Na današnji dan 24. juna 1986. umro je omiljeni i autentični pesnik , novinar, pisac filmskih scenarija i radio drama Miroslav Antić. Objavio je više od 30 knjiga, medju kojima i zbirke pesama za decu “Plavi čuperak”, “Nasmejani svet”, “Šašava knjiga”. Njegov život bio je uzbudljiv i inspirativan kao i njegova poezija.

Antić “Večiti dečak”, izuzetan liričar i inventivan dečji pesnik, napisao je oko 30 dela. Inspirisan životom, gradovima, ljudima. Uz njegove reči možemo da se podsetimo šta nam to promiče dok svakodnevno ’’jurišamo’’ za obavezama, ili još gore dok nas one ’’jurišaju’’.

“Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi.”

Rođen je u martu 1932. u Mokrinu, u Banatu. Osnovnu školu učio je u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica preselila u leto 1941.

Gimnaziju je pohađao u Pančevu i Kikindi. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu je studirao ruski i češki jezik. U Pančevu je radio u tehničkoj službi tamošnjeg pozorišta, a od 1951. kao novinar-saradnik u listu “Pančevac”.

Antić je prvu pesmu objavio 1948. godine, kao 16-godišnjak, u beogradskom časopisu „Mladost“, a prvu knjigu pesama “Ispričano za proleća”, dve godine potom. Od 1954. je bio novinar u novosadskom “Dnevniku”, tako je u toj i i docnije u takođe novosadskoj novinsko-izdavačkoj kući “Forum” je, uz manje prekide, radio sve do prerane smrti, u 54. godini.

Miroslav Antić je govorio o smrti, o ljudima koji samo misle da su živi jer imaju pluća i mogu da dišu i opstanu. Međutim, ono što je pravi život, Mika Antić je tvrdio da ne može da se objasni.

Promenio je mnogo gradova i zanimanja, snimao je filmove i bavio se slikarstvom, pisao je za novine i pisao prozu, ali je uvek bio najpre pesnik. Bio je i boem koji se radovao svetu oko sebe i taj svet proslavljao u svojim pesmama koje se i danas pamte.

Mika je umro sa rukama zamočenim u zlatni prah, istog dana kada je primio Avnojevsku nagradu. Želeo je da još jednom naslika suncokret. Tih dana su mu hirurzi odsekli deo jezika jer je oboleo od raka vilice. To je teško podneo pa se često opijao i svakodnevno slikao.

Tog dana kada je Mika umro, 24. juna 1986. godine, uveliko iza ponoći otvoreno je pismo adresovano na Dudu iz komšiluka:
“Dudo,
Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor.”

Tako je i bilo.

Pre 34 godine nas je napustio Mika Antić

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko…
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il’ trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Prošla 2023. je definitivno bila godina jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca Gorana Petrovića (Kraljevo, 1961). Nakon nagrade “Beogradski pobednik”,”Despot Stefan Lazarević”, priznanja Vukove zadužbine za umetnost, i „Beskrajni plavi krug“, Petrović je postao i laulerat “Vladan Desnica” Narodne biblioteke Srbije.

Njegova dva romana iz prošle godine koja su objavljena istog dana “Ikonostas” i “Papir”, kao deo ciklusa “romana delte” na kojem je radio već 20 godina, osvojili su književnu javnost svojim kvalitetom, i nagrade su bile samo logičan sled događaja.

Njegovi romani i zbirke priča objavljeni su u više od 130 izdanja, od čega je 60 izdanja u prevodima na 15 jezika.

– Ja volim da se, kako se to kaže, oglašavam povodom knjige. Nije baš da me nije bilo, ali to nije bilo toliko primetno. U međuvremenu su moje knjige objavljivane na nekoliko desetina stranih jezika i ja sam po pravilu bio pozivan u te zemlje i više puta. Imao sam tamo gostovanja i književne večeri, kontakt sa publikom. Tako da nije bilo baš potpuno ćutanje, ali uglavnom ono što imam da kažem, unesem u knjigu, računajući da je tu malo veća odgovornost. Danas je izgovorena reč takva da neki put više liči na plevu, nego što ima težinu – rekao je prošle godine za naš portal nagrađivani pisac.

Bio je, između ostalog, jako popularan u Meksiku, i to već godinama unazad. Redovi na potpisivanju njegovih knjiga u septembru prošle godine u toj zemlji, govore puno o njegovoj popularnosti.

Njegova prevoditeljka na španski jezik Dubravka Sužnjević, kaže za Nova.rs da je to sa Meksikom krenulo još 2008.

– Tada je predstavljao svoj treći naslov, zbirku priča “Razlike”, i počela je da se primećuje ta njegova popularnost kod čitalaca koji su donosili na potpisivanje i njegove prethodno objavljenje knjige “Atlas” i “Sitničarnicu kod srećne ruke”, kao i to da nas čitaoci ponekad prate na promocije u različite gradove.

Svedok sam toga jer sam tokom svih ovih godina prevodila sve njegove nastupe. Ti redovi i višesatno potpisivanje knjiga su bili prisutni tokom svih njegovih gostovanja u Meksiku, samo što je tek sada neko podigao na mreže snimak sa poslednje, nedavne turneje, koja je bila prošlog septembra – konstatuje Sužnjević.

– Tu se varate, pročitajte kraj “Ikonostasa” i sve će vam biti jasno. Samo što to zahteva određeni trud – sugerisao je akademik, koji je do svoje smrti uz Mira Vuksanovića, bio jedan od samo dvojice proznih pisaca članova SANU.

U najužem izboru NIN-ove nagrade pored banjalučkog pisca Grabovca bilo je još četiri autora: Vladimir Pištalo: “Pesma o tri sveta” (Agora), Vladan Matijević: “Pakrac” (Laguna), Srđan Srdić: “Autosekcija” (Partizanska knjiga) i Ljubomir Koraćević: “U zemlji Franje Josifa” (Književna opština Vršac).

Grabovac je prvi pisac iz Republike Srpske koji je dobio ovo priznanje.

U žiriju NIN-ove nagrade za najbolji roman objavljen prošle godine radili su Milena Đorđijević, Žarka Svirčev, Violeta Stojmenović, Tamara Mitrović i Goran Korunović (predsjednik).

Pred proglašenje dobitnika, Milan Ćulibrk zatražio je minut ćutanja za preminulog Gorana Petrovića.

Na ovogodišnji konkurs za NIN-ovu nagradu pristiglo je 188 romana.

O romanu “Poslije zabave”, na sajtu  izdavačke kuće Imprimatur stoji da je u pitanju “roman o ocu, roman o zločinu, roman o porodici, roman o prijateljstvu, roman o odrastanju, totalni roman!”

S temom dvojništva, velikom kakva jeste u našoj književnosti, kakvu čitamo kod Danila Kiša uostalom, pisac uokviruje tematski različite segmente koji ovu knjigu čine presjekom jednog života.

Tako osvijetljene momentume uokviruje dvojništvo oca i sina, figura prvog pisca i onog koji nasljeđuje – dar, spisateljsku osjetljivost i zaostavštinu, naređenje da se nepravdama suprotstavlja otvorenim srcem i jednom pisaćom mašinom.

Poslije zabave, mada kompoziciono osmišljen u pet dijelova, počinje jednom rečenicom, jednim motom, neizostavnim i suštinskim citatom koji daje kolor i uspostavlja ton cijelom narativu: “I onda počinje oluja govana”.

Tako je jednom rekao Roberto Bolanjo i bespovratno osvijetlio pravac drugom piscu.

A oluja Steve Grabovca velika je i strašna u pokušaju da se dekonstruiše sjećanje, niz uspomena (ili privida) koje, napokon prizvane, spasavaju i istovremeno ogoljuju svijest do njene nemoćnosti.

Francuska je ove godine zemlja počasni gost Međunarodnog beogradskog sajma knjiga. Među brojnim francuskum autorima koji dolaze u Beograd nalaze se imena kao što su Matijas Enar, Toma Piketi, Žilija Kaže, Pjer Asulin, Patrik Beson, Floran Noavil, Katrin Kise, Žan Fransoa Galtu, Erik Emanuel Šmit i mnoga druga.

Francuska književnost je uvek bila rado čitana u našoj zemlji, a mi vam predstavljamo pet autora čije bi knjige svaka biblioteka u Srbiji trebalo da ima.

Mišel Uelbek

Slavan, osporavan, hvaljen i nagrađivan kontroverzni francuski pisac, filmadžija i pesnik Mišel Uelbek, rođen je 1958. godine kao Michel Thomas na Reunionu, francuskom ostrvu nadomak Madagaskara, kao sin instruktora skijanja i lekarke, koji su za svog sina, po Uelbekovim rečima, ubrzo izgubili svako interesovanje.

Do šeste godine živeo je u Alžiru kod majčinih roditelja, a nakon toga u Francuskoj, kod očevih, koji su ga i odgajili. Kasnije će uzeti devojačko prezime majke svog oca, i kao Mišel Uelbek ući u istoriju francuske književnosti.

Najpoznatija dela su mu romani: “Proširenje područja borbe”, “Elementarne čestice”, “Platforma”, “Karta i teritorija”, “Pokajanje” i poslednji roman “Uništiti”, čiji se prevod očekuje u izdanju Booke u januaru sledeće godine.

Za roman ”Elementarne čestice” dobio je „Prix Novembre“ i proglašen je „nihilističkim klasikom“. Za roman “La carte et la territoire” (Karta i teritorija), 2010. godine dobio je prestižnu „Gonkur“ nagradu. Kritika je Uelbekove romane često karakterisala kao vulgarne, pamfletske, pornografske, a zbog stavova koje je iznosio u njima i svojim intervjuima optuživali su ga da je rasista, ženomrzac i islamofob.

Njegova pokojna majka ga je definisala kao “kopile s parama” nakon što ju je, u jednom od svojih romana, portretisao kao nimfomanku i “hipi smrdulju”.

Ani Erno

Ani Erno (1940) francuska je književnica koja je napisala preko trideset knjiga. Za svoj rad 2022. godine dobila je Nobelovu nagradu za književnost. Еrno je rođena u Normandiji, u radničkoj porodici. Studirala je na univerzitetima u Ruanu i Bordou, i stekla diplomu iz moderne književnosti.

Do 2000. godine predavala je književnost, nakon čega se potpuno posvećuje pisanju. Prelazak iz radničke klase u viši srednji sloj preko obrazovanja, biće tema knjiga Ani Erno. Književnu karijeru počinje 1974. s “Les Armoires vides”, o ilegalnom abortusu, fikcionalizovanoj autobiografskoj činjenici. Već 1984. dobija čuvenu nagradu Renodo za roman “Događaj”.

Njeni radovi se bave telom i seksualnošću, intimnim odnosima, društvenom nejednakošću i pamćenjem. Erno u svoje radove ugrađuje sopstvena iskustva.

U romanu “Godine”, koji se smatra njenim magna opusom, uporedno je prikazala francusko društvo od završetka Drugog svetsko rata do kraja 20. veka, i svoj život u tih šest decenija. Delo je dobilo nagrade Margaret Diras, Fransoa Morijak, Strega. Nobelovu nagradu dobila je za „hrabrost i kliničku preciznost kojom razotkriva korene otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja“. Najveći broj njenih knjiga u Srbiji objavila je izdavačka kuća Štrik: “Godine”, “Jednostavna strast”, “Događaj”, “Jedna žena”…

Emanuel Karer

Emanuel Karer je francuski pisac, novinar, scenarista i reditelj. Rođen je u Parizu 1957. i diplomirao je političke nauke. Karijeru je počeo kao filmski kritičar za časopise “Positif” i “Télérama”. Napisao je više knjiga, a probio se novelom “Brkovi” (1986), koju je Džon Apdajk u recenziji za časopis ”The New Yorker” nazvao „zapanjujućom“.

Posle romana “Protivnik” (2000), koji se bavi slučajem francuskog ubice Žan-Kloda Romana, Karer piše u autofikcijskom stilu, koristeći likove i događaje iz svog života. U delima se često bavi samoanalizom, kao i istraživanjem ljudskog identiteta i granica stvarnosti.

Za književno stvaralaštvo dobio je više priznanja: nagradu „Femina“ za roman “Razred na snegu” (1995, Prosveta), „Anri-Gal“ Francuske akademije nauka za celokupno stvaralaštvo, „Renodo“ za knjigu “Limonov” (2011, Čarobna knjiga), priznanje lista “Le Monde” za roman “Carstvo” (2014, Akademska knjiga), kao i mnoge druge. Nekoliko njegovih knjiga adaptirano je za film, a sam Karer režirao je filmsku adaptaciju svoje novele “Brkovi”. Poslednju knjigu “Joga” (2021) u Srbiji je objavila izdavačka kuća Booka.

Mi vam preporučujemo knjigu “Limonov”, urnebesnu biografiju kontroverznog ruskog pisca i političara Eduarda Limonova (1943-2020).

Lejla Slimani

Lejla Slimani, književnica, novinarka i zagovornica ženskih i ljudskih prava, rođena je 1981. u Rabatu, od oca Marokanca i majke francusko-alžirskog porekla. Nakon srednje škole dolazi u Pariz, gde je diplomirala na pariskom Institutu za političke studije.

Okušala se kao glumica, ali se 2008. ipak opredeljuje za novinarstvo i počinje da piše za časopis “Mlada Afrika”. Godine 2014. objavila je svoj prvi roman, “U vrtu ljudoždera”.

Njen drugi roman,”Uspavaj me”(2016), osvojio je prestižnu nagradu“Gonkur” i preveden je na više od trideset jezika. “Zemlja drugih” (2020) i “Gledajte kako plešemo” (2022) prva dva su dela planirane trilogije zasnovane na istoriji njene porodice.

Najpoznatija je po svojim književnim delima koja često istražuju teme vezane za identitet, pol, seksualnost i društvena pitanja. Pored svoje književne karijere, Leila Slimani je radila i kao novinarka i poznata je po svojim promišljenim komentarima o kulturnim i političkim pitanjima.

Frederik Begbede

Frederik Begbede (1965) je jedan od najznačajnijih, najprovokativnijih i najpopularnijih savremenih francuskih pisaca. Najpoznatija dela su mu: “Francuski roman”, “699 dinara”, “U pomoć, molim za oproštaj”, “Romantični egoista” i druga. Njegov trenutni izdavač u Srbiji je Booka.

Jedno od njegovih najpoznatijih dela je roman „699 dinara“ (objavljen 2000. godine), satiričan je prikaz reklamne industrije i potrošačke kulture. Kasnije je adaptiran u film. Begbedeovo pisanje često istražuje teme modernog društva, konzumerizma i ljudskog stanja.

Pored svoje književne karijere, Begbede je radio i kao književni kritičar i bio je urednik raznih književnih časopisa. On je poznata ličnost na francuskoj književnoj i kulturnoj sceni i dobitnik je više nagrada za svoje pisanje i doprinos književnosti.

Begbede je 2008. uhapšen zbog konzumiranja kokaina sa haube kola u pariskom 8. arondismanu. Svoje zatvorsko iskustvo pretočio je u roman (Francuski roman), najličniji do sada. Njegov poslednji roman “Brana na Atlantiku” nastavak je “Francuskog romana”, koje je verovatno najzrelije njegovo delo.

Begbede možda ne spada među najkvalitetnije savremene francuske pisce, ali je dovoljno zanimljiv i važan kao pojava i simbol jednog vremena, i zato je zaslužio mesto na ovoj listi.

 

Dejan Tiago Stanković rođen je u Beogradu 1965. godine.

Kako je sam ispisao u svojoj biografiji, u Beogradu je živeo dok nije diplomirao arhitekturu 1991. godine.

„Ali, arhitekturom se nikada potom nisam bavio. Čim sam okončao školu, a pre nego što sam odrastao, iz puke radoznalosti i želje da upoznam svet odselio sam se u inostranstvo, gde nisam nameravao dugo da ostanem, ali okolnosti su odlučile da bude drugačije. U Londonu sam živeo do 1995. godine, kada sam se, umesto da se vratim kući u Beograd, preselio u Portugal. Obitavam u Lisabonu, dobio sam njihovo državljanstvo i gledaju me kao svog“, zabeležio je svojevremeno pisac.

Objasnio je i kako je „naučio da piše“.

„Spisateljski zanat naučio sam od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio sam nevelik broj prevoda, ali samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski, tako srpskih na portugalski. Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom sam počeo da pišem i na srpskom i na portugalskom.

Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u svojim četrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kažem. Objavio sam knjigu pripovedaka ‘Odakle sam bila, više nisam’ i roman ‘Estoril’, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru. ‘Zamalek’, moj drugi roman, plod je mojih višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine, onoga što sam tamo doživeo i priča koje sam tamo čuo“, govorio je.

Poslednju knjigu „Odakle sam bila, više nisam“ objavio je jesenas za Lagunu. To je bila, kako je isticao, njegova posveta Lisabonu.

„To je priča o mom odnosu sa gradom u kojem živim i koji volim iz sto razloga, ali pre svega jer je lep. A slab sam na lepotu. Likovi jesu Lisabonci, ali su skoro svi dođoši. Tako je ispalo, ali to je valjda što svako piše o sebi i svom svetu, a ljudi koji su presađeni iz jedne kulture u drugu su moj svet“, pričao je Stanković.

Bio je laureat nagrade „Branko Ćopić“, a njegova dela bila su u užem izboru za NIN-ovu nagradu, priznanja „Isidora Sekulić“, „Dušan Vasiljev“… Na portugalski je prevodio dela Andrića, Crnjanskog, Dragoslava Mihailovića, Dušana Kovačevića, a na naš jezik knjige iz pera Saramaga.

Preuzeto sa: rs.n1info.com

Radnici koji nikada nisu videli more

kad je sretnu misle da je dan lepši no inače

ta žena taj gigant ta država u državi

kad sam je prvi put video rekao sam: Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje

koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.

Jedina nevina žena koja rađa decu

ta djevuška visoka kao podzemna železnica i lepa kao da uopšte ne postoji

njenu sobu su razneli mirisi

Ona se šminkala i češljala i to je sve što je uradila za poeziju.

Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost

jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština

no što ih je ona imala u životu.

Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti

sa kojim bih poredio njene oči i onda mirno spavao

ima jedna zemlja velika kao njena trepavica

ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti

od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom

zapalilo mi se uvo na pošti jednoga drugoga grada

to famozno to zeleno to gorko uvo

koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici

otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao

ali nije prestao da me poziva na telefon

svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima.

Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči

snimila je sve što je rekla u životu

njene korake, njen smeh i njen kašalj

njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem

gradove u kojima živomo vezuju naša pisma

ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana

kad me ona voli ne znam od čega živim

ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem

visoko u nebu se setim da ne umem leteti

prođem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio

tad zviznem nogom mesec iznad grada

i trčeći obilazim mesto gde ćemo imati

sastanak za nekoliko dana.

Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena sa injem u ušima

tumačim svojoj krvi njeno preteško gradivo

pun otpadaka kao golfska struja

silazim niz stepenice u zemlju

i jedini ne znam za svoju tragediju

taj svirepi podtekst naše ljubavi

o suzo na jastuku uspomeno na pilota

koji nikada nije sleteo izgubljen u vazduhu.

Matija Bećković

Zelda Fidžerald je bila pisac, plesačica i slavna ličnost u doba džeza, koja se borila sa mentalnom bolešću. Njen suprug, poznati pisac F. Skot Fidžerald, nazivao ju je prvom američkom šiparicom, a zbog svoje živahne prirode i skandaloznog društvenog života bila je ikona 20-ih godina 20-og veka.

Odrastala je u porodici istaknutih ličnosti u vladi SAD.

Zelda Sejr je rođena 1900. godine u Montgomeriju u državi Alabama. Njen otac, Entoni Dikinson Sejr, radio je kao advokat, zastupnik u državnom zakonodavnom telu Alabame, senator, gradski sudija i sudija Vrhovnog suda Alabame. Osim toga, njeni pra-ujak i deda su bili u senatu SAD.

Zelda je bila nestašno dete.

U srednjoj školi, njena želja da se izdvoji kao buntovnica, podrazumevala je konzumiranje cigareta, alkohola i druženje sa momcima, zbog kojeg se iskradala iz roditeljske kuće. Prijatelji su je opisivali kao neustrašivu, odvažnu i željnu pažnje. U kasnijem periodu, tokom zajedničkog života sa Skotom Fidžeraldom u Njujorku, postala je simbol tog vremena zbog svog bezbrižnog duha i ekstravagantnog ponašanja (kao kada je potpuno obučena skočila u fontanu).

Njen brak sa F. Skot Fidžeraldom je bio neverovatno buran.

Za njihov brak se govorilo da je toksičan, ispunjen opijanjem, obostranim neverstvom i ljubomorom. Zelda je optuživala supruga da ima homoseksualnu aferu sa njegovim prijateljem i kolegom, piscem Ernestom Hemingvejem, a doživela je i nekoliko nervnih slomova.

Skot i Zelda su optuživali jedno drugo za plagijat.

Zelda je Fidžeraldu bila inspiracija za neke od svojih likova, a stvarna iskustva sa njom pretočio je u svoje romane. On je takođe kopirao, doslovno, članke iz Zeldinih časopisa i unosio ih u svoje kjige, zamagljujući na taj način granicu između stvarnog i izmišljenog. U članku za The NewYork Tribune je napisala, našalivši se na račun svog supruga, da on izgleda „smatra da plagijat počinje kod kuće“.

Sa druge strane, Skot je ignorisao i podrivao književne ambicije svoje supruge. Kritikovao je njen roman Save Me The Waltz, Zeldino jedino objavljeno delo, optuživajući je da koristi autobiografske detalje iz njihovog života koje je on nameravao da upotrebi u romanu Tender Is The Night, kao i da je pozajmila ime za lik u svom romanu od jednog od njegovih ranih protagonista.

San joj je bio da postane profesionalna balerina.

Kao dete, Zelda je uzimala časove baleta, a u kasnim dvadesetim, tokom perioda u kojem je sa suprugom živela u Francuskoj, ponovo se zainteresovala za ples. U nadi da će postati profesionalna balerina, u Parizu je pohađala časove baleta kod ruske balerine Lubov Egorove. Nekoliko godina je bila ozbiljno posvećena treninzima, provodeći čitave dane u vežbanju dok joj snovi o baletu nisu srušeni mentalnim slomom koji je doživela 1930. godine.

Umetnost u vidu pisanja i slikanja ju je ispunjavala tokom lečenja od mentalne bolesti.

U periodu između 1930. i 1940. često je boravila u duševnim bolnicama. Mada joj je dijagnostifikovana šizofrenija, njena variranja između depresije i manije bi se danas najverovatnije opisala kao bipolarni poremećaj. Tokom boravka u bolnicama, Zelda je kreativno ispunjavala svoje vreme – pisanjem i slikanjem. Radila je na svom drugom romanu Ceasar’s Things i slikala scene iz Alise u zemlji čuda, Biblije i nekih mesta u Njujorku kao što su Times Square, Washington Square Park, i Brooklyn Bridge.

Nastradala je u požaru u Highland duševnoj bolnici.

Tokom 1940. godine, radila je na novom romanu i povremeno boravila u Highland bolnici u Ešvilu, u Severnoj Karolini. U bolničkoj kuhinji je buknuo požar 10. marta 1940. godine. Zelda je navodno bila zakazana za elektrošok terapiju, sedirana pod sredstvima za smirenje i zaključana u čekaonici. Bez obzira u kom se delu bolnice tačno nalazila u to vreme, vatra se preko pomoćnog lifta širila spratovima i Zelda je nastradala zajedno sa još osam žena. Imala je 47 godina.

Video igra Legenda o Zeldi je nazvana po njoj.

Sredinom 80-ih godina 20-og veka, japanski dizajner video igara Šigeru Mijamoto je svojoj izmišljenoj heroini, princezi Nintendi dodelio ime Zelda, a svoj izbor objasnio rečima: „Bila je slavna i prelepa žena u svakom pogledu, a i jako mi se dopadalo kako zvuči ime Zelda.” Igra je postala trenutni hit.

Poslužila je kao inspiracija za pesmu Witchy Woman, benda The Eagles.

Nakon što je pročitao biografiju o Zeldi, Don Henli, član benda The Eagles napisao je 1972. godine pesmu Witchy Woman. „Ovo je značajna pesma za mene”, govorio je Henli, „jer predstavlja početak moje profesionalne autorske karijere” Opisavši je u pesmi kao nemiran duh, Henli se takođe pozivao na tradicionalan način kojim je pila apsint (liker od pelina) – srebrna kašika sa prorezima se postavljala preko čaše sa pelinom; preko proreza se stavljao šećer, a preko njega voda da zasladi pelin u čaši, koji je u to vreme svakako sadržavao više halucinogena nego danas i koristio se kao vrsta biljne droge („odvezla se do ludila na srebrnoj kašiki”).

Zelda je bila ovekovečena i u poslastici – kolumbijskom homemade sladoledu.

Kompanija Jeni's Splendid Ice Creams je 2013. godine proizvela limitiranu seriju sladoleda pod nazivom Zeldina kolekcija – četiri ukusa (kupina i slatka pavlaka, konjak i marmelada, tamna čokolada i raž, keks Loveless i džem od breskve) simbolizuju Zeldin životni put iz rodne Alabame, preko Njujorka do Sent Pola u Minesoti (rodnog grada Skota Fidžeralda). S obzirom na to da je volela slatkiše, Zelda bi verovatno uživala u ovim poslasticama.

Priredila: Ivana Katančević

Izvor: iSerbia

Ovo sam, očigledno, izmislila. Sa namjerom da pojasnim slučaj koji kanim ovdje izložiti.

Daklemmm, odlučim ja, po ko zna koji put – ali sasvim sigurno, posljednji – da samu sebe razuvjerim od zacementiranog stava da je površnost i plitkoća emocija, da ne kažem notorna glupost, osnovni preduslov za popularnost bilo čega pa i „književnih“ štiva.

Pomislih, ne-mo-gu-će da tu nema još nešto, neka začkoljica, forica, neeeešto što tolike ljude oduševljava, ja nešto sigurno previdim… jer ne želim da vjerujem da postoji TOLIKO ljudi koji se ZAISTA u tome utapaju, kao on u beskrajnom plavetnilu njenih očiju. Mora se u jednom momentu pojaviti gica, niko to ne čita zbog pijeska?!

Evo kako je bilo…

Dobila ja knjigu na poklon. Jedna od ovih o pijesku, ali to stara komšinica ne zna, nije joj zamjeriti…

Nisam to u stanju čitati. Čak me i sramota tako se deklarisati, to je suvišno, to je pleonazam, reći: ja sam normalna punoljetna osoba i ne čitam sranja.

Pardon, po pamet uvrjedljive knjižurke, koji osim što ne vrijede ništa u književnom smislu, iznevjeravaju i sam smisao čitanja, jer nikakvu informaciju, pa čak ni dezinformaciju, nećete saznati. Ništa naučiti. Ni postati pametniji, a ni gluplji. Ni srećniji, ni tužniji.

Potpuno. Besmisleno. Štivo.

Ali nije uvijek bilo tako. Potrošila sam dane i godine u čitanju djela ovdašnjih smorova i antitalenata, samo da bih potvrdila da su smorovi i antitalenti. Ne shvatam kakvo mi je to zadovoljstvo pričinjavalo. Sebi sam možda djelovala pametnija kad čitam nešto što je toliko glupo, kao što se obradujem kad na fb ugledam zadatak iz petog osnovne i, iako svjesna preraslosti izazova, riješim ga za tri sekunde i u fazonu sam: ma, bravo mačko!

Tako sam eto, još jednom, htjela da ispadnem pametna, i da dam šansu knjizi da me predomisli nekom gicom. Ne bi se to inače dogodilo, ali sam sutradan, nakon što sam dobila svoj poklon, na polici u prodavnici, upakovan u najlonskoj kabanici dnevnih novina, ugledala drugi nastavak, kako u tom momentu shvatih – trilogije!

Nisam ni primijetila na svom poklonu da je u pitanju tek prvi dio obećavajuće priče ni o čemu, jer mi je bilo dovoljno pročitati ime pisca da bih izvršila sortiranje na policu sa predmetima za skupljanje prašine.

I iako nisam sklona pridavanju značaja ovakvim zgodama, nisam mogla ignorisati takvu koincidenciju, a i nije mnogo koštalo. Odlučih, čitam, pa kud puklo da puklo. Treći dio sam morala kupiti po punoj cijeni, ali ajde kao, uložiću u ovaj eksperiment.

I tako… povelika storija, a u njojzi ništa. Očekivano, toliko očekivano da sam osjećala somatski otpor od tolike predvidivosti.

Uspjeh je to napisati, treba za to talenta itekako. Samo što to nije književni talent već dar za proizvođenje tekstualnih iluzija: ti pisci riječima popune stotine stranica, a da ne kažu ništa.

Svaka se rečenica zaboravlja već na početku sljedeće i to je umijeće stvorilo cijelu „kulturu” onoga što nazivamo šundom, najčešće porođenog u vikend ljubavni roman iz sredine novina. Međutim, jeftine emocije i kobajagi zapleti predstavljeni u tim fabulama ne mogu biti predmet kritike, jer i nemaju nikakvu namjeru osim da ubiju vrijeme. Stoga im se ne može zamjerati postojanje ni štampanje, jer i čine ono čemu su namijenjeni – ubijaju vrijeme!

Ponekog i u pojam. Ali mazohiste, poput mene, a to se ne pika.

Tako da, ne kritikujem zaista ni sadržaj ni besmisao, kome se ne sviđa nek’ ne čita.

A mnogima se sviđa. I ako je mjeriti po profitu ostvarenom od ovakvih projekata, nebitno je naposlijetku šta mislim ja ili bilo ko drugi, bitno je samo šta misli kritična masa.

Stvar je ukusa, a o ukusima… tatatatira.

Tema i stil, dakle, nisu sporni. Dokle god taj koji piše i oni koji čitaju, zaista u tome uživaju.

Međutim, u ovom slučaju, opipljivi napor pisca da nazor privede kraju vještački indukovan roman i ispoštuje naručeni broj stranica od strane izdavača, toliko je mučan da je mene bilo sramota da čitam nešto što je neko sa takvom očiglednom dekoncentrisanošću i na*určenošću otaljavao, već pomalo gubeći konce i ponavljajući maltene identične rečenice na svakoj trećoj strani.

I taman kad pomislih da sam, usljed nedostatka mašte među tim redovima, ja počela da maštam i umišljam tu pogubljenost pisca (iako je zaista nauka izgubiti se u lavirintu jednog hodnika) desi se ČUDO!!!

Dakle, u neka doba, u trećem dijelu – kad sam već potpuno malaksala od srčanih smetnji i riječnikom moždanih udara opisanih ljubavnih tegoba – pisac, prepisivač, prekucavač, lektor… na koga god da naposlijetku svale ovu fantastičnost, je POBRKAO LIKOVE U YEBENOY KNJIZI.

Znači, ovako – umrla je nesuđena svekrva glavnog ženskog lika. Pokojnica se zvaše Julijana. A za razliku od potonje nesuđene snaje, imala je zakonsku snaju, koja se zvaše Natalija. U narednim  stranicama, sve do kraja knjige, pisac je brkao imena likovima, pa gdje god se spomene snaja, greškom piše ime pokojnice, umjesto njeno! Omfg.

Pa ljudi moji da li je ovo moguće, nebo se otvorilooo!!!

Mom oduševljenju nikad kraja! Vrijedilo je svake silovane minute.

Ali mi je kad-komšiji-crkne-krava-entuzijazam ubrzo splasnuo, jer, niko ni da zucne. Ja se satrala da nađem ama jednu jedinu riječ u ama ijednoj jedinoj recenziji da je pomenuta ova blamaža, ali niko ništ’.

Jedina rečenica na svijetu u kojoj se konstatuje ova provaletina, je komentar jedne ljubazne čitateljke na oficijelnoj stranici Jelene Pobrkić Alončić.

A nije bilo namjeeeerno… i pe de eeeeef je pogriješio… onda ništa…

I tako ja osta’ usamljena u svojoj sreći, i zato vam ovo pišem, jer podijeljenja sreća dva puta je veća!

P.S. Čitajte! Sve što vam dođe pod ruku. Nikad se ne zna odakle može iskočiti gica i komšiji crknuti krava.