Stručnjakinja za razvoj dece Sigi Koen, koja je tokom karijere radila sa više od 5.000 porodica, upozorava da takav pristup često izaziva zbunjenost i nepotrebne sukobe.

Nakon dugogodišnjeg rada kao vaspitačica, profesorka i savetnica roditeljima, ističe jedno jednostavno pravilo koje, kako kaže, uvek  efikasno deluje: “Recite ono što zaista mislite”, piše Si-En-Bi-Si (CNBC).

Deca nemaju dovoljno životnog iskustva ni emocionalne zrelosti da bi učestvovala u svakoj odluci ili određivala šta će se sledeće dogoditi. Potrebno im je jasno, smireno i samouvereno vođstvo. Zato retorička pitanja, naročito ona koja počinju sa “zašto”, često izazivaju osećanje stida ili teraju dete da zauzme odbrambeni stav. Umesto toga, Sigi Koen savetuje da jednostavno i direktno kažete ono što želite da poručite.

Na primer, umesto: “Zašto moram toliko puta da ti ponavljam?!”, pokušajte nešto drugo. Možda da kažete: “Već sam to rekla nekoliko puta. Znam da je to frustrirajuće za oboje. Sada je vreme da obujemo cipele i krenemo”.

Slično tome, umesto pitanja: “Zašto to uvek radiš?!”, recite: “Primećujem da se ovo često ponavlja. Zajedno ćemo poraditi na tome”.

Prvi pristup, objašnjava Sigi Koen, često izaziva otpor, dok drugi otvara prostor za saradnju i zajedničko rešavanje problema.

“Recite ono što zaista mislite”

Jedno od osnovnih načela koja Sigi Koen primenjuje u radu sa roditeljima glasi: “Recite ono što zaista mislite”.

Savetuje roditeljima da se, pre nego što nešto kažu, zapitaju: “Šta zapravo želim da poručim?” Nakon toga dovoljno je da to jednostavno izgovore.

Tako, umesto pitanja: “Zašto si udario brata?!”, možete reći: “Ne smeš da udaraš brata. Čak i kada si ljut, udaranje nije u redu. Kako možeš na drugi način da mu pokažeš da si uznemiren?”

Umesto: “Zašto ti je soba ovako neuredna?”, pokušajte sa: “Vidim mnogo stvari na podu kojima tu nije mesto. Hajde da ih zajedno sklonimo.”

Deci je, naglašava Koen, mnogo korisnije jasno vođstvo nego ispitivanje. Upravo je jasnoća često delotvornija od beskrajnog postavljanja pitanja.

Uputstvo nije pitanje

Roditelji često, iz želje da zvuče ljubazno, obična uputstva pretvore u pitanja. Na primer: “Možeš li, molim te, da obuješ cipele?” ili “Posle ovoga idemo na spavanje, važi?”

Iako takav pristup deluje nežnije, dete može da zaključi da je reč o predlogu, a ne o nečemu što se zaista očekuje. Tada se otvara prostor za pregovaranje i nepotrebne sukobe.

Umesto toga, Koen preporučuje mirne i jasne rečenice poput: “Obuj cipele, molim te. Krećemo.”, “Večera je gotova. Operi ruke.” ili jednostavno: “Vreme je za spavanje.” Jasna uputstva deci često ulivaju osećaj sigurnosti, zbog čega su spremnija na saradnju.

Pitanja koja osnažuju

To, naravno, ne znači da pitanja treba izbegavati. Naprotiv, ona su izuzetno vredna kada pomažu detetu da razmišlja, pronalazi rešenja, izražava osećanja i razvija samopouzdanje i samostalnost.

Deci nije potrebno postavljati pitanje pre svakog uputstva da bi se osećala uvaženo. Manje nepotrebnih pitanja roditeljima pomaže da lakše prepoznaju kada je detetu potrebno vođstvo, kada saradnja, a kada jednostavno jasna i smirena poruka.

Kako ističe Koen, upravo takve male promene u svakodnevnoj komunikaciji vremenom mogu doneti velike promene u porodičnim odnosima.

Superžena

Takve žene svi vole.

Amerikanka Kristal Siben u autorskoj ispovesti “I’m a Recovering People-Pleaser” prvi put je potpuno otvoreno napisala kako ju je upravo ta potreba da se svima dopadne godinama pretvarala u osobu koja više ne zna ko je zapravo.

– Zdravo, ja sam Kristal i oporavljam se od potrebe da ugađam svima, napisala je na početku teksta.

Kaže da nije oduvek bila takva. Kao mala bila je glasna, hrabra i impulsivna. Seća se kako je kao dete fizički nasrnula na dečaka iz kraja koji je maltretirao njenog komšiju. Nije razmišljala da li će se nekome dopasti. Samo je znala šta je ispravno.

Ali onda su došli razvod roditelja, nova porodica, osećaj da mora da se uklopi i da bude “dobra”. Malo po malo počela je da se smanjuje kako bi izbegla sukobe.

– Naučila sam da ćutim, da budem mirna i da se prilagođavam kako bih se osećala sigurno, napisala je.

“Postala sam osoba koja postoji samo kroz druge”

Kristal opisuje kako je godinama gradila identitet oko toga da usrećuje druge ljude. Bila je ona prijateljica koja pamti sve rođendane, kupuje najbolje poklone, prva priskače u pomoć i poslednja odlazi kada je nekome teško.

I upravo tu je počeo problem.

– Moj identitet postao je ono što radim za druge ljude, priznala je.

Kaže da je dugo mislila da će je ljudi voleti ako bude dovoljno korisna, dovoljno pažljiva i dovoljno tiha. Međutim, u odraslom životu to nije donosilo bliskost, već potpuno suprotno.

Ljudi su počeli da prelaze njene granice. Trpela je neprijatne komentare, pristajala na stvari koje nije želela i ostajala u odnosima u kojima nije bila poštovana.

– Što je osoba bila dominantnija, ja sam se više povlačila. Sav taj trud ljudi su videli kao slabost, napisala je.

Najveći udarac došao je kada je saznala da su joj se bliske prijateljice podsmevale iza leđa. Ljudi kojima je, kako kaže, davala bezuslovnu ljubav nisu je poštovali onoliko koliko je verovala.

– Bila sam šala. Najveći neuspeh jedne osobe koja pokušava svima da ugodi, napisala je iskreno.

“Shvatila sam da ne mogu da nateram ljude da me vole”

Posle tog trenutka, kaže, više nije imala snage da nastavi po starom. I upravo tada dogodilo se nešto što nije očekivala, prvi put je počela da upoznaje sebe.

Polako je prestala da govori “da” kada misli “ne”. Prestala je da juri tuđe odobravanje i da se menja kako bi bila prihvaćena.

– Ne mogu dovoljno da se trudim da bi me svi voleli. Ne mogu da uradim sve savršeno da bih sprečila ljude da odu, napisala je.

Kaže da je godinama mislila da je ljubav nešto što mora da zasluži stalnim davanjem sebe drugima. Danas više ne veruje u to.

I možda je upravo zato njena ispovest pogodila toliko ljudi. Zato što mnogi u jednom trenutku života shvate da su toliko dugo pokušavali da budu sve za druge, da su potpuno izgubili kontakt sa sobom.

– Na kraju dana, neko će uvek biti nezadovoljan. Zar onda nije najvažnije da ta osoba ne budemo mi sami? napisala je Kristal.

Ona.rs

U svijetu koji nas često uči da je nesebičnost vrhunska vrlina, lako je skliznuti u obrazac ponašanja u kojem vlastite potrebe, snove i mir sustavno stavljamo na čekanje. Ako se često uhvatite kako mijenjate svoje mišljenje da biste izbjegli konflikt ili odustajete od vlastitih planova kako biste ispunili tuđa očekivanja, možda ste upali u zamku udovoljavanja drugima (tzv. people pleasing).

Iako se na površini može činiti kao ljubaznost, ovaj model ponašanja često skriva duboku potrebu za prihvaćanjem i strah od odbacivanja. No, cijena koju plaćamo je visoka: gubitak vlastite autentičnosti.

Razlika između čiste velikodušnosti i straha

Važno je osvijestiti tanku liniju koja dijeli iskrenu velikodušnost od kompulzivne potrebe za udovoljavanjem. Istinska pomoć dolazi iz punog srca i ne traži potvrdu niti se boji osude. S druge strane, udovoljavanje motivirano strahom, da nećemo biti dovoljno dobri ili voljeni ako kažemo ‘ne’, crpi našu energiju i ostavlja nas emocionalno ispražnjenima.

Stručnjaci ističu kako su ovom modelu često podložnije žene, koje nerijetko oponašaju obrasce naučene u djetinjstvu ili toksičnim vezama. Kada tuđa očekivanja postanu prioritet, naši snovi ostaju u čekaonici života, a naša se psiha suočava s kroničnim nezadovoljstvom koje može ostaviti trag i na fizičkom zdravlju.Metafora o maski za kisik

Svi smo čuli uputu iz zrakoplova: prije nego što pomognete drugima, masku za kisik stavite sebi. To nije sebičnost, već preduvjet preživljavanja. Ako zanemarite vlastiti mir i zdravlje, s vremenom nećete imati što ponuditi ni onima koje volite.

Više od toga, stalnim preuzimanjem tuđih obaveza i rješavanjem tuđih problema, nesvjesno kočite rast onih kojima pomažete. Postavljanjem granica vi zapravo dopuštate drugima, bilo roditeljima, partneru ili djeci, da razviju vlastitu odgovornost i snagu.

Kako se vratiti na vlastitu listu prioriteta?

Promjena započinje svjesnošću da ste upravo vi jedina osoba odgovorna za kvalitetu vašeg života. Povratak sebi nije proces koji se događa preko noći, ali svaki mali korak je važan:

• Naučite reći ‘ne’ kao cijelu rečenicu. Bez pretjeranog objašnjavanja i opravdavanja. U redu je ne moći i ne željeti sve.
• Osvijestite svoje granice. Slušajte svoje tijelo; ono će vam kroz umor ili napetost prvo signalizirati kada ste prešli svoje kapacitete.
• Njegujte svoju autentičnost. Budite ono što uistinu jeste, čak i ako to znači da se nećete svidjeti svima. Oni koji vas uistinu vole, cijenit će vašu istinu.
• Potražite podršku. Ako je strah od odbijanja previše dubok, razgovor s terapeutom može biti dragocjen alat u ponovnom građenju samopouzdanja.
• Dopustite si luksuz da budete prvi na popisu osoba o kojima brinete. Tek kada ste usklađeni sa sobom i ispunjeni iznutra, vaša pomoć drugima postaje istinski dar, a ne teret koji vas guši. Vaš život pripada vama – proživite ga autentično.

Ulogu roditelja dobijamo onog momenta kada se rodi dete. I uopšteno gledano, to je uloga koju biramo u svom životu (ne bih mnogo ulazila u detaljisanje ove rečenice, jer nije tema ovog teksta). Ta uloga nas prati, od momenta rođenja deteta, pa sve do naše smrti.

Ali, sama uloga roditelja se menja kako beba odrasta u dete, a potom u odraslog čoveka.

Ulogu bebe mi dobijamo po rođenju, koja se jednako odrastanjem menja, pa postajemo dete, ćerka ili sin, da bi ulaskom u odraslo doba postali odrasli sinovi ili ćerke.

Dakle, kada dete odraste, on postaje odrastao čovek. I to za roditelja znači da sada ima odraslog sina ili ćerku. Ne znači da ima odraslo dete. Bez obzira na to, čujemo od nekih roditelja kako govore svom odraslom sinu ili ćerki: „Ti ćeš za mene uvek biti dete, ma koliko godina imao/la.“ Šta je problematika?

Ne samo što tako govore, nego što se zaista tako i ponašaju. Odrasle ljude tretiraju kao decu, kroz neprihvatanje da se njihova uloga mora menjati. Strah da im više neće ili nisu potrebni, koči ih u sagledavanju svoje roditeljske uloge, na drugačiji, razvojno adaptivniji način.

Mešaju im se u donošenje odluka, u veze, brakove, stalnim savetovanjima, zahtevima da budu prisutni u njihovim životima više nego što je potrebno. Ne shvataju da se njihova uloga roditelja mora promeniti. Naravno da i dalje trebaju svojim odraslim sinovima i ćerkama, ali na drugačiji, odrastao način.

Ponekad, to ode u ekstreme gde traže posebnu pažnju, posebno ophođenje, razne posebnosti jer su oni roditelji i kao takvi nezamenjivi. Ovo su roditelji koji su dopustili sebi da ne odrastu, ne samo kroz svoju ulogu roditelja, već i kao zasebne individue…

Neprihvatanje roditelja da odraste u svojoj ulozi može da ima visoku cenu po sam odnos, ali i život njihovog odraslog sina ili ćerke. Prvo, sigurno da su konflikti česti, jer svi mi manje više želimo svoju samostalnost, želimo da naš život bude samo naš.

Ako nemaju kapacitet da se izbore sa svojim roditeljima, dešava se da prosto odustanu i dopuštaju da roditelji „vršljaju“ po njihovim životima, što može skupo da ih košta na profesionalnom, društvenom, partnerskom polju. Ili, druga situacija je da iz nemogućnosti da se postave zdrave granice, odrastao sin ili ćerka ograničava komunikaciju i viđanje, a ponekad je i u potpunosti prekida.

Čovek o sebi uči dok je živ, jer kao što rekoh sve se menja, pa i naše uloge unutar svojih postojanja. Kao što bi potpuno besmisleno bilo da svom tinejdžeru dajemo flašicu sa mlekom da jede, kada je odavno naučio da vlada sobom po pitanju ishrane, jednako je besmisleno i nezdravo tretirati svog odraslog sina ili ćerku kao tinejdžera i svojim ponašanjem ga pozivati nazad u razdoblje koje je savladao, samo zato što ne znamo kako sada treba da izgleda naša roditeljska uloga.

Ovde je važan rad na sebi i shvatanje da bez obzira što su odrasli ne znači da vas više ne trebaju, vi ste stariji i vaša mudrost može da im bude od velike pomoći, vi ste prešli put koji oni nisu. Ali, sada komunikacija treba da ide iz pozicije odraslih i granice moraju da postoje.

Imati samo roditeljsku ulogu u životu nije dobro. Tu su i druge uloge, uloga partnera, prijatelja, možda ste i vi još uvek sin ili ćerka, profesionalna uloga…

Postoje razna životna polja koja jednako traže vašu pažnju. Komunicirajte sa njima, poštujte granice, čujte ih šta vam govore, kako žele da im pomognete, ne pomažite onako kako vi mislite da treba, usklađujte se, tako ćete pozicionirati sebe u njihovim životima. Na nov i drugačiji način, i pre svega, na obostrano zadovoljstvo.

A tamo gde se sve probalo i ne ide komunikacija i ne ide uspostavljanje granica, ok je i prekid odnosa. Svako ima pravo na svoj život.

Na našim prostorima, roditelji predugo drže decu vezanu uz sebe, prave od njih smisao svog života i ne dozvoljavaju im da budu jedinke za sebe. Do 18. godine roditelji su i u zakonskoj obavezi da vode računa o detetu, do 21. šta ste ga naučili, naučili ste ga, ostalo treba da je isključivo njegov život, ali ono što je naučen, nadalje se preslikava.

Mnogi roditelji se i uvrede kada kažem da nije dobro da im dete bude smisao života, jer kod nas se takvo mišljenje predugo prenosi bez promišljanja. Svaki roditelj, nakon što se dete osamostali, ima još mnogo svog životnog puta i svojih ličnih spoznaja kroz koje treba da prođe kao individua. Što dovodi do ponovnog preispitivanja prioriteta. Ako koči svog odraslog potomka da živi svoj život, koči ujedno i sebe.

Roditelj je psihološki, emocionalni, duhovni, telesni učitelj svom detetu, ali dete ne može doveka biti učenik.

Autor: Vanja Orlović

Dakle, šta nam preostaje? Pa, jedan od načina kako da sebi pomognete u navigaciji nemirnim vodama života i da njegujete svoje fizičko i mentalno zdravlje je postavljanje jasnih granica.

Prednosti postavljanja granica su višestruke, pomažu vam da razumijete i saopštite svoje želje i potrebe, te da poštujete sopstvene vrijednosti i mišljenja; da identifikujete i zaštite sebe od štetnog ponašanja na poslu, kod kuće i u drugim odnosima (sagorijevanje, potčinjavanje).

Prije svega, postavljanje granica vas uči kako da kažete “ne” i da ne kompromitujete sebe zbog drugih. Isto tako, uči vas kako da poštujete tuđe granice. Sjetite se samo čuvenog citata iz filma Sex and The City od Kim Catrall: “Ne želim ni sat vremena da budem u situaciji u kojoj ne uživam”. Ona zna kako da postavi dobre granice. I vi možete učiniti isto.

U nastavku vam donosimo savjete vodećih stručnjaka za mentalno zdravlje o tome kako da postavite granice – i da ih se pridržavate.

Michelle Elman, autorka knjige ‘The Joy of Being Selfish: Why You Need Boundaries And How To Set Them’, savjetuje da postavite svoje granice čvrsto, smireno, saosjećajno i što je moguće jednostavnije. Da biste to mogli da uradite, možda ćete morati da obradite svoje emocije odvojeno prije samog razgovora –  nemojte da žurite sa razgovorom, uvijek možete da se vratite na prethodni razgovor kada ga možete voditi na produktivan i emocionalno neutralan način.

Ukoliko vidite da neko ne poštuje vaše granice, postavite sebe na ovakav način: ‘Ako nastaviš da mi se obraćaš, ja ću napustiti prostoriju i možeš doći da me pronađeš kada budeš mogao/la da razgovaraš sa mnom na miran način sa poštovanjem’, a zatim poštujete ono što ste rekli.

Najbolji pokazatelj da dozvoljavate nepoštovanje postavljenih granica je kada počnete osjećati ljutnju ili zamijeranje. Slušajte sebe i umjesto da to dovodite u pitanje ili negirate ove emocije, obratite pažnju na njih i iskoristite ih da shvatite koju granicu treba postaviti.

Izbjegavajte da opravdavate zašto su to vaše granice ili da ih previše objašnjavate. Neko ne mora da razumije vaše granice da bi ih poštovao. Vaše granice ne moraju biti iste kao i granice drugih.

Lucy Beresford, psihoterapeut, savjetuje da obratite pažnju na vaše vrijednosti. Razmislite koje su vaše osnovne vrijednosti u životu (stabilnost, poštovanje, vjernost, poštenje) i zasnivajte svoje granice na tim principima.

Na ovaj način, ako ikada budete nervozni oko toga da li donosite pravu odluku u postavljanju granica možete da se prisjetite da to radite na osnovu vrijednosti koje su za vas bitne.

Navedite svoje granice koristeći lične izjave, kao što su: “Preferiram da budete dosljedni u komunikaciji sa mnom” ili “Biram da se prema meni postupa sa poštovanjem”. Na ovaj način vaše granice dolaze do izražaja i jasno pokazujete da ne želite da osuđujete ili okrivljujete drugu osobu.

Budite spremni na to da neki ljudi neće ovo poštovati, ili čak mogu pokušati da vas natjeraju da se osjećate krivim zbog postavljanja i održavanja svojih granica. Takođe, budite svjesni da će uvođenje novih granica nesumnjivo zahtjevati od vas da vodite neke neprijatne razgovore, samo znajte da je to gotovo uvijek bolje, nego izbjegavanje.

Kriva, jer si seriju “Kompromisi” reprizirala do sopstvene nesvjesti.

Kriva, jer si dozvolila da misle da si ti takva, a u medjuvremenu si i sama zaboravila kakva si.

Kriva, jer si dozvolila da ogledalo koje gledaš dobije obrise svih ljudi s kojima si se poredila.

Kriva, jer si pristajala na kusur, mrvice, koru od pice koja je prenoćila, na popust jer rok trajanja uskoro ističe.

Kriva, jer si danima mislila o onom jednom lošem komentaru, dobre stavljala u kategoriju “ma oni to onako”. Kriva, jer je posao postao život, a život stao zbog posla.

Kriva, jer si “ja ću to” u svojoj okolini uvela kao olimpijsku disciplinu s jednim takmičarem.

Kriva, jer ti se učinilo da je lakše ako misle da si gluplja, slabija, inferiornija.

Kriva, jer se ti ne svadjaš misleći da ćeš tako ostati sama.

Kriva, jer si voljela za troje, a nije ti to bilo normalno, već si to nabijala na nos zaboravljajući da je to tvoj izbor, gospodjo.

Kriva, jer si očekivala, a ne izgovarala.

Kriva, jer se svedeš na voljenje drugih.

Kriva, jer si glumila samo da bi već jednom prošla.

Kriva, jer si uzimala malo, davala previše pa se prosipalo na sve strane.

Kriva, jer nisi naplaćivala kamate na toliko čekanje da te primijete.

Kriva, jer su te definisali, rezali, cenzurisali, dobacivali se s tvojim vremenom, igrali žmurke s tvojim živcima dok si ti bivala prijatna i fina.

Kriva, jer si povremeno bila uvjerena da nikako nije do tebe, do prognoze, do horoskopa, do svega je.

A do tebe je. Jer na sve to, sve to što si nastavila da nabrajaš i kad sam ja stala, na sve si to, sunce moje, baš ti pristala.

Spisak razloga koji počinju sa “ma znam, ali morala sam” nije dostupan, molimo pokušajte da se samoj sebi opravdate kasnije.