stvar prošlosti.

U oktobru 2025. godine, Evropska unija je počela uvoditi svoj Sistem ulaska/izlaska (EES), novi digitalni alat za upravljanje granicama koji bilježi biometrijske podatke, kao i datume ulaska i izlaska državljana zemalja izvan EU.

To znači da će ručno pečatiranje pasoša biti postepeno u potpunosti zamijenjeno digitalnim skriningom. S obzirom na to da će biti u potpunosti implementirano do aprila 2026. godine, svih 29 zemalja Šengenskog prostora trebalo bi potpuno ukinuti tintu.

Izvor: Klix

Novi propisi nalažu obavezno traženje dozvole za pristup zemljama članicama kroz Evropski sistem za informisanje i autorizaciju (ETIAS).

Ona će se primenjivati za putovanja u ukupno 30 evropskih zemalja: u sve EU članice osim Irske i Kipra, kao i za Lihtenštajn, Norvešku, Island i Švajcarsku.

Propisi će se odnositi na putnike iz 60 zemalja, među kojima su Amerika, Australija, Velika Britanija, Ukrajina, Japan, Brazil, Argentina, ali i države Zapadnog Balkana, poput Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Severne Makedonije i Albanije, navodi se na sajtu EU.

Pre uvođenja ETIAS dozvola, od 10. novembra ove godine počeće da se koristi Sistem ulaska i izlaska (Entry/Exit System) u ovih 30 zemalja i za putnike kojima nije potrebna viza za pristup Evropskoj uniji.

Ovaj „probni period” ili „prvi korak”, kako ga naziva Vladimir Vlaho, predsednik skupštine Nacionalne asocijacije turističkih agencija (YUTA) Srbije, neće mnogo uticati na mogućnost putovanja u zemlje Evropske unije..

Dok je ETIAS „dozvola” koja se plaća, EES je „evidencija” i sprovodi se bez naknade.

Ne postoji šansa da putnik bude odbijen na osnovu popunjenog formulara, objašnjava on za BBC na srpskom

„Tako mogu da prate ko ulazi i koliko ostaje u EU, a svrha je da se ubrza prelazak granice, jer više neće biti ‘lupanja’ pečata u pasošima.

„Sistem će biti centralizovan, pa će regulatorno telo EU za migracije moći u realnom vremenu tačno da zna šta se događa, dok je dosad svaka država posebno beležila podatke koji su se delili ako postoji poseban zahtev”, objašnjava Vlaho.

Šta je Sistem ulaska i izlaska (EES)?

Zakon o uvođenju ovog sistema usvojen je u Evropskom parlamentu još 2017. godine, a posle nekoliko odlaganja, počeće da se primenjuje 10. novembra 2024.

Radi se o automatizovanom informaciono-tehnološkom sistemu za registrovanje prelaska spoljnih granica Evropske unije za ljude koji nemaju pasoše zemalja bloka, kao i Islanda, Lihtenštajna, Švajcarske ili Norveške.

Odnosi se na putnike koji planiraju kraći boravak, najduže 90 dana u pola godine.

Važiće za vlasnike pasoša zemalja kojima je potrebna viza za ulazak u EU, kao i onih država kojima ona nije neophodna, poput Srbije, koja je članica Šengen zone od decembra 2009.

Sistem će omogućiti strogu digitalnu kontrolu granice na „svakom aerodromu, luci ili putu u Evropi”, smatra Ilva Johanson, članica Evropske komisije zadužena za unutrašnje poslove.

„Znaćemo ako su ljudi ostali predugo, a kriminalcima, teroristima i ruskim špijunima otežaćemo upotrebu lažnih pasoša”, upozorava.

Pri ulasku u 30 evropskih zemalja registrovaće se ime putnika, tip pasoša, biometrijski podaci poput otisaka prstiju i fotografija lica, kao i datumi i mesta ulaska i izlaska.

Kada se jednom popuni, formular važi tri godine, ali će dokument biti proveravan na svakom prelasku granice, te više neće biti potrebe za pečatiranjem pasoša.

Neki stručnjaci upozoravaju da bi moglo da dođe do redova na graničnim prelazima, jer je dosadašnji prosečan period provere podataka putnika trajao 45 sekundi, a korišćenjem EES-a će biti produžen na dva minuta.

Izuzetak među članicama Evropske unije će biti Kipar i Irska, gde će obeležavanje pasoša pečatom ostati na snazi.

Šta se menja od 10. novembra?

Za 60 svetskih država čijim stanovnicima nije potrebna viza za ulazak u EU, od 10. novembra uslov za svako putovanje u neku od zemalja bloka biće popunjavanje jednostavnog formulara.

„Aplikacija preko koje će se popunjavati podaci pušta se u rad 6. oktobra, a od 10. novembra će se unositi samo nekoliko podataka”, kaže Vlaho.

Nova pravila su „stvar evidentiranja, a ne provere”, sistem putnicima ne šalje povratnu informaciju, ne izdaju se dodatni dokumenti za prelazak granice neke od EU zemalja i ne postoji mogućnost zabrane ulaska u EU samo na osnovu popunjenog formulara, objašnjava.

„Kada predate pasoš na granici, sistem spaja vašu aplikaciju sa podacima pasoša, a procedura je ista za sve načine prevoza”, kaže on.

Iako su se na Zapadnom Balkanu pokrenule polemike hoće li procedura biti slična apliciranju za vizu, Vlaho smatra da takvo poređenje nije prikladno.

„Viza je mnogo oštrija kontrola, obavezan je odlazak u ambasadu ili konzulat, prilično košta i iziskuje mnogo više vremena, a formulari za vize sadrže po sedam ili osam strana.

Iz bloka poručuju da će novi sistem „modernizovati upravljanje granicama EU i postepeno poboljšati iskustvo putovanja”.

Šta donosi EES Evropskoj uniji?

Pomoći će i u registrovanju onih koji ostaju duže od dozvoljenog ograničenja unutar granica EU i sakupljati pouzdane podatke o ulascima, izlascima i zabranama ulaska putnika.

Prikupljanjem biometrijskih podataka omogućiće efikasniju borbu protiv onih koji koriste lažne identitete, dodaju.

Uticaće i na povećanje bezbednosti u EU zbog efikasnijih graničnih kontrola, upotrebe elektorpnske arhive i biometrijskih podataka.

Korišćenjem novog sistema informacije će se među zemljama deliti trenutno.

A šta je ETIAS i kada će početi da se primenjuje?

Putnici iz Velike Britanije ili zemalja Zapadnog Balkana mogu da uđu u zonu Šengena, u kojoj mogu da se kreću neometano i zadrže se najviše 90 dana u ukupnom periodu od 180 dana bez vize.

Uvođenjem ETIAS dozvola, to će se promeniti.

Vlasnici pasoša zemalja koje nisu članice EU moraju da apliciraju preko interneta za ovu dozvolu kako bi proveli isti period unutar granica bloka, dok će za duže boravke morati da zatraže vizu

Taj dokument proveravaće granična policija na svakom ulasku u 30 zemalja Evrope u kojima će važiti.

Premenjivaće se za putovanja u Austriju, Belgiju, Bugarsku, Hrvatsku, Češku, Dansku, Estoniju, Finsku, Francusku, Nemačku, Grčku, Mađarsku, Island, Italiju, Letoniju, Lihtenštajn, Litvaniju, Luksemburg, Maltu, Holandiju, Norvešku, Poljsku, Portugal, Rumuniju, Slovačku, Sloveniju, Španiju, Švedsku i Švajcarsku.

ETIAS će važiti tri godine, i u tom periodu biće omogućen neograničen broj poseta ovim zemljama.

Biće povezan sa pasošem putnika, pa je sa istekom putnog dokumenta potrebno aplicirati za novu dozvolu.

Koliko će koštati ETIAS?

Iako iz EU nije potvrđen tačan datum uvođenja ove novine, na sajtu se navodi da bi trebalo da počne „u prvoj polovini 2025. godine”.

„Najmanje u prvih šest meseci” posle uvođenja neće biti obavezan, ali se preporučuje putnicima da podnesu zahtev za ovu dozvolu.

Za dobijanje dozvole biće potrebno platiti sedam evra, a iz Evropske komisije kažu da je to „daleko manje” od sertifikata Esta, koji se izdaje putnicima u Ameriku i košta nešto manje od 19 evra (21 dolar).

Taksa će se naplaćivati svim putnicima koji imaju između 18 i 70 godina, dok će za maloletnike i starije od 70 biti besplatan.

„Plaća se bankovnom karticom preko interneta, iako ona ne mora da bude u vlasništvu putnika.

„Ako se neko ne snalazi na računaru ili nema ličnu karticu, to može i neko drugi da uradi za njega”, kaže Vladimir Vlaho.

Kako se podnosi zahtev za ETIAS?

Zahtev se podnosi na internetu ili putem mobilne aplikacije.

Popunjavanje formulara je „nužna i kratka procedura”, za koju će biti neophodno oko 10 minuta, kažu iz EU.

Putnici će unositi podatke iz pasoša, zabeležena krivična dela, ukoliko ih imaju, kao i podatke o zdravstvenom stanju.

Više od 95 odsto zahteva će biti odobreno kroz nekoliko minuta, dok će u nekim slučajevima biti potrebno najviše 72 sata, navode iz EU.

U vanrednim okolnostima, zahtevi mogu biti odbijeni ili obrađivani i do četiri nedelje.

Zašto EU uvodi ETIAS?

U zajednici evropskih zemalja odlučili su da pojačaju kontrolu granica usled migrantske krize i zabrinutosti zbog terorizma.

Ovaj sistem će „povećati nivo bezbednosnih provera ljudi koji u EU putuju bez viza”, kažu iz bloka.

ETIAS će pomoći državama članicama da „bolje procene moguće rizike” koje nosi prelazak granice posetilaca.

Cilj je da se spreči „međunarodni kriminal i terorizam”.

Naime, prema podacima Ministarstva civilnih poslova BiH, od 1998. do 2023. godine državljanstva su se ukupno odrekle 99.972 osobe.

Kako su iz nadležnog ministrastva pojasnili, u postupku odricanja od BiH državljanstva stranke nisu dužne da kažu druge razloge osim činjenice da već posjeduju ili da im je zagarantovano sticanje državljanstva druge države.

“U neformalnim razgovorima najčešće se navode kao stvarni razlozi povoljniji radno-pravni status, pravo na posjedovanje nekretnina, olakšano putovanje, olakšano studiranje u inostranstvu”, kazali su iz Ministarstva civilnih poslova BiH. Dodali su da veći broj lica koja se odriču državljanstva BiH je u potpunosti integrisan u sredinama u kojima žive u inostranstvu, čak puno više nego u BiH.

“Pojedini puno bolje govore jezik države u kojoj žive nego maternji jezik. Odricanje se uglavnom vrši radi sticanja državljanstva neke od zapadnoevropskih država, najviše Njemačke i Austrije”, pojasnili su iz pomenutog ministarstva.

Prema podacima koji su nam dostavljeni iz resornog ministarstva, 2003. je bila godina u kojoj se najviše građana odreklo državljanstva, i to njih 9.125, dok je godinu dana ranije to bilo 8.344.

“Taksa za ispis iz državljanstva iznosi 800 KM, izuzev za one koji uzimaju državljanstvo neke od država bivše SFRJ, koji plaćaju taksu od 200 KM”, pojasnili su iz ovog ministarstva.

Stevo Pašalić, demograf, ističe za “Nezavisne novine” da je odlazak stanovništva iz BiH mnogo veći nego što to pokazuje broj lica koja se odriču državljanstva.

“Kao što vidimo, naši državljani najviše uzimaju državljanstvo Njemačke i Austrije, a poznato je da naši ljudi upravo tamo najviše odlaze da rade. Ali njih je mnogo više u tim državama, jer u mnogim slučajevima se naši ljudi ne odriču našeg kako bi uzeli državljanstvo države u kojoj rade”, istakao je Pašalić.

Dodao je da je BiH zemlja iz koje je uvijek više ljudi odlazilo nego što je u nju dolazilo i da će se taj trend odlaska nastaviti i u budućnosti.

“Ljudi kada traže promjenu državljanstva, oni se vjerovatno više nikada neće vratiti u BiH, niti će vratiti svoje prvobitno državljanstvo. Ono što je najbolnije je što su to radno aktivne i reproduktivno sposobne osobe, između 20 i 40 godina”, ističe Pašalić.

Kako je pojasnio, za razliku od ranijih godina, kada su u pitanju migracije, kada je odlazila samo glava kuće, kako kaže Pašalić, sada odlaze cijele porodice.

“Odlazak će se nastaviti, jer zapadno tržište nemilosrdno uzima i traži radnu snagu”, rekao je Pašalić i dodao da naši ljudi najviše odlaze u Njemačku.

Posljednjih deset godina

2014. – 3.519

2015. – 3.591

2016. – 4.441

2017. – 4.503

2018. – 4.493

2019. – 4.159

2020. – 3.168

2021. – 3.110

2022. – 2.622

2023. – 2.146

Nikada mi nije bilo jasno kako je u grad “manji” od Banjaluke stalo četiri i po miliona stanovnika. Svi se poznaju i uvijek ćete naći onog nekog ko zna nekog koga znate. Poslije mjesec dana u ovom pravougaonom gradu, u kojem je more glavna orijentacija, a parelelne sa kamenim morskim blokovima cijelom dužinom grada se protežu ulice Korniš, Abu Kir i tramvajske šine, nije se lako izgubiti. Ali zato kada naučite kako se koriste mašrue, mini kombiji, koji imaju svoje specifične rute i poseban način signalizacije, možete čestitati sebi.

Aleksandrija. Grad kontradiktornosti. Baš kao i zemlja u kojoj je smješten.

Egipat.

Egipat je kao Bosna, samo mnogo puta uvećana.

Ovu rečenicu sam zabilježila jedno poslijepodne posmatrajući cijeli novi svijet oko sebe i “stručno” pronalazeći matematičku formulu po kojoj Egipat = Bosna x 19.58 km² – 100 godina religioznog iskustva.

Tako ima dana kada, zbog nekih karakterističnih društvenih odnosa i duboke srođenosti društva i religije, vam se čini da ste prelazeći 1871 kilometar, koliko dijeli Banjaluku od Aleksandrije, otvorili i neku crvotočinu i putovali unatrag i kroz vrijeme. Ali to opet, u skladu s paradoksalnom prirodom ove zemlje, ne znači da islamsko-hrišćanska država ne prati trendove. I to čini na jedan karakterističan i pomalo sulud način, nekada odlučan, nekada beskrajno drag, a nekada baš čudan.

Ako ste očekivali da ćete na ulicama zateći žene potpuno prekrivene velovima, zamotanog lica u dugim, teškim haljinama – prevarili ste se. Djevojke, vrlo često, samo tanka marama koja pokriva kosu i nešto duži rukavi razlikuju od Evropljanki. Uski džins, pripijena majica, jaka šminka i štikle nisu neuobičajene na ulicama. Djevojke sve češće odlučuju da ne nose ni hidžab i tako zavjet pokrivanja polako gubi vjekovni imperativ.

Imperativ su danas tamo stranci. Prosto ih obožavaju i učiniće sve da im izađu u susret, da se predstave u što boljem svjetlu. Na ulicama bijela put i svijetla kosa, kako sam u jednom trenutku primijetila, obezbjeđuju bar jedan fotosešn dnevno praćen bezbrojnim zahtjevima za fejsbuk prijateljstvo.

Ipak, u svemu tome nerijetko pretjeruju pa, kada želite da budete nasamo, neće vam baš dozvoliti. A pretjeruju i u stavu: sve strano je bolje, opsjednuti snom o napuštanju zemlje u kojoj pasoš nije zagarantovana lična svojina, već nešto kao teško stečeno blago. Naročito za mušku populaciju, kojoj je vojna služba obaveza nakon završenog fakulteta. Žene, opet, možda mogu dobiti pasoš, ali s obzirom na kulturno-društvene norme, teško da će ikuda otići samostalno.

Tako je normalna stvar da ljudi od četrdeset godina nisu nikad prešli grancu. I samo o tome sanjaju. A ja sam, opet, toliko puta pomislila da pored takve zemlje nemaju za čim toliko da žale. Piramide, katakombe, pustinje, more, Nil, Giza, Luksor, Asuan, Dahab, Sinaj. Cijela istorija u jednoj zemlji, sve moguće ljepote na jednom nacionalnom tlu.

Kao što oni nisu meni bili jasni, tako ni stranci nisu jasni njima pa je od prvog do poslednjeg dana tu bilo pitanje: “Why Egypt? Why come to Egypt?” Nekada nisam znala ni kako da objasnim i jednom sam rekla da nisam ja odabrala Egipat već da je Egipat odabrao mene. Ne znam zašto, dopao im se moj odgovor.

A teško ih je ubijediti da je njihova zemlja nama, koji smo van nje, beskrajno lijepa, jer je oni ne dioživljavaju tako. Zapravo, uvijek će pokušati, na pogrešan način, da pokažu da su svjesni da Egipat ima brojne nedostatke pa će tako u razgovoru iskoristiti svaku priliku da ukažu kako su ljudi ovdje nedovoljno obrazovani ili previše religiozni, kako tu sistem ne štima i kako samo sanjaju da odu negdje daleko. Poznato?

Ipak, velikodušnije i susretljivije ljude mislim da je teško sresti. Svi se upinju da pomognu. Kad prepoznaju da ste stranac, lako može da se desi da vam u tramvaju spuste čokoladicu na krilo uz povik: “Welcome to Egypt!” ili daju hljepčić ili šaku voća da probate. Jednostavno, žele uvijek da pomognu. Čak i kada ne znaju odgovor.

I to je najjača karakterna crta i odlika Egipćana koju sam otrkrila nakon skoro dva mjeseca: Egipćanin nikada neće priznati da nešto ne zna. Zaustavite petoro ljudi, stojeći na jednom mjestu, tražeći uputstvo kako da dođete do odredišta i dobićete pet različitih odgovora. I nemojte se iznenaditi ako nijedno zapravo nije tačno.

Sem ovih sličnosti u težnji za bijegom iz zemlje i nekog oduševljenja svim što nije svoje, naravno mnogo puta uvećanih, Egipćani dijele sa nama tu crtu: lako ćemo. Šta god da se desi: neka, polako. Nedostatak organizacije, pasivnost, beskrajni redovi kroz koje se lako probija sa novčanicom među dokumentima, odmahivanje rukom na svaki problem me je navelo da jedno veče zapišem: Pacov mi je pretrčao preko noge. Ignorisala sam ga. A šta drugo da se radi sa problemom u Egiptu.

Ipak, Egipat neće ignorisati vas. Bar ne kada jednom prestanete da budete turista i počnu da vas se tiču norme tamošnjeg života. Kada se sprijateljite sa djevojkom koja ne može da nastavi studije u Evropi, jer se od nje očekuje da se uda. Kada upoznate najdivnijeg dečka s kojim su roditelji prestali da govore, jer je priznao da je ateista.

Ili kada poželite da prošetate sami pored mora, a onda krene zviždanje i takozvani “zov mačaka”: specifičan zvuk, koji muškarci tamo proizvode iz meni nepoznatog razloga i koji vas natjera da se osjećate kao manji od makovog zrna, jer znate da ste sami i da je bolje da ćutite i istrpite nego da kažete bilo šta. Osjećaj nemoći jedno je od najgorih osjećanja uvijek i svuda pa tako i ovdje, u ovakvim situacijama.

Ipak, Egipćanima bi se mogla pripisati ona slavna misao iz Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju: Uglavnom bezopasni. A na to bih dodala i: uglavnom predivni. Jer uvijek će se naći i neko ko će vam u teškoj situaciji pomoći.

“Ala gamb!”, viknete i mini kombi staje. A ovdje staje moja egipatska priča.

Na sve u životu možete da se pripremite, na Egipat ne. Prije će biti da Egipat vas pripremi za sve u životu. A svaki dan u zemlji kontradiktornosti vrijedi neizmjerno.