I šta sad?

Vikati, oduzeti uređaj, zabraniti internet, praviti se da niste videli — nijedna opcija ne zvuči dobro.

Prvo: udahnite

Ovo nije signal da ste loši roditelji. Nije to ni znak da je vaše dete „pokvareno“. To je signal da živimo u vremenu u kome je eksplicitni sadržaj dostupan uz svega nekoliko klikova — i da će, statistički gledano, većina dece naići na njega pre nego što napuni petnaest godina, a mnoga i mnogo ranije.

Istraživanja pokazuju da prosečna starost prvog susreta s pornografijom u digitalnom dobu iznosi između jedanaest i trinaest godina. U velikom broju slučajeva, nije se radilo o aktivnoj potrazi — dete je naletelo slučajno, kroz reklamu, link koji je neko poslao u grupi, ili algoritam koji je odveo dalje od bezazlenog sadržaja.

Dakle, pre nego što izaberete kako ćete reagovati, setite se: vaša reakcija u narednih nekoliko minuta može da odluči da li će vam dete ikad doći s pitanjem o seksu — ili će taj razgovor uvek zaobilaziti vas i umesto toga tražiti odgovore tamo gde ih niko neće filtrirati.

Zašto zabrana nije rešenje

Instinkt roditelja je razumljiv: zabraniti, zaštititi, staviti bezbednosne brave na sve uređaje, ograničiti pristup internetu. I dok su roditeljske kontrole korisne kao jedan od slojeva zaštite, sama zabrana bez razgovora ne rešava problem — ona ga samo gura pod tepih.

Dete koje je jednom videlo pornografiju tu sliku ne može da „razvidi“. Ono što može jeste da dobije kontekst koji će mu pomoći da razume šta je videlo — ili da ostane bez tog konteksta i da zaključke donosi samo.

Osim toga, zabrana bez objašnjenja često pojačava znatiželju. Zabranjeno voće je slađe — to nije kliše, to je neurobiologija adolescentskog mozga koji je evolucijski podešen da traži upravo ono što mu se kaže da ne traži.

Zašto „puštanje“ nije rešenje

S druge strane, postoji i suprotna greška: roditelji koji slegnu ramenima uz komentar „pa i ja sam to gledao u tim godinama, ništa mi nije bilo“, ili koji jednostavno ne reaguju jer ne znaju kako.

Problem nije u tome da li je pornografija „tabu“ ili „normalna pojava“. Problem je u tome šta ona komunicira deci koja još nisu imala seksualno iskustvo i koja su upravo u procesu formiranja predstave o tome kako seks izgleda, šta je prihvatljivo i kakva bi trebalo da budu međusobna očekivanja partnera.

Pornografija nije seksualno obrazovanje. Ona je žanr zabavnog sadržaja koji funkcioniše po pravilima dramske prezentacije — performans, ne realnost. Tela koja se vide u njoj nisu prosečna tela. Reakcije koje se vide nisu prosečne reakcije. Dinamika odnosa koja se prikazuje najčešće ne sadrži ni pristanak, ni komunikaciju, ni emocionalnu dimenziju.

Dete koje uči o seksu isključivo iz pornografije naučiće da je seks nešto što se radi nekome, a ne s nekim. Da tela treba da izgledaju na određeni način. Da su određena ponašanja koja vidi normativna, pa i obavezna.

To nisu sitne zablude. To su temelji koji utiču na buduće odnose, na sliku o sopstvenom telu, na razumevanje šta je pristanak.

Šta zapravo uraditi?

1. Sačekajte trenutak kada ste mirni

Ne reagujte dok ste u šoku ili besu. Ako morate da prekinete situaciju u tom trenutku, recite kratko: „Videla/video sam šta si gledao/gledala. Poričaćemo o tome malo kasnije, kada budemo oboje mirni.“ I zaista pričajte — ne zaboravite i ne pravite se da se ništa nije desilo.

2. Otvorite razgovor bez optužbi

Razlika između „Kako si smeo/smela to da gledaš?!“ i „Primetio/primetila sam da si gledao/gledala neke video-snimke za odrasle. Zanima me šta si mislio/mislila o tome“ — ogromna je. Prva rečenica zatvara razgovor. Druga ga otvara.

Cilj nije ispitivanje. Cilj je da dete oseti da može da razgovara s vama bez straha od kazne.

3. Postavite pitanja pre nego što dajete odgovore

Šta je dete videlo? Kako je naišlo na to? Kako se osećalo? Je li zbunjeno, uzbuđeno, uplašeno, zgađeno? Sve su to validne reakcije i sve zaslužuju prostor.

Slušajte. Zaista slušajte, nemojte samo čekati red da govorite.

4. Dajte kontekst, a ne moral

Ne trebate govoriti detetu da je pornografija „greh“ ili „prljava stvar“ — to su poruke koje se vezuju za sram, a sram je loš savetnik. Umesto toga, objasnite šta pornografija zapravo jeste.

Možete reći nešto poput: „Ono što si video/videla je neka vrsta performansa — kao što glumci u filmovima ne ubijaju jedni druge zaista, tako ni ono što se vidi u takvim snimcima ne izgleda ni osećaj ni liči na pravi seks između pravih ljudi koji se poštuju.“

5. Govorite o telima, pristanku i realnosti

Ovo je idealan trenutak — čak i ako je neugodan — da razgovarate o tome kako tela zapravo izgledaju i funkcionišu, šta je zdravo seksualno ponašanje, šta je pristanak i zašto je ključan, i da postoje ogromne razlike između onoga što se vidi na ekranu i stvarnih međuljudskih odnosa.

Ako vam je teško da nađete reči, postoje knjige i resursi za različite uzraste koji mogu da pomognu — i roditeljima i deci. Ne morate sve sami.

6. Razgovor nije jednokratna stvar

Jedan razgovor neće biti dovoljan. I to je sasvim u redu. Važno je da dete zna da može uvek ponovo da dođe s pitanjem — i da ga nećete osuditi. Seksualno obrazovanje nije predavanje, to je niz razgovora koji se vode tokom godina.

Šta ako dete poriče ili se zatvori?

Adolescenti se stide. To je normalno. Ako dete ne želi da razgovara u tom trenutku, ne gurajte — ali ostavite vrata otvorena. Možete reći: „Razumem da ti je neprijatno. Ja sam tu kada budeš spreman/spremna.“

Ponekad će biti potrebno nekoliko pokušaja, možda da razgovor poverite partneru, pedagogu u školi, ili pediajatru sa kojim dete ima poverenje.

Na kraju: ono što detetu zapravo treba

Deca ne treba da budu zaštićena od same činjenice da seks postoji. Treba da budu opremljena da razumeju svet u kome žive — sa svim njegovim kompleksnostima, uključujući i pornografiju.

Najjača zaštita od štetnih uticaja nije zabrana, nego odnos poverenja s roditeljima koji ne osuđuju, koji razgovaraju, koji znaju da reći „ne znam, hajde da zajedno potražimo odgovor“ i koji shvataju da je seksualno obrazovanje deo vaspitanja, a ne nešto što se dešava samo na časovima biologije.

”Uhvatili” ste dete u neprijatnoj situaciji. To je šansa — iskoristite je.

Zelena učionica

Istraživanje koje je sprovela Međunarodna federacija planiranog roditeljstva IPPF, koja se bavi planiranjem porodice, pokazalo je da je u Srbiji seksualno aktivno 79,6 odsto mladih, životne dobi od 14 do 25 godina. Seksualno obrazovanje, odnosno predmet pod tim imenom, na primer, ne postoji u školama u Srbiji. Pre nekoliko godina u Vojvodini je bilo pokušaja seksualnog obrazovanja kroz radionce, u kojima su učestvovali i roditelji i deca, ali je i to ukinuto.

Odgovore davati u školi, ne na internetu

Za sada, seksualno obrazovanje u Srbiji obrađuje se kroz razne predmete na temu biologije, anatomije tela, zdravlja reproduktivnih organa… Mnogo naših stručnjaka, od lekara preko pedagoga, psihologa.. zalaže se za uvođenje predmeta “seklualno obrazovanje” jer mladi često, sve što žele da saznaju o seksu, nemaju gde da nauče, već odgovore na pitanja koja ih zanimaju traže na internetu. A to je, kažu stručnjaci, loš i opasan način da se uđe u svet seksualnosti.

Seks kao internet sadržaj

UNICEF je 2019. objavio istraživanje o tome koliko mladi u Srbiji koriste Internet i društvene mreže. Jedan segment istraživanja bavio se i seksualnim sadržajima na Internetu. Rezultati kažu da se u uzrastu od 9 do 17 godina svaki drugi učenik susreo sa sadržajima seksualne prirode, znatno češće u digitalnim nego u štampanim medijima. Oko 88 odsto onih koji su viđali takav sadržaj na Internetu – videlo ih je u sadržajima koji “iskaču” (popup sadržaji). Skoro trećina dece i mladih uzrasta od 11 do 17 godina, navodi se u istraživanju, pristupila je sajtu pornografskog sadržaja…

Dečaci u većoj “frci”

A jedno drugo istraživanje američkih naučnika kaže da se oko seksualnih odnosa, a naročito oko prvog seksualnog odnosa u životu, mnogo više opterećuju dečaci nego devojčice. Za nih je, kažu stručnjaci, ovo mnogo stresnije iskustvo nego za devojčice. O tome kako dečacima pomoći da što lakše i lepše uđu u svet odraslih, kako da što bolje i zdravije dođu do prvog pravog seksualnog odnosa, kako sa njima razgovarati, šta im reći, i zašto je loše da o tome uče uz pomoć interneta, za eKlinika portal govori dr Aleksandar Milošević, urolog i seksolog.

Iskreno od malih nogu

− Seksualno vaspitanje, na žalost, kod nas nije razvijeno. U školama nema predmeta “seksualno obrazovanje”. A obrazovanje dece, kada je reč o seksu, treba da počne u ranom detinjstvu. Dakle, majka i otac koji svoje dete podižu, treba da “stvaraju” i njegovo seksualno funkcionisanje. Naravno, sve to treba da je primereno dečijem dobu – u bebećem periodu na jedan način, što podrazumeva najpre higijenu piše, održavanje te higijene, slobodno ponašanje i slobodan razgovor o tome kako se ta higijena sprovodi. Kasnije, kada je reč o malo odraslijm dečacima, otac bi najviše trebalo da učestvuje u obrazovanju dečaka, kada je reč o seksu i zdravlju reproduktivnih organa. Otac bi trebalo da bude taj koji će da razgovara sa svojim muškim detetom. Na žalost, danas je mnogim mladim osobama prijemčivije internet obrazovanje, ta internet generacija dobija i gleda preko interneta sadržaj koji nije primeren njihovim godinama. On je najčešće namenjen starijim muškarcima koji su izgubili seksulanu motivaciju. Kao i medikamenti koji su se pojavili i koji daju “instant” seksulanu moć i sigurnost. Ali, ako sve to koristi mlad čovek, onda može da se dogodi da izgubi motivaciju za seksom već sa 40-50 godina, jer je do tada, kako misli, već prošao sve – objašnjava dr Milošević.

Bez pritiska i redom – od “osnovne do fakulteta”

− Seksalno odrastanje treba da bude sa što manje pritisaka i što manje interneta, a sa što više slobode. Važan je razgovor u porodici, otvoren razgovor. Tu treba edukovati i roditelje. Treba da znaju da svog sina treba da puste da se najpre druži, da gradi prijateljstva, lepe odnose koji mogu da prerastu u ljubav i seksulani odnos. Seksualnost je nešto što u nama sazreva kroz ceo život. Kao i škola: prolazimo prvo osnovnu školu, pa srednju, pa idemo na fakultet, pa neko od ode i na postiplomske… Tako treba gledati i na sekslualnost – detinjstvo, pa pubertet, kada je seksualnost najizraženija, jer tada se kod muškaraca javlja najviši nivo testosterona, potom se ulazi u jedan malo mirniji period od oko 20-25. godine, kada bi trebalo da se već ima neko iskustvo u seksualnim odnosima, kada se još istražuje i traži, da bi se posle 50. ušlo u jednu sasvim “mirnu luku”…

Tada, u toj mirnoj luci, zbog pada testosterona, potrebna je neka dodatna stilumacija u vidu časopisa, filmova koji mogu da podignu nivo erotike… Dakle, internet sadržaji poslužiće kako treba već iskusnim muškarcima, koji već znaju kako treba da izgleda seksualni odnos, a ne mladom muškarcu koji nikada nije imao odnos. Zato je najvažnije edukaciju uvesti u škole, gde će mladi moći slobodno da pitaju, a stručnjaci da im objasne sve što nije jasno – kaže dr Aleksandar Milošević.

“Momci, bez porno filmova”

− Moj savet je uvek isti – momci ne gledajte mnogo porno filmove, jer to nije realna seksualnost! Uz porno filmove, često se dobijaju frustarcije, strahovi, mlad čovek može da pomisli kako on to neće umeti, znati i povlači se, zaostaje i ne prelazi na pravu “komunikaciju”, već ostaje sam u svojoj sobi sa kompjuterom, telefonom… A zapravo, prava, zdrava seksualna komunikacija, pravi seksulani odnos treba da bude jedna vrsta malog “rata”, tokom koga imate tremu, koja je normalna, pa vam “radi” stomak, imate one leptirići u stomaku… Još jedan savet – ne juriti kao muva bez glave, već tražiti nekog ko vas privlači, a ne po svaku cenu samo isprobavati svoj polni organ – naglašava sagovornik eKlinka portala.

A, ako je došlo do frustracije?

− Onda je neophodno da se mlad čovek obrati za pomoć. Da porazgovara sa stručnim licem, a lekar će pokušati da ga razgovorom ili medikamentima vrati na pravi put… Ne treba prikrivati i sakrivati problem, frustraciju i strah. To je važno da mladići shvate. Ne treba ništa da bude tajna. Danas živimo u svetu u kome je 50 odsto muškaraca seksualno nezrelo, mnogo muškaraca ima probelem neke vrste kada je reč o seksualnosti i ne treba od toga praviti bauk – sve je to izlečivo. Ranije su roditelji brinuli, pa su dečacima nalazili neku tetu koja ih je učila seksulanim veštinama, a danas je sve to prepušteno mladom muškarcu da reši sam. Treba obratiti pažnju, opustiti dete da sve svoje probleme iznese, a onda će roditelji, ako su problemi nepremostivi odvesti dete srtučnjaku – savetuje dr Milošević.

Kada je rano, a kada je kasno?

− Ne postoji jasna starsona granica kada treba da se dogodi taj privi seksluni odnos. Ali ne treba ni prerano, a ni prekasno. Otpilike od 16 do 25 godine trebalo bi da se krene u neku sekslulanu funkciju. Tu je važna i psihička zrelost, možda je 18 godina idealan period, ali možemo da spustimo tu granicu i na 16 godina. A ako do 24, 25. godine još nema “kontakta”, ako to sve stvara frustaraciju, onda se treba obratiti lekaru. Samo ništa na silu. Ima vremena, ali ne previše. Dečaci, kada uđete u pubertet počnite da razmišljate o tome, mastrubacija nije pogrešna, tako ćete se  upoznati sa svojim telom, ali ne sme sve da ostane na fazi masturbacije i porno stilumaciji. Dakle, mora da dođe do onog blagog rata, koji smo pominjali, tihog rata osvajanja osoba koje vam se dopadaju, pričom, druženjem, opuštanjem, a sve to dovodi do normalnih kontakata. Nema pravila – krenite u “rat” pun poštovaja sa osobom koja vam se dopada. Nije lako osvojiti devojku nije lako imati prvi seksualni odnos, ali ako ne probate nećete ni naučiti. A sve što ne znate treba da pitate svog oca, ili stručnjaka – preporuka je našeg sagvornika,

Dr Aleksandar Milošević kaže da često ima mlade pacijente, koje dovede otac, jer je dete povučeno, pa otac brine… Taj otvoren razgovor treba da se neguje od početka, od ranog detinjstva, ne može odjednom sa 20 godina da se postigne otvorenost.

– Bar dva puta nedeljno obavim takav razgovor sa neki mladićem, pa eto zaključite, koliko je mnogo takvih kojii maju problem. Neki se jave za pomoć, a mnogi ne. Kada sam držao predavanja na fakultetu, pogotovo jutarnja predavanja i kada vidim da polovina studenata spava ili ne sluša, ja samo povežem nešto sa seksualnošću i svi se probude! Dakle, svi su zainteresovani, a to interesovanje treba kanalisti. A ko će da kanališe nego škola i roditelji. Zato se treba zalagati za edukaciju i dece u školama a i roditelja kako da sa decom pričaju – kaže za naš portal dr Aleksandar Milošević.

Još malo saveta za “prvi put:

Ne zaboravite na kondome! Važna stvar koju morate imati na umu je zaštita. Ponesite kondom iako mislite da do seksa neće doći. Za svaki slučaj… Seks bez zaštite vodi do bolesti ili do neželjene trudnoće.

Uživajte u trenutku. Ne gubite vreme na to da li sve radite kako treba! Ne budite nervozni i jednostavno uživajte u trenutku. Zaboravite sve što ste ikada videli u filmovima i pornografiji, jer to nije realna slika odnosa. Samo uživajte!

Dajte šansu predigri: Ako već brinete da li sve radite kako treba, onda ne žurite. Jedna od uobičajenih žalbi žena je da muškarci ne troše dovoljno vremena na predigru.

Ne verujte mitovima

Postoji mnogo mitova o ženskoj nevinosti, a najčešći je da sve žene malo i krvare kad prvi put imaju seks. Netačno! Himen može da pukne zbog snažnog vežbanja ili čak zbog aktivnosti poput vožnje bicikla. Pa šta i ako devojka nije sa vama prvi put, 21. vek je…

Komunicirajte i pitajte šta želi

Jedan od najčešćih problema koji parovi imaju u spavaćoj sobi je taj što ne razgovaraju. Trebalo bi da budete bolji od drugih, pa razgovarajte o strahovima koje imate vi sami ili partnerka. Pitajte šta prija i šta očekuje od seksa. Budite iskreni u vezi sa svojim očekivanjima i objasnite da možda prvi put neće biti dobro, ali pokušaćete najbolje što možete…

Kratko je trajalo? Pa šta? Ponekad pritisak prvog seksualnog odnosa može da dovede do problema sa erekcijom ili da imate prevremenu ejakulaciju. Preuranjena ejakulacija prilično je česta. Ne brinite zbog toga, prevremena ejakulacija bi trebalo da nestane na vreme kada se vaše telo navikne na seksulane odnose, kada budete iskusniji.

Biće bolje, sigurno! Najvažnija stvar koju treba da imate na imate na umu je da NIKO nije dobar prvi put. Seks zahteva “vežbanje” i sa iskustvom ćete postati bolji. Zato se ne brinite zbog toga i samo uživajte. Samo jednom u životu je taj “prvi put”.

Izvor: eklinika.telegraf.rs

Uporedo sa višemesečnim antivladinim protestima i sve češćim incidentima i sukobima, poslednjih dana govori se i o osvetničkoj pornografiji – nasilju nad, najčešće ženama, u onlajn svetu.

Studenti koji već mesecima blokiraju fakultete objavili su da se na društvenim mrežama dele intimne fotografije studentkinje Nikoline Sinđelić, dva dana pošto je optužila jednog policijskog načelnika za nasilje.

Optužbe za nasilje je Ministarstvo unutrašnjih poslova ubrzo demantovalo.

Uz Nikolininu saglasnost, objavljeno je da je ona u trenutku nastanka tih fotografija bila „maloletna.”

„Ovo je klasičan i strašan primer osvetničke pornografije – zloupotrebe intime žene da bi se pokazala moć i kontrola, pet godina posle već pretrpljene traume”, napisali su studenti na Instagram profilu.

U poslednja dva-tri meseca, znatno je povećan broj žena koji se obratio Autonomnom ženskom centru (AŽC) u Srbiji zbog neovlašćenog deljenja njihovih intimnih fotografija, video zapisa ili pretnji da će biti objavljene.

„Prethodnih godina, imali smo prijave jednom nedeljno, a sada u proseku dva do tri puta”, kaže Vanja Macanović, pravnica ove organizacije koja pruža pravnu, psihološku i druge vrste pomoći ženama žrtvama nasilja, za BBC na srpskom.

Takozvana osvetnička pornografija bi mogla od jeseni 2025. da se nađe u Krivičnom zakoniku Srbije kao posebno krivično delo, prema najavama Ministarstva pravde.

Iz tužilaštva nisu odgovorili na pitanja BBC novinarke koliko je poslednjih godina formirano predmeta koji se odnose na neovlašćeno deljenje digitalnog sadržaja.

Slučaj studentkinje Nikoline Sinđelić

Nikolina Sinđelić, studentkinja beogradskog Fakulteta političkih nauka, privedena je sa još jednim kolegom 14. avgusta tokom protesta u Beogradu u garažu Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici.

Gostujući na televiziji N1 optužila je Marka Krička, komandanta Jedinice za obezbeđivanje određenih ličnosti i objekata (JZO), da joj je pretio silovanjem, kao i za fizičko i verbalno nasilje tokom privođenja.

Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) demantovalo je njene tvrdnje, tvrdeći da je policija „postupila u skladu sa zakonom”, a da su „u zgradu vlade su uvedeni isključivo radi zaštite njihove bezbednosti”.

Narednih dana su se na internetu pojavile njene intimne fotografije kao pokušaj zastrašivanja, naveli su studenti na Instagramu, uz poruku „svi smo mi Nikolina”.

„Nikolina nema čega da se stidi. Sramota je na onima koji su odlučili da privatne slike koriste kao oružje”, piše u objavi.

Višemesečne demonstracije započele su novosadskom tragedijom 1. novembra 2024. kada je u padu nadstrešnice rekonstruisane železničke stanice poginulo 16 ljudi, a jedna devojka se još oporavlja od teških povreda.

Poslednjih dana, antivladine proteste u Srbiji prate nasilje, neredi i ozbiljni sukobi demonstranata sa pristalicama vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) i policijom.

U znak podrške Nikolini, najavljen je i skup u utorak u Beogradu.

Šta je osvetnička pornografija?

Termin osvetnička pornografija podrazumeva neovlašćeno objavljivanje ili pretnje da će privatne fotografije i eksplicitni video snimci biti deljeni na internetu bez pristanka

Radi se o sve prisutnijem obliku digitalnog nasilja, a žrtve su uglavnom žene, rekla je ranije Mirjana Mitić iz AŽC-a za BBC.

Najčešće se javlja posle prekida partnerske veze, ali i u drugim situacijama – prenosilac takvog sadržaja može biti i neko koga žrtva ni ne poznaje, upozorila je Mitić.

Svaka deseta srednjoškolka je doživela da neko objavi njene fotografije ili video snimke koje su poslale privatno i bez saglasnosti da se dele dalje, rekli su ranije iz AŽC.

Devojke su bile izloženije ucenama da će njihove privatne informacije ili snimci biti objavljeni ukoliko ne pristanu da urade nešto seksualne prirode zauzvrat.

Ne samo objavljivanje, već i pretnje objavljivanjem privatnih fotografija i eksplicitnih video snimaka smatraće se krivičnim delom, najavilo je Ministarstvo pravde Srbije početkom avgusta 2025.

Ako nema pristanka osobe na snimku ili fotografiji da se sadržaj objavi, a neko to ipak uradi, suočava se sa kaznom, rekao je Nenad Vujić, ministar pravde.

To pitanje se do sada regulisalo drugim članovima zakona, „ali smo u međuvremenu uočili posebnu društvenu opasnost”, ukazao je.

„Ključno je da nema saglasnosti osobe koja je na snimku, a da se taj zapis prikazuje drugima i umnožava”, objasnio je ministar za Radio-televiziju Srbije (RTS).

Najteži oblik ovog krivičnog dela je ako je žrtva maloletna, ukazao je Vujić.

Zakonske odredbe u regionu i Evropi

U Crnoj Gori se od kraja 2023. kao krivično delo smatra zlopotreba tuđih intimnih snimaka, fotografija, portreta, audio-zapisa ili spisa sa seksualno eksplicitnim sadržajem.

Krivični zakoni Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine, dva entiteta Bosne i Hercegovine, ne prave razliku između neovlašćenog snimanja i neovlašćene distribucije fotografija i video zapisa.

To u praksi znači da žrtva može da podnese tužbu samo ako je snimak napravljen bez njenog pristanka i deljen bez saglasnosti.

U Hrvatskoj, članici Evropske unije, zloupotreba intimnih slika i snimaka je krivično delo od 2022.

Ovakvo postupanje se tretira kao krivično delo u još 11 EU država.

U Belgiji je, na primer, predviđena petogodišnja kazna zatvora, a ukoliko su žrtve deca, za počinioca je propisana kazna od deset do 15 godina zatvora.

Telegram grupe i zvezda rijaliti programa

Početkom marta 2021. obelodanjeno je da na aplikaciji Telegram postoji desetak grupa u kojima hiljade, pretežno muškaraca, sa Balkana, razmenjuje različite pornografske sadržaje, uglavnom video snimci i fotografije žena i devojaka.

Objavljivani su i privatni snimci seksualnih odnosa ili zapisi preuzeti sa porno sajtova, ali i fotografije i video klipovi iz privatnih poruka na Instagramu.

Pokrenuta istraga po nalogu Posebnog tužilaštva za visoko tehnološki kriminalolicija je uhapsila tada 25-godišnjaka iz Niša zbog sumnje da je kao administrator grupa na Telegramu objavljivao fotografije i snimke pornografske sadržine „nastale iskorišćavanjem maloletnog lica”.

Telegram grupe su ugašene posle obraćanja kompaniji koja upravlja ovom aplikacijom za razmenu poruka.

U istom mesecu 2021, BBC razgovarao sa Zarom Mekdermot, britanskom zvezdom rijalitija, takođe jednom od žrtava osvetničke pornografije, čije su intimne fotografije su dva puta podeljene bez njenog pristanka.

Kako i gde prijaviti osvetničku pornografiju?

Prijava osvetničke pornografije i zloupotreba privatnih slika i snimaka podnosi se Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal na mejl vtk@beograd.vtk.jt.rs, ili poštom, na adresu Savska 17a u Beogradu.

Uz prijavu je neophodno da se dostave i dokaze koji potkrepljuju navode, kažu iz Tužilaštva.

Ova vrsta nasilja može da se prijavi i policiji.

Žrtve mogu da se obrate za pravnu pomoć i podršku nevladinim organizacijama.

Važno je da žene pokušaju da sačuvaju dokaze, da naprave skrinšot ili snimak takvih objava i da ih čuvaju na nekom sigurnom mestu, upozoravaju stručnjaci.

Iz Posebnog tužilaštva za visoko tehnološki kriminal apelovali su na korisnike društvenih mreža da posebno povedu računa o zaštiti ličnih podataka.

Savetuje se i da se „izbegava objavljivanje, razmena ili drugi oblik stavljanja na raspolaganje svojih podataka drugim licima, kao i audio, foto i video materijala koji može biti zloupotrebljen”.

Izvor: bbc.com

Žena govori o tome kako izgleda užas koji ju je zadesio.

Skrolujući kroz vlastiti Tviter fid jedne večeri, Kejt Ajzaks je naletela na uznemirujući snimak među notifikacijama.

„Obuzela me je panika”, kaže Kejt, prvi put govoreći javno otkako se to desilo.

„Neko je uzeo moje lice, nalepio ga na pornografski snimak i učinio da izgleda kao da sam to ja.”

Kejt je bila „dipfejkovana”: neko je upotrebio veštačku inteligenciju da digitalno postavi njeno lice preko nečijeg tuđeg – u ovom slučaju, preko lica porno glumice.

„Dipfejk” video na Tviteru na kom je Kejt, koja vodi kampanju protiv uzajamno neodobrene pornografije, bila tagovana, bio je načinjen pomoću snimaka televizijskih intervjua koje je davala dok je vodila kampanju.

Izgledalo je kao da je snimljena tokom seksa.

„Srce mi se stegnulo. Nisam mogla jasno da razmišljam”, kaže ona.

„Sećam se da sam imala utisak kako će taj snimak završiti svuda – bilo je grozno.”

Najčešće mete „dipfejkova” u prošlosti bile su slavne ličnosti i političari – ti snimci nisu uvek bili pornografski, neki od njih su pravljeni u humorističke svrhe.

Ali tokom godina se to izmenilo – prema kompaniji za sajber-bezbednost Diptrejs, 96 odsto svih „dipfejkova” danas su pornografija snimljena bez odobrenja.

Baš kao i osvetnička pornografija, „dipfejk” pornografija poznata je kao „seksualno zlostavljanje zasnovana na slikama” – što je zajednički izraz koji obuhvata snimanje, pravljenje i/ili deljenje intimnih slika bez odobrenja.

Već je krivično delo u Škotskoj deliti slike ili snimke druge osobe u intimnim situacijama bez njenog odobrenja.

Ali u drugim delovima Velike Britanije, to je prekršaj samo ako se može dokazati da je namera takve radnje bila da se žrtvi nanese bol – što je rupa u zakonu zbog koje se tvorci snimaka često ne suočavaju sa pravnim posledicama.

Vladini planovi za dugoočekivani Zakon o onlajn bezbednosti za čitavu Veliku Britaniju pod stalnim su revizijama i uporno se odlažu.

Novi zakon bi dao regulatornom telu, Ofkomu, ovlašćenje da preduzima mere protiv svake internet stranice za koju se utvrdi da omogućuje povređivanje britanskih korisnika, bez obzira na to gde se nalaze u svetu.

Početkom ovog meseca, međutim, ministarka kulture Mišel Donelan rekla je kako ona i njen tim sada rade „isključivo na tome” da dođe do usvajanja predloga ovog zakona.

Kejt (30) je osnovala kampanju #NotYourPorn 2019. godine.

Godinu dana kasnije, njen aktivizam doprineo je tome da internet stranica za zabavu za odrasle Pornhab bude primoran da ukloni sve snimke koje su na stranicu podigli neverifikovani korisnici – što je većina njegovog sadržaja.

Kejt je stoga pretpostavila da je ko god da stoji iza njenog „dipfejka” bio iznerviran njenom kampanjom.

Ona im je „oduzela njihove porniće”.

Ali ona nema predstavu ko bi ta osoba mogla da bude ili ko je sve mogao da vidi snimak.

I iako je ona mogla jasno da vidi da je njeno lice nalepljeno na lice porno glumice, snimak je dovoljno ubedljiv da se zabrine da drugi neće primetiti obmanu.

„To je kršenje prava – moj identitet je upotrebljen na način na koji ja nisam pristala.”

Ispod snimka ljudi su počeli da ostavljaju niz uvredljivih komentara, govoreći da će pratiti Kejt do kuće, silovati je, snimiti napad i objaviti snimak na internetu.

„Počnete da mislite na sopstvenu porodicu”, kaže ona dok zadržava suze.

„Kako bi se oni osećali da vide takav sadržaj?”.

Pretnja se pojačala kad su ispod snimka objavljeni Kejtina kućna i poslovna adresa – praksa poznata kao „doksing”.

„Postala sam potpuno paranoična – ‘Ko to zna moju adresu? Da li sve ovo radi neko koga poznajem?'”

„Pomislila sam: ‘Sad sam stvarno u velikoj nevolji, ovo nije samo neko ko laje na internetu, postoji realna opasnost.'”

Iz njenog iskustva pružanja podrške ljudima u sličnim situacijama, Kejt je tačno znala šta treba da se radi kad neko postane žrtva, ali u tom trenutku se ukočila.

„Nisam sledila nijedan sopstveni savet”, kaže ona.

„Kejt aktivistkinja bila je veoma jaka i nije pokazivala znake slabosti – a onda ste imali mene, pravu Kejt, koja se iskreno uplašila.”

Njena koleginica je prijavila snimak, otrovne komentare i „doksing” Tviteru, i svi su bili uklonjeni sa platforme.

Ali jednom kad se neki „dipfejk” objavi i podeli na internetu, teško ga je potpuno povući iz opticaja.

„Želela sam samo da snimak nestane sa interneta”, kaže Kejt, „ali nisam mogla ništa da uradim po tom pitanju.”

Šta činiti ako ste „dipfejkovani”

Sakupite dokaze – Možda deluje kontraintuitivno, jer želite sve da obrišete, ali važno je preuzeti snimke i skrinšotovati datume, vremenske žigove, korisnička imena i URL-ove. Stavite ih u bezbedan folder i zaštitite lozinkom

Prijavite naloge – Jednom kad ste sakupili sve dokaze, prijavite šta se desilo platformi na kojoj se to pojavilo

Zovite policiju – Važno je zvanično prijaviti šta se desilo i podeliti dokaze koje ste sakupili

Tražite pomoć i savet

Izvor: Kampanja #NotYourPorn

Postoji čitavo tržište za „dipfejkove” na internet forumima.

Ljudi objave zahtev da se načine snimci njihovih žena, komšinica i koleginica, i – kolikog god neshvatljivo zvučalo – čak i svojih majki, ćerki i rođaka.

Tvorci sadržaja potom odgovore sa detaljnim uputstvima, korak po korak – kakav izvorni materijal im treba, sa savetom koji uglovi snimanja funkcionišu najbolje i koja je cena za njihov rad.

Tvorac „dipfejk” sadržaja iz jugoistočne Engleske, Gorkem, govorio je za BBC pod uslovom da ostane anoniman.

On je počeo da pravi „dipfejkove” o slavnim ličnostima iz vlastitog zadovoljstva – kaže da oni omogućuju ljudima da „ižive svoje fantazije onako kako to nije bilo moguće ranije”.

Kasnije je Gorkem prešao na „dipfejkovanje” žena koje ga privlače, među kojima koleginice sa posla koje jedva da i poznaje.

„Jedna je udata, druga je u vezi”, kaže on.

„Odlazak na posao nakon što sam ‘dipfejkovao’ te žene jeste bio malo čudan, ali sam se kontrolisao. Umem da se ponašam kao da je sve u redu – niko ništa neće posumnjati.”

Shvativši da može da zaradi novac od onoga što naziva svojim „hobijem”, Gorkem je počeo da prihvata ponude za difejkove po specijalnoj narudžbi.

Kad sakupi snimke sa profila žena na društvenim mrežama, ima sasvim dovoljno materijala za rad.

On čak kaže da je nedavno „dipfejkovao” ženu preko snimka na aplikaciji Zum.

„Kad imam pristojnu količinu snimaka na kojima neko gleda pravo u kameru, to je za mene dovoljno podataka. Potom algoritam može samo da ekstrapolira iz njega i napravi dobru rekonstrukciju lica na video snimku meti.”

On prihvata da bi „neke žene” mogle biti psihološki povređene „dipfejkovanjem”, ali deluje krajnje nezainteresovano za potencijalne posledice načina na koji ih on „objektifikuje”.

„One mogu samo da kažu: ‘To nisam ja – to je lažirano.’ Treba samo da prihvate to i nastave dalje sa svojim životima.”

„Sa moralne tačke gledišta, mislim da ne postoji ništa što bi me zaustavilo”, kaže on.

„Ako ću zaraditi novac od narudžbe, uradiću to bez pogovora, nemam šta da se premišljam.”

Standardi „dipfejkova” mogu umnogome da variraju u zavisnosti od stručnosti osobe koja ih je napravila i od sofisticiranosti korišćene tehnologije.

Ali čovek koji stoji iza najvećeg dipfejk porno sajta priznaje da više nije lako znati zasigurno da li gledate izmanipulisane slike ili ne.

Njegova stranica privuče 13 miliona posetilaca za mesec dana i domaćin je skoro 20.000 snimaka u svakom trenutku.

On se nalazi u SAD-u i retko govori za medije, ali je pristao da govori za BBC pod uslovom da ostane anoniman.

Dipfejkovanje „običnih” žena je granica koju ne prelazi, kaže on, ali prema njegovom mišljenju, hosting pornografskih dipfejk videa slavnih ličnosti, influensera sa društvenih mreža i političara, sasvim je opravdan.

„Oni su naviknuti na negativnu medijsku sliku, njihov sadržaj je dostupan svuda. Oni su drugačiji od običnih građana”, kaže on.

„Kako ja to vidim, oni su sposobni da se sa tim izbore na drugačiji način – oni to samo mogu da ignorišu. Mislim da pristanak tu nije ni potreban – to je samo fantazija, to nije stvarno.”

Zar on ne misli da je to što radi pogrešno?

Deo njega „poriče pred samim sobom posledice koje to ima po žene”, priznaje on – i, možda najindikativnije od svega, otkriva da njegova supruga ne zna na koji način zarađuje za život.

„Nisam rekao svojoj ženi. Bojim se kako bi reagovala.”

Sve do relativno nedavno, „dipfejk” softver nije bio naširoko dostupan, a prosečna osoba nije posedovala veštine da ih pravi.

Ali sada, svako stariji od 12 godina može zakonski da preuzme desetine aplikacija i napravi uverljive dipfejkove uz samo nekoliko klikova.

Za Kejt je to zabrinjavajuće i „istinski zastrašujuće”.

„To nije dark veb, imate ga u prodavnicama aplikacija – pred našim nosevima.”

Ona strahuje i da očekivani predlog zakona o onlajn bezbednosti neće ići u korak sa tehnologijom.

Pre tri godine, kad je izrađen prvi nacrt predloga zakona, stvaranje „dipfejkova” se smatralo profesionalnom veštinom za koju bi neko morao da bude obučen – a ne da samo preuzme aplikaciju.

„Svega nekoliko godina kasnije, sadržaj predloga zakona je zastareo – mnogo toga nedostaje”, kaže ona.

Ali za kreatora Gorkema, kriminalizovanje „dipfejka” bi promenilo stvari.

„Ako budu mogli da me nađu onlajn, prestao bih to da radim i verovatno bih pronašao neki drugi hobi”, kaže on.

„Dipfejkovanje” i „doksovanje” ostavilo je dubokog traga na Kejtinom zdravlju i njenoj sposobnost da veruje drugim ljudima.

Ona smatra da oni koji stoje iza napada na nju nisu samo pokušavali da je zastraše i ponize, već i da je ućutkaju.

Neko vreme je prestala sa aktivizmom, pitajući se da li je sposobna da nastavi da govori o mizoginiji.

Ali sada je još ostrašćenija. Shvatila je da je joj je suviše stalo do toga da bi sad odustala.

„Neću im dozvoliti da pobede”, kaže ona.

„Dipfejkovi” mogu da se koriste za kontrolisanje žena, i tehnološke firme, poput onih koji prave aplikacije uz čiju pomoć je moguće zameniti lica – treba da budu podsticane da postavljaju mehanizme zaštite, kaže ona.

„Svaka aplikacija bi trebalo da može da prepozna seksualni sadržaj.”

„Ako kompanije već nisu uložile novac, resurse i vreme u to da se osiguraju da se njihova aplikacija ne koriste za stvaranje sadržaja seksualnog zlostavljanja, onda su svesno neodgovorni.

„Oni su saučesnici.”

Prema našem saznanju, ni Gorkem, ni čovek koji stoji iza najveće internet stranice za „dipfejkove” nisu učestvovali u „dipfejkovanju” Kejt Ajzaks.

Izvor: bbc.com

„Vaš drug, brat, otac, komšija može biti taj koji vrši nasilje, a da vi to ne znate. Vaša drugarica, sestra, ćerka, majka, komšinica, može biti žrtva, a da vi to ne znate. Osnažimo žrtve i pokrenimo pozitivne promene!“, poručile su autorke.

Nakon tromesečnog istraživanja, članice organizacije OsnaŽene zaključile su da je osvetnička i dečija pornografija, kao i incest, problem koji je duboko ukorenjen u našem društvu, ali i normalizovan.

Svakog dana u desetine Telegram grupa se pošalje preko 10 hiljada poruka. Ove grupe su prostor za muškarce da traže seksualne usluge, ali glavna tema im je osvetnička pornografija.

Admini grupa žele da zarade, a to čine tako što sa ili bez novčane nadoknade dobijaju fotografije i snimke uglavnom maloletnih devojčica, zatim skupljaju što veću količinu fotografija i snimaka i prodaju za minimalnu cenu od 50 evra. Nakon što zarade dovoljno na tim žrtvama, oni podele i javno taj materijal, jer više ne mogu da zarađuju na njima, pošto su se fotografije/snimci već dovoljno raširili, piše u istraživanju organizacije OsnaŽene.

Još jedna od čestih pojava jeste incest, ističu autorke istraživanja. Muškarci krišom fotografišu svoje majke, sestre, ujne, zatim te fotografije nude za „ocenjivanje“ kao i za razmenu za tuđe ženske članove porodice. Koriste Telegram kako bi našli još ljudi sa incestualnim tendencijama, u svrhu razmenjivanja fotografija i iskustava.

Specifičnost ovog oblika nasilja je u tome što niko ne može da proceni širinu distribucije materijala čime se dodatno narušava funkcionisanje žrtve i stvara osećaj nekontrolabilnosti situacije, osećaj bespomoćnosti.

„Morala sam, kako bih zaštitila svoj identitet, da promenim svoj username na mrežama, kako mi se ne bi više javljale osobe iz te Telegram grupe, jer, kada su fotografije bile objavljenje, bio je objavljen i moj identitet. Ja sam to relativno dobro podnela, opet napominjem, jer sam psihički stabilna osoba koja je svesna svega, ali verujem da bi mnogima u mojoj situaciji bilo zaista loše.

Imamo dosta primera suicida ili pokušaja suicida baš zbog ovakvih i sličnih situacija koje su nastale zbog kompromitovanja ličnosti“, u istraživanju je navela jedna žrtva osvetničke pornografije.

Prepreke koje sprečavaju donošenje Zakona o osvetničkoj pornografiji

Otežavajuća okolnost za institucije jeste i nepostojanje Zakona o osvetničkoj pornografiji, povodom čega je Autonomni ženski centar pokrenuo kampanju „Zakuni se u zakon“ u martu.

Zašto nema ovog zakona i kako dolazi do toga da direktni i indirektni nasilnici slobodno šetaju bez kazne, za OsnaŽene je ispričala Vesna Ćorić, viša naučna saradnica sa Instituta za uporedno pravo.

„Osnovna prepreka ogleda se u pristupu koji preovlađuje u srpskom zakonodavstvu, a prema kojem ne bi trebalo donositi nove specifične zakone tamo gde to nije apsolutno neophodno. Donošenje novog zakona, pa i izmene postojećih ne bi mogle odmah da počnu da se primenjuju budući da je potrebno prethodno izvršiti potrebne obuke onih koji će postupati u datim predmetima“, navodi Ćorić.

Prema rečima Ćorić, pojam osvetničke pornografije čini se prilično uskim budući da je potrebno zabraniti sve vidove činjenja dostupnim intimnog sadržaja bez pristanka snimanog lica, bez obzira da li su motivi osvetnički ili se radi o nekim drugim motivima.

„U literaturi se dodatno ukazuje na to da je termin osvetnička pornografija zastareo i prevaziđen budući da se njime ne pokrivaju ni sve češće situacije u kojima se dele “lažni” snimci koji su nastali kao proizvod veštačke inteligencije. U tom smislu, predlaže se, između ostalog, upotreba sledećeg termina u stručnim krugovima image-based sexual abuse“, ističe Ćorić.

Nezainteresovanost i nerazumevanje institucija

Programska direktorka Komiteta pravnika za ljudska prava Yucom, Milena Vasić, smatra da su kazne isuviše male u odnosu na štetu koja je učinjena žrtvi.

„Iako žena ima pravo da traži odštetu u krivičnom postupku, finansijsku odštetu, retko će sud usvojiti pritužbe. Ako žrtva želi naknadu štete, ona mora da vodi krivični postupak, u kom će se utvđuje da li je on kriv i, nakon toga, da vodi još jedan parnični postupak za naknadu štete, ukoliko hoće naknadu štete.

Ceo sistem demotiviše žrtvu da uopšte se potrudi da zaštiti svoja prava, jer nema nikakve institucionalne podrške. Tu vidimo jednu nezainteresovanost nadležnih državnih organa da se bave ovom temom“, u istraživanju navodi Vasić.

Ona dodaje da apsolutna zastarelost nastupa nakon 6 godina, odnosno 2 godine ukoliko nije kvalifikovani oblik, što je, prema njenim rečima sramno, jer „osvetnička pornografija može da uništi život, ne samo jednoj osobi, nego i porodici te osobe i bliskim licima i ovo je stvar koju krivično pravo kod nas još uvek nije osvestilo”.

Zbog neadekvatne reakcije nadležnih institucija, odbacivanjem tužbi protiv lica koja aktivno učestvuju u deljenju osvetničke pornografije, oslobodio se put ka stvaranju bezbroj istih (i gorih) grupa istog tipa na Telegramu, piše u istraživanju.

„Državne institucije nisu pokazale dovoljno interesovanja, niti su preduzele korake ka donošenju javnih politika koje bi sankcionisale počinioce i ohrabrile žrtve da prijave nasilje. Samim tim, dali su im podstrek za pravljenje novih grupa, deljenje sadržaja istog tipa, ali su im i omogućili da zarađuju prilikom distribucije pornografskog sadržaja“, zaključuju autorke istraživanja.

U jednom magazinu sam kaubojka. Sunčeva svjetlost mi obasjava kožu, i gola sam, na meni je samo kaubojski šešir i teksas prsluk. U drugom časopisu sam ,,Djevojka mjeseca”. U ,,intervjuu” piše da sam 15 centimetara viša nego što zapravo jesam i da sam studentkinja koja seks doživljava kao tjelovježbu. Na ovom setu nosim samo čarape do butina. Moje usne su pune i sjajne, a noge su mi raširene na svakoj slici. Gledam u kameru bez stida.

U tim časopisima sam znala šta radim. Novac je bio dobar. Svako ko bi pogledao fotografije bi pomislio da uživam u tome.

Studio Fotografa, prostrani stan u Čikagu sa prozorima od poda do plafona, imao je puno prirodnog svjetla. Svaka soba je mogla da se pretvori u set za fotografisanje samo s promjenom dekora. Naša snimanja su uvijek bila profesionalna i tu je bila prisutna šminkerka. Njen posao je bio da se pobrine da izgledam besprijekorno i da se osjećam dobro. Osjećala sam se zbrinuto, radeći sa tim Fotografom.

Bila sam zahvalna na tom poslu. Pozirala sam gola godinama, uglavnom neke manje angažmane i povremeno sa amaterskim fotografima koji su dobro plaćali i razumjeli da ove vrste snimanje ne podrazumijevaju seks. Status Fotografa mi je davao osjećaj da sam posebna i važna – da sam dio ekskluzivne grupe.

Bila sam sama i imala sam napet odnos sa svojom majkom, koja me je poslala u hraniteljsku porodicu sa 13 godina, kada joj je država rekla da izabere između svog momka alkoholičara i mene.

Mislim da nije mogla pretpostaviti da ću provesti nekoliko narednih decenija u potrazi za nekim ko će mene izabrati.

Fotograf i ja smo toliko često sarađivali te godine da smo postali neka vrsta prijatelja; voljela sam pažnju, voljela sam da se oblačim i vjerujem da je on volio da radi sa modelom koji je dolazio na vrijeme i nije bio na drogama.

Nisam prepoznala povremene promjene raspoloženja kao napade panike. Nisam imala drugi način da platim kiriju. Bila sam u dvadesetim godinama i pozirala sam gola od trenutka kada sam napustila hraniteljsku porodicu sa 18 godina. Bez radnog iskustva, bila sam sigurna da me niko osim fotografa ne bi zaposlio.

Znala sam da u ovom poslu nema budućnosti za žene poslije tridesete godine. O tome sam mnogo razmišljala. Bilo je lakše ignorisati to i ne brinuti se o sebi, još jedna stvar u kojoj sam bila dobra.

Fotograf i ja smo povremeno razgovarali o mom starenju. Postojali su časopisi sa starijim modelima, ali su uglavnom bili XXX i žene su uvijek bile fotografisane sa muškarcima. Nikada nisam to radila i nisam bila spremna da idem toliko daleko. Međutim, znala sam da me to čeka ako se ništa ne promjeni.

Nikada nisam pričala o svojim napadima panike; jednostavno sam mislila da sam depresivna i pokušavala sam da ih ignorišem. Naše snimanja su bila sredstvo za postizanje cilja: časopisi su bili način da izgradite reputaciju u  industriji, i nadala sam se da ću tim putem doći do još snimanja koja će mi donijeti više novca.

Fotograf je predložio da se prijavim u Central Casting, agenciju koja angažuje modele za reklame, neeksplicitne filmove i televizijske uloge. Nasmijala sam se apsurdnosti te ideje.

Central Casting je bio prava stvar. Bez obzira na broj naslovnica časopisa na kojima sam se pojavljivala, poziranje gola nije značilo mnogo u tom svijetu. Modeli iz Central Castinga se nisu skidali. Da bih se prijavila, trebala sam imati profesionalni portfolio. Angažovanje fotografa koji bi napravio fotografije, koje bi mogle biti konkurentne, koštalo bi više od 1000 dolara.

Razmišljala sam o garderobi, šminkeru, iskusnom fotografu i troškovima štampe fotografija. Profesionalni portfolio mi se činio nedostižnim, a nisam znala koga da pitam za pomoć. Fotograf mi je ponudio da me besplatno fotografiše za portfolio.

To je bio put za izlazak iz ovog svijeta – način da prestanem da poziram gola pred strancima. Bila sam mu veoma zahvalna što je brinuo o meni. Dogovorili smo se za datum snimanja, a ja sam otišla da kupim odjeću u robnoj kući. Proučavala sam ženske magazine poput Good Housekeeping i Shape, maštajući o tome kako ću pozirati sa blenderom u svijetloj kuhinji.

Za ovakvo poziranje je bio potreban drugačiji osmijeh – izraz lica koji je govorio ,,nisam upropastila svoj život i ovaj proizvod je sjajan”. Dugo sam se smijala u ogledalu, vježbajući ovaj izraz lica dok ga ne bih savršeno savladala.

Stigla sam na snimanje sa različitim odjevnim kombinacijama koje su izgledale kao da pripadaju nekoj drugoj osobi.

U portfoliju koji je napravio Fotograf, smiješim se na svakoj fotografiji. Moja šminka je prirodna, na način koji govori da mi nije potrebno puno šminke. Svaka fotografija je uhvatila jedan aspekt komercijalnog modelinga; bila sam svježa i prirodna, pozirala sa zelenim povrćem, istezala sam se u trenerci i sportskom brusu, držala sam dnevnik u ruci i bijelu šolju za kafu.

Na jednoj fotografiji nosim žensko odijelo i držim aktovku. Na drugoj fotografiji nosim  večernju haljinu sa kristalnim minđušama.

Svaka stranica u ovom portfoliju priča priču, prodaje predmet koji želite da kupite ili prikazuje lik koji želite da budete. Na ovim stranicama izgledam kao djevojka iz komšiluka koja može biti u bilo kojoj reklami. Kroz ovaj portfolio, priča o mom životu je svjetla i čista kao sunčeva svjetlost koja prolazi kroz prozore na fotografijama na kojima nosim šešir sa širokim obodom i držim jedan cvijet gerbera ispod brade. Iako je ovo bio prvi put da smo radili bez šminkera ili asistenta na setu, navikla sam se na to da budem sama sa fotografima i nisam pridavala tome neki poseban značaj.

Na prvoj stranici ovog portfolia nosim zelenu haljinu i sjedim na fotelji. Prirodno svjetlo obasjava scenu. Moja koža je blistava. Pozadina je izvan fokusa, ali se nazire zid od cigli i velika saksija sa biljkom iza mene.

Uradila sam francuski manikir. Prepoznajem sebe na fotografijama, ali poze djeluju kao dio kostima.

Željela bih da opišem scenu u kojoj mi se Fotograf približava dok fotografiše zelenu haljinu, možda se šali o tome da će napraviti krupni kadar dok pritiska okidač. Mogla bih opisati kako se atmosfera iznenada promijenila. Mogla bih iskoristiti neku izlizanu frazu da bih ilustrovala kako sam se osjećala kada mi je prišao previše blizu. Mogla bih opisati njegove ruke na meni, a onda bi priča mogla da ode u bilo kom smjeru.

U jednoj verziji ga odbijam. Sakupljam svoje stvari i odlazim, planirajući da ga prijavim kada se vratim kući. U drugoj verziji, budući da sam bila slobodna, imamo strastveni susret kao iz stranica romana. Vjenčavamo se, i tu postoji neka varijacija srećnog kraja u vjenčanici koja košta više od mog automobila. Ne sjećam se kada je prestao da pritiska okidač na kameri. Umjesto toga, sjećam se kako ležim na kauču i gledam u plafon umjesto u glavu Fotografa između mojih nogu.

Vratila sam se kući, a taj incident je ostao kao mala fleka u mom umu. Razumjela sam šta znači quid pro quo za žene poput mene. Takođe sam znala da se više nikad neću fotografisati s njim.

Nekoliko sedmica kasnije sam preuzela portfolio i brzo otišla. Zatim sam sjela na kauč u svom malom stanu i pogledala fotografije. On me je pretvorio u drugu osobu – verziju mene koja bi mogla poticati iz privilegovane, bajkovite porodice sa dvoje ljubaznih roditelja.

Nikad nisam odnijela portfolio agenciji za kasting jer nisam mislila da sam dovoljno dobra. Da razjasnim, ,,dovoljno dobra” je drugačije od “dovoljno privlačna”.

Mislila sam da bi na neki način znali za moju prošlost, kako u hraniteljskoj porodici, tako i za osobu za koju sam sebe smatrala, osobu koja je znala samo da skine odjeću za novac.

Stavila sam portfolio na vrh ormara, mjesto koje nisam mogla da dosegnem i pustila sam ga da skuplja prašinu. Vratila sam se svom životu, snimanjima od po 100 dolara na sat. Plaćala sam račune. Prala veš i išla u kupovinu. Imala sam napade panike.

Nekoliko godina kasnije napunila sam 30 godina i vratila sam se u školu. Oba portfolia – onaj od Fotografa i onaj sa isječcima iz časopisa za odrasle – selili su se sa mnom iz stana u stan. Svaki ormar u spavaćoj sobi imao je gornju policu koju nisam mogla dosegnuti bez da stanem na stolicu, i oni su tamo živjeli. Daleko od očiju, daleko od uma.

Nisam znala da je ,,normalizacija” riječ za ono što sam radila, ili da sam to radila još od djetinjstva odrastajući uz porodično nasilje. Kada je pokret #MeToo stekao popularnost, ignorisala sam ga umjesto da javno pričam o nizu situacija u kojima sam se našla. #MeToo žene su mogle ukazati na počinioca, međutim, nije se važilo ako ste to sami sebi uradili.

Te su godine bila iza mene, i vjerovala sam da je to bila moja krivica. Nije bilo koristi od toga da izvučem stare kosture iz ormara.

Ipak, iz čudne potrebe da pročačkam ranu, jednog dana sam pokušavala vizuelizovati fotografije iz portfolio bez da ih gledam. Sjetila sam se portreta sa mekim osvjetljenjem i ružem za usne u bebi-roze boji. Zatim sam pomislila na zelenu haljinu. Sjetila sam se sebe na kauču i bilo mi je loše. Krenulo je da me steže u grudnom košu, mjestu gdje sam uvijek osjećala fizičke manifestacije straha i anksioznosti?

Nisam razumjela šta osjećam, pa sam izvukla portfolio sa police. Mislila sam da će mi biti od koristi da ih pogledam. Zašto sada, mnogo godina kasnije, ono što mi je Fotograf uradio postaje važno?

Razmišljala sam o tome šta mi je omogućilo da se toliko godina slikam gola, čak i kada sam imala napade panike i osjećala se loše zbog toga. Bila sam dobra u kompartmentalizaciji; osjećala sam se kao jedna osoba u biblioteci i teretani, bez šminke i u trenerci, a druga osoba kada bih se našminkala i obula štikle. Znala sam da nisam dvije osobe.

Ipak, mlada žena koja je pisala melodramatičnu poeziju i željela prijatelja nije imala snažne mehanizme odbrane kao ona u zelenoj haljini.

Većina ljudi zamišlja sumnjive likove i tajne dogovore kada pomisle na sadržaj za odrasle. To nije bilo moje iskustvo. Fotograf, sa svojim prostranim stanom i profesionalnim šminkerima, imao je najprofesionalniji tim s kojim sam ikada radila. To je bilo i najeksplicitnije snimanje koje sam ikada radila. Tada sam znala da ako ne promijenim nešto, uskoro će se od mene očekivati da pravim sadržaj koji prelazi moje granice.

Napustila sam industriju nekoliko godina kasnije sa diplomom iz poslovnog menadžmenta i dobila posao koji nije imao veze sa mojim izgledom. Bilo je olakšanje biti neprimjećen nakon toliko godina pokušaja da se istaknem.

Uvijek ću se pitati koliko je bilo drugih modela kojima je Fotograf ponudio pomoć. Sumnjam da sam bila jedina. Iako ne mogu govoriti u ime svakog modela koji pravi sadržaj za odrasle, većina nas je zahvalna kada pronađemo prijatelja u poslu. Međutim, umjesto da bude pouzdan prijatelj koji mi pomaže u planiranju budućnosti, Fotograf je zloupotrebio svoju moćnu poziciju.

Sjećam se straha i bespomoćnosti jednako jasno kao što se sjećam haljine koju sam tada nosila. Ta osjećanja su podsjetnik da imam moć da kažem ne, i da ne može svako ko vam ponudi pomoć, da vas zaista i spasi.

Prevela: Iris Janković

Do sada je EU na meti imala Alphabet, Metu, Microsoft, X i Alibabu, a sada se pravila šire i na stranice za odrasle – Pornhub, Stripchat i XVideos. DSA se navodno primjenjuje na platforme koje imaju više od 45 miliona korisnika.

Tri najveće svjetske pornografske stranice bit će pogođene novim regulatornim ograničenjima, uključujući strože zahtjeve za provjeru dobi, nakon što su regulatori EU-a utvrdili da platforme za odrasle spadaju u opseg zakona osmišljenog za kontrolu sadržaja na internetu.

Web-mjesta za odrasle obuhvaćena ovim zakonom bit će prisiljena pridržavati se niza strogih mjera, uključujući prisilnu primjenu sistema koji mogu provjeriti dob korisnika, tvrde ljudi upoznati s planovima.

Mada, još uvijek nije poznato na koji bi način trebali provoditi prisilnu provjeru dobi korisnika. Hoće li se morati u takve stranice ulaziti sa ličnom kartom ili ‘selfijem‘ ili nekim novim digitalnim novčanicima, nije poznato, ali ni jedna od opcija nije draga korisnicima i pitanje je je li provediva.

Ostale mjere uključuju nove odgovornosti za uklanjanje nezakonitog sadržaja kao što su videozapisi bez pristanka i podvrgavanje vanjskoj reviziji kako bi se osiguralo da je sve u skladu s pravilima.

– Pornhub, Stripchat i XVideos ispunjavaju korisničke pragove kako bi potpali pod strože DSA obveze. Stvaranje sigurnijeg internetskog okruženja za našu djecu prioritet je provedbe prema DSA-u – rekao je  Thierry Breton, povjerenik EU-a zadužen za provedbu Zakona.

U saopštenju, kanadski Pornhub navodi da ima 33 miliona prosječnih mjesečnih primatelja usluge u Europskoj uniji do 31. jula, izračunato u proteklih šest mjeseci dok DSA pokriva, kako smo rekli, platforme koje imaju više od 45 milijuna korisnika.

Međutim, iz EU-a kažu kako se njihova odluka ne temelji samo na broju korisnika koje je prijavila kompanija, već i na informacijama trećih strana ili alternativnih izvora.

Kompanije koje ne poštuju nova digitalna pravila EU-a suočavaju se s kaznama do 6 posto svog globalnog prometa.

Općinski sud u Mostaru danas je, kako saznajemo, uvažio prijedlog Tužilaštva Hercegovačko-neretvanskog kantona za produženje pritvora prema Edinu Tosumu (34) osumnjičenom da je počinio produženo krivično djelo bludne radnje u stjecaju s iskorištavanjem djeteta ili maloljetnika radi pornografije.

Na temu utjecaja porno kulture na seksulani život za Oslobođenu će pričati Nenad Veličković i Dragana Dukuljev – slušajte i gledajte ovog četvrtka u 20 sati na www.podcastoslobodjenje.ba

Gledate li vi porno sadržaj na internetu? Čitate li pornografske magazine? Tražite li erotiku u književnosti? A možda je bolje da krenemo od pravog pitanja: Da li je za vas seks tabu tema?

Nedostatak predmeta kao što je seksualni odgoj u školama dovodi do toga da mladi ljudi imaju iskrivljenu percepciju o seksu, a s obzirom da smo mi tradicionalno društvo, jako malo roditelja priča sa djecom na temu seksualnosti tako da su oni “osuđeni” educirati se na internetu koji im prezentira pogrešnu sliku.

U BIH ne postoji seksolog niti seksualni psihoterapeut, znači li to da smo društvo kojem je seks savršeno jasan? Radi li se nešto u obrazovnom sistemu kako bi se uveo predmet educiranja mladih ljudi, ili i oni (kao i generacije prije njih) moraju lutati u svojoj seksualnosti? Šaljemo li našoj djeci poruku da je seks normalan, zdrav, potreban…, ili šutimo na tu temu kao i roditelji prije nas?

Na temu utjecaja porno kulture na seksulani život za Oslobođenu će pričati Nenad Veličković, bosanskohercegovački pisac i Univerzitetski profesor. Brankici je otkrio koliko naše društvo ima nultu toleranciju na razgovor o pornografiji, dok nemamo nikakav problem prema nasilju, krvi i oružju, da je vjeronauka u školama normalna, a seksualni odgoj koji čini bitan dio našeg života smo potpuno izbacili iz škole.

Dragana Dukuljev, poznata influenserica, plus size model i seks edukatorica koja će nam, između ostalog reći kako pornografija često prikazuje idealizirana tijela i situacije koje se u stvarnom životu rijetko mogu replicirati. To može dovesti do stvaranja nerealnih očekivanja i nezadovoljstva vlastitim tijelom, šta je ljudi najviše pitaju, te koliko je ženski orgazam (ne) bitan, težak i je li mit kako neki smatraju.

Podcast Oslobođena slušajte i gledajte ovog četvrtka u 20 sati na www.podcastoslobodjenje.ba te na platformama YouTube, Google Podcast, Apple Podcasts, Deezer, Spotify, Podcast Index, Amazon Music, TuneIn + Alexa, Podcast Addict, Podchaser, Pocket Casts, Listen Notes i Player FM, a u 21 sat na O kanalu.

Kao i uvek, sve je stvar lične sklonosti. Većina ljudi može da koristi porniće na jedan „zdrav način“ i bez negativnih posledica. U njima možemo „uživati“, bilo da smo sami ili u vezi. Oni čak indirektno mogu da dodaju nov kanal otvorenosti u komunikaciji sa našim partnerom.

No, za neke, konzumacija pornića može odista da predstavlja problem. Ukoliko su u vezi, a partner mu preferira „porno kategoriju“ koja je ovom drugom odvratna ili „nerazumljiva“ ili ukoliko individua, usled „rabljenja“ pornića svoj seksualni život previše poistoveti sa nerealnim očekivanjima i mogućnostima koji se „nude“ u pornićima, ili usled „figura“ i aktera koji su u ovakvoj vrsti filma, stvore loše percepcije na temu svoga tela.

Objektivno gledano, pornići su ništa drugo do fikcija, i u tom „umetničkom“ segmentu se ne razlikuju puno od neke komedije ili akcionog filma. Sve dok naše telo i seksualne performanse, šarm da privučemo partnera ne poistovećujemo sa zlatnim standardima fikcije zvane pornići, nemamo problem, u suprotnom poistovećivanje ovoga tipa, verujem da može da nas uvede u probleme sa samopouzdanjem i samopoštovanjem.

I ono što je bitno da razumemo da su pornići fantazija a ne nikakva seksualna edukacija.

Koliko ljudi zaista gleda porniće?

Teško je reći, jer retki su ti koji to kažu na glas. U jednoj studiji iz 2018. godine, identifikovano je da je gleda čak 78% žena, najčešće videa na razno raznim platformama.

Jednom sam upitala dugogodišnju dragu mi prijateljicu šta misli o pornićima i ona mi je kazala, parafraziram:

„100% muškaraca gleda porniće i to rade sami, žene gledaju porniće verovatno koliko i oni, ali njima nije strano da gledaju iste sa još nekim, često i sa prijateljicom. Svi masturbiraju, a porniće doživljavam kao „pomoć“. Smešno mi je što razno-razne učmale socijalne dogme, gledaoce pornografije prikazuju kao nekakve „psiho nakaze“. Svi smo mi seksualna bića“.

Tipovi ženskih gledateljki pornića

Žene kao „empatični“ gledaoci dobre „pornaje“

Nekim ženama percepcija uživanja samog aktera utiče na sopstveno uzbuđenje. One su one gledateljke koje „jure“ izraze lica i potencijalna osećanja glumaca tokom različitih seksualnih aktivnosti. Ukoliko „uhvati“ da njima sama ta aktivnost bude manje prijatna ili još gore neprijatna, one same bi osetile manje zadovoljstva i seksualnog uživanja u gledanju pornića. Njena percepcija uživanja izvođača je najvećim delom analogna i svom ličnom.

Žene koje individualizuju porniće

U svakodnevnom životu i nemamo toliko priliku da vidimo gola tela a pornići nam to na „izvolite“ pružaju, neke žene su sklone tome da analiziraju tela aktera i eventualno stvore razmišljanja o sopstvenom telu. Na neke ovo sve može da rezultira osećanjem manje sigurnosti oko sopstvenog tela, onaj osećaj da se mere njihovih tela ne podudaraju sa merama od poznatih porno zvezda, (tipa veličina grudi, starosne dobi i slično). A nekima pak, gledanje golih tela porno glumaca pomaže da svoja tela vide „normalnije“ – videvši neke sličnosti između sebe i porno glumica.

Žene koje ništa ne analiziraju „emotivno i duboko“

Tu bi verovatno bila i gore mi pomenuta prijateljica, koja porniće vidi kao zabavu i koristan alat na svom putu ostvarenja trenutnog zadovoljstva. Ona ne vidi u pornićima neku duboku poentu niti ima nameru da ih na bilo koji način poistovećuje sa realnim životom, već jednostavno uživa.

Koje kategorije u pornićima žene najviše gledaju?

Verovali ili ne, najviše one koje u svom prefiksu imaju „lezbejka“, na osnovu javno obelodanjene statistike Pornhuba iz 2019. godine. Potom idu „čirlidersice“ i „popularno sa ženom“.

Dok su kod muškaraca, po gore navedenom izveštaju i dalje na prva tri mesta: MILF, „Step-Mom“, „Step-Daughter“.

Zajednička kategorija koja se za oba pola našla na četvrtom mestu su „Japanci“.

Sve ovo bi moglo da bude odličan osnov za psihologiju i razumevanje oba pola, no ovog puta ćemo se na ovome zaustaviti.

Uticaj pornića na žene

Dakle, uticaj pornića zaista može da bude blagodetan na žene. Mogu da im pomognu na putu normalizacije želja i samoistraživanja.

Žene inače, teško stvaraju taj seksualni identitet, posebno zbog socijalnog okruženja i često „tvrdih“ tradicionalnih normi. Često ih je o tome i strah da pričaju ili ih je vazda na tu temu „nešto sramota“.

Kao odrasle ličnosti, svesni smo da naš identitet je nemoguće sagledati i bez ove komponente, seksualne.

Ženama je nekada olakšanje da znaju da ipak nisu „toliko različite“. Pornići mogu da im pomognu da svoju seksualnost potvrde i istraže.

Koliko ćete i da li ćete konzumirati porniće se kao i sve, svodi na ono što mislite da je za vas dobro, a ne na ono što drugi ljudi misle.

Ako uživate u njima i to ne uzrokuje nikave probleme u vašem životu, to je onda za vas dobro.

Legalno je i da smatrate da su oni pogrešni odabir za vas i da ni za šta na svetu to ne biste ni gledali.

I zaista, pornići nisu za sve, posebno ne za one koji već imaju lošu sliku o svom telu ili su opterećeni svojim seksualnim životom. Njih pornići mogu da uvedu u patologiju koja bi bila sveprožimajuća na sve sfere života im. Osećali bi da gube kontrolu nad upotrebom pornografije, njihova seksualna očekivanja bi postala nerealna, uticalo bi na odnose sa ljudima, na posao i slično.

Bilo da ste muškarac ili žena, pornići i njihova konzumacija, su veoma lična stvar. Svako mora da odluči šta je najbolje za njega.