Nije mogla da predvidi njegov udarac. Nije mogla da se izmakne. A i zašto bi? Mnoge reči pre toga bolele su duplo više.

Malo krvi po bradi, i tek po koja kap preko spavaćice. Baš po onim mestima kuda joj obično kapa pasta za zube.

Brišući usne mokrim peškirom jedino o čemu je mislila je o snu sina. Konačno je posle bolnog stiskanja i plača, zaspao.

Gledala ga je s vrata. Rukica podignutih u vis, spavao je mirno u domu punog nemira. Nad glavom su mu kružile ptice i jedan mesec, u pozadini se tiho čula muzika Mocarta za bolji san. Gledala ga je i plakala. Ne zbog bolne usne, već zbog toga što njen sin nema roditelje koji se grle i ljube u susednoj sobi dok on spava. U njihovom domu to je vreme kada se povraćaju najružnije reči, kada ona postaje “drolja” i “lažov”. Tako je obično naziva kada mu spomene njegovu majku. Na nju je slab. On je njen sin jedinac, ona je njegova samohrana majka. Posebna veza koju nikada nije htela da remeti, ali koja je remetila njihov brak.

Kada se uselila u kuću, ta žena joj nije poželela dobrodošlicu. Nije joj rekla ovo je sada tvoj dom. Nije bilo toplih reči zbog kojih bi se osećala kao deo porodice, već uvek kao neki neželjeni gost koji, eto, svakim danom ostaje duže. Pa se gotovo izvinjava.

Mislila je da će trudnoća promeniti stvari. Da će bar tada njegova majka pokazati razumevanje i mrvu saosećajnosti, ipak stiže naslednik.

Ali, toga nije bilo.

Moj sin mora da odmori posle posla, moj sin voli prekuvane makarone, moj sin neće moći da ide na svaki pregled sa tobom, jer mora mene da vozi kod doktora, moj sin ne voli kada mu se zvoca, moj sin ne voli debele žene, ne moraš da jedeš za dvoje, gegaš se, otekli su ti zglobovi, puna si vode, teško ćeš vratiti liniju, nauči da razvlačiš pitu. Tim redom. Svaki dan, svaki put dok je muž na poslu.

U početku nije želela da mu priča o tome. Prepričavanja u kojima bi ona ispala žrtva, a njegova majka tiranin nisu je zanimala, posebno ne u trudnoći, dok čeka bebu sa kojom radosno priča i šapuće. Nije želela da joj bilo ko i bilo šta to pokvari. Nije htela da je i pričom o njoj, pusti u život. Iovako ju je bilo previše.

Te tople julske večeri, malo pre udarca, njegova majka tražila je da dođe kod nje, živela je u prizemlju kuće. Pritisak joj je naglo skočio, pozliće joj, noga je boli, misli da su joj se upalile vene. Htela bi da je odveze kod doktora, da joj ode po lekove ili da je samo izmasira. Mogao bi kod nje i da večera, kuvala je podvarak, a on mnogo voli njen podvarak.

Beba je plakala, vukla je mršuljave nožice ka stomaku, bolno jecajući. Nosala ju je kroz sobe s toplom pelenom preko stomačića, dok je on razgovarao sa majkom.

Možeš li sa njim da se skloniš u sobu, ne čujem majku šta priča. Ogluveću od njega!- viknuo je.

Njega. Njega. Njega. Odzvanjalo joj je u ušima. Svog sina oslovio je sa „njega“, dok plače, dok se steže, dok ga treba, da ga umiri, da mu zapeva, da ko tata otera grčeve.

Sve posle desilo se brzo, u nekoliko minuta.

Vratio se od majke s mirisom podvarka na sebi, beba je već spavala, ona je stala pred njega i prošaputala „zar ti je majka preča od sina koji ima grčeve?“. Šamar. Preko desnog obraza i usne koja puca. Bol. Krv. Tresak vrata koji nije probudio bebu. Sama na pragu sobe. Podbula. Nema. Slomljena. Zarobljena u momentu iz kog bi da pobegne, ali ne zna kako ni kuda. Prvi udarac od čoveka koga voli, čije je drugo lice upoznala tek kada se uselila u njihov dom, tokom trudnoće.

Bebe tako nepredvidivo i kratko spavaju. To je premalo vremena za sve što joj je tada bilo potrebno: da otplače, da se umije i sabere, da razmisli, da donese odluku koja neće povrediti bebu… Bolni trenuci nekad su se natenane rešavali, s par prespavanih dana, uz kafu, sada će morati o svemu da misli dok prepovija dete, dok mu briše guzu, peva o Ivinom voziću, dok mu prislanja tople pelene na stomak, dok steriliše flašice i pere benkice, dok mu guguče i pokazuje sve mede redom, dok kuva, dok prostire veš, dok maže ranu, dok teče novi život koji ne sme da trpi probleme i njene nedoumice.

Sklupčala se u pragu tog neverovatno mirnog carstva, nevinog, čistog, uljuljkanog. Svaki pogled ka sinu ju je rezao. Gutala je plač, glave zavučene među kolena. Kako da mu pruži porodicu punu topline i ljubavi, kako da mu peva vesele pesme dok se u sebi raspada, kako da ljubi čoveka koji ju je udario zbog majke, kako da ga radosno pruža u ruke bake koja ga odvaja od oca, koja se bori za pažnju, koja je povređuje, kako da ga odvede od tate, kako da se pravi da šamara nije bilo i da je sve posle 21.42 san?

Kada se beba probudila bilo je tri posle ponoći. Uzela je beli smotuljak u narjuče i zapevala otečenim usnama. Čudno, nije osetila nikakvu bol. Taj miris malene glave i oči koje su rasejano gledale po senkama na zidu zaceljivale su rane i potapale svaki strah koji se te noći rodio. Budila se u njoj neka snaga, ne bi mogla da je opiše. Neka čudna vera pojačana svakim taktom Mocartove sonate. Osetila je čudan nalet sreće pri pomisli da je ona sada majka i da nikakav šamar, nikakva posesivna svekrva, nikakav zbunjeni otac i nedovoljno posvećen muž to neće moći da promeni. Samo je to važno.

Da ju je neko tog momenta u toj polumračnoj sobi pitao: „Šta ćeš da uradiš sada?“, mirno bi mu odgovorila:

„Da plešem sa svojom bebom. To je sada sasvim dovoljno.

Sasvim dovoljno“.

Bosim stopalom obrisala je zalutalu kaplju krvi na podu i nastavila sa plesom.

Ovaj čovjek o kojem smo i ranije pisale, sjajan je primjer čovjeka iz naroda, koji osluškuje potrebe društva, izbjegavajući tabuiziranje bilo koje teme. Ovo nije prvi put da je javno progovorio o dojenju, ali je definitivno iskorak koji će majkama mnogo pomoći. Ženama je bilo neprijatno i neugodno da doje pred njim, na svetom mjestu, uprkos izjavama da im je to omogućeno, ali sada znaju da mogu i da apsolutno trebaju.

Koncert je počeo. Možda je ovo poruka Isusa sa neba, plač beba, dojite ih slobodno

Kada je jedna od žena stidljivo odlučila da doji, Papa je poručio: “Volio bih da i čovječanstvo uradi isto. Dajte ljudima da jedu. Vi imate mlijeko kojim možete nahraniti dijete, svijet ima dovoljno hrane za sve. Zašto je uskraćivati?”

Zato podržavamo njegov stav i savjetujemo vam da se ne stidite i ne mislite da je neprikladno. Prioritet u svakoj situaciji treba da bude vaše dijete, a ne stav društva, koje ionako osuđuje mnoge prirodne stvari, podržavajući razne neprirodne. Ako Papa kaže DA dojenju u crkvi, onda mi kažemo i u parku, ugostiteljskom objektu ili na ulici. Gdje god se zadesile, imate svo pravo svijeta da dojite.

Volio bih da i čovječanstvo uradi isto. Dajte ljudima da jedu. Vi imate mlijeko kojim možete nahraniti dijete, svijet ima dovoljno hrane za sve. Zašto je uskraćivati?

Kada i kako se rodila ljubav prema fotografiji?

Sasvim slučajno. Prije 7 godina tokom boravka u Japanu kupila sam foto-aparat. Nisam znala ništa o fotografiji i kolegi sam dala novac da kupi koji god aparat on smatra da je dobar za taj iznos. Nije me baš pretjerano zanimalo. Koristila sam aparat, pokušavala da razumijem podešavanja, da fotografišem vodopade, prirodu ali ništa ozbiljno.

Oko dvije godine kasnije, zbog zdravstvenog stanja nisam mogla da napuštam kuću, i tada sam razmišljala o tome šta bih mogla da radim, čime da se zanimam. Počela sam učiti fotografisati ono što mi je bilo dostupno, hranu, proizvode. Kolega kojeg sam spomenula je kupio Olympus e520, koji je, recimo, poluprofesionalni aparat i koji mi je zadao dosta glavobolja, ali me je istovremeno primorao da učim jako puno da bih prevazišla njegove nedostatke.

Tvoje fotografije nerijetko predstavljaju žene. Kako su one predstavljene u svijetu i kako ih ti predstavljaš?

U svijetu koji sam ja izabrala da posmatram one su lijepe, posebne, senzualne, strastvene, emotivne, jake… Svakodnevno ih gledam u divnim izdanjima kroz objektive fantastičnih fotografa.

Ja lično se trudim da predstavim „ono nešto neopipljivo“ što mogu da mi daju oni koji staju ispred mog objektiva ili da ispričam priču ili da prikažem emociju, da podstaknem onog koji gleda da krene razmišljati da u fotografiji ima više od onog da je „dobra fotografija dobra samo zato što je slikana sa dobrim foto-aparatom“.

U čemu je istinska ljepota žene, ali i fotografije. Možeš li izdvojiti neku posebnu?

U sposobnosti da zainteresuje, da zadrži pažnju, navede na dodatno razmišljanje. Mnogo je lijepih žena i lijepih fotografija koje estetski zadovoljavaju sve kriterijume, ali je mnogo manji broj onih koje su nešto više od toga, izazivaju reakcije i ostavljaju utisak.

Ne mogu izdvojiti neku posebnu fotografiju, svoju ili nekog drugog fotografa, previše ih je koje su mi drage ili im se divim zbog nečega.

Vjeruješ li da se fotografijom može uticati na društvo, pomagati, razvijati ideje i doprinositi?

Vjerujem da se bilo kojom umjetnošću može uticati na društvo, pomagati, razvijati ideje i doprinositi. Moram vjerovati. Istina je da su rijetki oni čiji je uticaj revolucionaran ali ih ima, bilo ih je i biće u budućnosti.

Uticaj onog što ja radim nije izuzetan, veliki, niti nešto specijalno značajan za društvo, ali se ja osjećam da doprinosim kad dobijem divnu, iskrenu reakciju na neki moj tekst ili fotografiju.

 Kako pronalaziš inspiraciju i vraćaš li se nekim mjestima, ljudima i događajima kroz objektiv?

Inspiracija dođe kad razmišljam o emocijama, pričama, ljudima, posmatrajući svjetlo svuda gdje krenem. Nekad sama dođe, bez planiranja, razmišljanja, u najneobičnijim situacijama.

A da, neka mjesta, ljudi i događaji mogu mnogo puta inspirisati, nekad se vraćam.

Htjela bih ovde spomenuti vajarku Sofiju Naletilić Penavušu iz Hercegovine. Za nju mislim da nam svima može biti inspiracija i između ostalog primjer toga da nikada nije kasno da se ostvarimo u nečemu što je u nama. Sofija nikada nije išla u školu, sama se opismenila, udala se pa ostala udovica, odgajala djecu i unuke i bavila se poljoprivredom skoro čitav život, da bi počela stvarati svoju umjetnost u 64.oj godini.

Kaže se kako fotografija ili slika govori 1000 riječi, šta bi tvoje fotografije rekle umjesto tebe?

Ne znam da li ja mogu dobro odgovoriti na to pitanje. Ja znam šta želim da kažem ali da li sam to uspjela reći ne mogu znati, jer ne mogu biti dovoljno objektivna kad je moj rad u pitanju. Kaže se isto i da je ljepota u oku posmatrača, tako da više volim da čujem odgovor od onih koji gledaju moj rad.

Uglavnom dajem smjernice tonovima, bojama, pozom i ostalim fotografskim elementima, ali ostavljam slobodu interpretacije posmatračima moje fotografije. Tako fotografija živi mnogo više života nego što joj ja mogu dati.

Može li se živjeti od bavljenja fotografijom i savjetuješ li drugima da to shvate kao poziv ili hobi?

Mislim da se može živjeti od onog što se voli, generalno, ne samo  vezano za fotografiju. To podrazumijeva i ogroman napor, rad, psihička, finansijska, vremenska ulaganja. Nažalost, u našim uslovima sve je malo teže, trebaju se mnoge kockice složiti, ali je izvodljivo. Hoće li se shvatiti kao poziv ili hobi zavisi isključivo od sobe do osobe i šta oni sami za sebe žele.

Šta bi poručila onima koji počinju da se bave fotografijom?

Rekla bih im da je najbolji foto aparat upravo onaj kojeg imaju u ruci. Da uče više a manje razmišljaju o boljoj opremi. Da proučavaju radove drugih fotografa ali da ostanu svoji i posebni. Fotografija je divan i hobi i zanimanje. Nemojte zaboraviti uživati.

Jesi li uvijek bila zainteresovana za medicinu kao svoj put karijere? Jesu li tvoji roditelji očekivali nešto drugo?

Odrasla sam na selu. Nismo nikada imali doktora u svojoj porodici, stoga nisam postala doktorica, jer sam bila inspirisana stvarima koje sam vidjela. Upravo suprotno. Bila sam inspirisana da postanem doktorica, jer sam voljela nauku. Imam tri mlađa brata. Stariju sestru četiri godine od mene. Moja braća i ja se razlikujemo u pola godine do godinu, stoga smo veoma povezani. Odrastala sam s njima učeći sve muške stvari, od toga kako se družiti s njima, do toga kako raditi i pričati s njima.

Moj otac je insistirao da rano nađemo poslove, stoga sam počela kao medicinska sestra nakon završetka srednje škole. To je bio prvi put da sam ikada došla u kontakt sa zdravstvenom njegom. Zanimljivo mi je to kako inspiracija dođe nenadano, od toga da čistite toalete, do toga da postanete doktorica. Medicinske sestre su znale da sam zainteresovana za nauku, stoga kada god bi doktori išli na prvi sprat, gdje su bili najbolesniji pacijenti, trudila bih se da čistim tu sobu, kako bih mogla vidjeti šta rade.

Bila sam fascinirana činjenicom da su svi doktori muškarci, iako ne postoji rodna barijera koja bi spriječila i žene da se bave ovim poslom. Ja sam htjela biti ta koja će pomoći ljudima, učiniti da se osjećaju bolje. Što mi je više ljudi govorilo da ne mogu, više sam se trudila da uspijem. Svi su bili u stilu:

O, ti si mala slatka plavuša, mogla bi biti pedijatrica ili se baviti plastičnom hirurgijom. Jedan muškarac mi je rekao da izgledam kao barbika, a da zbog toga treba da se bavim plastičnom hirurgijom.

Zaljubila sam se u ljudsko srce u jednoj sekundi. Bila sam pripravnica, jednog dana su mi rekli da je moj zadatak samo da se sklonim sa puta i ne ubijem nikoga, a ako to uspijem da ću proći prvu godinu. Zadnja stvar koju sam htjela jeste da vidim otvoreno srce i operaciju, ali su me doveli u tu situaciju. Međutim, u trenutku su mi rekli da stavim rukavice i pomognem. Pomislila sam: “Ok, sigurno ću stajati na putu nekima i prilično sam sigurna da ću ubiti nekoga.”

Ipak, pronašla sam snage, stavila rukavice i držala srce u rukama. U toj minuti, osjećajući otkucaje srca u rukama, znala sam da je to to. Pronašla sam sebe i odlučila da ću se time baviti do kraja života.

Zanimalo nas je kako izgleda operacija srca, koliko ljudi ona predvodi?

Operacijska sala je vortex sala u mojoj glavi, jer stojiš i gledaš život u različitim fazama. Ostaješ fokusiran i uporan da pomogneš, ali si lično i emotivno veoma uključen. Ako vodite operaciju, obično stojite sa desne strane pacijenta, u nivou njegovih pluća. Preko puta vas je asistent, koji je jedna od najvažnijih osoba u prostoriji. Uvijek kažemo dobar si onoliko koliko je osoba preko puta. To je zato što osoba koja vam pomaže, mora biti stručna kao i vi, ako ne i više, ako želite izvršiti uspješno operaciju. Sa vaše lijeve strane se nalazi anesteziolog, koji provjerava pacijentovo stanje, kao i anesteziju. Iza mene su takođe ljudi koji pomažu, a svi zajedno dodaju instrumente. zamislite kako je gledati u pacijenta i istovremeno komunicirati sa svima o proceduri. To je otprilike kao da ste u kokpitu aviona. Svi su zaduženi da let bude uspješan, a pad znači tragediju za sve.

Kako je izgledala prva operacija koju ste vodili?

To je bilo jako teško. Nisu mi dozvolili dugo vremena da vodim operaciju, a postajala sam sve uzbuđenija i nervoznija kako će to izgledati kada me puste jednog dana. Testirali su moju izdržljivost na drugim operacijama i sve je to bio samo pokazatelj da mogu da se izborim sa strahom i preuzmem kontrolu.

Svi su nastojali od mene napraviti snažnu, ledeno hladnu osobu koja će se moći nositi sa svim situacijama. Kada sam vodila prvu operaciju, tražila sam skalper, zarezala i nisam mogla pogledati. Nastavila sam raditi po automatizmu. Bila sam bez daha, uplašena, ali i duboko počašćena, jer od mene je ovisio nečiji život.

Ne postoji prostor za manjak samopouzdanja u operacijskoj sali. Znate zašto? Jer ljudi umiru. Pacijenti ne umiru, jer mi radimo tehničke greške. Umiru jer pravimo ljudske greške pod pritiskom, jer smo pod stresom. Hirurzi koji su me učili naučili su me da budem snažna. Uvijek su mi govorili:

Moraćeš biti duplo bolja od nas, jer si žena. To se od tebe očekuje.

To sam i uradila.