Nakon smrti Nikole Tesle 1943. godine, američke vlasti preuzele su njegovu imovinu i brojne dokumente.

FBI je bio posebno zainteresovan za njegove istraživačke radove, među kojima su bile i ideje povezane s takozvanim „zrakom smrti“ i mogućom vojnom primjenom.

Teslini papiri čuvani su pod nadzorom vlasti, a dio dokumentacije danas je dostupan u javnoj arhivi FBI-ja. Posebnu pažnju privukli su materijali koji su se odnosili na Teslinog rođaka Savu Kosanovića, koji je nakon naučnikove smrti pokušavao doći do određenih dokumenata i nacrta.

Među dokumentima nalazi se i pismo s krajnje neobičnim tvrdnjama. Autor je pisao o mašini navodno napravljenoj prema Teslinim nacrtima i tvrdio da je služila za komunikaciju s drugim planetama.

Tu priča poprima gotovo filmski karakter. U pismu se navodi da su navodni vanzemaljci posjećivali Tesline saradnike i tvrdili da Tesla nije rođen na Zemlji.

Prema toj priči, Tesla je navodno poticao s Venere i kao beba je 1856. godine donesen na Zemlju, gdje je završio kod porodice Tesla.

Za ovakve tvrdnje, naravno, nema vjerodostojnih dokaza. Ipak, činjenica da je pismo sačuvano među dokumentima povezanim s Teslom čini ga zanimljivim dijelom neobične arhivske građe.

Ozbiljniji dokumenti, s druge strane, pokazuju da su američke vlasti zaista bile zainteresovane za Teslove izume i mogućnost njihove vojne primjene. Njegova zaostavština tako je postala spoj stvarnih naučnih dostignuća, državnih interesa i priča koje su s vremenom prerasle u svojevrsne legende.

Izvor: oslobodjenje.ba

Da tvoja duša pronađe put do sreće.

Bez pogrešnih odluka.

Bez loših reakcija.

S jasnijim granicama.

S više mira.

Jer duše se ne rađaju teške.

Rađaju se lake.

Nevine.

Pružene prema svijetu.

A onda dođe život.

I negdje usput,

neprimjetno,

ono što je bilo lagano

počne da tone.

Molit ću se u Alfami

da ti duša ne ostane teška.

Olovna. Tebi.

Jer olovo ne dolazi s neba.

Dolazi iz zemlje.

Iz rude.

Iz mraka.

Iz onoga što je dugo bilo zakopano.

Zato su olovne duše uvijek pomalo podzemne.

Hodaju među ljudima.

Smiju se.

Rade.

Ljube.

Pjevaju.

A u sebi nose rudnik.

I ne vidi to svako.

Olovne smo duše.

Opasne kad vole.

——–

Hodajući Alfamom, naučio sam šta je saudade.

Saudade, gospođo Morrison,

to je kada ti nedostaje neko koga više nema. Ili neko koga nikada nisi imao

onako kako si ga sanjao.

To je prisustvo odsutnog.

Tamo sam shvatio da su naše duše olovne jer liče na saudade život.

Jer smo se imali.

A nismo.

Olovne smo duše.

Opasne kad vole.

Alfama nije lijepa na lagan način.

Nije ona za razglednice.

Olovna je.

Teška.

Tiha.

Dušo,

molit ću se za tebe u Alfami.

U mojim molitvama

osjetit ću miris tvoje kože.

I neću tražiti da te zaboravim.

Samo ću tražiti

da te ne slomi

ono što je moje ostalo u tebi.

Olovne smo duše.

Opasne kad vole.

———

Olovne duše imaju nešto

što drugi teško razumiju.

Dostojanstvo pada.

One ne padaju teatralno.

Ne traže publiku.

Ne prave scenu.

One tonu tiho.

Za stolom.

U taksiju.

Na aerodromu.

U braku.

U tuđem zagrljaju.

U pjesmi koju čuju slučajno,

a pogodi ih tačno tamo

gdje su mislile da su već otvrdnule.

Zato ih treba oprezno voljeti.

Ne sažalijevati.

Ne popravljati.

Ne spašavati kao projekat.

Samo biti tu.

Olovna duša ne traži nekoga

ko će joj reći da nije teška.

Ona traži nekoga ko će reći:

teška si,

ali te mogu držati.

I možda je to ljubav.

Ne da nas olakša.

Nego da nas izdrži.

Olovne smo duše.

Opasne kad vole.

———

Olovne duše nisu prokletstvo.

One su dokaz

da je nešto u nama preživjelo pritisak.

Da nismo hladni

zato što ne znamo voljeti,

nego zato što smo predugo gorjeli.

I ako te neko bude pitao

od čega si načinjena,

nemoj reći od tuge.

Reci:

Od zemlje.

Od vatre.

Od onoga što je bilo zakopano.

Od saudade.

I ne pitaj gdje boli, gospođo Morrison.

Samo pusti da svira fado.

Pusti da noć padne niz Alfamu.

I pusti nas.

Jer takvi smo.

Olovne smo duše.

Opasne kad vole.

Izvor: tacno.net

Sve je počelo pre nekoliko meseci kada sam napunila 40 godina. Kao i svake godine, redovno sam odlazila na ultrazvučne preglede, jer je prevencija veoma važna. Na jednom od tih pregleda, lekar mi je preporučio da uradim svoju prvu mamografiju. Bilo je to samo još jedno rutinsko testiranje, mislila sam, ali ubrzo sam saznala da se život može promeniti u jednom trenutku.

Rezultati mamografije pokazali su promenu u tkivu dojke. Lekar mi je objasnio da je najbolje da uradim biopsiju kako bismo dobili tačnu dijagnozu. Sećam se kako sam sedela u čekaonici, gledala slike nas dve, i mislila kako moram biti jaka zbog tebe.

Kada su rezultati stigli, lekar me je pozvao u svoju ordinaciju. Saopštio mi je dijagnozu – karcinom dojke. Moje srce je ubrzano kucalo, misli su mi bile pomešane, ali jedno je bilo sigurno: borit ću se zbog tebe i sebe. Lekar mi je objasnio da je, zahvaljujući ranom otkrivanju, prognoza veoma dobra. Statistike pokazuju da je petogodišnje preživljavanje za žene sa karcinomom dojke otkrivenim u ranoj fazi preko 90%.

Ne boj se padanja

Ljuljaj se, kliži se, vozi bicikl , role i ne plaši se pada. Boljet će, ali ćeš ujedno naučiti biti brza, i ustajati kada ti se plače.

Ne boj se da kažeš svoje mišljenje i imaš svoj stav

Nije tvoja obaveza šutjeti ako ti se nešto ne sviđa ili se s nečim ne slažeš. Ne skrivaj svoje mišljenje ni zbog prijateljstva ni zbog ljubavi. Ako ne čuju što imaš za reći ili traže da budeš lojalna – odrekni se takvog i prijateljstva i ljubavi.

Ne srami se ispričati se

Samo hrabre djevojke se znaju ispričati i uvidjeti svoje greške, a ja bih baš voljela da ti budeš takva. Nije lako reći: “Oprosti , nisam bila u pravu. Kako mogu ispraviti situaciju?” Ali tome se treba naučiti, a kad to naučiš, nitko te više neće pobijediti.

Ne boj se da dobiješ lošu ocjenu

Jedinica uopće nije strašna stvar. Jedinica ukazuje na tvoje slabe točke i govori ti na čemu trebaš raditi više. Slabija ocjena ne znači da si glupa. To ti je samo motivacija za rad. Tako je i tijekom života, kad napustits školu. Porazi su sastavni dio života i nisu ni malo loši.

Ne boj se toga da ne budeš popularna

Dok će sve popularne cure ići po tulumima, danima po internetu lijepiti svoje fotografije, ti ćeš se baviti recimo sportom, pjevanjem, plesom. Sa 18 godina te popularne će i dalje gubiti vrijeme uz mobitel, a ti ćeš tada već osvajati svijet i, možda, zaista krenuti na put oko svijeta.

Ne boj se toga da drugima budeš “čudna”

Toga se nikada nije bojala ni tvoja baka.

Ne boj se da se udaš ili da se ne udaš

Kada narasteš nikog ne treba biti briga imaš li prsten na ruci ili nemaš. No, ako si odlučila da su udaja i obiteljski život za tebe – nastoj da upoznaš čovjeka svog života, i onda će sve biti dobro.

Ne boj se rađanja

Neću te lagati – boli. Ali to je nešto najljepše što se može dogoditi u životu jedne žene.

Iskro,

Slobodo,

Lučo,

Ljubavi,

Melemu,

Zdravi Prkosu,

Još mnogo imena bih mogla da ti nadjenem i da ne pretjeram jer je svemir skriven u tvojoj rupici na bradi, a ona svaki put kada se nasmiješ preuzima sjaj iz sazvježđa tvojih zjenica.

Ako sam na nešto ponosna to je što sam te naučila radosti malih stvari dok ih još i sama nijesam zaboravila.

Ako mi je zbog nečega u životu lakše to je zato što me na to umijeće podsjetiš kad god sebe osudim na pretjeranu ozbiljnost.

Ne plašim se ja podlosti svijeta, jer oni koji u tebi ne vide sjaj ili imaju ozbiljno narušena djetinjstva ili neoprostivi grijeh izgubljene sreće.

Ne plašim se ni da ćeš zaboraviti sve dobro na ovome svijetu u trenutku kad neki od njegovih jurišnika pohara ono što je tebi sveto – ti vidiš dalje od malodušnih osvajača i njihovih ratova. Ti nosiš svjetlost na trepavicama, a sjeme najljepših cvjetova u kosi. Dakle, za tebe se ne plašim. Plašim se svijeta u kome je tvoj sjaj prejak.

Ne dozivam ti ja uvijek uspjehe, jasno mi je da je pokoji poraz neminovan. Jasno mi je da bi bez njega spokoj bio tek daleka imenica. Pa ipak, svaki put kada te razočara svjetina, moje se srce rasparča na hiljadu djelova kaledioskopa koji se ponovo sklopi tek kada tvoje oko u njega ponovo zaviri.

Ne daj da ti crtaju granice oni koji se plaše svoje sjenke. Obris njihove sjenke najdalja je granica do koje mogu da stignu, pa ako ne žele dalje da se pomjere ti sama traži puteve koji će te odvesti do kapija spoznaje.

Ne oholi se!

S podjednakim mirom primaj pohvale i pokude, prihvati dobronamjerne kritike, klimni na aplauze i idi svojim putem. Nikad ne zaboravi da si svoj najveći takmac ti sama – da je mnogo toga što moraš kod sebe da savladaš, da su prečice varke i da te neće odvesti tamo gdje zaslužuješ. Duži put nekad se čini nesavladivim, ali je neophodan tvojim tabanima, podjednako koliko tvojim očima, duši i dlanovima.

Neka te tuđa sitničarenja ne pogađaju. Ostavi ih usput kao suvišni prtljag i nikada se ne osvrći.

Ne zamjeraj prijateljima kada su ponekad nestrpljivi. Ljudi uglavnom imaju svojih demona i trude se da ih utamniče kako znaju i umiju. Kada ne znaš puno o tuđim borbama, ne sudi – a i kad znaš, ne dozvoli sebi da budeš porotnica ogorčenja i predrasuda.

Ne bavi se neprijateljima – oni koji nijesu u tvom zagrljaju ne treba da budu ni u tvom umu, ali ako napadnu tvoja utvrđenja brani ih najjačim branama koje se zovu Čast, Neustrašivost i Pravednost.

Onima koji su imali manje sreće od tebe uvijek pruži ruku: ne da bi se osjetila nadmoćno, već da bi im pomogla da se sjete da svi na svijetu imamo podjednaka prava na ljubav i radost.

Zdravlje ne smatraj nečim što se podrazumijeva – pazi ga onim što sanjaš, onim čemu se nadaš, kako govoriš, kako hodaš, kako grliš i kako se raduješ podjednako kao hranom koju u sebe unosiš.

Ne razaraj ničije snove! Nikada ne stani na put sanjarima, matematičarima, pjesnicima, ljekarima ili advokatima – čak i kada misliš da griješe. Ako možeš – pomozi im, ako ne umiješ pusti ih da traže svoje ljude.

I najvažnije, budi

Zdravi Prkos,

Melem,

Ljubav,

Luča,

Sloboda,

Iskra,

Radost

I sva druga imena koja će ti pomoći da budeš uvijek svoja.

Ako mi je u životu zbog nečega lakše to je zato što u svijet šaljem još jedno zdravo srce.

Ako sam zbog nečega ponosna, to je zato što si moja, a uvijek svoja, od zvjezdanog praha sazdana.

Tvoja zemaljska majka.

-Aleksandra Vujisić (iz rukopisne zbirke “Pisma svijetu”; autorska prava su zadržana).

Možda ovaj tekst ne liči na one koje obično čitate kod nas, možda nije literarno savršen, ali se u svakoj rečenici lepo vidi da dolazi iz srca. Zato smo odlučili da ga podelimo s vama.

Biti učitelj nije samo zvanje i titula. To je profesija koja mora da se voli, jer bez ljubavi ne daje plodove.

Ovo govorim iz potrebe da jednako deca i odrasli shvate da koliko god je obrazovno-vaspitni sistem zakazao, danas u školi još ima prosvetnog kadra koji ističe vaspitnu i humanu dimenziju kod dece.

Kao roditelj sam svedok toga. I želim da navedem primer i da pohvalim predan rad jedne učiteljice, žene koja decu uči pravim vrednostima, žene velikog srca i još veće duše, Željke Dejanović koja već dugi niz godina radi u OŠ “Vuk Karadžić” u Loznici. Sve te godine, neki bi rekli “staž” a ja kažem da su to godine strpljivosti, ljubavi, empatije, entuzijazma, nesebičnog prenošenja pravih vrednosti, motivisanja i usmeravanja dece da sve naučeno primenjuju.

I još mnogo vrlina koje krase nju kao ličnost i čine je bitnom karikom u životima naše dece.

Kroz mnoge primere naučila ih je toleranciji, ljubavi, poštovanju i prihvatanju različitosti. Njeni časovi ne svode se samo na sticanje znanja, već ih uči i različitim životnim lekcijama.

Jedna od najvećih životnih lekcija kojoj ih uči je humanost i tolerancija prema drugima. Primer te humanosti često se odvija na nivou odeljenja. Često učiteljica Željka sa svojim učenicima organizuje prikupljanje odeće, obuće, školskog pribora, igračaka za decu slabijeg materijalnog stanja.

Još jedan u nizu uspeha učiteljice Željke je i taj da je i dete koje uči po individualnom programu sa ostalom decom usvojilo vrednosti i osobine kao što su saosećanje, empatija, ljubaznost i razumevanje.

U odeljenju učiteljice Željke konflikti se rešavaju razgovorom, timski. Ona im nije samo učiteljica, već kao druga majka, veliki prijatelj i njihova sigurna luka kojoj mogu uvek da se vrate. Ne samo da je tu za svoje učenike, nego je tu i za njihove roditelje za koje uvek izdvoji vreme bilo kada i trudi se da zajedno podele sve moguće trenutke.

Ali sve ovo ne dešava se samo tokom školske godine. Njeni đaci su, podstaknuti svim onim što su od učiteljice naučili, za vreme raspusta pokrenuli humanitarnu akciju. Prodavali su svoje stare igračke komšijama i slučajnim prolaznicima i na taj način su prikupili 25.000 dinara.

Taj novac su uplatili na račun fondacije “Budu human” za lečenje trogodišnjeg Koste Leševića. Neki ljudi su samo dali novac, a neki su donosili i svoje stare igračke. Igračke koje su prodavali nisu imale cenu pa su kupci imali mogućnost da sami procene vrednost.

Kao roditelji, jako dobro vidimo i razumemo koliko je veliki uticaj učiteljice na to što naša deca rade i na vrline koje razvijaju. Zato smo joj beskrajno zahvalni.

Autor: Nataša Jokić-Marković

Za početak, prestani da jedeš sutlijaš u tri ujutru, odmalena to radiš. Šalim se, kada te već ne slušam za druge stvari za koje vičeš, valjda ti dozvoljavam da radiš takve slatke grehe. Ono što sam hteo da ti kažem jeste da mislim da nekada previše vičeš, da te ne shvatam ozbiljno, jer mislim da si mali i da kao dete ne znaš ništa o svetu gde sam ja.

Zapravo, trebale su mi tri godine i evo četvrta na pomolu da shvatim da jako grešim. Izvini. Znam da vapiš za mojm pažnjom, a ja sam zauzet spoljnim, bahatim i tuđim svetom. A ti si moj.

Mislio sam da mogu da ti nadomestim pažnju drugim ljudima. Oduvek si voleo da se igraš. Mislio sam da će uvek biti tu za tebe, ali nisu. Neki su te voleli, neki povredili, neki ostali i neki otišli, ali zaboravio sam da ti stavim do znanja da sam ja uvek tu i da nikada ne pomisliš da je to bilo zbog tebe.

Izvini. Znam da vapiš za mojm pažnjom, a ja sam zauzet spoljnim, bahatim i tuđim svetom. A ti si moj.

Ljudi odu jer tako žele i mi svi biramo staze kojim idemo. To nije zbog tebe i nikako zato jer si malo i uplašeno detence i srčano koje više daje nego što bi uzelo. Molim te, budi takav uvek. Ja te volim zbog toga. Znaš, ja jesam stariji, ali ti i ja mnogo ličimo, srčani smo i volimo ljude. Kad plačemo – plačemo, i kad se smejemo glasni smo. Volimo da se igramo i dobro je da si tu da me podsetis da se uvek igram i ostanem dete kao što si ti.

Želim da ti kažem da ću, u godinama koje dolaze, da se trudim da ti nadomestim svu ljubav koju su pokušali da ti pruže drugi ljudi. Sada vidim da nisi želeo njihovu, želeo si moju. Znaj da te volim, mnogo. Da ću zauvek da budem tu i kada budeš mislio da niko nije tu, ja sam, uvek sam tu.

Mislio sam da mogu da ti nadomestim pažnju drugim ljudima. Oduvek si voleo da se igraš. Mislio sam da će uvek biti tu za tebe, ali nisu. Neki su te voleli, neki povredili, neki ostali i neki otišli, ali zaboravio sam da ti stavim do znanja da sam ja uvek tu i da nikada ne pomisliš da je to bilo zbog tebe.

Želim da, kako vreme prolazi, budeš još lepši i pametniji mali čovek, a ja tvoj uzor. Da, kad me napolju lome, znaš da si ti moja snaga, da me ti tako mali vodiš sa svojim nevinim osmehom i dečijim srcem. Nemoj da se plašiš sveta napolju, surov jeste. Ali, hej, idemo zajedno. A kad smo zajedno, nema jačeg tima od nas dvoje.

Nemoj više da vičeš na mene, mislim da možemo da pričamo i razgovaramo normalno o onom što te muči. Sada želim da te saslušam i, što je najbitnije, čujem te. Stvarno te čujem. Toliko puta si tako mali vikao da ne radim neke stvari i nisam te slušao, a tako mali znaš o svetu možda više nego ja. Dečije srce uvek bolje vidi, al’ naša dva su jedno od sad.

Žao mi je što sam ikada na to gledao odvojeno. Molim te, ne osuđuj ljude, oni rade najbolje što umeju sa onim što poseduju u sebi i van njih. Imaju svoj put, mi svoj, kada to shvatiš lakše ćeš sa njima. Ne pokušavaj da ih vučeš za rukav da ostanu kada žele da idu, jer možda će ostati još na kratko, ali na kraju će otići, a ti ćeš ostati uplakan. A mene će onda isto tako da boli, jer ti si mali ja, moj deo i kad tebe boli i mene boli.

Nemoj da se plašiš sveta napolju, surov jeste. Ali, hej, idemo zajedno. A kad smo zajedno, nema jačeg tima od nas dvoje.

Igraj se uvek i, kako rasteš sa mnom, igraj se i uči mene da se igram tako kao ti i smej se sa tvojim zubićima. Imamo ih određeni period u životu, bolje da ih pokažemo kako valja. I… Hej, znam kako je kad ti ode neko iz života koga toliko voliš. Moja majka je na boljem mestu, ali ja ću sve dati da nikada ne odem od tebe jer ti i ja smo zajedno do kraja.

I, znaj da kad svi odu, ja sam tu i to je najbitnije. Volim te, malo moje nestašno detence.

Volim te!

Tekst prenosimo sa Festina Lente.

Sve sam više kao ti mama. Sve one rečenice koje si govorila, sve one stvari koje si radila, odjednom su sjele na mjesto kad sam i sama postala mama. Sad tek razumijem kako je teško biti dobra mama. A ti si to bila. I ja bih htjela to biti tvojoj unučici.

Ne znam jesam li ti to stigla reći, ali ti si bila prva koju bih zvala kad god bi se nešto dogodilo, dobro ili loše. Znala sam da ako je loše, da neće biti gore ako ti kažem, jer si me odgajala da ti vjerujem, a ne da te se bojim.

Nekad čujem da su majke tukle djecu, čak da su ih tjerale da sami uberu šibu s kojom će ih tući, i ne mogu tebe zamisliti takvu. Bila si puna ljubavi, puna razumijevanja, pokušavala si greške nas djece zajedno s nama korigirati bez da se osjećamo užasno. Jer svi griješimo i svima nam je to grozno. A najmanje što nam treba jest da nam bude još gore.

Nisi mi bila najbolja prijateljica, bila si moj najveći zaklon, moja baza i utvrda. S prijateljicama sam plesala vani, a tobom sam rado sjedila.

Hvala ti što me nikad nisi udarila. Hvala ti što si napustila mog oca kad sam vidjela da te htio udariti.

Naučila si me bitnu lekciju.

Nekidan sam u parku obranila jedno dijete čija je mama ispred svih otkinula granu sa stabla i krenula prema svom djetetu. Nijedno dijete ne treba osjetiti batine, a pogotovo od voljene osobe. Osim razočaranja u ljubav, to nosi sa sobom još stotinu problema.

Ni ja ni moj suprug nikad nismo udarili Minu, čak ni po guzi. Da ju je on udario, ja bih ga napustila. Jer bi pokazao da je slabić koji tuče nemoćne, a ja takve ljude ne cijenim.

Ti si mama prerano otišla s ovog svijeta, ali stigla si me naučiti mnogo toga. Nažalost i to da nitko nikad neće moći zauzeti tvoje mjesto i da je veza majke i djeteta neraskidiva i nakon smrti. Jer ja dan danas pričam s tobom. Kad mi je teško, ja pričam s tobom.

Nadam se da te nisam udavila ako postoji život poslije smrti. Nadam se i da te nisam razočarala jer više ne vjerujem da postoji život nakon smrti.

Pričam tvojoj unučici o tebi. I pokušavam biti dobra mama kao ti. Ti možda nisi čitala sve te knjige o odgoju, ali radila si sve baš kao da jesi. Nisi nam nametala svoja mišljenja, pustila si nas da uvijek kažemo što želimo, nisi nas stavljala na čekanje, nisi nas ponižavala niti nas tjerala da se osjećamo nebitnima, bila si tu na baš svaki bitan trenutak u našem životu.

Trudila sam se biti dobra kćer.

Zapravo se nisam baš jako morala truditi jer je pored takve mame bilo lako biti dobar. Nisam imala poriv za buntovništvom, kao ni razloge da si uništavam život zbog tebe. To što nas život nije mazio nema veze s tobom. Kao što ni tvoja smrt nije imala veze. Ali raspala sam se tada i skupljala sam se godinama u onu nekadašnju osobu. Jednostavno si bila ona najvažnija puzzla. Mina ju je našla i napokon me zakrpala.

Obožavala bi to dijete, sjajna je. Zovem je zmaj mali i zvijer, ali najčešće joj tepam piplica kao što si ti meni tepala.

I grlimo se puno kao nas dvije nekad.

Nikad neću zaboraviti kad sam ti sjela u krilo s 18 godina po povratku iz Zagreba. Tako si mi nedostajala. Drugi su na studij bježali od mame, a meni si ti tako falila.

Nisi mi bila najbolja prijateljica, bila si moj najveći zaklon, moja baza i utvrda. S prijateljicama sam plesala vani, a tobom sam rado sjedila.

Voljela bih biti takva mama. Prisutna, puna razumijevanja i blaga.

Bože kako si nekad mogla biti tako blaga u tako teškim situacijama!? Kako nisi barem opsovala, podignula glas, lupila vratima? Nikad nisam od tebe to doživjela.

Vidjela sam te da plačeš puno puta, znala sam da nije dobro, ali me nisi plašila. I dok si umirala brinula si kako sam ja.

Da znam raditi kipove, digla bih ti jedan u spomen.

Nisi bila tu kad sam diplomirala. Nisam ni otišla na promociju jer su svima bili roditelji.

Nisi bila tu kad sam se udala. Nisam ni htjela veliku feštu da ne primijetim kako je moja strana obiteljskog stola prazna.

Nisi bila tu kad sam sedam puta ostala trudna i sedam puta se razočarala. I bolje da nisi, al tako si mi falila. Svaki sam put htjela tebi pobjeći.

Nisi bila tu ni kad se moja kćer rodila. Najviše mi je nedostajalo da ti javim kako sam rodila.

Ali ti si tu, jer ona ima tvoje oči. Kad me pogleda, to je tvoj pogled. Znaš, začeta je na dan kad si ti umrla. Taj dan u studenom sad ima neki balans.

Oprosti jer ti ne idem na groblje baš na Dan mrtvih. Idem kad god stignem. Nije me briga što selo misli jer te selo ubilo. I taj prokleti svećenik koji ti je savjetovao da trpiš u braku punom boli. Prekasno si se otrgnula da bi se spasila. Naučila si me da ti nitko neće pomoći ako si prvo ne pomogneš sam. I da okolina zna polagano ubijati ljude.

Jebe mi se što misli neka baba kad ne vidi moj buket na tvom groblju baš na Sisvete. Jer se toj babi ionako živo jebe za mene.

Mama, kažu da vrijeme liječi sve… lažu. Vrijeme te samo nauči da se lakše nosiš s boli jer se privikneš. Uvijek ćeš mi nedostajati.

Samo je jedna mama….

Preuzeto sa: zadovoljna.dnevnik.hr

Inače, pismo je napisano 1994., a “čovjek u crnom” supruzi je čestitao 65. rođendan i tako osvojio brojne glasače koji su u anketi britanskog osiguravajućeg društva Beagle Street uoči Valentinova birali najljepše ljubavno pismo.

Sretan rođendan, princezo. Starimo i navikavamo se jedno na drugo. Isto razmišljamo. Čitamo jedno drugom misli. Znamo što želimo bez ijednog postavljenog pitanja. Ponekad si malo idemo na živce. Ponekad možda i jedno drugo uzimamo zdravo za gotovo. Ali ponekad, kao danas, razmišljam o svemu i postaje mi jasno koliko sam sretan što sam život proveo s najboljom ženom koju sam upoznao. Još uvijek me fasciniraš i inspiriraš. Tvoj me utjecaj čini boljim. Ti si predmet mojih želja i glavni razlog zbog kojeg postojim. Jako te volim.

Sretan rođendan, princezo

John

Buka.com

Da je realnost došla po svoje,
pa dete moje reči utehe
kod svoga oca traži.

Plašim se da me tada
ne osudiš što sam ti
svaku noć,
pred spavanje čitao
sve one bajke
sa srećnim krajevima,
detinjstvo puno ljubavi pružio,
sve radio,
samo da tebi ništa ne zafali.

Krio od ovog pokvarenog sveta,
samo da nikad ne odrasteš.
Priznaj,
lepši je svet bio dok si
ga gledala očima devojčice.

Nisam znao da ti opišem
šta te čeka pa sam kroz
svaku bajku pročitanu
pokušavao da ti ovo vreme
bar malo lakše padne danas.

Znam…

Nema ovde princa na belom konju,
mali milion prijatelja,
iskrenih osmeha i one ljubavi večne.
Kćeri, od svega sam te čuvao.
I ako ovo pismo danas čitaš,
nemoj kroz suze kriviti svog starog,
znaš da je matori dao sve od sebe.

Ako si ga već otvorila,
nastavi da čitaš…
Još par reči
princezo moja da ti kažem.

Delima veruj, rečima nikada.
Naučeni su svi da slatko lažu.
Ne ugledaj se na druge,
veruj mi,
čisto srce i duša su uvek na ceni.

Znaš…

Nije svetu potrebna još
jedna lutkica koja će na druge da liči,
budi nešto što ne postoji ni u jednoj
priči.
Biraj one muškarce sa jasnim stavom.
sa ciljevima u životu.
One, koji na život ne gledaju samo danas,
već planiraju uveliko sutra.
Takvi znaju da ovo što imaju danas,
preko noći,
bez plana,
zna da kao zvezda padalica nestane.

Dzentlmene,
baš kao što je tvoj stari bio.
Onog koji će te ušuškati u krevet,
skuvati čaj kada temperatura skoči,
spremati omiljeno jelo u pola noći.

Oprosti…

Oprosti što ti sve ovo kao maloj
još nisam rekao, ispričao ali srce
deteta nisam mogao da slomim.

Oprosti mi svaku moju viku,
one dana kada sam bio strog,
gledajući na sat,
da li ćeš kući doći na vreme,
što sam zahtevao
dobre ocene da imaš,
znam da danas znaš,
sve je bilo za tvoje dobro.

To što si danas tako drugačija
od sveta je moj uspeh,
tvoja sreća,
upamti to.

Nemam ti još mnogo šta reći.
Čuvaj se.
Tvoj matori će uvek biti tu
da bar na ovaj način osmeh
na lice devojčici svojoj vrati.

Maksimilijan S.