Takva ponašanja mogu imati mnogo različitih uzroka. Ali odrastanje u kući u kojoj je vikanje bilo čest način komunikacije može biti jedan od faktora koji utiču na to kako kasnije reagujemo na konflikt, grešku ili tuđe nezadovoljstvo.

To ne znači da će svako dete na koje su roditelji vikali razviti iste obrasce, niti da jedna roditeljska svađa određuje nečiji život.

Problem je hronična atmosfera u kojoj dete nikada ne zna kada će sledeća greška izazvati eksploziju.

1. Stalno proveravaju tuđe raspoloženje

“Da li je ljut?”

“Jesam li nešto pogrešila?”

“Zašto je tako spustio telefon?”

Dete koje često pokušava da predvidi kada će roditelj povisiti ton može naučiti da veoma pažljivo prati izraz lica, glas i raspoloženje ljudi oko sebe.

U odraslom dobu ta pojačana budnost ponekad ostaje.

Promena tona, kratka poruka ili nečije ćutanje mogu biti dovoljni da pokrenu unutrašnji alarm, iako se zapravo ništa ozbiljno nije dogodilo.

2. Izvinjavaju se i kada nisu ništa uradili

“Izvini” može postati način da se konflikt zaustavi pre nego što uopšte počne.

Neki ljudi se izvinjavaju kada postave pitanje, zatraže pomoć, ne odgovore odmah na poruku ili jednostavno imaju drugačije mišljenje.

Spolja to može izgledati kao izuzetna pristojnost.

Ali preterano izvinjavanje ponekad nije dobro vaspitanje, već naučena strategija za održavanje mira.

Ako je dete otkrilo da prihvatanje krivice smanjuje verovatnoću da će neko vikati, taj obrazac može dugo da ostane koristan – čak i kada više nije potreban.

3. Teško podnose kritiku

Neko na poslu kaže: “Ovaj deo bi trebalo da popraviš.”

Druga osoba čuje informaciju.

Neko ko je odrastao uz veoma burne reakcije na greške može čuti nešto sasvim drugo: “Nisi dovoljno dobar.”

Kritika tada ne ostaje vezana za jednu konkretnu stvar, već se doživljava kao procena čitave ličnosti.

Zato i mala primedba može izazvati stid, odbrambenu reakciju ili potrebu da se satima razmišlja o razgovoru koji je za drugu osobu trajao dva minuta.

4. Izbegavaju sukob po svaku cenu

Konflikt sam po sebi nije nezdrav.

Dvoje ljudi mogu da se ne slažu, naljute, razgovaraju i ipak ostanu bliski.

Ali dete koje je naučilo da neslaganje vodi vikanju može odrasti sa potpuno drugačijom predstavom o konfliktu.

Zato prećuti. Popusti. Kaže da mu nije važno.

Sve samo da ne počne svađa.

Problem je što izbegavanje svakog konflikta ne donosi nužno mir. Ponekad samo znači da jedna osoba godinama ne govori šta joj smeta.

5. Postaju ljudi koji svima ugađaju

Ako je raspoloženje odraslih u kući određivalo da li će dan biti miran ili haotičan, dete može rano naučiti jednu lekciju:

“Biće sve u redu ako su svi oko mene zadovoljni.”

Kasnije se to može pretvoriti u teškoću da se kaže “ne”, preuzimanje previše obaveza i osećaj krivice kada sopstvene potrebe stavimo ispred tuđih.

Takva osoba često izgleda neverovatno uslužno, odgovorno i požrtvovano.

Ali iza toga ponekad stoji pitanje koje nikada ne izgovori:

“Hoćeš li se naljutiti na mene ako te razočaram?”

6. Ili urade potpuno suprotno – burno reaguju

Nisu sva deca koja odrastaju uz vikanje kasnije tiha i povučena.

Neka nauče upravo obrazac koji su gledala.

Ako je u porodici povišen ton bio način da se dobije pažnja, prekine rasprava ili pokaže ko ima poslednju reč, dete može takvu komunikaciju prihvatiti kao normalnu.

Kasnije može i samo brzo podizati glas kada se oseća ugroženo, frustrirano ili neshvaćeno.

To nije dokaz da je “isto kao roditelj”.

To može biti jednostavno način rešavanja sukoba koji je najduže gledalo i koji sada mora svesno da zameni drugačijim.

7. Teško traže pomoć

Kada su greške u detinjstvu dočekivane kritikovanjem ili vikanjem, može se razviti potreba da sve uradimo sami.

Tražiti pomoć znači priznati da nešto ne znamo.

A ne znati nešto nekada je značilo rizikovati neprijatnu reakciju.

Zato odrasla osoba može preuzeti previše posla, dugo skrivati problem ili pokušavati da sve drži pod kontrolom dok potpuno ne iscrpi sebe.

Paradoks je što će često bez problema pomoći svakome drugom.

Samo sebi teško dozvoljava isto.

8. Mir im ponekad deluje neobično

Ovo je možda jedan od najzanimljivijih obrazaca.

Kada neko dugo živi u nepredvidivoj atmosferi, napetost može postati poznata.

Kasnije stabilan odnos u kojem nema dramatičnih svađa, kažnjavanja ćutanjem i stalnih emocionalnih uspona i padova nekome može delovati gotovo čudno.

To ne znači da osoba želi loš odnos.

Ali naš nervni sistem može dugo da prepoznaje kao “poznato” ono na šta se navikao, čak i kada to nije bilo prijatno.

Jedno roditeljsko vikanje neće odrediti život deteta

Roditelji nisu roboti.

Biće umorni, iznervirani, ponekad će izgubiti strpljenje i možda povisiti glas. Jedan takav trenutak nije isto što i odrastanje u atmosferi hroničnog straha, vređanja i nepredvidivih eksplozija.

Važno je i šta se dogodi posle.

Roditelj može da se vrati detetu i kaže: “Nije trebalo tako da vičem. Bila sam ljuta, ali način na koji sam razgovarala sa tobom nije bio u redu.”

Takvo izvinjenje ne ruši roditeljski autoritet.

Naprotiv, pokazuje detetu kako izgleda preuzimanje odgovornosti posle greške.

Obrasci naučeni u detinjstvu nisu doživotna presuda

Čak i ako se prepoznate u svih osam tačaka, to nije dijagnoza niti dokaz da je sa vama “nešto pogrešno”.

Na ponašanje odrasle osobe utiču temperament, druga životna iskustva, odnosi koje je kasnije gradila i mnogo drugih faktora.

A naučeni obrasci mogu da se menjaju.

Možemo naučiti da kažemo “ne” bez objašnjenja na dve strane. Da čujemo kritiku bez zaključka da ne vredimo. Da ostanemo u razgovoru i kada se ne slažemo. Da prestanemo da preuzimamo odgovornost za raspoloženje svih ljudi u prostoriji.

Možda je najvažniji trenutak onaj kada prvi put shvatimo da tuđa ljutnja nije automatski naša krivica.

Jer ono što smo kao deca morali da radimo da bismo sačuvali mir u kući ne mora da bude način na koji ćemo živeti ostatak života.

Izvor: ona.telegraf.rs

Zvučaće neverovatno, možda čak i nepravedno, ali ako ste roditelj tinejdžera, morate ponekad da preispitate i svoja očekivanja koja imate od deteta koje prolazi kroz velike promene.

Jer, verovali ili ne, većina ponašanja koja vas nerviraju, promene raspoloženja, odlaganje obaveza, drsko odgovaranje, znakovi su NORMALNOG razvoja. Vaš tinejdžer ne pokušava da vas iznervira. Iako vi to ne vidite, na njegovom mozgu stoji znak ”radovi u toku”.

Evo koja su to ponašanja normalna za jednog tinejdžera, a mi ih kažnjavamo:

1. Taj ”drski stav”

Izgleda kao: Dramatičnost, drskost, sarkazam.

Mozak vašeg tinejdžera još se emocionalno razvija, a u periodu od 10. do 19. godine njihova osećanja jača su od sposobnosti da njima upravljaju.

Mnogo efikasnije od kažnjavanja je da ostanete smireni (posebno kada vaše dete to nije), da mu pomognete da izgovori to što ga muči i da pokažete kako se frustracija kanališe.

2. Ne uradi ništa po kući, dok mu ne ponovite 87 puta

Izgleda kao: Ignorisanje obaveza, lenjost, prokrastinacija.

A zapravo se izvršne funkcije u mozgu još razvijaju. To učenje kako da planiraju, postave prioritete i realizuju isplanirano traje i nakon 25. godine.

Mnogo efikasnije od kazne je da zadatke koje imate za svog tinejdžera podelite na više manjih, koristite ček liste ili podsetnike i da rutine gradite SA njima, a ne za njih.

3. Svađa se oko svega

Izgleda kao: Nepoštovanje, nezahvalnost, prkos.

A u pitanju je njihovo kritičko razmišljanje i formiranje identiteta u kombinaciji sa jakim emocijama.

Mnogo efijkasnije od kazne jeste da ih upitate da objasne svoju strane priče u datoj situaciji, to SASLUŠATE, pa tek onda objasnite vi svoju. U svemu tome važno je da ostanete smirani i dosledni.

4. Ponašaju se potpuno sebično

Izgleda kao: Manjak empatije, grubost.

Tek posle 13. godine mozak deteta POČINJE da razume svet izvan svog ličnog iskustva i pogleda. I vrlo je moguće da neke stvari shvate pogrešno.

Mnogo efikasnije od kazne je otvoren razgovor i trudite se da primetite svaki put kad pokaže velikodušnost i empatiju.

5. Donošenje loših, pogrešnih odluka

Izgleda kao: Impulsivnost, rizično ponašanje, svaljivanje krivice na druge.

A zapravo su procena rizika i kontrola impulsa još nedovoljno razvijeni.

Mnogo efikasnije od kazne je da pokušate da o potencijalnim ishodima neke odluke razgovarate ranije, ali i da im dozvolite da donose male odluke, jer vežba gradi veđtinu. Takođe, deca koja imaju pravo da kod kuće kažu ”ne”, lakše će to pravo iskoristiti kad im van kuće neko ponudi nešto loše.

6. Isključe se kad im pričate

Izgleda kao: da vas ignorišu, ne interesuje ih šta imate da kažete.

Ali se radi o kognitivnoj preopterećenosti. Između 12. i 18. godine njihovi mozgovi se brzo i lako napune stresom emocijama ili jednostavno velikim brojem informacija odjednom.

Mnogo efikasnije od kažnjavanja je da pokušate da ono što želite da kažete bude kratko i jasno i da podstaknete komunikaciju umesto da prosto zahtevate da budete saslušani.

7. Soba im liči na brlog

Izgleda kao: aljkavost, nepoštovanje truda koji ulažete da stan bude čist

A u stvari je znak rastuće potrebe za nezavisnošću. U uzrastu od 11. do 19. tinejdžeri jasno stavljaju do znanja da im je prioritet lični komfor u odnosu na praćenje standarda koje su nametnuli roditelji. Naročito kada se radi o njihovom ličnom prostoru.

Efikasnije od kazne je da objasnite svoja očekivanja kada je reč o higijeni zajedničkog prostora, a da poštujete njihov prostor dok istovremeno dajete primer urednosti. Taj primer će se jednog dana (možda ne tako brzo) primiti poput pelcera.

Izvor: zelenaucionica.com

Većinu svog života nisam bila sretna. Stalno sam žrtvovala sebe. Davala sve od sebe da druge usrećim, a ja patila. Nitko to nije vidio. Umorna sam…

Umorna od želje da postanem tuđa ideja o dobrom ljudskom biću. Umorna sam od ugađanja, od pravdanja… Umorna sam… Dosta mi je više svega! Prokletstvo, ovo sam ja!

Ja sam vrijedna, ja sam važna, ja postojim! Moje misli su važne. Moja osjećanja su bitna. Moje riječi su tu, čujte ih, čujte moju istinu. I ako vas sada sve ljuti i neprijatno vam je, ja biram sebe i svoju istinu. Idite ako vam je neugodno pored mene. Idite jer biram svoja osjećanja i sebe. Idite, olakšajte mi…

Ovo sam ja! Mislim kako mislim, izgledam kako izgledam, osjećam ono što osjećam, volim onako kako volim. To sam ja, kompletna ja, a ne dio vašeg kalupa koji ste smislili za mene.

Neće me više nitko mijenjati jer ne odgovaram njegovoj ideji o meni. Ako se trebam promijeniti, ja ću donijeti tu odluku, ja ću sama sebe promijeniti onako kako ja želim.

Prihvatite mene ovakvu ili idite dalje. Uzmi ili ostavi, nema treće. Neću više živjeti s pola srca. Kada sam ljuta, pokazat ću to. Bit ću i dalje pažljiva i suosjećajna prema drugima, ali ne dam više sebe svakome. Moja sreća je sada na prvom mjestu.

Iskrena sam, smijat ću se, plakat ću, pjevati ću, voljet ću… Biram ono što je meni važno. Ono što je dobro za vas, možda nije dobro i za mene. Biram živjeti sretna. Svi mi imamo pravo na izbor. Ja sam izabrala sebe.

Putnici bi trebalo da budu svesni raznovrsnih pravila ponašanja, od naizgled bezazlenih gestova poput grljenja do običaja poput pušenja na otvorenom.

Nije svejedno gde jedete

U Italiji, posebno u Firenci, obratite pažnju na to gde jedete i pijete. Konzumiranje hrane i pića na stepeništu ili u dvorištu crkve, kao i u blizini javnih institucija, može vas dovesti u nepriliku sa zakonom.

Bez golotinje, molim

Tropski raj Fidži možda deluje kao idealno mesto za sunčanje, ali budite oprezni – nudizam i toples kupanje su strogo zabranjeni.

Kupaći je samo za plažu, ne i za grad

U Barseloni, iako je poznata po svojim plažama, nemojte se šetati gradom u kupaćem kostimu. Ova odeća je dozvoljena isključivo na plaži.

Ne hranite golubove

San Francisko ima neobičan zakon koji zabranjuje hranjenje golubova na ulicama. Grad smatra da ove ptice šire bolesti i oštećuju imovinu, pa čak podstiče građane da prijave prekršioce.

Noge uvek na pedalama

U Meksiku, biciklisti moraju paziti da ne podižu noge sa pedala tokom vožnje, jer se to smatra opasnim ponašanjem u saobraćaju.

Bez verskih simbola

Maldivi, kao islamska zemlja, zabranjuju javno iskazivanje poštovanja prema drugim religijama. Stoga, izbegavajte nošenje verskih simbola drugih religija tokom posete.

Poseta roditeljima kao obaveza

Kina je uvela zakon koji obavezuje odraslu decu da redovno posećuju svoje starije roditelje, iako “redovno” nije precizno definisano.

U zatvor zbog prepisivanja

U Bangladešu, varanje na ispitima može imati ozbiljne posledice – učenici stariji od 15 godina mogu završiti u zatvoru ako budu uhvaćeni u prevari na završnim ispitima.

Pazite na jezik!

Na Karibima, pazite na svoj rečnik. Upotreba vulgarnih reči u javnosti može dovesti do hapšenja, što se desilo čak i poznatim ličnostima.

Zabranjen Dan zaljubljenih

Neke zemlje, poput Pakistana, Indonezije i Saudijske Arabije, zabranile su proslavu Dana zaljubljenih, smatrajući ga neusklađenim sa njihovom kulturom i tradicijom.

Koliki vam je obim struka?

U Japanu postoji zanimljiv zakon koji obavezuje kompanije da mere obim struka zaposlenih između 40 i 74 godine. Ako prelaze određenu granicu, dobijaju savete o ishrani.

Ove raznolike kulturne norme i zakoni podsećaju nas na važnost istraživanja i poštovanja lokalnih običaja prilikom putovanja ili života u stranim zemljama.

1. Odraslu osobu koja spava mora se probuditi u bilo koje doba i noći iz bilo kojeg razloga.

2. Ako trebate otići u wc, glasno recite svoju namjeru i recite svima oko sebe šta planirate učiniti nakon što uđete tamo. To je vrlo bitno ako ste na mirnom mjestu poput biblioteke, banke ili bolnice.

3. Rano jutro je za glasne zvukove, cviljenje i lupanje stvari. Takođe je dobro vrijeme da uključiš igračku ili šoljicu koju si dobila za Božić; onu koja pjeva banalne pjesme o oblicima i brojevima zaista iritantnim veselim glasom. Pojačajte ju i ponovo pritisnite isto dugme.

4. Novoj hrani se mora pristupiti s oprezom. Vaša će vas majka vjerovatno htjeti otrovati, pa ako vam ponudi nešto zeleno za što tvrdi da je ‘dobro za vas’, ni u kojem slučaju ne dopustite da vam dodirne usta.

5. Kad vam neko novi dođe u kuću, uvijek mu morate pokazati sve što se nalazi u vašoj spavaćoj sobi. Ako neće ući u vašu spavaću sobu, iznesite sve svoje najbanalnije stvari – uključujući čep od boce koji ste tog jutra pronašli u dvorištu- i stavite im sve u krilo dok pokušavaju razgovarati s mamom.

6. Ako zazvoni telefon, podignite ga i ne govorite ništa. Samo udahnite, a zatim ispustite telefon i odšetajte.

7. Pravilo je isto za telefoniranje odraslim prijateljima i rođacima: nemojte ništa govoriti, samo pet minuta dišite u slušalicu, spustite telefon i odšetajte bez objašnjenja. I da budemo jasni, nemojte spustiti slušalicu, samo ostavite liniju otvorenom kako biste mogli čuti zbunjeni glas kako govori: „Halo? Zdravo?”

8. Sjesti za sto za večeru nije obavezno. Možete i trebate lutati po kući s hranom; po potrebi uđite u kupatilo, podijelite malo sa psom, a nešto ostavite u sobi za kasnije.

9. Ako pojedete nešto što vam se ne sviđa, pljunite to u ruku najbližoj odrasloj osobi.

10. Ako trebate povraćati, pobrinite se da povraćate negdje po maminoj odjeći. Ako nije u blizini, potražite je kako biste to mogli postići.

11. Cipele su takođe neobavezne, pogotovo kad ulazite u automobil da biste išli na dugo putovanje. Ako je mama poduzela mjere predostrožnosti stavljajući vam ih na noge, pričekajte dok ne pogleda i skinite ih prije nego što uđete u automobil. Na taj način, kad stignete na odredište nakon pet sati, možete reći: “Nemam cipela!” i uništiti svima praznik.

12. Nakon što ste shvatili značenje i snagu riječi ‘ne’, morate je stalno izgovarati.

13. Svi daljinski upravljači televizora uvijek moraju biti skriveni negdje gdje ih odrasli neće naći. To je težak zadatak za modernu malu djecu jer se ponekad može sakriti do četiri ili pet daljinskih upravljača. Težak je to posao, ali neko to mora učiniti.

14. Kad mama razgovara na telefon, morate joj privući pažnju. Ako ne možete privući njenu pažnju, nužno je da počnete stvarati veliku buku lupajući po nečemu. Ako to ne uspije, padnite i udarite glavom o nešto.

15. Uvijek govorite istinu, pogotovo kada su u pitanju dlake na bradi bake Marije ili veće grudi ujaka Petra. Postavite puno pitanja o njima vrlo glasno. Kad se svi odrasli pretvaraju da vas ne čuju, ustrajte dok ne dobijete odgovore.

16. Ako su mama ili tata u kupatilu, samo uđite i počnite razgovarati s njima. Nemojte kucati i kad jednom uđete, odbijte odlazak dok ne zaključe posao. Pitajte puno pitanja, a ako imate vremena, otpjevajte pjesmu ni o čemu.

17. Red za naplatu u supermarketu idealno je mjesto za bijes, iznenadni poriv za odlaskom na WC ili (ako su još uvijek u pelenama) intenzivnu sesiju ‘podupiranja i guranja’.

18. Kada ste zakopčani u autosjedalici, upotrijebite “ukočeni manevar” tako da sigurnosni pojas ne možete kliknuti oko tijela. To je posebno važno ako kasnite i morate negdje biti što prije.

19. Prilikom kihanja i kašljanja napravite nered i pobrinite se da zaslinite sve osobe koje su u blizini. Ne zaboravite to napraviti najglasnije što možete.

Postoji mnogo eseja o majčinstvu, ali Blanka Lakasa je verovatno prva napisala knjigu o tome šta znači biti ćerka. U njenoj zbrici eseja glasovi 13 realnih žena mogli bi da predstavljaju milione. Tih 13 ćerki bi mogle biti svačije ćerke.

Lakasa je novinarka i autorka knjiga za decu, a sada je zašla u temu koja pogađa mnoge – neslaganje koje ćerke imaju sa svojim majkama. Zašto je tako teško govoriti o tome, a u isto vreme – imamo toliku potrebu? Zašto je najmanje istražena tema majčinstva upravo ona koja je zajednička svim ljudskim bićima – iz vizure deteta?

I zašto se odnosi sinova sa majkama toliko razlikuju od onih koje s njima imaju ćerke? Lakasa se posvetila istraživanju ove opsežne teme. Rezultat je knjiga „Užasne ćerke“, koja je bolna isto toliko koliko je neophodna i zaceljujuća.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Blanca Lacasa (@lacasablan)

Mnoge od nas to osećaju. To je onaj osećaj da ne ispunjavamo očekivanja naših majki, da smo ih zaboravile, kao i da se zbog odnosa koji sa njima imamo u zrelim godinama – osećamo sebično. Krivica uvek lebdi nad nama i to je teret koji nosimo sa sobom.

„U svedočanstvima koja prikupljam, generalno, nema velikih drama. To su male priče, detalji koji se gomilaju tako da na kraju pomislite ‘ne činim dovoljno da se moja majka ponosi mnome'“, kaže Blanka.

Majčinstvo je za neke žene vitalna pokretačka snaga i glavni deo njihovog identiteta. Kada se ta funkcija završi, ostaju prazne. Postoji trenutak u kojem su i majka i ćerka već dve odrasle osobe.

Tada obično i dolazi do sukoba, kada majka mora da promeni svoju ulogu. Mora da prestane da bude primarno majka i ne zna šta da radi sa svojom odraslom ćerkom. Tada se odnos menja, a ćerke obično misle da moraju mnogo da urade da bi prekinule neprekidni krug besa i krivice u pogledu majke.

Razgovor o tom odnosu sa nekim — terapeutom ili prijateljem — pomaže da oslobodite. U tišini – gde ima straha, ljutnje, mržnje – nema isceljenja.

Moramo da razgovaramo i sa našim majkama. One su podvrgnute veoma brutalnoj vrsti društvenog suda. Morate se potruditi da ih razumete, jer je pritisak pod kojim su bile celog života – veoma jak. Očevi, s druge strane, ovo nisu iskusili.

Presuda protiv majki je brza: šta si pogrešila? Nisi bila dovoljno prisutna! Za generaciju kojoj je jedina funkcija bila „dobra majka“, ovakvo suđenje je veoma oštro. To je u suštini kao da im kažete –  jedino što je trebalo da uradiš, nisi uradila dobro.

Pored stida, straha i krivice, ženama je zadata i ideja da su zadužene za brigu. Za generaciju naših majki, one među nama koje nisu rodile decu su nepotpune ili, bolje rečeno – nisu uspele da zaokruže ciklus evolucije. Kada se to desi, čak i ako imate braću i sestre, odmah postajete mamina negovateljica jer vam je od malih nogu jasno da ste rođeni da brinete o nekome. Na ovaj način, ako ne brinete o svom detetu jer ga nemate, moraćete da brinete o onome ko vas je rodio.

„Kada se ovo desi, žena nema pravo ni da se ljuti, jer je bes prihvaćeno osećanje u muškoj psihologiji, ali ne i u ženskoj“, kaže Lakasa.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Blanca Lacasa (@lacasablan)

Ta razlika, kada je u pitanju odnos prema majkama, je ono što takođe omogućava muškarcima da ne budu podložni „majčinskoj diktaturi“. Oni ne samo da su slobodniji, već imaju tendenciju da veličaju majčinsku figuru, doprinoseći tako ugnjetavanju majki i sestara.

„Oni mogu da kažu da im je majka najbolja, pa čak i da istetoviraju njen lik, ali mogu i da pobegnu od zagušljivog prisustva njene ljubavi, pa čak i od onih društvenih zahteva koji važe za majke, ali ne i za očeve. Svi znamo koji su kvaliteti savršene majke, ali kakav je savršeni otac? U ovom slučaju nema kanona i, u stvari, ako on uradi 4 stvari i subotom izvede decu u šetnju, automatski je kul“, kaže autorka knjige.

Uprkos složenosti situacije, Blanka Lakasa je optimistična kada je u pitanju vraćanje odnosa između majki i ćerki na pravi put.

„Mislim da ćerke koje su sada majke i koje imaju dosta ovoga u DNK, pokušavaju da promene takva ponašanja kako se ne bi ponavljale sa svojim ćerkama i koliko je to moguće da poprave situacije sa roditeljima. Za početak, tu su. Moramo da oslobodimo majke pritiska koji ih tera da budu savršene, a onda ih kritikujemo kada to nisu.

Zapravo, ova knjiga apeluje na ćerke da prestanu da okrivljuju majke i razmisle o tome šta mogu da urade sa svojom decom. Ako ne bude tako, sa našim ćerkama ćemo raditi isto što su naše majke s nama i žalićemo se jer ne ispunjavaju naša očekivanja. To je suštinski mnogo češća pojava nego što se čini, jer su odnosi između majki i ćerki trajna igra ogledala“, zaključila je.

Uoči izvođanja poslednje predstave na festivalu za decu, Nedeljković je zamolila roditelje da je saslušaju, navodeći da se „kao direktorka ustanove kulture i kao umetnik i stvaralac oseća veoma poraženo“, objašnjavajući to „nekolicinom incidenata“ koji su se dogodili na festivalu.

Ona je publiku zamolila da ako ne žele da poštuju pozorišni bonton ne dolaze, jer „pozorište nije obaveza“.

„Prvo, ko nema kartu, neka sačeka da uđu oni koji su svoje ulaznice obezbedili na vreme. Predstava je kamerna, to znači da na samoj sceni sedi publika, ima 120 mesta i nijedno mesto više, zato da ne bi izvođač bio ugrožen, imao problema kad vam daje srce i dušu, vadi iz utorbe sve što ima, da bi deca bila bezbedna… problem su roditelji. Dragi roditelji, Lazarevčani, ja sam kao direktorka ove ustanove izgrebana jer neko hoće da uđe preko mene“, navela je.

„Mi smo kao glumci skoro svako veče napadnuti jer neko ne razume da ne može dete od dve godine da dovede na predstavu koja je preporučena za decu starijeg uzrasta. Dragi roditelji, stavljate decu na krila i palite tablete i za vreme predstave im puštate crtane filmove, dragi roditelji, dovodite bebe u kolicima i svađate se sa nama što ne možete da uđete sa kolicima“, rekla je ona u obraćanju roditeljima.

„Ovo nije stadion, nije parkić, vi se svađate sa ansamblom, svađate se sa ljudima koji afirmišu ovaj grad… Dragi roditelji, isključite svoje mobilne telefone, upaljenim telefonom vi remetite izvođača. Dragi roditelji, u pozorište se ne ulazi sa kokicama, remetite izvođače i publiku koja želi da uživa u predstavi. Draga deco, recite roditeljima da se u pozorištu ne jedu kokice. Izvinjavam se što ovako moram da kažem“, poručila je ona.

Direktorka Puls teatra navela je i da roditelji gledaju predstavu i „puste dvogodišnje dete da se otkotrlja niz stepenice“, da ga dežurni glumci spasavaju, a „niko se ne javlja da mu se dete otkotrljalo“.

„Dragi roditelji, pomozite nama iz ustanova kulture i prosvetnim radnicima“, zamolila je.

„Ljuta sam jer sam bila izgrebana, jer je naše obezbeđenje odgurnuto svaki put, ovo nije arena, nije stadion, ovo je pozorište. Zna se šta je pozorišni bonton, ako ne znate šta je pozorišni bonton, ne morate da dolazite u pozorište, ono nije obaveza, to je dobra volja“, istakla je Nedeljković.

Kad deca stupe u sekundarnu socijalizaciju, a to je odlazak u vrtić, predškolsku ustanovu, a potom i u školu, roditelje najviše zabrinjava kako će se snaći u novoj okolini.

Danas je vršnjačkog nasilja sve više, a na sreću, sve više se o tome i govori. Doduše, akcenat je stavljen na školski period, te mnogi propuste činjenicu da ono može da se dešava i u vrtiću.

I dok je istina da je nasilje češće u višim razredima, roditelji male dece moraju da budu svesni koji su to znaci maltretiranja kod male dece i šta učiniti ako je njihovo dete svedok ili žrtva istog.

Pošto mala deca još uvek razvijaju emocionalne, kognitivne i društvene veštine neophodne za rešavanje sukoba kao što su reči, smirenost i strategije rešavanja problema, oni se služe agresivnim ponašanjem kao što je oduzimanje igračke od nekoga, guranje ili uzvikivanje ružnih imena.

Maltretiranje, koje je obeleženo namerom da se naudi, prouzrokovano neravnotežom moći, razlikuje se od opšte agresije.​ U ovom uzrastu, deca možda imitiraju nešto što su videla da radi njihov stariji brat ili sestra ili sadržaj sa TV-a.

Postoje dve vrste maltretiranja: fizičko, koje uključuje udaranje, šutanje, oduzimanje nečega, i relaciono, odnosno društveno, koje uključuje isključivanje nekoga, širenje tračeva o njemu ili ismevanje.

• Uobičajeni znaci zlostavljanja su:
• Promena ponašanja
• Gubitak apetita
• Izgubljena imovina ili pocepana odeća
• Gubitak želje za odlaskom u školu
• Regresija ( kao što je mokrenje u krevet)
• Tuga
• Separaciona anksioznost
• Problemi sa spavanjem
• Bolovi u stomaku
• Problemi sa braćom i sestrama ( nekarakteristične tuče, agresija)

1. Pitajte svoje dete o njegovom danu, svaki dan

Nađite vremena da se povežete sa detetom svaki dan, bilo tokom porodične večere ili pred spavanje, i pitajte ga o njegovom danu.

Postavite konkretna pitanja koja će vam dati više od odgovora “da” ili “ne”, na primer: “S kim si se igrao/la danas na odmoru?” ili “koji deo dana ti je bio najlepši?”

2. Zamolite školu vašeg deteta da uključi prevenciju maltretiranja u svoj nastavni plan i program

Čak i u vrtiću, nastavnici mogu da pričaju o tome šta je nasilje, kako izgleda i šta deca mogu da urade ako ga vide ili ako im se isto desi.

Budite svesni svog ponašanja – pogledajte kako rešavate konflikte ili probleme kod kuće i na drugim mestima. Da li se prema drugima odnosite sa poštovanjem i ljubaznošću? Da li ste ikada ismevali nekoga pred svojim detetom?

Vaše ponašanje je model na osnovu kojeg će vaše dete naučiti da se ponaša prema drugima.

3. Nemojte “umanjivati” ono što vaše dete govori

Ako neko stalno čini da se vaše dete oseća povređeno ili uplašeno, slušajte šta vam govori. I reagujte.

4. Igrajte se uloga

Zamolite dete da razmisli o tome kako bi reagovalo ako bi se nešto dogodilo, na primer – ako neko nastavi da govori ili radi zle stvari koje povređuju njegova osećanja.

Podsetite ga na situacije o kojima ste možda čitali u knjizi ili gledali na filmu i razgovarajte o tome šta je bilo, a šta nije bilo dobro ponašanje.

5. Radite na veštinama samozastupanja

Dajte svom detetu alate koje će koristiti ako ga neko maltretira. Naučite ga kako biste želeli da se odbrani, ali da od žrtve nasilja ne postane nasilnik. Naučite ga smirenosti, obraćanju vaspitačici i vama, kao i verbalnoj odbrani, prenosi “Verywellfamily”.