Kod ovakve djece, fizički simptomi depresije i emocionalnih previranja se pojavljuju u svakodnevnom životu i manifestuju u fizičkim simptomima poput umora i iscrpljenosti. Izgovaranje fraze “Samo sam umoran” možete pomoći u smirivanju roditelja s visokim standardima, posebno kada dodaju da su naporno radili.

U pojedinim slučajevima, hronični stres i emocionalne borbe mogu dovesti do gubitka sna ili pogoršanja kvalitete sna, pa zbog toga odrasla djeca ne pokušavaju uvijek prikriti svoje probleme s mentalnim zdravljem.

Osim toga, uobičajeno je da ljudi koji su odgojeni da budu perfekcionisti potkopavaju svoje potrebe i borbe zbog udobnosti svoje porodice, čak i u odrasloj dobi. To se posebno odnosi na odraslu djecu koja imaju osjećaj hiper-neovisnosti ili strah od razočarenja roditelja.

Čak i kada im je potrebna emocionalna podrška, oni će radije upotrijebiti frazu poput: “Mogu ja to” ili “Snaći ću se” kako bi oslobodili porodicu od preuzimanja bilo kakvog emocionalnog tereta.

Ipak, u svemu tome važno je da ne umanjujete svoje brige i borbe. U turbulentnim vremenima važno je da pronađete podršku svojih voljenim.

Klix

“Preterana briga, perfekcionizam, želja da kontrolišete detetovu sudbinu i upravljate njome – ometaju detetovu samostalnost.”Pored deficita vremena, smetnja je i čvrst stav zacrtan u glavama nekih roditelja: “Naš zadatak je da dete poštedimo poteškoća i sačuvamo ga od grešaka.”

To je, razume se, lepa ideja, ali njena realizacija nema nikakve veze s realnošću. A realnost je takva da se svaki čovek u svom životu, pre ili kasnije, susreće sa poteškoćama. I svako pravi greške.

Uzmimo da će superroditeljima sve odlično ići za rukom. Sve poteškoće koje se pojavljuju na detetovom putu oni će sami otklanjati. Ali da bi se detetu operativno pomoglo, to dete treba da bude pored njih. Uvek.

Prema tome, mogućnost da živi bez poteškoća dete će morati da plati ličnom slobodom i samostalnošću. Ali ga ni to neće spasiti. Roditelja jednom više neće biti. A dete će ostati samo. Iako, gledajući po uzrastu, odraslo, svejedno je – bespomoćno.

Ne, zadatak roditelja jeste da pomažu detetu da izlazi na kraj s teškoćama. Da ga uče da se napregne i savlada teškoće. Takvo iskustvo je važno. To je kao pelcovanje. Kao treniranje imuniteta. Kao redovna fiskultura. Ako ima takvo iskustvo, u teškoj situaciji, bez obzira koliko mu je godina, dete će se savladati i reći: „Ništa, i s ovim ću izaći na kraj.“

Odlomak iz knjige “Samostalno dete ili kako da postanete “lenja” mama” Ane Bikove

Preuzeto sa: detinjarije.com