Korisnica Megan Kay objasnila je što se dogodilo. “Nakon što sam pokupila Nathana iz škole, primijetila sam da nosi drugu majicu. Kad sam ga pitala zašto, rekao je da mu je učiteljica, gospođica Cathie, rekla da se presvuče. Onda sam u njegovom ruksaku pronašla ovo”, napisala je.

U ruksaku je bila ružičasta cedulja s naslovom: “Ups! Nezgode se događaju”, no riječ “nezgode” bila je prekrižena i rukom ispravljena u “čudni incidenti”. Kao razlog zašto je Nathan morao posuditi majicu navedeno je da je “ležao na WC školjci kako bi slušao jeku”.

Korisnici oduševljeni “čudnim incidentom”

Objava je izazvala lavinu komentara drugih korisnika, koje je nasmijala Nathanova pustolovina i učiteljičina reakcija. “Ispravak u ‘čudni incidenti’ je sve”, napisao je jedan korisnik.

“Naravno, kad Nathan to radi, onda je ‘ups’, a kad ja to radim, onda je ‘gospođo, ovo je javni WC, molim vas izađite'”, našalila se jedna korisnica. “Ta vam je učiteljica učinila uslugu… donesite joj krafne”, predložila je druga.

“‘Čudni incidenti’ i ‘slušanje jeke’. Ovo je apsolutno najbolje”, stoji u jednom od komentara. “Mogu zamisliti kako ga je učiteljica zatekla i samo pitala: ‘Prijatelju… ŠTO radiš?’, a on joj je odgovorio: ‘Slušam jeku’, kao da je to najočitija stvar na svijetu”, dodala je jedna korisnica, prenosi Newsweek.

Izvor: index.hr

Legendarna glumica Jane Fonda decenijama pleni pažnju kako zbog svojih glumačkih ostvarenja, tako i zbog lepote. Upravo zbog tereta koji nosi etiketa ”savršene lepotice”, glumica je u nekom trenutku počela da koristi botoks i druge metode zatezanja, u želji da izgleda mlađe i svežije, baš onako kako nam ejdžističko društvo nameće.

Međutim, ulazak u 85. godinu promenio je njene stavove, a dobitnica Oskara i aktivistkinja odlučila je da prestane sa podizanjem lica.

„Imam skoro 85 godina, ali ne izgledam tako staro“,rekla je zvezda. Ona dodaje da želi da pomogne mladim ljudima da „prestanu da se plaše starosti“i „da ljudi shvate da samo zato što si u određenim godinama ne znači da moraš da odustaneš od života, odustaneš od zabave, već da i dalje možete da imate momke ili devojke, da steknete nove prijatelje ili šta god želite da radite.”

Fonda, koja ljudima ne krije svoje godine, svesna je da je u prednosti. „Imaš novac“, rekla je svojim unutrašnjim mislima o starenju. „Možeš sebi priuštiti trenera. Možeš priuštiti plastičnu hirurgiju. Možeš priuštiti tretmane lica. Možeš sebi priuštiti stvari koje ti pomažu da i dalje izgledaš mlado. To je tačno. Novac pomaže.

Dobri geni i mnogo novca, kako je neko jednom rekao. Ali dok to govorim, mislim da svi poznajemo mnogo bogatih žena koje su imale sve vrste zatezanja lica i slične stvari, i izgledaju užasno. Imala sam fejslifting i stala sam jer ne želim da izgledam izobličeno. Nisam ponosan na činjenicu da sam ga imala.“

Fonda je takođe rekla za Vogue da ne bi ništa uradila na svom licu, ako bi mogla da vrati vreme.

„Mnoge žene su zavisne od [procedura]“, rekla je Jane Fonda za Vogue. „Ne radim mnogo tretmana lica. Ne trošim puno novca na kreme za lice ili nešto slično, ali ostajem hidratizirana, spavam, krećem se, klonim se sunca i imam dobre prijatelje koji me zasmejavaju. Smeh je takođe dobra stvar.”

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Jane Fonda (@janefonda)

Preuzeto sa: elle.rs

Ona je uredna, vešta, odmerena i profesionalno pristupačna. Ako ste roditelj njenog đaka, nećete moći s njom da budete “ortaci”, ali se u razgovoru nećete osećati inferiorno niti kao da niste dovoljno vredan sagovornik na temu obrazovanja. Ona je tu, sa vama u odgajanju deteta i nikad na optužuje.

Imala je i ona roditelje koji su mislili da dete u školi treba da se oseća i ponaša kao na porodičnoj slavi, ali je bila mudrija od toga da ispaljuje otrovne strelice i osuđuje.

Napisala je na papire sve što o disciplini svakog pojedinačnog učenika misli, napravila roditeljski sa decom i predala im papire uz pojašnjenje:

“Ja sam, deco, samo običan čovek, a svi ljudi greše. Pročitajte šta sam napisala. Ako je tačno, predajte svojim roditeljima. Ako nije tačno, dođite da ispravimo.”

Sva deca, svi do jednog, predali su poruke roditeljima i mislim da niko nije ni na trenutak posumnjao da je sve baš tako kao što u njima piše.

Sve petice u prvim danima nisu se podrazumevale.

Čak i iz likovnog je bilo trojki. Naravno, znala je Laura da roditelji zameraju među prijateljima i šapuću među sobom: “nisu svi talentovani za crtanje, nije morala baš da im da trojke”. Ali, njoj nije bilo ispod časti da objašnjava. Donela je radove i rekla: radili smo donji, levi ugao. Svi koji su tu crtali dobili su 5, a oni koji su crtali po sredini, levo, gore… dobili su trojke.

Sijalo je sunce u učionici tada. Uf, dobro je, žena zna šta radi.

Odakle nekome pravo da posumnja? Ima. Za upis na učiteljski fakultet prosek je 3,3. A šta sve, kao neko ko je dugo radio u školi znam o pojedincima… ukratko, sumnja je APSOLUTNO opravdana. Kao i za svaki drugi posao. Nije svejedno koji lekar, koji advokat, koji frizer. NIJE svaki dobar. Sasvim prirodno je da isto važi i za prosvetne radnike.

Laura jednom nije uvažila zadatak sa ispravnim rezultatom. Postupak nije bio dobar. Nije bila lenja i nije gledala s visine one koji se žale ili ne razumeju. Ne. Uradila zadatak pred nama i objasnila u čemu je problem. Bez sujete i bez osude.

Malo je reći kakvu podršku je stekla. Kako smo je gledali i deca i mi. Pravedna sa opomenama, ukorima, ocenama. Nije se desilo da deca rade i dobiju 2, kao ni da ne rade i dobiju 5.

Jednostavno je sve znala da odmeri i od znanja nije pravila fudbal sa 70% faktora sreće.
Na kraju, kada je izvodila četvrtake, rekla je: “Mnogo teško odeljenje, prepuno lidera, treba ih rasformirati.” Niko je nije poslušao.

A šta je bilo posle, neću da kvarim ovu lepu priču.

Mnogi će, možda, reći: “Nije ona bila dužna ništa da objašnjava. To je njen posao i ona ga radi, a nikome ne treba da se pravda. Nije dužna. Ali ona je želela i razumela. E zato su je svi i poštovali. Nije se oslanjala na poštovanje zvanja i zato je poštovanje i autoritet i sačuvala.

Hvala, Laura!

Inače, pismo je napisano 1994., a “čovjek u crnom” supruzi je čestitao 65. rođendan i tako osvojio brojne glasače koji su u anketi britanskog osiguravajućeg društva Beagle Street uoči Valentinova birali najljepše ljubavno pismo.

Sretan rođendan, princezo. Starimo i navikavamo se jedno na drugo. Isto razmišljamo. Čitamo jedno drugom misli. Znamo što želimo bez ijednog postavljenog pitanja. Ponekad si malo idemo na živce. Ponekad možda i jedno drugo uzimamo zdravo za gotovo. Ali ponekad, kao danas, razmišljam o svemu i postaje mi jasno koliko sam sretan što sam život proveo s najboljom ženom koju sam upoznao. Još uvijek me fasciniraš i inspiriraš. Tvoj me utjecaj čini boljim. Ti si predmet mojih želja i glavni razlog zbog kojeg postojim. Jako te volim.

Sretan rođendan, princezo

John

Buka.com

Iza svojih riječi, koje ću uvijek potpisati punim imenom i prezimenom, stojim i stajaću dok sam živa, mislim da se pravdati nikome ne treba niko od nas, a ponajmanje onima koji žele da negativno okaraketišu bilo čije postupke ili odluke s kojima se intimno ne slažu. Ipak, i dalje sam sve uvjerenija da je žena ženi najveći vuk.

Uostalom, pročitajte našu prepisku, pa sami prosudite:

Zdravo,

Želim da svoj pogled na život podijelim s vama, draga Lola. Sigurna sam, da će mnoge pripadnice ljepšeg pola pronaći, u mogu reći, i mojoj priči.

Naime, dijete sam razvedenih roditelja , mogu slobodno reći “bezveze razvedenih”. Moj život je tekao, mogu reći, čudnovato. Naime, roditelji su mi se razveli, kad sam bila beba. Odrastala sam uz majku i majkinu rodbinu.
Jer ona nije zeljela da kontaktiram s očevom rodbinom.

Ove pišem zbog toga što je danas stopa razvedenih brakova sve veća i veća. Ljudi moji, stanite!

Današnje žene imaju prenizak prag tolerancije. I zbog tog svog niskog praga, osuđuju svoju djecu na život bez očeva. I lijepe na sebe etiketu “lake žena”. Koja ostaje na njima zauvijek. Toga sigurno nisu svijesne. Čim se tako lako odlučuju na brak. A još brže na razvod.

Pitaju li se samo zašto su one vrijednije od nas drugih žena. Pa  eto baš ne moraju ništa da “trpe”? Već jednostavno one pokupe pranje i vrate se majci. I ostave svome dijetetu žig koji nosi cio život?Jednostavno ne razumijem i znate šta nikad nikad neću razumjeti. Nikad.

Opravdanje da srušite svom malom biću čitav svijet, može biti samo nasilje među partnerima. Ništa drugo.

Kad se dotaknem ove teme, uvijek se kroz osmijeh sjetim svoje bake Neve, što je s dedom bila u braku 70 godina, kako ona kaže, sretom braku. A Bog je svojedok da je tu bilo i te kako suza i znoja, muke i bola. Al eto ostala je tu, ostala je jer kako da ostavi pobogu pa “svog čovjeka”? Kako da sruši sve što se mukom uradilo, izgradilo? Kako da ražalosti svoju mnogobrojnu veselu čeljad?

Kako da pljune na svoj status žena? Kako vi možete?

ANONIMNO, MOLIM VAS, MOŽETE STAVITI INICIJALE I.B.

*********************************************************************************************************

Poštovana,

Ovaj put Vam neću pisati kao Lola, već u svoje lično ime, što inače nije praksa, ali je ovo slučaj bez presedana, baš kao što je i tekst koji ste nam poslali.

Ovo Vam pišem kao mlada žena koja se razvela, kao majka jednog četvorogodišnjeg dječaka. Moj jedini suvisli komentar na ovo što ste napisisali je da nikad u životu nisam pročitala nešto ogavnije. I jako mi je žao što jedna žena tako razmišlja, al svako ima pravo na svoje mišljenje, pa ću i ja da poštujem Vaše.

Ipak, uvrijedili ste mene, kao čovjeka, kao misaono biće i, što je najvažnije, kao roditelja, a vjerujem da bi i mnoge druge žene koje su u situaciji kao što sam ja dijelile moje mišljenje. Kao prvo, zašto su žene te koje imaju prenizak prag tolerancije i zašto su one te koje osuđuju svoju djecu na bilo šta, kao što ste naveli? Ako slučajno niste znali, postoje netolerantni muškarci, kao i oni koji OSTAVE svoju djecu, o ženi neću da govorim, ona je u tom slučaju, da kažem, nebitna.

Dalje, razvod ne znači da dijete više nema oca, ima ga dok god je on živ i dok god on želi da ga dijete ima! I tu nijedna majka ne može ništa, ako ništa, postoje zakoni. Kao što rekoh, postoje i muškarci koji su osudili svoju djecu da žive bez njih, ako niste čuli za takve, raspitajte se!

Za etiketu da sam laka žena… Pa, mogu živjeti i s tim, ako mogu 24 sata brinuti o svom djetetu i nastojati da izraste u zdravu osobu i dobrog čovjeka. Ne znam samo ko će to da mi za zauvijek prilijepi tu etiketu? Neko poput Vas ili neki muškarac, neki komšija, slučajni prolaznik? Ja mislim da vi život niste iskusili, pa ću sve ovo tumačiti kao danak neiskustvu.

Nadalje, postoje brakovi kojima su prethodile godine i godine zajedništva, pa ne opstanu. Zato što ništa u životu, a naročito brak, nije crno ili bijelo. I svako ima neku svoju priču, a Vaša je tako uopštena da boli. I ne, ne pitamo se da li smo bolje od vas, jer se ne poredimo s bilo kim, samo živimo svoj život, a to je jedno veliko umijeće. Ne suditi drugima i tumačiti nečije odluke onako kako se nama učinilo zgodnim.

I samo da znate, postoje i žene koje se nakon razvoda ne vrate svojoj mami, već se bore i rade, od svoje plate plaćaju režije, kredit za auto, vrtić i sve što je iz dana u dan potrebno za dijete i sebe. Idu na posao, dijete voze i vraćaju iz vrtića, uspavljuju ga, igraju se s njim, bdiju nad njim kad je bolesno, raduju se svakom njegovom uspjehu, ne smiju biti ni umorne, ni bolesne, ni neraspoložene jer o djetetu tad skoro da i nema ko da brine, recimo pričam Vam o sebi. I nisam usamljena u tome.

I kakav to žig nosi moje dijete? Vjerujte, nikakav. On je jedan srećan, nasmijan, bezbrižni dječak koji ima žive roditelje koji ga vole i majku koja nikad neće braniti njegovom ocu ili bilo kome normalnom i zdravom da ga vidi – to što je Vaša majka to činila, ne znači da su sve žene takve. Moje dijete je dijete ljubavi i tako će biti dok sam živa, a ne neko žigosano stvorenje.

A što se vaše bake tiče, ona je tako izabrala da živi, što ne znači da je u redu. Ma koliko Vi mislili da jeste, jer zajedništvo treba da se zasniva na obostranom poštovanju, a to što je ona pristajala da bude robinja, njena stvar.

Ona i slične njoj, kao i Vi ste pljunuli na žene, ne ja i slične meni! Ubjeđujući nas da je u redu da nešto zbog nečega treba da trpimo i da je svaka druga odluka pogrešna i dovoljna da budemo žigosane kurve, a naša djeca žigosana djeca žigosanih kurvi.

Nadam se da ćete se nekad postiditi zbog svojih riječi, mada čisto sumnjam!

Svako dobro,
Jelena Pralica

Kad je avion sletio djevojka koja je sjedila pored Tricije joj je pomogla sa prtljagom. Na izlasku iz aviona stjuard je prišao Triciji, još jednom joj rekao koliko mu je žao zbog njenog gubitka i stavio joj papirnati ubrus na dlan rekavši da ovo nije puno, ali želi da joj nekako pomogne. Tricia mu je zahvalila, ali je poruku pročitala tek kad je izašla s aerodroma.

“Moja porodica i ja smo 2004. godine izgubili mog brata. Koliko god je to još uvijek traumatično za mene, ne mogu ni da zamislim koliki bol tek vi osjećate kao majka. No, gledao sam kako je moja majka tugovala i to je proces koji nikad ne prestaje. Biti majka prije svega znači donijeti na svijet novi život i dati obećanje budućnosti. Vaša misija ne završava ovdje, život vašeg sina je veći od njegove smrti i uvijek će biti. Moja mama se očajnički borila za neki drugi cilj kako bi barem malo ublažila bol. No, sada je shvatila da se ta bol teško smanjuje. Nemojte trošiti svoju energiju na to već pokušajte sve moguće kako biste osjetili radost. Posjećujte porodicu, približite se ljudima sa kojima ste izgubili kontakt, putujte. Ovo je vaša priča i vi dugujete i samoj sebi i sinu da se pobrinete da ovo preživite. Nemojte se opterećivati. Svijet je prepun ljudi kojima je zaista stalo do vas čak i ako vama tako ne izgleda.

Ja neću tako uskoro prestati da mislim na vas, niti ću se prestati pitati kako ste i šta radite. Iz svega ovoga ćete izaći kao snažnija osoba, a ja ću cijelo to vrijeme navijati za vas.”

Tricia je briznula u plač nakon što je pročitala ovu poruku i imala je osjećaj da je taj mladi čovjek jedan od Božjih anđela.

“Mnogo sam mu zahvalna na tome što je našao vremena da mi napiše tako divnu poruku iako me ni ne poznaje”, izjavila je Tricia.

Porodica Belstra nikad nije uspjela da sazna ime i prezime tog stjuarda, ali se nadaju da će njihova zahvalnost nekako doći do njega. Ponekad zaista pomaže kada se na ovom svijetu upoznate s ljudima koji razumiju vaš bol.

Izvor: Scary Mommy

Nije li ljubav glavni i najjači pokretač da bez obzira na sve, sjednete, naučite nešto novo i kupite kartu za let u smjeru onih koji vam znače najviše? Dobro razmislite prije nego ponovo kažete da je prošlo vaše vrijeme ili da je kasno za nešto. Volja i ambicija nemaju rok trajanja, ali imaju jačinu, zato vam želimo da u novoj godini želite stvari sa jednakim entuzijazmom kao ovaj deda.