„Rođen sam kao homoseksualac. Nisam to izabrao. Proveo sam veći deo života žaleći što nisam rođen strejt”, kaže Velečasni Stenli Anderhil.

„I nije se uopšte potresao”, dodao je Anderhil. „Žao mi je što ranije nisam rekao njemu i mojoj porodici, ali nisam znao kako će to podneti.”

„Skrnavljenje Boga”

„Odrastao sam u neprijateljski raspoloženom, šovinističkom i neobrazovanom svetu prepunom predrasuda, siromaštva i klasnih razlika”, zapisao je s naznakom žaljenja u autobiografiji.

Čitav život se trudio da se predstavi kao strejt muškarac.

Godine 1918. – samo devet godina pre njegovog rođenja – žene su stekle pravo glasa u Engleskoj, ali biti gej bilo je protivzakonito i mnogi su to smatrali „skrnavljenjem Boga”.

Anderhil je, kao i mnogi drugi gej ljudi, zbog toga krio vlastitu seksualnost.

„Svesno sam potiskivao i negirao svoju homoseksualnost – pred sobom, pred drugima i pred Bogom.”

Borba sa seksualnošću

Kao dete, Anderhil je bio stidljiva osoba, a njegovi roditelji veoma smerni, ostavivši vrlo malo prostora za razgovor o njegovoj seksualnoj orijentaciji.

„Nisam znao ko sam. Imao sam ta osećanja, ali nisam umeo da ih objasnim a niko drugi nije mogao da mi pomogne u tome. Kao što znate, reč homoseksualac nije bila deo našeg redovnog vokabulara.”

Njegov otac radio je u fabrici koja je pravila elektronske uređaje, ali mu je plata bila toliko mala da porodica nije mogla da priušti ništa više od osnovnih potrepština.

Anderhil kaže da se njegova interakcija s ocem uglavnom svodila na niz uputstava i prekora.

„Mislim da me je prezirao. Nije mogao da definiše zašto.”

Njegov odnos sa majkom takođe je bio daleko od normalnog. Majka je imala običaj da mu kaže: „Odakle ti takve ideje?”

Da sve bude gore, maltretirali su ga i u školi.

Privlačnost muškaraca

Kad je učio da pliva, shvatio je da ga privlači muško telo. U svojoj autobiografiji Izlazak iz Crne zemlje napisao je: „Prizor tela (instruktora plivanja), kad je skakao u vodu, u meni je izazivao ushićenje.”

Prijavio se u mornaricu kao medicinski tehničar kad je napunio 18 godina, da bi odslužio obavezni vojni rok.

Posle Drugog svetskog rata, prekomandovan je na HMS Kvin – malog nosača koji je prevozio vojničke neveste – dame koje su se udale za američke vojnike.

Jedna od putnica nezgodno je pala tokom putovanja i ozbiljno slomila nogu. Anderhil je poslat da joj pomogne, ali se onesvestio kad je video tu količinu krvi.

Čovek po imenu Aleks dobio je zadatak da se stara o njemu.

Zaljubljivanje

„Kad sam otvorio oči, video sam da me Aleks gleda. Pričao mi je nešto. Nisam čuo šta mi govori. Ali pogledi su nam se susreli i ja sam se zaljubio u njega.”

Nakon što je odslužio rok u mornarici, 1948. godine je prihvatio ponudu Aleksovog oca da radi kao neplaćeni pomoćnik računovođe.

„Odnos sa Aleksom bio je predivan. Nikad mi nije palo na pamet da kršim zakon ili da je to nekakav neprirodan proces.”

„Naš odnos je zao”

Ali kad je Anderhil poželeo da živi zajedno sa Aleksom, shvatio je da bi se to smatralo neprihvatljivim.

Aleksov otac mu je naložio da napusti posao i snađe se sam, a i sam Aleks je počeo da pokazuje znakove promene.

„Obojica smo počeli da čitamo Sveto pismo. On je prvi došao do zaključka da je njegov odnos sa mnom zao.”

Aleks je počeo da se zabavlja sa jednom ženom dok je još imao intimne odnose sa Anderhilom. Konačno, 1952. godine, Aleks je odlučio da se oženi svojom devojkom i zamolio Anderhila da mu bude kum.

Depresija

„Bilo je to strašno. Više od odbijanja. Upao sam u haos.”

Aleks je potom predložio terapiju preobraćenja.

„Jednog novembarskog jutra, okupio je nekoliko prijatelja i ubedio me da postavim ruke na njega i pomolim se. Prilično se uzbudio”, kaže Anderhil.

„Obratio se Isusu da istera demona iz mene i liši me mojih homoseksualnih osećanja.”

Rezultat je bio katastrofalan. „Samo sam se osećao još gore nego ikad pre. Otišao sam kod lekara i rekao: ‘Nisam ja za ovaj svet – uklonite me iz njega’.”

Patio je od periodične depresije i osećao sklonost ka samoubistvu. Čak se podvrgao i terapiji elektrošokovima.

Kad ostaneš sam

Anderhil je uložio veliki napor da se odupre prirodnim nagonima. Jedan kratak vremenski period skretao je pogled od mladih muškaraca koje bi susretao na ulici.

Očajnički je želeo da promeni svoju seksualnost, ali nije mogao. Molio se bogu, ali ništa nije pomagalo.

„Na kraju nijedan moj prijatelj – sem jednog – nije više želeo da ima nikakve veze sa mnom. Proširila se glasina da sam homoseksualac.”

Prodao je kuću i vratio se da jedno kratko vreme živi sa majkom.

Dekriminalizacija

Najveći deo Anderhilovog života, homofobija je bila institucionalizovana u Velikoj Britaniji i Britanskom carstvu.

Homoseksualnost je dekriminalizovana u Engleskoj i Velsu tek 1967. godine. Čak i sada, 68 zemalja u nekoj meri kriminalizuje istopolne odnose. Polovina su bivše britanske kolonije.

Jedna od žrtava ove predrasude bio je i slavni matematičar Alan Tjuring, koji je promenio ishod Drugog svetskog rata razbivši supertajnu šifru po imenu Enigma koju je koristila nacistička Nemačka.

On je 1952. godine optužen za grubu nepristojnost zbog odnosa sa drugim muškarcem. Da bi izbegao zatvor, odlučio se za horomonsku terapiju, a skončao je dve godine kasnije. Sumnja se da je oduzeo sebi život.

I Anderhil je morao da prima testosteronske hormonske injekcije posle Aleksovog neuspelog egzorcizma.

Ali on kaže da je ta terapija samo pojačala njegovu seksualnu frustraciju.

Poniženje

Kasnije se Anderhil preselio u London i, iako je otkrio mnoge druge gej ljude, imao je problema da ostvari bliske veze.

„Iskusio sam ljubav i doživeo neke intimne muške odnose, ali oni nisu mogli da cvetaju u tako hladnoj klimi”, kaže on.

Uspeo je da postane partner u računovodstvenoj firmi, ali je njegova seksualnost ponovo postala problem.

„Ponižavali su me na raznorazne načine zato što sam gej. I tako sam odlučio da napustim to mesto i ispunim dugogodišnju želju da postanem sveštenik.”

Rukopoloženi sveštenik

Imajući u vidu činjenicu da je crkva odigrala veoma važnu ulogu u usmeravanju javnog mnjenja protiv prihvatanja homoseksualnosti, ovaj izbor može da deluje pomalo neobično.

Anderhil koren problema vidi u pogrešnom tumačenju Svetog pisma. Kao dečak, išao je na veronauku i doživljavao Isusa kao uzora.

„Očarao me je prikaz Isusa u jevanđeljima kao čoveka koji se opirao plemenskim instinktima i branio slabije”, piše on u autobiografiji.

Radio drama zasnovana na Isusovom životu, Čovek rođen da bude kralj, inspirisala je usamljenog, mladog Anderhila.

„U tajnosti sam se molio da mi bude prijatelj i vodič u životu.”

I kako se približio pedesetoj, Anderhil je želeo da ostvari bliskiji odnos sa svojim vodičem, pa se tako pridružio društvu Svetog Franje – anglikanskom redu – zato što je otkrio da njime ne vlada homofobija.

Licemerje crkve

Pohađao je trogodišnje studije koje je držala Kanterberijska škola za svešteničku službu da bi bio rukopoložen kao sveštenik. Potom je služio u raznim parohijama, ne otkrivajući nikome da je gej.

„Imajući u vidu neprekinuto licemerje crkvenih vlasti, nisam bio spreman da izađem iz ormana”, piše on u svojoj knjizi.

Uvek je ostao ugrožen. U jednom trenutku je civilni čitač koji mu je dodeljen da bi mu pomagao u svešteničkim dužnostima zapretio da će ga razotkriti. Anderhil se nije dao pokolebati , budući da je smatrao da „čovek nema nikakve dokaze – samo sumnje.”

Nije bio razotkriven – na sreću, jer je smatrao da bi bilo prerano, imajući u vidu „licemerje crkvenih vlasti” – ali na osnovu tog incidenta shvatio je lošu stranu njegove homoseksualnosti: mogla bi da se iskoristi kao oružje za ucenu.

Sloboda

Anderhilova knjiga ne krije nespremnost crkve da se pomiri sa homoseksualnošću.

„Crkva je propustila veliku priliku da iskaže isusovsko saosećanje i razumevanje gejeva”, napisao je on.

Sada živi u penzionerskom domu u Londonu i zadovoljan je menjanjem stavova društva prema homoseksualcima.

„Konačno je nastupila sloboda”, kaže on.

Ali duboke rane još se nisu do kraja zacelile.

„Veoma žalim zato što mi je bio uskraćen normalan seksualni život, što je kod mene izazvalo ogromno nezadovoljstvo.”

I tužna stvar jeste to što ovo nije izolovani primjer, već učestala pojava, a to su potvrdili brojni komentari ispod inicijalne objave na Tviteru u kojima su žene govorile o sličnim nedoličnim ophođenjima prema njima od strane supružnika i njegove porodice, a sve nakon povratka iz bolnice.

Kako kaže, nakon teškog porođaja, prilikom čega su dijete i ona jedva preživjela, po izlasku iz bolnice kod kuće ih je dočekala gomila muževljeve rodbine.

Koliko se ovo samo često događa braćo i sestre… pic.twitter.com/nNbWmXFAk9

— Mishomorka (@Mishomor) September 15, 2022

Ja prvorotka balava i potpuno nepripremljena na situaciju, ležala sam sva krvava i držala novorođenog sina na sisi, pokušavajući sa užasnim šavom nakon epiziotomije da se namjestim i nahranim ga iako nije imao refleksa za sisanje. Ja sam pokušavala, a oči su buljile u moju krvavu spavaćicu, modre ruke od infuzija, moje grudi, moje dijete…

Poslije sam čula da je neko od prisutnih rekao da mi je kuća tom prilikom bila prljava. I sada sam ljuta na sebe samu kad se sjetim toga i žalim što ih tada nisam poslala u tri PM – kaže ova ogorčena žena čija se priča širi Tviterom u Srbiji.

Nedugo potom i druge su kazale kako su doživjele slično.

Sve to je izazvalo bijes kod pojedinih.

“Možda i nisu glupost oni običaji da se ne dolazi u goste prvih 40 dana osim majke, sestre, brata, najbližih, koji dolaze da pomognu”, “Događaće se dokle god se muževi tretiraju kao djeca bez ikakvih obaveza u kući. Kada gospoda supružici počnu da ravnopravno učestvuju u roditeljstvu i kućnim poslovima i kad nauče da cijene suprugu i činjenicu da im je rodila dijete, svega ovoga neće biti. Do tada…”.

Bilo je i onih ekstremnih primjera koje su ljudi čuli, a onda putem mreža tuđa iskustva podijelili sa pratiocima.

Nailazila sam na ispovijesti žena koje su se iz porodilišta vraćale u punu kuću i gdje se od njih očekivalo da se odmah late posla, da posluže goste i skuvaju ručak. A tek priča da se porodilja vratila u bolnicu pokidanih konaca jer je mladoženja odmah htio seks.

Koliko se ovo samo često događa braćo i sestre… pic.twitter.com/nNbWmXFAk9

— Mishomorka (@Mishomor) September 15, 2022

Srećom, mogla se probrati i nekolicina onih koji znaju kako se funkcioniše u zajednici i braku i koliko je vana međusobna potpora i podrška, pogotovu nakon porođaja.

– Vrlo često, ali to ima veze sa tim sa kime pravite djecu i u kakvu kuću se udajete. Meni je muž bio najveća podrška poslije porđaja i vodio je računa o meni i bebi i pored toga što sam super podnijela carski rez. Svekar i svekrva takođe. Djever se plašio bebe, ali je pomagao.

Neki su oštro iskritikovali muža porodilje iz prvobitnog tvita jer se nije udostojio da je dočeka u čistoj i sređenoj kući.

– To što je tu primjedbu za prljavu kuću primila k srcu je samo odraz stanja u porodici: muž se ne laća kućnih poslova. Da muž i inače radi po kući, mogla bi samo da trepne i kaže da nije obavio svoj dio posla”.

Koliko se ovo samo često događa braćo i sestre… pic.twitter.com/nNbWmXFAk9

— Mishomorka (@Mishomor) September 15, 2022

Na kraju svih priča, zavaravanja i zavirivanja u tuđe živote, neki standardi u međuljudskim odnosima, bračnom životu i poštovanju žena moraju da se postave. Ako neko ne umije na svojim, neka uči na tuđim greškama, a ovo je odličan primjer za to.

Ako je već neko drugi morao da prođe golgotu, izvucite pouke kako se ne smijete ponašati prema svojim supugama i majkama zajedničke djece, prenosi Žena Blic.

Preuzeto sa: srpskainfo.com