Jedna od žena koja je odlučila da javno progovori o tom iskustvu je Sonja (ime promijenjeno), koja tvrdi da je nasilje u braku godinama prijavljivala, ali da je nakon razvoda njen život postao još teži zbog sporih i, kako kaže, često neefikasnih reakcija institucija.

“Bila sam u braku 13 godina. Razvela sam se tek iz trećeg pokušaja, jer je bivši suprug svaki put obećavao da će se promijeniti”, priča Sonja za “Nezavisne”.

Kako kaže, odlučila je da izađe iz tog braka prvenstveno zbog djece.

“Shvatila sam da ne želim da moja djeca odrastaju gledajući toksičan odnos između roditelja. Zato sam odlučila da odem”, kaže ona.

Pogledajte video:

Nasilje prijavljivala i tokom braka

Sonja priča da je nasilje prijavljivala policiji još dok je bila u braku. Međutim, kaže da reakcije često nisu bile onakve kakve je očekivala.

“Policija bi došla na lice mjesta, ali se sve uglavnom završavalo savjetima da se pomirimo, da prespavamo i da će sutra biti bolje”, navodi ona.

Prema njenim riječima, u nekim slučajevima incident bi bio prijavljen, ali bi se postupak ubrzo završio bez ozbiljnijih posljedica. Dodaje i da je nakon jedne prijave u policijskom zapisniku vidjela izjavu koju, kako tvrdi, nikada nije dala.

“Ja sam prijavila da mi je zabranjivao da spavam na krevetu, da je gasio struju i vodu u stanu. U zapisniku je pisalo da smo se posvađali oko registracije automobila. To nikada nisam rekla”, kaže ona.

Djeca najteže prolaze kroz sve

Posebno težak dio, kaže, bio je način na koji su djeca reagovala na sukobe u porodici.

“Padali su u nesvijest, molili nas da se ne svađamo, nisu spavali i nisu jeli. Djeca najteže podnose takve situacije”, kaže Sonja te je zbog toga bila još odlučnija da prekine brak.

Razvod kao jedini izlaz

Proces razvoda, međutim, nije bio jednostavan. Prije samog razvoda bračni partneri moraju proći postupak mirenja u Centru za socijalni rad.

“To traje mjesecima i često je samo gubljenje vremena. Kada dvoje ljudi odluči da se razvede, to znači da je odnos već došao do tačke pucanja”, smatra ona. Razvod je na kraju dobila 2021. godine, ali, kako kaže, tada počinje novi period borbe.

Prijetnje i novi problemi nakon razvoda

Nakon što je pokrenula postupak razvoda, Sonja kaže da su počele prijetnje.

“Govorio mi je da će mi oduzeti djecu, da će me strpati u ludnicu i da će učiniti sve da ostanem bez posla”, kaže ona. Ipak, kaže da je vjerovala da kao majka neće imati problem da zadrži starateljstvo nad djecom.

“Nisam loša majka, nisam alkoholičar niti narkoman. Vjerovala sam da su to stvari koje govore same za sebe”, kaže ona.

Borba za egzistenciju

Danas Sonja radi tri posla kako bi obezbijedila egzistenciju za sebe i djecu, jer bivši suprug, kako tvrdi, ne plaća alimentaciju.

“Moj dan izgleda tako da idem na posao, vratim se kući, budem sa djecom, pa radim drugi posao, pa treći. Slobodnog vremena gotovo da nemam”, kaže ona.

Uprkos svemu, kaže da ne želi da odustane. Iako je njen put mukotrpan i dug, na kraju razgovora Sonja poručuje da žene ne treba da ćute o nasilju, ali i da sistem mora pružiti jaču podršku žrtvama. Ipak, uprkos svim izazovima, vjeruje da je odluka o razvodu bila ispravna.

Kada žena, osim suočavanja sa traumom, mora da dokazuje ono što je preživjela i da se bori sa sporim ili nedovoljnim reakcijama sistema, tada postaje jasno koliko je važno da institucije djeluju pravovremeno, odgovorno i sa više senzibiliteta. Nasilje ne smije biti relativizovano, niti žrtva smije ostati sama u procesu traženja zaštite i pravde. Zato je važno o ovim iskustvima govoriti javno da bi žene znale da nisu same, ali i da bi društvo konačno prestalo da okreće glavu pred problemom koji može imati kobne posljedice.

Važni telefoni

• Policija – 122
• SOS linija za pomoć ženama žrtvama nasilja u Federaciji BiH – 1265
• SOS linija za pomoć ženama žrtvama nasilja u Republici Srpskoj – 1264
• Centar za mentalno zdravlje (zgrada VMC-a) +387 51 230-240
• Služba hitne medicinske pomoći +387 51 230-610, +387 51 230-620, lokal 124

Poziv može biti prvi korak ka zaštiti. Nasilje nikada nije privatna stvar. Prijavljivanje može spasiti život.

Izvor: Nezavisne

• pasta za zube
• nove četkice
• pidžama za dečaka
• spavaćica za devojčice
• peškiri

– Da li da im kupim dva kompleta pidžamica?! – zapitala se na glas.

Otkad je sestra pozvala prošle sedmice da je zamoli da pričuva sestriće na tri dana, Lana se potpuno pogubila. Njen inače čist stan odjednom joj nije bio dovoljno ni uredan, ni čist, ni lep. Krenula je od kuhinje, glancala je dva dana, pa se setila da bi mogla još jednom da oriba kupatilo. Sve je radila, samo da ne misli na to kako ona jednostavno ne ume s decom.

Sestričina je bila starija, imala je 8 godina, ali Lana nije znala ni koliko je visoka, ni da li je mršava ili buckasta – ništa. Kako da joj nešto kupi, čime da je iznenadi? Razmišljala je kako su pidžamice najpraktičniji poklon, pa je u celom tom haosu i raspremanju svako veče pretraživala na internetu dečji program za spavanje. Onda je ugledala spavaćicu sa srcima, od prirodnih materijala, slatkog kroja koji je prosto pozivao na san. To je bilo to. Kao da je neko pritisnuo dugme u njoj. Poručila je.

Ma šta ima ti da biraš?!

Kad su bile male, Lana i njena mlađa sestra Teodora spavale su u istom krevetu. U početku, dok se još nisu odselili u stan i kad su živeli kod babe i dede, delili su sobu sa njima. Još se seća njihovog mirisa, tihog razgovora u zoru kad deda ustaje i sprema se za posao. Fabrika je bila na drugom kraju grada, usred sankcija i inflacije nije bilo opcije da se kolima „švrćka“ svakog dana, a kola ionako nisu imali. Ustajao je po mraku, palio lampu, oblačio i otišao pešaka. Baba bi se vraćala u krevet na kratko, pa bi i ona ustala oko pola 7 -7h, da podigne celu kuću svojom energijom.

Spavale su u pidžamicama, jer je tako bilo najlakše, iako je Lana svim srcem želela da ima spavaćicu kao princeze.

Kada se usudila da pita majku dobila je brz i konačan odgovor: Ma ‘ajde! Da mi se prehladiš!

– Ja sam mislila da izaberem…

– Ma šta ima TI da biraš?! Još mi treba da se smrzneš!

I tako je jedan dečji san propao zbog straha od preeeeehlade.

Kako misliš ne znaš kako izgledaju sestrina deca?

– Šta se dešava s tobom? Nisi svoja ovih dana…

Lana nije stigla ni da razmisli, samo je iz nje izletelo:

– Zvala me je Teodora. Da joj pričuvam decu na tri dana. Ide na neki seminar u Crnu Goru s mužem… Vode porodičnu firmu, pa moraju zajedno.

Razgovor sa Mihajlom trajao je satima. Sve mu je rekla, i kako je Teodora zatrudnela sa 18 i kako su je roditelji bukvalno izbacili i prepustili samoj sebi i da nije ništa o njoj znala godinama, jer se odselila u drugi grad.

– Ali i dalje mi nije jasno. U eri interneta i 21. vek je, rodila dete pre fakulteta, pa šta… – Mihajlo je pokušao da bude racionalan i Lani se činilo kao da čuje sebe – ili bar jedan od svojih brojnih glasova koji su se umnožavali u njenim unutrašnjim borbama.

Da li sam mogla da joj pomognem kao starija sestra?

Zašto nisam bila upornija da stupim s njom u kontakt?

Da li bi se i mene moji odrekli da sam stala na njenu stranu?

– Mučiš sebe glupavim pitanjima. Kao prvo, ti si tad imala 20 godina, živela si u studentskom domu, nisi ni znala šta se dešava kod kuće…

– Kada tako kažeš zvuči kao veliko opravdanje. Ali zapravo, nije. Trebalo je više da se potrudim, da održim vezu s njom, makar krišom. Tata se pravio kao da Teodora ne postoji, a majka je naizmenično plakala i zvocala, kako neće da je vidi, kako ju je upropastila i nemoj da joj je palo na pamet da ih traži kad postane raspuštenica! Kao da je to neminovno, znaš? Da Teodorin brak ne uspe. U takvim okolnostima, najveći bi prestup bio da sam probala da je nađem. Pre godinu dana otprilike, kad smo ti i ja počeli da izlazimo, stigao mi je predlog za prijateljstvo – ne zahtev, predlog – i kad sam joj ugledala lice na ekranu, zaledila sam se. To je bila moja šansa. Pisala sam joj iako sam mislila da neće odgovoriti.

– Ali odgovorila je?

– Jeste. Videle smo se nekoliko puta. Izgleda odraslo, lepo, negovano čak, kao žena koja je preturila svašta preko glave, ali postala zbog svega toga snažnija. Iako ima samo 26, uspela je i da rodi dvoje dece i da završi neku visoku poslovnu školu. Sad s mužem vodi firmu. Deluje mi kao da se baš vole…

– Čekaj, a kako misliš to da ne znaš kako izgledaju njena deca? Nisi ih videla?

– Jesam, na telefonu. Ali to nije dovoljno, nemam predstavu koliko su veliki, koju veličinu pidžamice da im kupim, kako da ih zabavim ta tri dana…

– Lana, ti si šašavija nego što sam mislio. Ne brineš što treba da se staraš o dva potpuno nepoznata deteta tri dana, već kakvu ćeš pidžamu da im kupiš! Uostalom, siguran sam da imaju svoju odeću i pidžame u kojima će da spavaju. Nije to toliko bitno.

– Bitno je. Spavaćica je bitna. – rasplakala se.

Nije lako biti odjednom-tetka

Bilo je 3h ujutro kad je ispratila Mihajla iz stana i možda prvi put da mu se istinski otvorila otkad su u vezi. Zapravo, prvi put da je bilo kome pričala o Teodori, svojoj porodici i svemu što se dešavalo proteklu deceniju. Bila je užasno zabrinuta kako će se snaći s klincima, ali Mihajlo ju je umirio:

– Nije lako biti odjednom-tetka. Budi malo nežnija prema sebi. Hej, obožavaće te! Dovoljno je da im napraviš onaj tvoj kolač od plazme i čuvene špagete, i to je to! Kupljeni su za sva vremena!

– Ih, al’ si neki! Ne brine me to, nego… Mogu li ja uopšte s njima da razgovaram, šta ako…

– Slušaj me, da tvoja sestra ne misli da ti to možeš, ne bi to ni tražila od tebe. Da, jeste malo neobična situacija, iskreno, nikad neobičniju priču nisam čuo, ali valjda je to život, zar ne? Malo nepredvidivosti dobro dođe.

– Malo nepredvidivosti… Jedno deset godina sam izneveravala sestru, a sad ću da izneverim roditelje.

– Dobro. ‘Ajmo ispočetka. Nikog ti nisi izneverila. Svi oni su pravili izbore. I sestra da rodi, i roditelji da je ne prihvate, i sad sestra da ponovo uđe u tvoj život. Umesto da misliš o tome ko je koga izdao, skoncentriši se na važne stvari.

– Koje to? – Lana je promucala.

– Na izbore koje ćeš ti da praviš, naravno. I na recept za plazma kolač, razume se!

Do tada bih je uvek uzimala u ruke i nastavila da kuvam sa njom, zauzimajući neki nakrivljeni položaj kako bih je sklonila od svega potencijalno opasnog sa šporeta. Poza od koje bi me bolela leđa kad bih i samo pomislila na nju.

Sa Sofijom koja je već nervozno cvilkala od gladi i umorom koji je vladao svakim delom moga tela, znala sam da je došao taj trenutak. Trenutak za „ne“. Ranije tog dana odlučila sam da Sari kažem „ne mogu“ kada mi nešto bude teško.

Popodne kao i svako drugo – završavala sam ručak u kuhinji dok su se one igrale u sobi. Sara je veselo doskakutala do mene i rekla mi:“Mama, nosi me“. Do tada bih je uvek uzimala u ruke…

Mojoj deci je poznat termin da nešto „ne može“, znaju da nešto „ne bi trebalo“ ili da „nije lepo“. Ali do tada nikada nisu čula da mama nešto ne može.

Udahnula sam duboko i prevalila: “Mišo, ne mogu. Mama ne može“. Par sekundi tišine i osećaj teskobe. Sara me pogledala mirno i otišla nazad u igru.

Iako nije delovala tužno niti razočarano (a to je nešto što ona nikad ne bi prikrila), ja sam se osećala grozno, uverena da sam najgora majka na svetu.

U mom mentalnom sklopu (koji se umnogome promenio dolaskom ćerki na svet) ne postoji nešto što majke ne mogu. Oduvek sam smatrala da su majke svemoćne. Svesna realnosti, jasno mi je da ima majki koje nisu ni zaslužile da ih tako zovu. Ali u mojoj glavi mame sve mogu da urade, pogotovo kada žele.

U mom svetu mame rade i kada ne žele, jer nekad mora i nekad treba. U mom svetu mame su pravi superjunaci. Možda jer imam mamu koja sve može i jer ona ima mamu koja sve može i znam da je i moja baka imala mamu koja je sve mogla…

Mojoj deci je poznat termin da nešto „ne može“, znaju da nešto „ne bi trebalo“ ili da „nije lepo“. Ali do tada nikada nisu čula da mama nešto ne može.

I oduvek sam želela da budem takva majka (čak i pre nego što sam uopšte poželela da stvarno budem majka). Ona koja neće čekati muža da dođe sa posla da bismo išli u šetnju. Ona koja će sama moći da popne kolica sa jedno ili dvoje dece na sprat.

Majka koja će nositi svoje dete bila trudna ili ne. Ona koja će iz prodavnice večito vukljati neke cegere i kese jer uvek nešto treba. Mama kojoj neće biti problem da ode sama sa njih dve kod doktora, na dečiji rođendan, na drugi kraj grada.

Prevozom, kolicima, uz pomoć nosiljki, ruku, nogu. Mama koja će umeti da ostane sama sa njih dve kada je muž na putu. Koju neće kočiti to što nije vozač, što nema lift do stana, što u zgradi nema mesta za kolica. Mama koju ništa neće sprečavati da sama sa svojom decom ode gde treba i gde želi.

Još od rođenja jedne, pa druge ćerke i sa ovakvom postavkom stvari nije trebalo da prođe puno vremena – deca su znala, a okolina polako prihvatila da mama može sve i da može sama. I to je polako, ali sigurno postajala naša konstanta.

Drugi oko mene, uključeni u život moje dece, polako su se povlačili, a ja sam svaku novu situaciju prihvatala u maniru „Ne moraš ti, ja ću. Mogu sama. Stvarno nema potrebe da pomognete“. Izgovarala sam olako. Drugi nisu imali potrebe, a ni ja ih zapravo nisam puštala da pomognu, da se uključe. Zašto da mi pomognu kad mogu? Kada moram da mogu, jer – ja sam mama.

U mom svetu mame rade i kada ne žele, jer nekad mora i nekad treba. U mom svetu mame su pravi superjunaci. Možda jer imam mamu koja sve može i jer ona ima mamu koja sve može i znam da je i moja baka imala mamu koja je sve mogla…

A koliko traje to da mama može sve (skoro) sama, shvatila sam posle dosta meseci kada sam od mame superheroja ponosne na sebe, postala umorna i džangrizava mama koju otkidaju leđa i ruke joj se tegle do zemlje.

Mama koja se u svakom smislu zapustila i zaboravila na sebe. Mama koja sve može, a koja je time delimično decu vezala samo za sebe i time ih sputala.

Moje umorno i zapušteno lice u ogledalu nije mi bio dovoljan znak da nešto promenim. Alarm je počeo da zvoni kada sam počela da uviđam da radim protiv svoje dece.

Bila sam njihov superheroj i to veliko breme sam im okačila oko vrata. Jer kada je mama superhroj koji sve može, u dečijim očima niko drugi ne može ništa dovoljno dobro.

U životima moje i većine drugih deca postoje i drugi ljudi osim mame. I, iako svi oni nisu mama, i možda ne umeju da urade isto kao mama, umeju da urade to dovoljno dobro. A, verujte, ponekad mogu i bolje, pogotovo kad je mama umorna i ne može više.

Moje umorno i zapušteno lice u ogledalu nije mi bio dovoljan znak da nešto promenim. Alarm je počeo da zvoni kada sam počela da uviđam da radim protiv svoje dece.

I zato je važno da mama ponekad kaže svojoj deci da ne može. Zato je važno da mama dozvoli da joj neko pomogne, čak i kad ona sama može.

Ja još uvek učim sebe da kažem „ne mogu“ onda kada to osećam. Ne zato što u tom trenutku ne bih mogla još malo da se potrudim oko svoje dece.

Nego zato što kad ja mogu – niko drugi ne može.

Tekst prenosimo sa mamaonline.rs.

To nije sporno, to apsolutno nije sporno. Zapisano je u zvijezdama i u rodnom listu.

“I ona će meni uvijek biti majka.”

Ali to dijete može biti i samo dijete, a može biti i dijete – odrastao čovjek, ribar, zubar, stoseksualac, bogapitaj. Djeca zaista mogu biti svakakva, to su dobro rekli. Moja je želja samo da za obiteljskim stolom sjedim i osjećam se kao odrastao, radno sposoban član obitelj koji može voditi i ozbiljan i neozbiljan razgovor. Dakle, toliko sam odrasla da se čak mogu i prilagođavati temama.

“Ali, ti ćeš uvijek biti njezino dijete.”

Onda nema razlike jesam li kreten ili odrasla i u glavu zdrava osoba.

Moja je želja samo da za obiteljskim stolom sjedim i osjećam se kao odrastao, radno sposoban član obitelj koji može voditi i ozbiljan i neozbiljan razgovor. Dakle, toliko sam odrasla da se čak mogu i prilagođavati temama.

“Ove godine ćeš napuniti 27”, gledaju i smiješe se, a u pogledima im vidim zvečku i pelene. Tada kreću standardne priče o djetinjstvu. Ispadne, oni, nakon moje treće godine, uopće nemaju sjećanja o meni.

Kako je prošlo dva i pol desetljeća od mog dolaska na svijet, rodilo se još čeljadi u našoj porodici. Hvala Bogu, nek su živi i zdravi. Ipak, teško je ne primijetiti da se razgovor o njihovom odrastanju svede na to da su oni sa 13 godina već stariji od mene koja sam imala 13 kad su se rodili. Njihove sposobnosti i ambicije daleko šišaju moja postignuća. Zaključak je da su današnja djeca puno naprednija i da moja djela nisu baš nešto o čemu bi pisali da pišu obiteljske kronike.  A ako bi već morali, onda izričito malim slovima.

Također, nije istina da ne želim svog dečka upoznat s njima. Ali to je, nažalost, onaj isti dečko s kojim se ljubim i seksam. Iako nismo vjernici par exellence, par puta na godinu prošlo bi im kroz glavu da nisam više nevina. Tada bi sigurno pomislili da sam zastranila. Kao kad se malo dijete igra oko pečnice.

Zaključak je da su današnja djeca puno naprednija i da moja djela nisu baš nešto o čemu bi pisali da pišu obiteljske kronike.  A ako bi već morali, onda izričito malim slovima.

“Peeec, Diana. Ne to, fuj to”,  pogledi bi me streljali sa svih krajeva stola, samo zato jer sam još dijete.

“Ali, ti ćeš uvijek biti njezina mala curica.”

To je već stvarno prevršilo svaku mjeru i pelenu i sve što može.

“Ali…”

Budući da nisam majka, ne mogu razumjeti taj “beba-sindrom” kod roditelja. Oni su se nekada davno odlučili da će imati bebu pa samo bebu i imaju ostatak života. A to što beba vozi auto i radi su, u stvari, samo njene nove igračke. Posljedično, nema načina da se to shvati ozbiljno.

Nesumnjivo je teško nekoga koga ste učili hodati pa kasnije lovili po komšiluku shvatiti kao čovjeka koji je stao na svoje noge. Doslovce i figurativno. Ali negdje na pola puta mogli bi naći kompromis.

“Ti si moja mala curica… Znaš li ti što je kompromis?”

Je, ja u teoriji vrlo dobro znam što je kompromis, ali ga teško prakticiram. Uostalom, kao i sav normalan narod. Težimo kompromisu samo u situaciji filozofske produhovljenosti koja nema veze s nama i onda kad smo u nezavidnoj situaciji koju tako pokušavamo izvući u barem djelomičnu korist. Ali, da, želim kompromis za tim obiteljskim stolom, a istovremeno ne želim da glumite.

Budući da nisam majka, ne mogu razumjeti taj “beba-sindrom” kod roditelja. Oni su se nekada davno odlučili da će imati bebu pa samo bebu i imaju ostatak života. A to što beba vozi auto i radi su, u stvari, samo njene nove igračke. Posljedično, nema načina da se to shvati ozbiljno.

To već nije kompromis, nego puni zahtjev bez kompromisa. K vragu.

“A dobro, ne znam što je kompromis, hoćeš me naučiti?”

I što ćeš s njima? Čuditi se kada shvatiš koliko je ličnosti u nama. Novih, izgubljenih, pronađenih. Negdje si predmet sprdnje, negdje si dijete, a negdje, najčešće tamo gdje najmanje želiš, osoba kojoj se obraćaju sa Vi.

I dobro. Na kraju dana, i tradicionalnog obiteljskog ručka koji ne bih mijenjala ni za što na ovoj kugli, pokušavam taj okrugli stol shvatiti kao vječno mjesto moje mladosti.

Djevojčica počinje da plače, prilazi majci, prilazi ocu, a njih dvoje se ponašaju kao da, tako mala, ne postoji. U toj neprijatnoj atmosferi izvodim je pred kuću i grlim. Svoje ručice sklapa oko mog vrata i govori:”Mama i tata se svađaju svakog dana”.

Tiho je to dijete. Pretiho za moja shvatanja. Tužno i utučeno. I to traje. Sluša uvrede i najčešće čuje “kurvar”, “kreten”, “glupačo”. Psovke je teško pobrojati. Fali joj porodične topline i ljubavi. Jedina radost je odlazak u vrtić, tamo je svoja na svome. Ali, opet tiha. Žalila mi se ta moja bivša drugarica da vaspitačice govore kako je često sama, nezainteresovana za igru i druženje sa drugom djecom. Dječake ne voli, sklanja se. Žalila se i da je često bolesna, a da ljekari to liječe antibioticima. A nju, tako malu, bole tijelo i duša. I sve oko nje trpi. Ne bi trebalo biti stručnjak i ovo zaključiti.

Ja sam se sklonila, rekla da nije u redu da to rade pred njom i ispala neko ko se petlja u porodične odnose. Ta priča u to vrijeme uticala je i na moj život. Bilo mi je loše. Danima. Sedmicama. Ali, djevojčica divnog imena nije “pobjegla”. Živi tako i danas, a ja nemam način da joj pomognem. I svakog dana se sjetim. Bože, kako li je?

Depresiju nisu izmislile nove generacije. Stara je koliko i civilizacija. Ona nije moderna bolest, mada je u posljednje vrijeme ima sve više. Jer, da, svakodnevica zna biti veoma bolna.

A nije bolna samo nama, zbog posla i trke za redovnom platom i punim stomakom i frižiderom, već i onim najmlađim. Dobro ste čuli, može da pogodi i dijete tek poniklo, od onoliko ljeta koliko možemo da nabrojimo na prste ruke. I ono pati, na nama je, bez obzira na probleme, da prepoznamo i pomognemo na vrijeme.

Jasna Dragišić, TA praktičar i hipnoterapeut, kaže da je adolescentski period možda najkarakterističniji za većinu psihičkih promjena, međutim ovog stanja nisu pošteđena ni djeca između šest i dvanaest godina. Kod mladih depresija ima mnogo oblika, a ponekad simptomi nisu očigledni. Čak se znatno razlikuju od onih kod odraslih.

“Mladalačka depresija je teška za uočiti jer, za razliku od odraslih, ispoljava se u naletima. Depresivno raspoloženje je često zamijenjeno iritabilnošću, blagim mršanjem koje se u ovom uzrastu teže prepoznaje. Česta su i diskretna povlačenja i pritužbe na somatske tegobe. I školski uspjeh zna biti ugrožen, kao i igra kojoj se dijete sve manje posvećuje. Djeca teško verbalizuju unutrašnje teškoće pa se njihovo tijelo izražava umjesto njih. Neka djeca će manje jesti, manje se igrati i izgledati utučeno, dok će drugi biti hiperaktivniji, razdržljiviji, pa čak i agresivni”, objašnjava Dragišić “Loli”.

Osluškujte svoje dijete i lakše ćete prepoznati promjene. Ono može, kažu psiholozi, da ima depresivna raspoloženja koja su sastavni dio razvoja. Na primjer, može da ima regresivna ponašanja (nezrela za uzrast u kome je) kada ne podnosi razdvajanje od roditelja, recimo. Ovo je prolazno, ali može da traje do ulaska u pubertet. Ali, to ne bi trebalo da nas zabrine, jer djeca rastu.

Teško je biti dijete, jer mi odrasli često ne razumijemo ili nemamo vremena da razumijemo. A moramo. Dijete može da ima teškoće da se prilagodi nekoj promjeni, a onda govorimo o reakcionoj depresiji. Uzroci mogu biti različiti, a duže odvajanje je posebno osjetljiva priča. To mogu biti odvajanja od roditelja, smrt, preseljenje, polazak u školu…

Odgovor na ono roditeljsko “kako da pomognem” nije jednostavan. Spremnost za razgovor je u većini slučajeva dobro rješenje. Međutim, i ovo može da bude kontraproduktivno ako smo suviše uplašeni i osjećamo se bespomoćno. Takvi možemo imati neodmjerene reakcije, da, na primjer, zaplačemo ili da iskažemo neke nerealne strahove.

U slačaju agresije kod djece, usljed depresije, kažnjavanje može isto tako da bude kontraproduktivno jer nema nikakav uticaj na uzrok ponašanja. Dijete koje ima teškoće u svakodnevnom funkcionisanju, koje traju duže od mjesec dana, je zabrinjavajuće i alarm da se dešava nešto što ne može niti bi trebalo treba da prolazi samo.

“Slučaj dječije depresije često zahtijeva pomoć. Neophodan je kontinuiran rad sa djetetom na prihvatanju sebe ili određenih okolnosti, ali i savjetovanje roditelja. U iznimnim slučajevima nužna je farmakoterpija, tačnije određeni antidepresivi koje propisuje psihijatar. Adekvatna i kontinuirana stručna pomoć u kombinaciji sa promjenama u porodičnim odnosima ili reakcijama može da bude dobar parametar za uspješan i dugotrajan oporavak”, zaključuje Dragišić.

Ako ste odlučili da stvarate porodicu, ako ste je stvorili, onda se potrudite da kuća bude dom. Da djetetu bude sklonište i utočište. Da ima kome da se obrati. Obratite pažnju na ono što vam priča, imajte razumijevanja za njegove strahove i probleme. Ono kroz šta prolazi često ne zna da objasni, ali roditelj ste, a to podrazumijeva čitavu lepezu odgovornosti. Zagraljaj je lijek, razumijevanje trajna terapija. Neka ova priča dođe do bivše drugarice.